Брдо „Зејрек“: Улице: Цара Уроша, Вишњићева, Капетан Мишина, Књегиње Љубице, Добрачина и Доситејева
Како су нам кафане култне институције биле у моје време , а и пре тога, описаћу оне које су биле у овом крају. „Кафана “Рајић” знана је и по томе што су се ту први пут почели да култивишу ћевапчићи. Шездесетих година 19. века, први пут су стигли из Лесковца у Београд и одмах су се одомаћили, у кафани “Рајић”. Како је пијачна публика била поуздан њихов потрошач, убрзо се та индустрија ћевапчића размножила, па се око кафане “Рајић” поотварао читав низ малих ћевабџиница које и данас, само као нешто реновиране, постоје. Од ових је најзнаменитија она Живка ћевабџије, која и данас постоји у сутерену зграде у којој је хотел “Македонија”. Живко је своје ћевапчиће толико реномирао и тај посао толико развио да је од ћевапчића назидао цркву у своме родноме месту! На горњем спрату кафане “Рајић” – оне старе зграде – била је дуго времена певачка школа друштва “Корнелије”.
Испод “Рајића”, на углу који Југовићева улица чини са великим тргом, преко пута жандармеријске касарне, била је раније неугледна кафаница без имена. Тој кафани су гости – највећим делом жандарми – наметнули својом посетом име, те је у своје време била позната под именом “жандарска кафана”.
Доцније, кад је сопственик порушио страћару и подигао мало бољу зграду, исписао је на њој фирму “Жандарска касина” Данас више не постоји.
Још доцније, подигнута је на тргу пожарничка касарна и ватрогасци су постали најредовнији гости кафане код “Текије”. Отуда им је сопственик и учинио концесију те је, приликом реновирања кафане, назвао исту “Ватрагасна касина”.
Преко пута данашње Управе вароши Београда, на ономе празноме плацу, који од Управе одваја Вишњићева улица, била је некада муслиманска текија (текија је врста капеле), у којој је био гроб некога знаменитога правоверника. Трагови те некадање текије и данас се још на томе плацу познају. Испред текије била је мала двоспратна кућица, где је у своје време становао хоџа, чувар текије. У тој је кући становао па у њој и умро 21. марта 1811. године, тада члан Совјета и попечитељ просвештенија народња – Доситије Обрадовић. До тога плаца и текије, по повлачењу Турака из вароши у град, отворена је једна кафаница која је сама собом, по месту на коме је, понела име кафана код “Текије” и врло дуго носила то име, чак и у доба када је текија већ била слишћена са земљом.“
Улица цара Уроша
Стефан Урош V Немањић, живео је само 34 година. У народној традицији познатији као Урош Нејаки. Био је цар Српског царства, син и наследник цара Душана са којим је био савладар, од 1346. године са титулом краља. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша V српска држава Немањића престаје да постоји.
Владавина Уроша V, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог оца, а син цара Душана Силног понео је надимак Урош Нејаки. Српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих побуна.
Како је често било у средњем веку, и Урош V је морао да води битку за своја наследна права. После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Најозбиљнији противник цару Урошу је био његов стриц, цар Симеон Синиша, полубрат цара Душана, коме је отац, Стефан Дечански, спремао престо још као детету и ради њега изазвао сукоб с Душаном.
Душан је Симеону Синиши поверио на управу Епир и Акарнанију, али после Душанове смрти, Симеон је био протеран са југа Српског царства. Тада је покушао преотети престо од свог синовца цара Стефана Уроша V. Симеон се прогласио за цара, а подржао га је деспот Јован Комнин Асен, Урошев ујак, који је самостално управљао у Албанији. Ипак, у априлу 1357. на сабору у Скопљу жена цара Душана, царица Јелена која се у монаштву звала Јелисавета, већина властеле и српска црква подржали су цара Стефана Уроша V. Симеон није одустао и напао је област Скадра у лето 1358, али је био поражен. Следеће, 1359. Симеон је завладао Епиром и Тесалијом. Млади Урош V је изгубио велики део царства. Држава Немањића поделила се на два царства, Урошево и Симеоново.
