Брдо „Зејрек“: Улице: Господар Јованова, Страхињића Бана и Цара Душана

Прикупио, читао, понешто знао и обрадио:

Воја Марјановић

На Зејреку, где је половином прошлога века био јачи саобраћај и бурнији живот, било је тада више кафана но што их има данас у томе делу Улице краља Петра. Тако, у то доба постојала је: Турска кафана, Давичов хан, Талетова кафана, Хоџина кафана, Ђозина кафана, Милутинова и кафана Јована Деде.

До скоро на Зејреку постојале су само три кафане: “Одеса”, “Балкански савез” и вечита “Талетова кафана”.

У средњем делу данашње Улице краља Петра, од Узун-Миркове па до Кнез-Михаилове, никад није било кафана.

Улица Господар Јованова

Приликом одређивања назива улица 1848. године данашња улица је била подељена у два дела: Младенову и Молерову, а Јаковљева се звала где је била Јованова пијаца . Данашњи назив добила је 1895. године.

Господар Јованова улица

Јован Теодоровић Обреновић, у народу познатији као господар Јован, био је управник рудничког и пожешког региона и рођени брат Милоша и Јеврема Обреновића. У Другом српском устанку се истакао у борбама на Љубићу 1815. године. Касније бива проглашен за војног команданта моравско-подрињске области. Учествовао је у гушењу Ђакове буне, а у Аустроугарску бежи 1842. године, после Вучићеве буне. Улица се налази испод ПМФ-а, паралелно и између улица Страхињића Бана и Господаре.

Пројектујући приватне куће, Јелисавета Начић је остварила велики успех кућом књижара Марка Марковића из 1904. године, на углу Капетан Мишине и Господар Јованове улице. Уз мале измене из четврте деценије 20. века, ова кућа и данас сведочи о континуитету градског живота на Дунавској падини. Бројне приватне куће су током времена због оштећења у ратовима или пак урбанистичким плановима срушене, али на основу неколико сачуваних, у мање или више изворном стању, стичемо утисак о одређеном типу кућа, својеврсном пројектантском печату Јелисавете Начић.

У овој улици становали су: Карађорђе, данашња Господар Јованова улица, између улице Краља Петра и Цара Уроша (некада Тројанска улица 5); Господар Јован Обреновић; Генерал Јован Прапорчетовић, на броју 42 и у његовој кући је стан изнајмио Јован Скерлић, ту се данас налази табла; Владимир Велмар-Јанковић; Светлана Велмар-Јанковић; Меша Селимовић; Ксенија Атанасијевић;

Из времена аустријске власти у улици цара Душана остала је и једноспратна најстарија кућа у Београду. У време аустријске управе, узвисини изнад улице Цара Душана, изграђена је вила аустријских официра племића. Ту се налазила и кућа шефа руске мисије код Карађађорђа, Родофиникина, која је раније припадала дахији Кучук Алији, у време дахија — заповеника одметнутих јаничара када су дошли и преотели власт у пашалуку 1800. На овом месту је кућа породице министра и академика Љубомира Ковачевића.
На месту где се налазила пијаца, а на углу Господар Јованове и Вишњићеве, данас се уздиже солитер саграђен око 1970. године.

Улица Страхињића Бана

Ова улица је просечена тек 80. година 19. века. Добила је име по епском јунаку Страхињић Бану који је опростио неверство отете жене од стране Турчина и која се заљубљује у њега. Чувени Гете је превео ову епску песму на немачки језик.

Мит Страхињић бана изграђен је кроз песме коме је дат ореол чојства, јунаштва и праштања.

Једна је од првих улица „модерног“ Београда у коме је смештен велики број ресторана и кафића. Због окупљања великог броја младих, а нарочито девојака са уграђеним силиконима, зову је и „силиконска долина“. Задњих година примат овог назива узима и „Бетон хала“ на савском пристаништу.

