Брдо „Зејрек“: Улице: Змаја од Ноћаја, Браће Југовића, Симина и Господар Јевремова
Улица Змаја од Ноћаја
На основу одлуке Министарства унутрашњих послова од 9. фебруара 1848. године, дати су први званични називи главним београдским сокацима око Калемегдана, па се тако доњи део данашње улице звао Чукићева, а од 15. марта 1872. звала Ноћајска. Данашњи назив носи од 1894. године.
Улица Браће Југовића
У овој улици живео је Доситеј Обрадовић у згради совјета данашња улица Браће Југовића
Први српски кабаре, а касније биоскоп „Балкан“, Улица Браће Југовића број 16
Риза паша је 1867. године предао кључеве града кнез Михаилу, након немилих догађаја на Чукур чесми у Доситејевој улици.
У свету се тих година догодило: Алфред Нобел је патентирао експлозив, Вернер фон Сименс је патентирао динамо- генератор једносмерне стује, Јохан Штраус је компоновао „На лепом плавом Дунаву“ а у Милану је отворена галерија „Дуомо“, поред истоимене Катедрале која је и данас једна од центара моде и културе.
Тамо где избија Скадарлија у Поенкареову, данас Македонску улицу биле су једна према другој две знамените кафане старога Београда, од којих једна и сад постоји под именом “Хотел Опера”, поред биоскопа “Балкан”. Ту се некад налазио чувени Пасонин “Булевар”. То је некад била само зграда, која је и сад у Поенкареовој улици, а према Позоришној улици је била велика и лепо уређена башта, где се цео Београд скупљао и где су се проводиле многе будне ноћи. Доцније, у тој башти сазидана је велика сала спојена са ранијим локалом, те је служила за игранке и свадбе, све док се није, мало више, сазидала Коларчева сала. У тој сали је Жарко Савић отворио и прву оперету у Београду. Од престанка те оперете, сала стално служи варијетеима и биоскопима. Пашонин “Булевар” носи име по свом оснивачу, у своје време најпопуларнијој личности старог Београда, Ђорђу Пашони, о коме постоје многе анегдоте које се још и данас препричавају међу старијим боемима.
Зграда биоскопа „Балкан“ у Београду подигнута је између 1867. и 1870. године на темељима турског хана, са 14 соба и кафаном, која је имала башту увек пуну гостију. Њу је почео да зида Ђорђе Пашона произвођач безалкохолних и алкохолних пића, али му је временом понестало новца, па је добио зајам од Ванђела Томе, познатог дуванџије. Како је позајмица била велика, Пашона није успео да је врати, те је 1900. године цело имање продао Ванђелу Томи.
Репрезентативна зграда, састоји се из три посебне целине између данашњих улица Македонске, Браће Југовића и Булевара деспота Стефана, уз који је касније дозидан део зграде у чијем се приземљу налазила велика сала за игранке и свадбе. У тој Сали украшеној раскошним лустерима, великим огледалима и лампионима крајем 19. века гостовале су аустријске и чешке музичке капеле, тако је Булевар постао „први београдски мјузик хол“.
Продавац кабезе, клакера, бозе и ликера Ђорђе Пашона и брат му Јања дођоше на идеју да у Београду отворе први српски кабаре. Као што све мењамо тако смо и тада желели да доламу заменимо капутом, филџан шољом за кафу, сећију канабетом, топлу чоколаду да пијемо из филџана срчући је… Када се рушио огроман зид Стамбол капије од опеке се градило Народно позориште које је било ту, прекопута. Те 1867, годин отворише први кабаре звани Булевар. Имао је салу за музичаре из Чешке и Аустрије и то „дамен капеле“. Даме су играле полку и кан-кан. Газда је говорио: „Турци на харему губе а ја зарађујем.“ Препуно је било господе вишег и средњег сталежа, па је сиромашнија клијентела морала да пређе мало ниже у Скадарлију.