У северном делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош V, али се његова власт све мање осећала, а повећавала се самосталност велике властеле. Урош V је пристао да се за његовог савладара крунише Вукашин Мрњавчевић 1365. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене власт у Серу. Цар није имао деце и очекивало се да ће потомци краља Вукашина, односно Марко Краљевић, наследити царски престо Немањића. Као цар Урош V копнио је као владар и пре смрти. Према родословима и летописима умро је 1371, два месеца после Маричке битке и углавном се наводи као последњи српски цар.
Цар Стефан Урош IV Душан се оженио бугарском принцезом Јеленом. Из тог брака као једини наследник родио се Урош V. Млади Урош V је имао око 10 година када се његов отац крунисао за цара на Васкрс 16. априла 1346, а на истом сабору у Скопљу патријарх Јоаникије је крунисао и Стефана Уроша V за краља. Ипак, тешко је замислити да је тада Урош V добио двор који је физички био одвојен од очевог. Он је био сувише млад, знатно млађи од потребних 15 година да би могао отићи са царевог двора са својим саветницима и дворјанима да стиче вештине управљања неком облашћу и оспособљава се да влада. То се могло догодити тек после 1350. Стефан Урош V као краљ Србије са својим саветницима и дворјанима могао је управљати делом државе Немањића до очеве смрти.
У децембру 1355. када је умро цар Стефан Урош IV, познатији као цар Душан, имао је између 44 и 47 година. Био је у пуној снази и није доспео да своје дело ширења и уређења Српског царства изведе до краја. Сувише је био у акцији, и то последњих година највише, и земљи није оставио довољно времена да се умири. Његов наследник Урош V за очевог живота је постао савладар и мирно је преузео власт. Крунисао се за цара убрзо после смрти оца. Стефан Урош V, са мање од деветнаест година, био је недорастао за огромно наследство, а и касније, кад је постао зрео човек, није показивао очеве способности. Није био ни добар војник, ни мудар државник, ни вешт тактичар, већ човек слаб, без воље и без енергије, без талента и ауторитета, почело је растројство и расуло отимати маха. Народно предање дало му је одавно назив Нејаког, који се може применити колико на његову младост, толико и на његове интелектуалне особине. Савремени српски летописи, који су о њему писали с видљивим саучешћем, говоре за њега, да је био “по истини красан и достојан дивљења по изгледу”:, али “млад смислом”; да је одбацивао старачке савете, а причао и волео савете младих, и да је стога зло прошао. У фресци манастира Псаче Урош је представљен као крупан човек, велике браде, нешто дугуљаста лица, с извесним цртама познатог Душанова лика, али без ичег другог, из чега би се могли изводити ма какви закључци о њему као човеку.
Улица Вишњићева
На основу одлуке Министарства унутрашњих послова од 9. фебруара 1848. године, дати су први званични називи главним београдским сокацима око Калемегдана: Кујунџијина се звао горњи део Вишњићеве, а Сакачесменска је данашњи доњи део Вишњићеве улице.
Шејх -Мустафино Турбе, Угао улица Вишњићева број 1 и Стдентски трг
Облик конструкције је типичан за пред-исламско доба и подсећа на тадашњи шатор. Сам Шејх-Мустафа био је дервиш и овде је сахрањен. Подигнуто је 1783. године и било је у саставу исламске богомоље у којој се дервиши окупљају, бораве и врше верске обреде -текије. Текија је врста капеле и била је посвећена дервишима реда Кадири. На том углу постојала је зграда текије и турбе које и данас постоји, а саграђено је на гробу хаџи-шеиха Мустафе, дервиша који је једно време био старешина ове текије.
Зграда текије је имала правоугаону основу и дужом страном била је окренута тргу. Турбе има шестоугаону основу и озидано је каменом. Унутрашњост је украшена записима из Курана. На средини просторије налази се покривен саркофаг који обележава сам гроб .