Улица цара Душана
Обично се узима да она раздваја Горњи и Доњи Дорћол, односно некадашње просторе Јалије и Зерека.
У 18. веку је била највећа улица београдске вароши, за време владавине аустријске војске у њој је било седиште царског намесника и главне администрације и тада се звала Дунавска улица. У време турске владавине носила је назив Видинска улица, по Видин-капији на крају улице, а по најмоћнијем српском владару цару Душану названа је 1872. године. Цар Душан је заузео Београд од Мађара и присајединио га је свом царству.

Безистан и каравансарај Мехмед-паше Соколовића
Безистан и каравансарај подигао је велики везир Мехмед-паша Соколовић између 1572. и 1578. године, налазили су се на „…у самој великој чаршији или на главном тргу Доње чаршије, на месту које данас запремају делови улица и предњи део блока између Душанове, Тадеуша Кошћушка и Страхињића Бана улице.“ Сам безистан се налазио на парној страни Душанове улице.
У Цара Душана на парној страни су то данашњи бројеви 2 до 6, а Стархињића Бана на непарној страни од боја 1 до7
Пут који је излазио из унутрашње Видин капије на Доњем граду Београдске тврђаве, у почетку је називан Видински друм. Завршавао се код спољне, градске или варошке Видин капије, која је постојала до XIX века на месту данашње Прве београдске гимназије.
У време аустријске владавине Београдом од 1717. до 1739. године, град је почео да добија барокни изглед и да подсећа на подунавске вароши Хабзбуршке монархије. Из града је исељен највећи број турског становништва и почело је систематско насељавање немачког становништва, које је трајало до 1726. Џамије у тврђави су срушене током опсаде, док су оне у вароши сачуване, али претворене у објекте за војне потребе или претворене у католичке богомоље, попут Бајракли џамије која је постала језуитски самостан.
Принц Еуген Савојски, који је предводио напад на Београд, кратко је становао у каравансарају Мехмед-паше Соколовића, јер се убрзо вратио у Беч и наставио нове ратне припреме. Душанова улица се у то време назива Lange Gasse на српском Дуга улица. Она постаје центар немачке вароши и бива проширена.
На углу Цара Душана и Капетан Мишине улице, налазила згради из времена аустријске владавине, која је због близине спољне Видин капије служила као стражара. О овој згради је писао Бранислав Нушић: „Још за време аустријске владавине Београдом постојала је ту зграда која је морала бити каква војничка установа. (…) Та мала стражарска касарна имала је два спрата; на горњем је становао старешина страже, а доле војска. Ту се сваки пролазник, који би излазио из вароши или улазио у варош, морао пријавити. На тој згради, споља, био је истакнут велики црни орао, аустријски грб.“ Касније је стражара претворена у кафану, а пошто се и даље назирао аустријски орао, након два века, названа је „Код црног орла“.
Палата гувернера Србије, према историчару Жељку Шкаламери, налазила се: „…у близини Пиринчане, тада Војне апотеке, у блоку наспрам ње са десне стране данашње Душанове улице.“ Ту је становао гувернер фелдмаршал Карл Александар, војвода од Виртемберга.
Гувернерова палата се налазила у оквиру великог административног комплекса између Душанове, Господар Јованове, Риге од Фере и Улице Краља Петра.
Простирање између градске или унутрашње и варошке или спољне Видин капије, одредио је да ова улица већим делом своје историје буде повезана, те је називана Видински сокак, Видинкапијска, Видинска џада и Видински друм.
Раскрсница Улице цара Душана и Улице краља Петра се узима за нулту тачку Дорћола, насеља у најстаријем језгру Београда. Књижевница и академик Светлана Велмар-Јанковић је записала: „Онима који добро познају историју овога краја није представљао напор да утврде да се круг подудара са средиштем ове раскрснице која се некада звала Дорт-јол, што, на турском, значи четири пута или четири сокака и по којем је, доцније, цео крај на падини према Дунаву добио име. За то је средиште и за ту раскрсницу на којој се данас секу улице Душанова и Краља Петра, везано је доста веродостојно усмено предање.“
Велмар-Јанковић је тврдила, позивајући се на тврдње Филипа Христића, да су на овој раскрсници извршавање смртне казне у време турске владавине Београдом.
Шине за трамвај у смеру према Скадарлији, постављене су 1922. године.
Наредник Српске војске из Балканских ратова и Првог светског рата Софија Јовановић је рођена у Душановој улици, где је њен отац држао месарску радњу.