Свега три године после прве филмске пројекције у Београду, 1899. године, у овој сали приказан је први филм. У згради данашњег биоскопа „Балкан“ радила је од 1909. до 1911. године Београдска опера под руководством Жарка Савића, због чега је и читав хотел постао познат под називом „Опера“. У варијетеу су се од 1907. године почели да приказују филмови. Стални биоскоп у хотелу почео је са радом 1912. године под називом „Гранд биоскоп породице Гомон у хотелу Опера“. Једно време ту су даване и представе позоришта Бране Цветковића. Садашњи назив „Балкан“, биоскоп је добио почетком 1928. године. Последња пројекција у биоскопу „Балкан“ у Београду, је одржана 28. марта 2010. године у 22 часа, када је приказан филм „На лепом плавом Дунаву“ редитеља Дарка Бајића, који је приказан и на отварању биоскопа 2008. године.
Улица Господар Јевремова
Доњи део улице назван је Доситејева 1848. године, а у исто време горњи део данашње Господар Јевремове добио је назив Џамијска по Бајракли џамији.
Јеврем Обреновић био је најмлађи брат кнеза Милоша Обреновића и дугогодишњи обор-кнез шабачке нахије. Био је један од најпознатијих Шапчана. У Шапцу је провео 15 година, које многи сматрају ’’златним периодом’’ за овај град, и ударио је темеље потоњег ’’малог Париза’’. Шабац је због његових савремених схватања међу првима имао апотекаре, лекаре, отварао нове школе… Године 1831. постаје начелник београдске нахије, а занимљиво је што је управо у то време основана прва библиотека у Београду.
Жена му је позната Томанија Обреновић, о којој сам писао у линку Кнез Михаилова улица. Она је за свог дугог живота видела многе преломне догађаје у нашој историји 19. века. Игром судбине стајала је над одром кљаза Михаила и своје преамбициозне ћерке Анке. Носила је надимак Тока и у њеној кући кројила се дворска политика.
У овој улици живели су и живе:
Кнез Александар Карађорђевић, Господар Јевремова улица (прва зграда Велике школе). Сматра се да је будући краљ Петар Карађорђевић, рођен у овој кући; Кнез Ђорђе П. Карађорђевић, Господар Јевремова улица, према Скадарској улици; Потпуковник Константин Пљакић, Карађорђев унук, син војводе Антонија Пљакића, сестрић кнеза Александра Карађорђевића, у првој згради Велике школе у броју 22; Војвода Јаков Ненадовић: Војвода Младен Миловановић; Константин Родофиникин, шеф руске мисије у Србији од 1808. до 1813; Иван Југовић, профeсор и попечитељ и министар иностраних послова; Богдан Поповић; Павле Поповић; Љубомир Ковачевић, његова кућа је на месту некадашње зграде Родофиникинове руске мисије; Песник Милан Ракић; Генерал Јован Мишковић, министар, академик, председник Српске краљевске академије; Јован Скерлић, рођен на углу Добрачине и Господар Јевремове улице, живео у Господар Јовановој улици на две адресе; Никола Пашић, Господар Јевремова улица, односно Француска 21; Милорад Драшковић, министар унутрашњих послова, убио га комунистички атентатор у Делницама; Коста Павловић; Стеван К. Павловић; Стеван Мокрањац, Господар Јевремова улица, улаз из Доситејеве 16, породична кућа Јована Дамјановића у којој је изнајмио стан Мокрањац; Војислав Илић Млађи, угао улице Краља Петра (Дубровачке) и Господар Јевремове улице; Војислав Коштуница; Мој пријатељ и доброчинитељ професор, доктор Иван Јовановић.
„Бајракли“ или Џамија са барјаком, Господар Јевремова број 11
На само педесетак метара од Улице краља Петра, на крају Господар Јевремове, стоји Бајракли џамија подигнута 1690. новцем трговца чојом Хаџи Алије, па се у старим документима помиње и као Чохаџи џамија. Близу ње је турбе (надгробни споменик) чувеном дервишу Шејху Мустафи, из 1783. Саграђена око 1575. године, као једна од 273 џамије и месџида (посебне исламске богомоље), колико их је у турско доба било у Београду како у Путописима наводи Евлија Челебија. Бајракли џамија је једнопросторна грађевина са куполом и минаретом. У време аустријске владавине претворена је у католичку цркву (када је и срушен највећи број београдских џамија). Али када су 1739. године Турци успели да поврате Београд у своје руке постаје опет њихова богомоља. Овај пут дају јој име по Хусеин-бегу, помоћнику (ћехајин) турског заповедника Али-паше који је џамију обновио. У народу је била позната по називима Хусеин-бегова џамија или Хусеин-ћехајина џамија.