За текију хаџи-шеиха Мухамеда и турбе шеиха Мустафе везани су судбоносни историјски догађаји за међусобни однос Турака и Срба, освајача и ослободилаца. Текија је у српском устанку 1804-1813. године једно време служила као седиште Правитељствујушчег совјета, највише извршне власти новостворене државе. У њој је 1811. године умро Доситеј Обрадовић.
У овој улици живели су:
Бимаша Узун Мирко Апостоловић, данашња Вишњићева улица. Пре Првог српског устанка живео је једно време на Савској падини, где је тада било више Срба, београдских становника, ближе Саборној цркви.
Угао улица Капетан Мишине број 13 и Господар Јованове
Кућа у Капетан Мишиној 13 у Београду, проглашена је за споменик културе 1984. године. Данас, неко би се можда запитао зашто ово здање има толики значај. Међутим, ово је била прва и једина београдска кућа са некадашњом осликаном фасадом, и која је зидана за потребе Српске сликарске школе брачног пара – Бете и Ристе Вукановића.
Бета Вукановић
Подигнута је 1902. године, према пројекту архитекте Милана Капетановића. Угледни Вукановићи су купили овај плац када је Риста краљу Милану продао своју слику „Дахије“, док је кућа направљена новцем од Бетиног породичног наследства.
Када је Кирил Кутлик, оснивач прве сликарске школе у Београду, преминуо 1900. године, Риста је од његове удовице откупио цео школски инвентар, с намером да отвори своју школу. Просторије Српске сликарске школе налазиле су се у приземљу ове, уједно породичне, куће, док је стамбени простор био на спрату. Риста је водио мушко одељење и вечерњи занатлијски курс, док је Бета била задужена за женски одсек. Поред њих, професори су били и уважени академици, стручњаци, чланови Академије наука.
Фасада из Капетан Мишине третирала се као главна и носила је одлике академске архитектуре. Како је тачно изгледала, једино се може приметити из старе црно-беле разгледнице, где се види да је била богато осликана. Зидну фасаду је радила Бета, како би истакла посебност намене. Над централним улазом налазио се штит са три црвена поља – међународним заштитним знаком уметности. Сви пиластри и атика били су осликани орнаментима у виду плавих цветова перунике и шареног пауновог перја. Из тог разлога, здање је у народу било познато као „Кућа са плавим перуникама“. Централно поље под кровним венцем заузимала је алегоријска композиција од три музе – сликарства, музике и игре. Због све већег броја полазника и потреба модернизације, школа је у кући деловала до 1905. године. Бета и Риста, заједно са Ђорђем Јовановићем и Марком Муратом, основали су Уметничко-занатску школу у згради у Улици краља Петра 4, коју је до тада користила Прва београдска гимназија.
Када је почео Први светски рат, Вукановићи су са српском војском напустили Београд. У бомбардовању 1915. године, делимично је страдала и њихова кућа. Риста је преминуо у Француској 1918. а Бета се наредне године вратила у Београд. Ожалошћена Немица није желела да се врати у урушену кућу пуну сећања, већ ју је продала конзулу Милутину Станојевићу, а он гвожђарском трговцу Деспоту Лукићу. После Другог светског рата, кућа је претворена у стамбену зграду и учињене су бројне грађевинске измене.
Према речима савременика, Бета је нерадо залазила у овај крај, иако јој је атеље био у оближњој Коларчевој задужбини. Подучавала је младе сликаре. Често је седела у Студентском парку и бележила призоре који су јој будили сећања. За собом је оставила бројна уметничка дела, а најчешће је сликала портрете и мртву природу. Преминула је 1972. у 100. години. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.
Ово је прича о Београђанки која је прва у граду возила бицикл, носила панталоне и мешала малтер.
Кад жена много заволи неког мушкарца, барем је тако било у 19. веку, заљуби се и у његов град. И ето Немице Бабет Бахмајер, после Париза и Минхена у Београду. Срећна је. О београдским сокацима Швабица с лептирићима у стомаку пише надахнутије него о париским авенијама: “Тадањи мали патријархални Београд – са кривом турском калдрмом, без електричног осветљења, са коњским трамвајем, уским кривудавим сокацима обраслим травом – имао је у себи нешто симпатично, оригинално и привлачно.”