Овај део града 1898.године
Бит базар
Обухватао је део улице Цара Душана од Краља Петра до иза Тадеуша Кошћушка. Био је насељен у турско доба али је после бомбардовања 1862. године, разрушен. Бит пазар је уствари данашњи бувљак. То је у оно време била дугачка и прилично широка улица, пуна малих дућана од дрвета и черпића. Продавало се све и свашта.
Кнез Александар Виртембершки, владар аустријске Краљевине Србије у периоду од 1718. до 1739. године, имао је палату у овој улици. Остаци двор су дуго постојали, а која се у 19. веку звала Пиринчана, од принц кнез, односно принчев хан.
Војвода Танасије Чарапић, који је погинуо на Прхову, 1810. године, млађи брат војводе Илије Чарапића имао је кућу испод Пиринчане.
Дунавско обданиште, Улица цара Душана број 1
Налази се на раскрсници са Улицом Тадеуша Кошћушка.
Смештено је у вили коју је за потребе дечијег смештаја поклоника краљица Марија Карађорђевић. У другој половини 1930-тих у вртићу је било 50 – 60 деце. Од 1. јануара 1978. године, налази се у саставу јединствене предшколске организације на територији Градске општине Стари град, која од 1990. године носи назив Предшколска установе „Дечји дани.“
Болница у одбране Београда у Првом светском рату, Улица цара Душана број 4
У згради на броју 4, било је организовано превијалиште током одбране Београда у Првом светском рату 1914. и 1915. године.
Кафана „Чика Радојко“, Улица цара Душана број 8
Зграда у Улици цара Душана бр. 8, саграђена је 1922. године. У њеном приземљу је кафану држао извесни “Чика Радојко”. Касније се у том локалу налазио Ц-маркет, потом Макси и на крају “Shop and go”.