Пошто се у склопу џамије налазила медреса, верска средња школа, на њој се истицао барјак, као знак осталим џамијама за истовремени почетак молитве. Временом је понела име Барјак-џамија које се временом променило у Бајракли-џамија. Након што су Срби преузели власт, у 19. веку, када су је преузели српски кнезови постала је главна градска џамија. Бајракли џамија је запаљена 18. марта 2004, након мартовских немира на Косову и Метохији, као „одговор“ на паљење српских цркава на Косову. Џамија је касније делимично обновљена, и тренутно је једина активна џамија у граду Београду.
Од некадашњих више стотина џамија и бројних мањих исламских богомоља месџида, једини је сачувани и активни објекат исламске верске архитектуре у Београду. Пре 1887. године било је 15 џамија, а те године је била само Бајракли џамија у Јеврејској улици, коју је подигао Сулејман Величанствени. у њој су се скупљали ходочасници који су ишли на хаџилук у Меку. Још је постојала и „Кара џамија“ задимљеног димњака која је употребљена за израду резервоара за плин приликом градње Народног позоришта. Налази се на падини према Дунаву, у близини раскршћа са улицом Краља Петра. Некада је доминирала у амбијенту претежно ниских приземних кућа прометне трговачке и занатлијске четврти београдске вароши Зерека.
Од османлијског путописца Евлије Челебије очувани су описи Београда 17. векa у којима је сликовито дочаран изглед града у периоду турске владавине, са разноликим објектима исламске архитектуре. Бајракли џамију су у другој половини 19. века описивали историчари и путописци Константин Јиречек, Ђузепе Барбанти Бродано као и археолог и етнолог Феликс Каниц.
Бајракли џамија је саграђена у периоду између 1660. -1668 године, као једна од 273 џамије и месџида колико их је било у Београду. Претпоставља се да је данашња Бајракли џамија изграђена на месту старијег месџида, највероватније у другој половини 17. века, као задужбина турског владара султана Сулејмана Величанственог. У њој као главној џамији, боравио је и мувекит, човек који је прорачунавао тачно хиџретско време према исламском календару који је почињао од 622. године, тј. године хиџре или преласка пророка Мухамеда из града Меке у Медину. Мувекит је одређивао број светих дана, регулисао механизам сата и истицао заставу на минарету, у знак истовремног почетка молитве у свим осталим исламским богомољама у београдској вароши. У 19. веку су је обнављали владари из династије Обреновић, кнез Михаило и краљ Александар Обреновић.
Архитектура џамије припада типу једнопросторне кубичне грађевине са куполом и минаретом. Масивних зидова и са мало отвора, грађена је од камена, а неки сегменти изведени су у опеци и камену. Грађевина је квадратне основе, док осмострану куполу носе источњачки поткуполни лукови и нише – тромпе, са скромном декорацијом конзола. Неуједначен је број прозорских отвора на фасадама, док се по један налази на свакој страни тамбура куполе. Поткуполни носачи и сви отвори на грађевини завршавају се карактеристично оријенталним преломљеним луковима. Са спољне северозападне стране постављено је минаре – уска кула купастог крова, са кружном терасом при врху, са које мујезин позива вернике на молитву. Наспрам улаза, у унутрашњости џамије налази се најсветији простор – михраб, плитка ниша са раскошним украсом свода, постављена у правцу светог града Меке ка југоистоку, док је уздигнута дрвена проповедаоница (минбер или мимбар) постављена десно од михраба, у југозападном углу. Над улазом је дрвена галерија (махфил) са које се доспева и до шерефе, терасе на минарету. Унутрашња декорација џамије је веома скромна. Зидови су неомалтерисани са плитким профилацијама, ретким стилизованим флоралним и геометризованим мотивима и калиграфским натписима стихова из муслиманске свете књиге Курана, затим именима првих праведних верских поглавара калифа, као и божјих величанствених особина и имена, исписаних арапским писмом на посебно украшеним резбареним плочама левхама. Пред улазом у џамију је постојао и засведени аркадни трем са три мање куполе. У дворишту се налази чесма за молитвено умивање, као и верска школа (медреса) са библиотеком. Бајракли џамија представља главни исламски културни центар у Београду. Данас је помало скривена у амбијенту виших стамбених објеката у Господар Јевремовој улици.