Бабет, уметнички Бета, удала се за свог колегу са студија Ристу Вукановића, кога ће звати с неким поседничким уживањем “мој дугачки Херцеговац”. Рођен је у љутом кршу села Бусовина крај Требиња.
После завршене Сликарске академије у Минхену и уметничког венчања у атељеу Антона Ажбеа, брачни пар уметника стиже у Београд. Бета има двадесет шест година, а Риста годину мање. Из великог света дошли су у градић који није имао ниједну галерију, у којем су сликари били они који малају зидове (молер, од малер, немачки – сликар). Тек венчани пар сликара дошао је у до јуче турску Европу. Нема ту ни музеја, а камоли галерија и отварања шампањца на изложбама, нема ни уметничких салона, ничег од гламурозног артизма, али њима заљубљенима то није сметало. Напротив, строго пословно гледајући, они су видели шансу да буду први, као продавац ципела у Африци који види да сви људи иду боси.
И тако се сликари с минхенском дипломом обретоше у Србији. Изашли су из воза са по једним кофером личних ствари и неколико пуних блокова слика. Радове су изложили већ после два месеца у холу Народне скупштине, која се налазила на углу Министарске улице, данашње Краљице Наталије и Милоша Великог. Сликари су платна за изложбу допремили таљигама. Бета је кривила штикле на клизавој калдрми придржавајући велике формате да не испадну из запрежних кола. Знојила се и стењала, и није закерала. Лептирићи су је држали још увек на милиметар изнад калдрме.
Двадесетог септембра 1898. изложбу је отворио директор Народног музеја Михаило Валтровић. Када је уприличена презентација њихових радова на двору, краљ Милан је уперио прстом у платно “Дахије” Ристе Вукановића. Краљ је исплатио 200 наполеона за слику – довољно да Вукановићи купе плац на углу Капетан Мишине и Јованове улице. Бету Вукановић су у њеним позним годинама питали о јавним личностима које је сретала. Издвојила је двојицу: “Упознала сам два велика господина: краља Милана и маршала Тита. Али ипак, краљ је био већи господин, он маршалу не би узео улицу.”
Ипак је Бета добро проценила да се ципеле могу продати и у земљи у којој сви иду боси. Срећна звезда је младим сликарима над главом сјала. Од краља су добили новац за плац, а из Немачке је Бети изненада стигло наследство, таман да се сазида кућа. У стопу тој струји благодати стигла је и вест о смрти Кирила Кутика. Сурова изрека каже: „Једном су се врата затворила, другом се отворила“. Куртик је држао сликарску школу коју је субвенционасала држава. Лиценцу су добили Вукановићи, са допуном да, осим подучавања у”малању”, могу обучавати занатлије у уметничком украшавању кућа и јавних зграда. Школа ће радити у њиховој породичној кући, која је за ту намену пројектована. Када је усељена, 1902. године , била је то прва уметничка кућа у Србији. Са улице се видело да су у њој поткровљени уметници.
Архитекту Милана Капетановића упознали су на Светској изложби у Паризу. Српски павиљон је био његов пројекат. Капетановић је студирао у Минхену, па је тема за разговор било напретек. Договарали су се о сваком детаљу куће, као да је тројно дело. Налази се на падини и сва је у каскадама. Равне кровне терасе Вукановићевих гледају на Дунав, као и прозори атељеа и спаваћих соба.
Вукановић су имали хармоничан брак. Много више од пламена страсти, заједнички систем вредности темељио је њихов брачни спој. Риста Вукановић је био Србин космополитских схватања. Увид у његов поглед на свет даје нам његов триптих “Молитва”. Радио га је пет година. На којој год изложби се појавила, ова замашна слика је изазивала коментаре. Ангажована је, провоцира. У мистичној смо магли цркве, синагоге, џамије. Хришћанин , Јеврејин и муслиман су приказани у тренутку молитве. Није случајно Риста Вукановић изабрао Милана Капетановића да му пројектује кућу, јер је Капетановић пројектовао и дорћолску синагогу Бет Исраел.