Најстарија кућа у Београду, Улица Цара Душана број 10

Кућа Елијаса Флајшмана је најстарија кућа на територији Београда, уколико се не рачуна кафана „Бели медвед“ у Земуну, која је настала средином 18. века, а постојала је засигурно 1658. године. Налази се у Улици цара Душана број 10.
Грађена је у барокном стилу између 1724. и 1727. године, према пројекту генерала барона Николе Доксата де Мореза, који је током аустријске владавине Београдом извршио обимну реконструкцију Београдске тврђаве и тако постао први београдски урбаниста. Кућа се налазила у оквиру комплекса војних објеката и двора кнеза Еугена Савојског, међусобно повезаних подземним тунелима. Професор Архитектонског факултета Универзитета у Београду Зоран Ђукановић сматра да је де Морезово уређење града требало да створи: „…најсавршенија одбрамбена машина и први непробојни бастион одбране Аустроугарског царства, Европе и хришћанства…“ Припадала је Елијасу Флајшману, ременару, а то је кожарски трговац и занатлији и градски посланик. Једина је сачувана од укупно седам истоветних кућа које су постојале у низу, грађених по моделу који се често сретао у подунавским деловима Хабзбуршког царства. Поседује подрум, приземље и спрат. Ходници у подруму су поплављени након изграде Хидроелентране Ђердап, услед подизања нивоа Дунава, тако да је данас у њих немогуће ући.
Била је кућа сарача и градског посланика Елијаса Флајшмана. Подрум је био висок 4 метра и на таваници подрума су били широки, јаки лукови целом дужином. Тако јак подрум на својим плаћима издржава кућу скоро 300 година. Причале су се приче да из Флајшмановог подрума воде тунели али нико није кренуо да копа. Можда би то била још једна од туристичких атракција. У Берлину, у паркићу испод кога је био Хитлеров бункер, окупља се маса туриста и лепе паре се узимају само за причу, а не за доказе. Пет метара испод подрума су дунавске подземне воде. Ао би се прокопао дубок бунар уронило би се у Дунав, па може даље да се рони у правцу Римског бунара па би се можда открила и веза и спона са Великим ратним острвом. Ово се оставља за четври век трајања куће.
Током Другог светског рата, једна немачка војна група је вршила истраживање у подруму куће.
Приземље куће је кроз историју углавном служило за смештај занатских радњи, па је тако до средине 1950. године била смештена и кројачка радионица „Народни херој Анђа Ранковић“. Касније је отворена пекара Ђорђа А. Илића, прва радња у СФР Југославији са 24-часовним радним временом током читаве године. Кућа се појављује у једном кадру југословенског филма „Хало такси“, у којем је главну улогу тумачио Велимир Бата Живојиновић. Воја Јанчић је држао пиљарску радњу.
Данас се испред куће налази станица јавног градског превоза (трамваји 2, 5, 10 и аутобуси 24 и 79). У приземљу су смештене стаклорезачка радња „Стаклопан“ и пекара „Лазаревић“ од 19. фебруара 2008. године.
Маса људи чека трамвај баш испред те куће, купују бурек у пекари или поправљају огледала у бившем Стаклопану, не скрећу поглед на голу фасаду. Зграда је ружна као ђаво, као и ђаволско време које је притискало град и гулило јој фасаду, а да је лепша, ко зна, можда би је и срушили.
Око ове куће, а посебно онога што се налази испод ње и данас се испредају различите приче. Кућа је зидана у периоду од 1724. до 1727. године по нацртима швајцарског неимара и пуковника аустријске војске Николе Доксата де Моралеса Мореза. Доксат је радио на ојачању Калемегданске тврђаве, а под њеним зидинама је и страдао. Погубљен је од стране аустријске власти, због велеиздаје. У мотиве погубљења се још тада сумњало, па је градом кружила прича да је Доксат погубљен како не би открио подземне пролазе који су се налазили испод куће и водили ко зна где. Како је ова кућа била једна од три које су грађене у исто време, верује се да су међусобно биле повезане подрумима, а лагумима са тунелом ка тврђави. Остале две су срушене. Мистерију ове куће је продубило то, колико су се Немци заинтересовали овом кућом током Другог светског рата. Наиме, они су у једном периоду свакодневно у тајности нешто тражили и копали у подрумима. Сви и даље верују да је у питању некакво благо. Врло је могуће да су у подруму и тунелима крили уметнине и драгоцености које су касније транспортовали за Берлин. Постоји и прича да су годинама касније, станари ове зграде наишли на почетак тунела у подруму, али да уплашени таме нису кренули даље и видели где ти тунели воде. Уколико су тунели и тајни пролази постојали, сматра се да су они сада мање-више урушени и под водом.
Улица цара Душана број 12
На овом броју налазила се кућа скоро истоветна кући Емиласа Флајшмана. Срушена је двадесетих година 20. века, због изградње Фабрике трикотаже “Елка”.

Дом Светог Саве, Улица Цара Душана број 13
Дом Светог Саве, саграђен је 1890. године. Наум Крнар, имао је кућу која је била у близини данашњег дома Св. Саве, наспрам улице Риге од Фере.