Божићева кућа, Улица Господар Јевремова број 19
Она је пример грађевинског објекта такозваног прелазног типа у београдској архитектури.
Милоје Г. Божић је родом из села Чумић код Крагујевца, потоњи трговац у Београду. Због неслагања са кнезом Милошем Обреновићем, помагао је долазак династије Карађорђевић 1841. године.
Саграђена је 1836. за београдског трговца Милоја Г. Божића, у тада главној улици у Београду, после Царског хатишерифа 1830. године. Зграда је приземна, надзидана над подрумом срушене турске грађевине, на неравном терену који се спушта према Дунавској падини. Пример је грађевине прелазног типа у београдској архитектури XIX века. Фасада својим пропорцијама, ритмом отвора и декоративним архитектонским елементима наговештава утицај западноевропске архитектуре класицистичке оријентације. У њу се улазило са улице. Са уличне стране је главни улаз са малим истуреним тремом са два полукружна стуба и засведеним пролазом. Пространо предворје наставља се у унутрашњи хол и диванхану, просторију која је истурена према дворишту, која је за служила за седење и дружење и остатак је архиктетуре османијских кућа. Лево и десно од овог простора налазе се по три просторије. Током XIX века зграда је имала искључиво стамбену намену. До 1920. била је власништво Ристе Хаџи Поповића. Од 1920–1924. у њој се налазио атеље и стан вајара Томе Росандића, а од 1924–1951. претворена је у „сликарску кућу“ у којој су живели и стварали многи београдски сликари и вајари. Од 1951. у њој је Музеј позоришне уметности.
Музеј позоришне уметности налази се у Божићевој кући и прати историјски и савремени развој позоришне уметности у Србији. Његов основни задатак је да прикупља, проучава и излаже материјал који је значајан за развој позоришне уметности. У поседу је богатих збирки које су сачињене од архивских материјала и рукописа, уметничких предмета, фотографија, сценске грађе и других предмета везаних за позориште и њен развој у Србији. У оквиру музеја се налази и богата стручна библиотека.
Музеј је основан на иницијативу Бранислава Нушића 1901. године, који је у то време био управник Народног позоришта и уредник „Позоришног листа“. У том периоду је почело скупљање експоната за овај музеј, који је отворен пола века касније
Данас двориште, Божићева кућа дели са Музејом Вука и Доситеја који се налазе у старијој турској кући из 18. века.
Турска кућа, Вуков и Доситејев Музеј, Улица господар Јевремова број 21
Саграђена је средином 18. века, у периоду од 1739. до 1789. године, предпоставља се за турског управитеља ризницама: Београдског дефтердара. Објекат представља оријенталну грађевину подељену на селамлук, део према улици намењен мушкарцима, и харемлук, део према башти у којем су боравиле жене, оба са сопственим улазима и степеништима .
Зграда у којој се налази музеј важи за једну од најстаријих очуваних стамбених зграда у граду. Изградио ју је богаташ турског порекла у 18. веку, вероватно дефетердар, чије име није сачувано до данас. У време изградње кућа је важила за веома раскошну и једну од ретких у то време које су имале горњи спрат. Изграђена је у балканском стилу, са правоугаоном основом, еркерима споља и оријенталном поделом на селамлук и харемлук, у унутрашњости. Од великог зида који је некада опасавао двориште данас је очуван само део крај улазне капије. Кућа је више пута мењала намену и власнике све док после ослобођења града 1806. године, Доситеј Обрадовић није у овој згради основао Велику школу, која је у то доба била еквивалент данашњег универзитета. Прву генерацију чинило је скромних 30 ученика, а међу њима био је и Вук Караџић.