Критичари су приметили да је наслов триптиха у једнини. Сугерише да све три религије имају једног бога. А да је названа “Молитве”? Онда не би најављивала стварање Југославије.
Триптих је откупила краљевска влада Хрватске за Штросмајерову галерију. Ристи Вукановићу је плаћено 3.500 динара. Колика је то куповна вредност? Ако би се дословно превело у данашњу рентијерску вредност – од те бројке се врти у глави.
Од 1902. до 1914. дом Вукановићевих је био место уметничке радости и варошког комфора. Али Вукановићи нису знали да су у Србији срећне године само оне које се украду и проведу. Платиће скупо то сазнање.
Године 1915. немачка граната удара у њихову кућу. Срушен је кров у парампарчад. Они нису у кући. Повлаче се са српском војском према Грчкој. Бета није хтела да дочека своје Немце.
Риста добија тифус. Лечи се у Паризу. У санаторијуму слика Бетин портрет. Опроштајни. Она је поред њега. У том портрету је сажет цео њихов живот, у којем се никада није знало шта их га чека иза ћошка. Сматра се једним од најбољих женских портрета у српском сликарству.
Ристо Вукановић је сахрањен на војничком гробљу у Тијеу, међу 750 умрлих српских рањеника.
Оде срећа као лептир на свећу.
Бета Вукановић срушену кућу у Капетан Мишиној није хтела да обнавља. Чак није хтела ни тим делом града да пролази. Успомене би је одмах опхрвале. Ставила је тачку. Кућу је продала Милутину Станојевићу, генералном конзулу јапанског конзулата. Кућа је преправљена у стамбену зграду.
Бета је становала у Дому ученица. Радила је као наставник цртања. Живела је неколико месеци преко сто година. До последњег дана је сликала у свом атељеу у Коларцу или у Студентском парку. Критичари је сматрају зачетником уметничке културе у Србији.
Чести гости у дому Бете и Ристе Вукановића су били филозоф Брана Петронијевић и уредник Српског књижевног гласника Богдан Поповић. Бета је за разоноду цртала карикатуре. Урадила је и отисак за розикасто-љубичасту новчаницу од 50 динара, коју јој је наручио њен пријатељ краљ Петар Карађорђевић, ако се чести сусрети и блискост коју је имала с краљем смеју назвати пријатељством.
Једна занимљивост, за ову новчаницу штампану у Француској, 1915, године. Као што обично код нас бива, јавност није прихватила ову новчаницу. „Политика“ је називала „накарадном“, а народ је подругљиво звао „пегавац“, да ли због Бетиног цртежа или ко зна чега.
Улица књегиње Љубице
У овој улици су живели: Андра Ђорђевић, Кнегиње Љубице у броју 21; Ђорђе Крстић, сликар; Зоран Славнић, кошаркаш, кошаркашки тренер и примљен у кућу славних у САД; Владислав Лучић, кошаркашки тренер; Слободан “Ћира” Петковић, познати каратиста; Љубиша Тумбаковић, фудбалски тренер; Небојша Глоговац, српски глумац, сликар српског реализма Ђорђе Крстић, подигнута око 1890. године, на броју 23.
Улица Добрачина
Ова улица данас повезује Васину и улицу Цара Душана. Некада се звала Хајдук Вељкова улица. Протеже се до Дунавске улице, а названа је по Јовану Димитријевићу, познатом трговцу стоком у Карађорђево време, који је као гружански кнез подигао буну против Турака у Другом српском устанку. Улица је добила назив 1872. године и заправо представља Димитријевићев надимак који се односи на његово место рођења – Добрач. Умро је 1839. године.
Јован Димитријевић – Добрача био је богати трговац који је помагао устанике. Као и Лука Лазаревић, истакао се у борбама на Љубићу, а у Другом српском устанку је учествовао са око 500 својих људи, које је, како се причало, оружјем и храном опремио новцем из сопственог џепа. Кроз улицу која носи његово име често пролазимо на путу ка старом Дорћолу. У овој улици се налази и чувена Чукур-чесма. Иако је Добрача учествовао и у Првом и у Другом устанку, у којима је потрошио сав свој иметак, па је чак планирао да отвори и школу о свом трошку, а умро је у сиромаштву – примајући малу државну пензију.