Бит базар
Обухватао је део улице Цара Душана од Краља Петра до иза Тадеуша Кошћушка. Био је насељен у турско доба али је после бомбардовања 1862. године, разрушен. Бит пазар је уствари данашњи бувљак. То је у оно време била дугачка и прилично широка улица, пуна малих дућана од дрвета и черпића. Продавало се све и свашта.
Кнез Александар Виртембершки, владар аустријске Краљевине Србије у периоду од 1718. до 1739. године, имао је палату у овој улици. Остаци двор су дуго постојали, а која се у 19. веку звала Пиринчана, од принц кнез, односно принчев хан.
Војвода Танасије Чарапић, који је погинуо на Прхову, 1810. године, млађи брат војводе Илије Чарапића имао је кућу испод Пиринчане.
Дунавско обданиште, Улица цара Душана број 1
Налази се на раскрсници са Улицом Тадеуша Кошћушка.
Смештено је у вили коју је за потребе дечијег смештаја поклоника краљица Марија Карађорђевић. У другој половини 1930-тих у вртићу је било 50 – 60 деце. Од 1. јануара 1978. године, налази се у саставу јединствене предшколске организације на територији Градске општине Стари град, која од 1990. године носи назив Предшколска установе „Дечји дани.“
Болница у одбране Београда у Првом светском рату, Улица цара Душана број 4
У згради на броју 4, било је организовано превијалиште током одбране Београда у Првом светском рату 1914. и 1915. године.
Кафана „Чика Радојко“, Улица цара Душана број 8
Зграда у Улици цара Душана бр. 8, саграђена је 1922. године. У њеном приземљу је кафану држао извесни “Чика Радојко”. Касније се у том локалу налазио Ц-маркет, потом Макси и на крају “Shop and go”.

Најстарија кућа у Београду, Улица Цара Душана број 10

Зграду Дома Светог Саве подигло је истоимено друштво, основано 1886. године са наменом да “шири просвету и национално осећање” у народу. Била је посвећена будућим македонским учитељима. У њој је била смештена управа и институција овог друштва. За изградњу пројекта био је одговоран архитекта Јован Илкић који је општу концепцију био засновао на академским принципима, што се дало видети по симетричној композицији фасаде, мада је сама главна фасада била обликована у духу романтизма са елементима ренесансе и неовизантијског стила. После Другог светског рата Дом је проширен доградњом још једног спрата.
Зграда Друштва Светог Саве је грађена према пројекту чувеног архитекте Петра Бајаловића из 1914. године. Изградњу је зауставио почетак Првог светског рата, тако да је завршена тек 1. маја 1924. Налази се у Улици цара Душана, на углу са Улицом браће Барух. Плац у вредности од 12.000 тадашњих динара за изградњу овог здања, Друштво је добило од Министарства грађевина. Изградњу су помогли краљ Александар Обреновић (2000 динара), Београдска општина (1000 динара), Ђорђе Вајферт са 51.000 цигала и 849 динара, као и краљица Наталија Обреновић са 300 динара. Прилози су скупљани по читавог Србији, као и у иностранству.
Било је замишљено да се рентирањем ове зграде, обезбеде средства за рад Друштва Светог Саве. Тако су ту биле смештене Богословија Светог Саве, школа за глувонеме, Друштво Стефан Дечански…
У току одбране Београда 1915., због близине фронта, зграда је претворена у превијалиште и војну болницу.
Зграда је обновљена након Првог светског рата. Према пројекту Петра Бајаловића, додат јој је трећи спрат 1923. године, а на фасади су постављени грбови јужнословенских земаља по нацртима Ђоке Јовановића.
У згради су биле смештене Прва београдска гимназија од 1905. до 1939. године и капела Светог Александра Невског (претеча цркве која је касније подигнута у истој улици).
Комунистичке власти су након Другог светског рата, Друштву Светог Саве одузеле целокупну имовину.
Данас је у овом здању смештен Физички факултет Универзитета у Београду, док се у подрумским просторијама смештени Коноба „Акустик“ и клуб „Атом академија“.

Кафана гостионица „Б. Нушић“, Улица цара Душана број 20
Отворена је пре 1860. године. Првобитно је носила име „Високи Дечани“, али је 30-их година променила назив у „Б. Нушић“ у част комедиографа Бранислава Нушића. Власници и рентијери су се често смењивали: Милан Николић (1912), браћа Ђорђевић (1912-1922), Михајло Марковић (1922-1933), Мара Ристић (1933) и В. Петровић (1933-1941).
У овој кафани је 1935. године, одржана скупштина Удружења бранилаца Београда 1915., поводом 20. годишњице одбране Београда у Првом светском рату. Локација је одабрана и из разлога близине места на којем су вођене борбе.