Музеј Вука и Доситеја, некада зграда Велике школе, велика градска кућа у балканском стилу. Здање је при крају 18.века постаје седиште француског конзулата. У пролеће 1809. године у ову зграду се уселила Велика школа.
1949. године зграда је претворена у Вуков и Доситејев музеј који данас има стручну библиотеку и читаоницу. У приземљу је одсек посвећен Доситеју Обрадовићу док је горњи спрат резервисан за изложбу о животу и раду Вука Караџића. Вукова збирка је старија и потпунија од Доситејеве. Са збирком се започело још крајем 19. века када је његова кћерка Мина поклонила сву његову заоставштину Краљевини Србији. Ова колекција је такође била прва збирка за коју је Народни музеј у целини штампао стручни каталог („Опис ствари Вука Стефановића Караџића“) који је објављен 1900. године. Вукова колекција је прво излагана у Народном музеју, у оквиру његове спомен-собе а касније и у оквиру Историјског одељења музеја. За време аустријског бомбардовања 1915. погођена је зграда музеја која је тада, а и за време окупације претрпела оштећења и део заоставштине је нестао или је уништен. Данас збирка садржи Вукове личне и породичне предмете, портрете, прва издања његових дела и слично.
Што се тиче личних ствари и рукописа Доситеја Обрадовића велики део је уништен 1813. у пожару а остатак је отишао на разне стране земље те их је било тешко сакупити за музеј. Између осталог, пронађене су књиге у манастирској библиотеци Хопова у Иригу из година када је Доситеј ту боравио. На једној од њих се налази чак и оригинални запис којим је Доситеј означио књигу као прочитану. Слично томе највећи део његове збирке се заснива на ликовним прилозима, архивској грађи, његовој преписци, делима и слично.
Сама зграда музеја налази се у једном од најстаријих делова Београда и по свом архитектонском облику заједно са Бајракли џамијом и Шеих-Мустафиним турбетом стоји као сведочанство турске власти у Београду. Здање музеја је заштићено као културно добро од великог значаја захваљујући својој архитектонској и историјској вредности. Поред богате изложбене делатности овде се такође одвија и делатност научно-истраживачког карактера, везана и за двојицу великана као и за период у коме су живели и стварали.
У приземљу су била смештена три одељења основне школе док су на спрату три просторије биле уређене за Велику школу а друге две за професоре. У 1809. години дограђена је још једна велика просторија. Ова дограђена просторија, оџаклија, уз бочну фасаду, сачувана је до данас. Велика школа је ту била до пропасти Првог српског устанка, 1813. године.
Многи не знају да је Вук Стефановић Караџић, поред тога што је био филолог, реформатор српског језика, писац првог речника српског језика, обављао још једну функцију. Он је у историји записан и као градоначелник Београда. Наравно, назив функције звучао је другачије, али се историчари слажу да је по значењу данашња савремена функција градоначелника.
Иако је већи део свог живота Вук Стефановић Караџић провео у Бечу, у пар наврата је живео у Србији, а себе звао Београђанином. Тако је у периоду 30-их година 19. века ушао на тадашњу политичку сцену. Све се дешавало након султановог хатишерифа 30. новембра 1830. године. Тада је кнезу Милошу признато право наследне титуле, а држава је добила слободу да управља различитим пословима. Вук Караџић је тада, у својим четрдесетим годинама, радио као члан Законодателне комисије за превод Наполеоновог Грађанског законика на српски. Тај превод је требало да послужи као модел за нови устав Србије.
Почетком децембра 1830. године, од стране Кнеза, Вук Караџић добија функцију члана Суда нахије и вароши београдске. Наравно, паралелно са тиме, Вук је наставио да се бави својим научним радом. Следећа година донела је велике и значајне промене и Београд прелази потпуно у руке Срба. Срби су сада могли слободно да управљају градом, администрацијом, судством, школством. У таквим околностима, Вук Стефановић Караџић, предлаже отварање више школе и штампарије, што ће се остварити кроз неколико године. 1831. година донела је и промене у организацији управе града. Треба имати на уму да је Београд тада чинило неколико хиљада кућа разбацаних без реда, а укупан број становника био је око 30 хиљада. Становници су били Срби, Турци, Цинцари, Грци, Јевреји, Јермени и Роми.