Јован Димитријевић Добрача, као и Јованка Калић, академик, историчар живели су у овој улици.
Чукур чесма
Аутор овог споменика је Симеон Роксандић. Споменик је у бронзи 30 цм, укупна висина 149 цм. Подигнута је 1931. године. На чесми се налази бронзана статуа дечака Саве Петковића у спомен догађаја који се на том месту одиграо јуна 1862. године. Званичан назив скулптуре је „Дечак са разбијеним крчагом”.
Натпис на скулптури гласи: „У спомен догађаја од 26. маја 1862. године на Чукур чесми“. На тај дан је овде убијен тринаестогодишњи Сава Петковић, шегрт за сарачки занат кога је „газда Алекса“ Николић, бакалин, послао на чесму по воду. Постоје разне верзије догађаја, ову је испричао Карло Пероло, гостионичар и службеник италијанског конзула. По њему, дечак је узимао воду на чесми и док је чекао да се напуни тестија, а млаз воде је био слаб, наишла су три турска војника и тражили да пију из ње. Када је одбио, војник га је напао бајонетом – или по другим наводима ударио пуном тестијом по глави. Не зна се сигурно да ли је дечак заправо убијен или рањен али с обзиром да нема каснијих помена о њему у документима, заступљено је мишљење да је преминуо на месту. Постоји и ова верзија да је на тој некадашњој чесми, 3. јуна 1862. године, један турски војник (низам) ударио српског дечака, шегрта Саву, јер је овај протествовао што му је Турчин склонио крчаг са чесме. Група Срба је претећи опколила турске војнике који су се ту затекли, али су драгоман (тумач) српске полиције и терџуман (посредник код турских власти) одвели Турке с тог места. Међутим, пред зградом полиције Турци су убили српског терџумана Симу Нешића и смртно ранили жандара Ђорђа Нишлију. По њему се Симина улица и зове. И заповедник српске страже Ивко Прокић је убијен са леђа од турских војника након што је пустио Турке како би смирио борбе које су се распламсавале.
Ови догађаји били су увод у крваве сукобе између београдских Срба и Турака, и повод за бомбардовање Београда од стране Турака 5. јуна 1862. године. У овим сукобима који су уследили после убиства дечака Саве, са српске стране пало је 50, а рањено 21 лице. Изгорело је 20 а оштећено 357 кућа.
Оваква ситуација је довела до тога, су Турци приморани да се повуку из својих последњих утврђења широм Србије.
Сима Нешић, преводилац градске вароши је пожурио онамо са српским жандармима међутим и он је одмах убијен. Тај догађај био је повод за избијање нереда где су Срби опколили Турке, али је даље погоршање ситуације спречио заповедник српске страже Ивко Прокић који је ослободио Турке да не би дошло до још горих последица по народ. Пошто их је отпратио до капија Београдске тврђаве где је било турско упориште и окренуо се да се врати, одмах је убијен с леђа.
Када су сви ти догађаји изашли у јавност, кнез Михаило Обреновић послао је ултиматум Турцима да напусте варош. Ситуација се наизглед смирила у понедељак, међутим већ у уторак изненада су опалили турски топови са Калемегдана и убили око 20 становника, уништили 20 кућа а у пожарима је оштећено још 357. Асир -паша је наредио бомбардовање, чиме је погазио претходни споразум те је кнез Михајло одмах прогласио ратно стање и мобилисао војску од 15 хиљада војника. Када је уследило ново примирје, Вефик-ефендија стигао је из Турске царевине не би ли установио шта се заиста догодило. После саслушања сведока, Карла Перола и уз помоћ великих сила, од 23. августа до 4. септембра 1862. године према Канлиском протоколу Турци заувек напуштају Србију. Тадашњи министар Илија Гарашанин имао је велику улогу у потписивању уговора, залажући се са мирољубива решења.