Дорћолска основна школа, Техничка школа Дрво арт, Угао Улица цара Душана број 23 и Дубровачке

Дорћолска основна школа подигнута 1893. године, по пројекту архитекте Милана Капетановића у стилу академизма 19. века. Спада међу прве модерне школе, грађане по европским стандардима.
Дорћолска основна школа је саграђена 1893. године, према пројекту архитекте Милана Капетановића, аутора идејних решења зграде Техничких факултета Универзитета у Београду, Дома Јеврема Грујића, синагоге у Улици цара Уроша… Од оснивања до 1927. године, носила је име „Српска краљевска основна школа“. Потом, постала је Основна школа „Јанко Веселиновић“. Међу учитељима ове школе је био и Миладин Зарић, који је самосталном иницијативом извршио деминирање Старом савског моста, минираног од немачких окупационих власти током Београдске операције у октобру 1944. године.

Школа је једно је од првих здања у Србији које је наменски осмишљено за потребе школског образовања.
Од 1969. године, у зграду је смештена Дрвнопрерађивачка школа „Момчило Поповић Озрен“, названа по шумарском инжењеру, команданту Озренског партизанског одреда који је погинуо 1943. године и проглашен за народног хероја.. Дограђен јој је стаклени објекат уочи 1986/87. школске године, за потребе практичне наставе. Ново име је добила 1987. године и постала је Школа за дрвопрерађивачку струку и пејзажну архитектуру „Момчило Поповић Озрен“, а од 1993. године је носила име Техничка школа за обраду дрвета, унутрашњу декорацију и пејзажну архитектуру. Данашње име Техничка школа „Дрво арт“, понела је 2008. године.
Парно купатило браће Крсмановић, улица Цара Душана број 45a
Купатило је изграђено на остацима старог хамама из 18. века. Саграђено је 1901. године на остацима некадашњег „Малог амама“ из XVIII века.
Близу Дома Светог Саве је најудобније београдско купатило са хладним и топлим базенима, кадама од камена, креветима за презнојавање, тушевима…
Мислим да је и данас у функцији и служи сврси.
Хуманитарно друштво „Насушни хлеб“, Улица цара Душана број 46
Седиште овог хуманитарног друштва имало је народну кухињу за сиротињу. Радило је од 1927. или новембра 1926. Издали су милионити хлеб 1936. и то са златником.
Угао Улица Цара Душана и Краља Петра
На овом углу налазила се кафана „Дарданели“.Из књиге Симе Ц. Ћирковића: „Надимци старих Београђана: 1830-1940“, описаћу вам догађај оз кафане „Дарданели“. „Александар Протић постао је чувен по свом другом имену Живојин, под којим именом је и уписан у школу, а и пушку носио. Овај даровити новинар добио је надимак у „Дарданелима“. Одлучила је његова висина, наглашена виткост да га назову Жика Ајфел. Био је ватрени присталица либерала, али како му је сметао обреновићевски режим, постао је близак Апису и завереницима. Као ддете играо се са будућом краљицом Драгом.“
Закупац „Дарданела“ Мита Ристић заједно је са својим локалом, срушеним 1901. ушао у историју. Бранислав Нушић, Стеван Сремац, чича Илија Станојевић, Јанко Веселиновић, Антон Густав Матош, пургер кога је Београд пригрлио као свог нису често имали новца да плате цех. Та славна имена у славном локалу знао је да избаци ногом у задњицу Мита Ћора. А.Г. Матош када није имао пара рекао би: Ајде, Ћоро, и мене ногом“. Дарданели, славна кафана имала је као госте и славна имена.