Кнез Милош уједињује Магистрат београдски са Судом београдским. Указом од 29. марта 1831. године Вука Караџића поставља на чело новог тела и тиме је он постао градоначелник Београда, односно Президент Магистрата нахије и вароши Београдске.
„Имао сам чест од његове Свјетлости наименован бити президентом суда нахије и вароши Бијоградске“, пише Вук Караџић у писму Јернеју Копитару. У обављању својих функција, Вук Стефановић Караџић сукобљавао се са разним људима на фукнцијама, који су навикли да ствари решавају захваљујући својим везама са кнезом и другим утицајним људима свог времена.
После свега годину дана, Вуку Стефановићу Караџићу су „ствари дошле преко главе“. Он је у писму Јакобу Гриму рекао да мора напустити отаџбину: „делом због тренутне немогућности да у садашњим приликама будем тамо од веће користи него што то може бити најпростији човек, и најзад због моје непрекидне жеље да још нешто издам… „
Тако је Вук Караџић изашао из политике и наставио да се бави научним радом, који је после много борбе, донео победу и 1847. године је српски народни језик проглашен јединим правим српским језиком у Срба. Исте године, издате су четири књиге на српском језику:
превод Новог завета са црквенословенског на српски језик, Вук Стефановић Караџић
расправа о језику Рат за српски језик и правопис, Ђуро Даничић
Песме, Бранко Радичевић
Горски вијенац, Петар Петровић Његош
Ово сам преузео из: Извор : 011info.com
Заслужни реформатор српског језика Вук Стефановић Караџић био је политичка видра и дипломатска лисица. Тако Симо Ц. Ћирковић: „Надимци старих Београђана, 1830-1940.“ о њему говори: „Са Милошем је умео да се закачи, па да изађе неопрљен. Коџа Милош звао га је Топалом, што значи шепавац, ћопавко, али д аВук не чује. Велике личне жртве поднео је овај даровити човек да унесе светлост у мрачан балкански вилајет. У Европи радо приман, овде одбациван. И зван је разним именима, која у срце дирају његову недаћу, хромост. Сурова је људска завист.“
Зграда Велике школе преко пута Вуковог и Доситејевог музеја, дворишна зграда, улица Господар Јевремова број 22
Ту је 30. септембра 1808. године, свечаном беседом Доситеја Обрадовића уз присуство председника и чланова Правитељствујушчег совјета, отворена Велика школа, прва виша школа у Србији. Оснивач и први професор био је Јован Савић, познат и као Иван Југовић, који је у њој и живео после пресељења школе. Касније је то била кућа кнеза Александра Карађорђевића, пре него што је ступио на престо Кнежевине Србије. Потом је истој тој кући живео његов сестрић, мајор Константин Пљакић, син војводе Антонија Пљакића. Поред ових кућа налази се кућа, у данашњој Вишњићевој улици у којој је живео познати јунак, који је отворио београдске капије 1806. године, бимбаша Узун-Мирко Апостоловић.
Турци нису волели да живе у вишеспратницама, тако су их они или рушили или остављали да су саме од себе урушавају. По повратку под турску власт наставља се зидање кућа у балканском стилу, великих конака на истом простору у Душановој улици и на Зерјеку (падини) односно узвисини у правцу Кнез Михаилове улице. Ту су се налазили главни конаци управника београдске вароши и најистакнутијих преставника власти, као и страни конзулати. Из тог времена, са краја века је зграда у којој је данас Музеј Вука и Доситеја, велика кућа са пространим двориштем. Зграда Доситејевог лицеја је саграђена средином 18. века, највероватније у периоду од 1739. до 1789. године, што се историјски поклапа са поновним успостављањем турске власти у Београду после победе над Аустријанцима 1739. године.