Није дуго требало да се вест прошири Београдом о смрти дечака па се сукоб проширио на цео Београд. Један од догађаја који је довео борбе до врхунца се одиграо код данашњег Студенског парка (некада Велика пијаца). Срби су се тада сви дигли и почели полако да заузимају цео Београд а вест о великом устанку у Београду проширила се Србијом.
Кнез Михаило налазио се тада у Шапцу па је послао ултиматум Турцима да до осам сати увече напусте Београд. Следећег дана настао је мир али само привидан јер је 17.04 почело бомбардовање Београда из 56 топова са Калемегдана. Срби су подигли барикаде како би се одбранили.
Убиство дечака Саве Петковића довело је до осуде Турака широм света па су јула 1862. године у Канлиџи поред Цариграда започети су преговори о независности Србије, на којима су учествовали Француска, Енглеска, Русија и Аустрија. Донета је одлука да Турци напусте Србију. У наредних годину дана исељено је више од осам хиљада Турака. На интервенцију страних конзула, пре свега британског конзула Лонгворта, тада је закључемо примирје које су потписали Ашир-паша и министар Илија Гарашанин, као и представници страних сила.
Турци су полако губили борбе а и дипломатски преговори нису довели до великог успеха па једини излаз из свега је била предаја градова. Први град који је пред „на чување кнезу Михаилу“ био је Београд. Године 1867. кнез Михаило је добио кључеве Београдске тврђаве.
У Добричиној улици подигнут је споменик дечаку Сави Петровићу. Спомен чесма подигнута је 1931. године, користећи средства задужбине трговца Томе Ванђела, а аутор јој је био српски академик и скулптор Симеон Роксандић. Модел за скулптуру био је Властимир Петковић Кепа, некадашњи телефониста Радио Београда и познати фудбалер БСК-а који се данас зове ОФК Београд. Маја 2010. скулптуру дечака је украден. Излупали су је чекићем и продали власнику дивљег отпада у Крњачи за 20.000 динара. Скулптура је била изломљена на 22 дела, али је захваљујући 3D снимку овог споменика извршена рестаурација. Реконструкција је трајала три месеца и извршена је на основу тродимензионалног скенирања које је Зоран Миљановић директор фирме „3D свет“ урадио пре него што је скулптура украдена.
Улица Доситејева
Кућа Стевана Стојановића Мокрањца, Угао Улица Доситејева број 16 и Господар Јевремове
Дом нашег истакнутог композитора изграђен је средином 19. века. Зграду одликују скромне карактеристике традиционалне балканске варошке стамбене куће. У приземљу је био смештен подрум озидан камену а на спрату су се налазиле две собе и кухиња. Кућа је 1964. адаптирана за потребе меморијалног музеја да би подрумске просторије биле погодније за мање музичке концерте. Највећи део заоставштина Стевана Мокрањца, укључујући инструменте и друге личне предмете налази се на спрату.
Стеван Стојановић Мокрањац рођен је у Неготину 9. јануара 1856. а умро у Скопљу, 28. септембра 1914. Био је српски композитор и музички педагог, најистакнутија личност српске музике на прелазу из 19. у 20. век. По Београду се прича да је чин сахране Стевана Стојановића Мокрањца био један од највеличанственијих и најдостојанственијих. Београд је оплакивао оног који је спојио духовност вере и ведрину народних песама и открио српску душу у песми. Био је сироче из села Мокрање поред Неготина. Девето дете сиромашних родитеља рано је остало без оца. Сиромаштво и песма пратиће га целог живота. Оженио се такође девојком која је од мираза имала само „меке ствари.“ Жена му је била сестра од стрица сликара Уроша Предића. За разлику од свог другара из завичаја, исписника и сликара Паје Јовановића, Урош није знао да уновчи свој таленат. Жена му Марија, је блиско пријатељство двојице „трапавих“ за новац, али генијалних уметника доживљавала као благослов у браку. Добијањем сина Момчила, постаје и масон 1890. године. Био је целог живота кирајџија. Становао је под кирију у „кући на лакат“ на углу Доситејеве и Јевремове улице. Мокрањац је радио много а зарађивао је мало. Међутим његово дело је непревазиђено до данас.