Зграда Прве београдске гимназије, Улица Цара Душана број 61

Прва београдска гимназија, из 1938. године и гимназија је овде од 1938. године. До тада је била у Капетан Мишином здању. Зграда Прве београдске гимназије налази се на месту где се некада налазила Видин капија кроз коју се улазило у Београд, а преко пута Цркве Александра Невског. Зграда представља први наменски објекат пројектован за смештај Прве београдске гимназије.
Саграђена је 1938. године по пројекту архитекте Милице Крстић, у духу безорнаменталне модернистичке архитектуре Београда. Прва београдска гимназија уселила се 27. априла 1938. године, само две године од почетка градње. Прва београдска гимназије је основана 18. јуна 1839. године као Гимназија београдска, одлуком Намесништва на предлог Попечитељства просвештенија. Гимназија је често мењала зграде у којима је радила, па је тако од 1905. до 1939. године, била и у Дому Светог Саве у Душановој улици.
У прво време по оснивању гимназија је имала само два разреда, међутим већ у наредне четири године добила је и преостала три тако да је 1842. године постала пуна гимназија.
Први наставници у овој школи били су Михајло Поповић (који је такође био и управник школе) и Василије Берара. Пошто је 1844. извршена реформа наставе у Србији, у гимназију је уведен и шести разред што ју је довело у статус европских школа. Те исте године гимназија добија и сопствену библиотеку и књиге. „Један од „култних“ професора је био и Влада Јовановић. Пасија, састављање првог шатровачког речника у Срба, доделила му је надимак Влада Шатровац“. Симо Ц. Ћирковић: „надимци старих Београђана, 1830-1940.“
Београдска општина је за потребе зграде гимназије доделила плац и Освештање камена темељца је уприличено 20. септембра 1936. године, а завршена зграда Прве мушке реалне гимназије је освештана 26. априла 1938. године. Самим тим, гимназија је радила без своје зграде 99 година.
Од изградње зграде, ову гимназију су похађали Вук Јеремић (председавајући Генералне скупштине УН и министар спољних послова Републике Србије), адвокат Тома Фила, глумац Никола Симић, глумац Феђа Стојановић, глумац Драган Вујић Вујке, проф. др Марија Богдановић (прва жена ректор Универзитета у Београду), кошаркаш Драган Капичић (играч КК Црвена звезда, репрезентативац Југославије и председник Кошаркашког савеза Србије), Немања Шаровић (дугогодишњи народни посланик и заменик председника Српске радикалне странке), Милица Ђурђевић (председник Српске странке Заветници)…
У трошној кућици на броју 86, налазила се кафана „Жабарац“.

Црква Светог Александра Невског, Угао Цара Душана и Француске улице, број 39
Црква Светог Александра Невског има традицију од 1877. године и времена Српско-турских ратова, када су руски добровољци са генералом Михаилом Черњајевим долазили да се боре за српску независност.
Сама црква је подигнута тек 1929. године. Пројекат је израдила Јелисавета Начић, београдски општински архитекта и прва жена архитекта у Србији.
Иконостас од белог венчачког мермера, поклонио је краљ Александар I Карађорђевић, појединачно највећи добротвор ове цркве. Овај иконостас је првобитно био предвиђен за цркву Светог Ђорђа на Опленцу, задужбину и маузолеј породице Карађорђевић.
Јелисавета Начић се опробала и у сакралној архитектури. Након успеха на конкурсу за цркву у Тополи, пројектовала је и цркву Александра Невског.. За данашњи изглед цркве заслужни су архитекте Петар Поповић и Василије Андросов на основи чијег пројекта је настављена градња, након прекидања радова условљених ратним временима. Према пројекту Јелисавете Начић су започети темељи, и данас није познато у којој мери пројекат Поповића и Андросова има додирних тачака са првобитним концептом. Једино сакрално остварење које је остварено у потпуности према пројекту Јелисавете Начић је мала спомен црква у Штимљу на Косову из 1920. године, која је након оштећења из 2004. године, обновљена.

Дорћолска парохијска црква Светог Александра Невског, посвећена руском кнезу и светитељу који је победио Швеђане и немачке Теутонске витезове који су кренули у освајање Русије, настала од руске ратне цркве из 1878. године.