За смештај цивилне управе Турци су у почетку користили затечене сопствене грађевинске објекте који нису били порушени. Изградњу цивилног Београда Турци су започели помоћу вакуфа, задужбина које су стварали појединци за опште, религиозне и хуманитарне циљеве. Једна од таквих најпознатијих задужбина после 1740. године био је вакуф Реис-ул-Кутаб-Хаџи Мустафе. У турским изворима из тог периода забележено је да је у том вакуфу, на раскршћу три улице, подигнута и једна велика зграда са баштом у којој је неко време становао и сам дефтердар.
Зграда има приземље и спрат са еркером према Вишњићевој улици. Објекат представља типичну оријенталну грађевину подељену на селамлук, део према улици и харемлук, део према башти. Репрезентативни простор представља централни хол са диванханом на спрату. Из тог централног простора улазило се у собе и оџаклије. Кров је типичан за оријенталну архитектуру, покривен ћерамидом са стрехом. Кућа је зидана у бондруку са испуном од опеке у кречном малтеру. Зграда при крају 18. века постаје седиште француског конзулата. У пролеће 1809. године у ову зграду се уселила Велика школа. Неке од кућа налик ову, оронуле и запуштене срушене су тек уочи Другог светског рата, као што је случај са Карађорђевом кућом, познатом касније као Ваниљићева кућа у Господар Јовановој улици 25, близу угла Господар Јованове улице и улице Краља Петра.
У данашњој улици Браће Југовића, на Студентском тргу налазила се зграда у којој је било седиште српске владе — Правитељствујушчег совјета од 1806 до 1813. У данашњој Господар Јевремовој улици конак (велика кућа) господар Младена Миловановића, команданта града Београда, као и француски конзулат у време турске власти (у једној беговској кући), у којој је после била Велика школа.
Здање чине две, некада засебне, приземне зграде. Дворишна је подигнута крајем 18. века а улична 1862. године, да би касније биле спојене у јединствену грађевинску целину. Велика школа је отворена у дворишном објекту, 30. септембра 1808. године, као прва виша школа у Србији. Њен оснивач и уједно први учитељ био је Јован Савић. Велика школа премештена је у данашњу зграду Вуковог и Доситејевог музеја док је првобитна зграда уступљена Ивану Југовићу. После устанка 1813. зграда је прешла у својину Турака, па ју је одкупио Александар Карађорђевић да би после тога током година променила многе власнике и намене, укључујући и период од 1922. до 1928. када је служила као дом Демократске странке.
И дан данас је очуван просторни оквир који је Велика школа имала у дане свог оснивања и делатности, заједно са првим учитељима који су ту радили, између осталих и Доситеј и Иван Југовић, као и Вук Караџић и Лазар Арсенијевић Баталака.
О породичном животу Турака током три века њихове владавине Београдом сведочи само једна кућа. До улице је фасада равна и безлична, са узаним прозорима налик пушкарницама, али је зато авлија у облику диванхане места за уживање и опуштање. Овде су прозори шири. Кућа је изграђена 1740. године, па је могао да се види и Тителски брег када је сунчано. Отуда се и овај део града звао Зејрек – Поглед.
Глава куће је водио разговоре на сећији диванхане углавном ћутећи. Пушио је духан помешан са сувом јабуком – која се на турском зове елма. Пије се чај кахва или чемер кахва која се срче преко ситне, тврде коцке шећера. На бујрум софи су и урме, ораси… Више се чује сркање из филџана и бућкање наргила него реч. Велика и тешка је реч Османлија.
Да споменем да се у Улици цара Душана у 17. веку пила топла чоколада, али из филџана и сркала се. Ето споја Запада и Истока.
Знате ли због чега се изувало у турској кући? То је због тога јер кад на диван у харемлук дође нека комшика или рођака, домаћин није улазио. Да некога има унутра, знао је по нанулама које су се из тог разлога изувале и остављале испред врата. Жене су у свом свету, харемлуку имале приватност.
Ослобађањем Београда 1806. године у кућу на Зереку се усељава неко од устаничких вођа. На захтев Доситеја Обрадовића постаје Велика школа. То је било септембра 1809. године када је уписано 40 ђака, међу којима је био и Вук Карџић. Док Доситеј није дошао у Србију, школе су радиле само при манастирима. Доситеј је донео у Србију и кукуруз и кромпир из Трста. Срби су јели уместо кромпира кестен. Он је донео све то из Трста а моја генерација је доносила шушкавац мантиле, најлон кошуље, фармерке, лутке које трепћу и говоре: Мама.
Доситеј је основао државне школе у сваком граду а и у понеком ушореном селу. За учитеље је довео образоване Србе из Војводине. Београђани се се чудили Доситеју који носи књиге у руци и брзо је ходао. Тај његов ход је чудио Србе јер су само слуге и шегрти журили, а код Срба се није само споро ходало и лагано причало, него се и споро гледало.
Док су се устаници борили за ослобођење и док су ратовали били су јединствени, али чим уђоше у миран период поделили су се на аустрофиле и русофиле. Доситеј Обрадовић био је русофил из дипломатских разлога, сматрајући да је Русија мања опасност за Србију од Аустрије и да су руски планови на Балкану против турских планова. Kao и увек били су подељени до данашњих дана. Вук је да ли због жене, да ли због боравка у Бечу био аустрофил.
Уобичајено за Србе је да захвалност пређе у патологију и мржњу. Исмевао је Доситеја да је нерадник, да дуго спава. Чак су му пришивали и да је „хомић“. На оно писмо- похвалницу Доситеју када је молио да буде примљен у Високу школу, заборавио је. Сетимо се само и односа начелника полиције Алимпића према Арчибалду Рајсу. Доситеју се испунила жеља да умре у Србији. Тражио је да на надгробној плочи пише: „Овде почивају његове српске кости. Волео је свој народ.“ Врховни Совјет је одлучио да га сахране у порти Саборне цркве. Велика школа је радила до пропасти Првог српског устанка када су Турци повратили Београд.
Дом Породице Павловић, Улица Господар Јевремова број 39
Дом породице Павловић, кућа Косте С. Павловића, тадашњег начелника Министарства унутрашњих послова, подигнута је 1882, са дограђеним спратом и поткровљем према пројектима архитекте Александра Секулића 1927. године. чији се број није мењао од 1882. године када је кућу сазидао Коста Ст. Павловић, упамћен као први начелник, тек од Турака ослобођеног и Србији припојеног, нишког округа.
Историја културног центра “дом породице Павловић” има почетке још у давној 1882. години са Костом и Анком Павловић, родоначелницима породице Павловић. Коста је био један од првих управника нишке вароши после ослобођења од турске власти.
1881. године Коста, заједно са својим пријатељима, професором Љубом Ковачевићем и генералом Јованом Мишковићем, купио је у Јевремовој улици плацеве у низу. Ту су затим платили и нанели део земље која је преостала као вишак за време изградње Теразија, на тај начин заравњајући имања. Тако су настале три повезане баште које су у време настанка чиниле јединствену целину. Коста је такође уложио у полагање калдрме испред куће што се сматра једним од првих приватних и стручних инвестиција у инфраструктуру града.
Прва приземна кућа Павловића на овој локацији изграђена је користећи мираз Анке Павловић девојачко Аћимовић као и од, симболично, нешто материјала преосталих од њене старе, порушене родитељске куће у Шапцу (греде и сокла-ломљени камен). И данас на улазу на имање стоји првобитна капија од кованог гвожђа, уоквирена цветним аранжманима. 1927. године подигнут је још један спрат, као и поткровље, све са декоративним елементима академизма на фасади и гвозденим балкончићима у ампир стилу.
У овој кући је живела и наша позната сликарка Лепосав Бела Павловић, а и у њој је Иво Андрић упознао своју „Јелену, жену које више нема“, Милицу Бабић.
Под немачком окупацијом у кући се отвара војна кантина и јавни клозет. У периоду од 1941-2000. године зграда трпи велика разарања и промене, највећи део породичне уметничке колекције предат је Народном музеју, а колекција икона отишла је Матици српској.
