Дворови у Београду
Радећи на овом материјалу, тешко сам могао да дочарам слику дворова у Улици краља Милана у 19. веку. Зато их, мало детаљније описујем. Како је овај комплекс зграда мењао током историје свој изглед, покушаћу да вам дам приказ дворова како је било од пре скоро три века до данас.
Између Теразија и улице краља Милана налази се дворски комплекс. Стари двор је на адреси др. Драгослава Јовановића број 2 а Нови двор је на адреси Андрићев венац. Многи се запитају како се не воде под улицом Краља Милана или Теразије или Краља Александра, чији главни улаз гледа на ту улицу.
Историја првог дворског комплекса у Београду сеже све до четрдесетих година 19. века, када је имање које је обухватало простор данашњег Пионирског парка, заједно са Девојачким парком, између Улица краља Милана и Краљице Наталије, купио Стојан Симић, један од најутицајнијих људи Кнежевине Србије, вођа уставобранитељског режима и председник Државног савета.
Стари конак или Симићево кућа била је велика приземна зграда, потом резиденција владара кнежевине и краљевине Србије током 19. и почетком 20. века. То је била прва зграда сазидана на Теразијама. На месту ове куће је сада травната површина између Старог и Новог двора.
Крајем тридесетих година 19. века Стојан Симић је купио земљиште на простору данашњег Пионирског парка које је у то време било под водом и служило за лов на дивље патке. Симићеви конаци или Симићево здање завршено је 1840. године и касније се назива и Велики конак или Стари двор. Подигнут је на узвишици, јер се око ње налазила велика бара. Симић је кућу саградио за своје потребе. У то време кућа је била далеко од вароши, на пољани иза Теразија, јер су задње куће биле код Игуманове палате.
Браћа Симић су подигли велику солидну двоспратну кућу и нема никог ко јој се није дивио, јер су око целих Теразија биле пољане и блатњави путеви, а око Конака је од коњских запрега често остајало ђубриште. Симићи су своју кућу подигли „много даље“, у „баруштинама и шевару“.
Ову зграду су продали држави за двор кнезу Александру Карађорђевићу за 13.500 дуката. У тој згради су погинули Драга Машин и краљ Александар Обреновић. Браћа Симићи су подигли за себе другу кућу, прекопута кнежеве, где је сада парк Александров. Касније је у њој било Руско посланство и та зграда је срушена.
На слици је изглед Старог двора на разгледници из 1900. године.
Симић је исушио мочваре, насуо и изравнао терен, и на непарној страни данашње Улице краља Милана подигао кућу, која је касније добила назив Стари конак.
Како је 1842. године дошло до промене династија, држава је за потребе резиденције новог кнеза Александра Карађорђевића откупила Симићеву кућу 1843. године и кнез се ту убрзо уселио са породицом. Двор се проширује ка бари која се исушује, ка улици Краља Милана и подиже се „Мали конак“, у који се смешта Министарство спољних и унутрашњих дела. Затим се и ова зграда руши и подиже „Нови двор“, данашња Скупштина града. У њој се краљ Милан проглашава 1882. године за краља.
Откуп овог здања са околном баштом за потребе смештања двора кнеза Александра Карађорђевића означио је настајање првог дворског комплекса у Београду. Зграда је за потребе кнежевског двора детаљно преуређена и знатно проширена, око баште је подигнута ограда а остатак мочваре је исушен и башта изнова уређена.
Да се мало подсетимо историје. Када је Милош Обреновић абдицирао 1839. године и напустио Србију, наследио га је његов старији син Милан, који је умро после месец дана. Престо припао Михаилу, који је увео прсвећени апсолутизам и наставио да влада као отац Милош, па је и он прогнан из Србије. Уставобранитељи су 1842. године довели на престо Карађорђевог сина Александра Карађорђевића, који је владао до 1858. године.
Од 1845 се користи као „двор“ и у њему је живео кнез Александар Карађорђевић, Карађорђев син а касније Обреновићи, краљеви Милан и Александар.
Када је крајем 1858. године кнез Александар сишао са власти и по други пут дошао кнез Милош Обреновић, почела је градња нове резиденције у непосредној близини Старог конака, на месту Новог двора, данашње Скупштине града.
После Милошеве смрти, на престо долази кнез Михаило. Ипак, новоизграђени објекат који је требало да користи кнез Михаило Обреновић није никада коришћен као двор него су у њему била смештена министарства спољних послова и полиције, док је кнез користио Стари конак. Остало је забележено да је у Старом конаку био одар кнеза Михаила после убиства 1868. године.
Претварању у репрезентативније уређен врт, посветила је пажњу још кнегиња Персида Карађорђевић, жена краља Александра Карађорђевића, а родом из познате породице Ненадовића. Са Запада је стигла мода уређења вртова и дворска башта била је подељена на „врт“, окренут ка Улици краља Милана који је чинио репрезентативни део дворске целине и на „парк“ у задњем делу ограђен зиданом оградом.
У средишњем делу парка налазио се базен са скулптуром девојке са крчагом у руци, израђеном у Бечу. Од средине 19. века око Старог конака, као стожера будућег комплекса, подигнут је читав низ грађевина: Мали дворац, Двор престолонаследника, бивша зграда Министарства иностраних и унутрашњих послова, зграда Маршалата двора и неколико помоћних објеката према Дворској, данас улици Драгослава Јовановића и улицама Кнеза Милоша и Крунској. Ниједна од наведених грађевина није сачувана до данас.
У згради ранијег „Симићевог здања“, које је преуређено за двор убијени су краљ Александар Обреновић и краљица Драга и одатле су бачени кроз прозор. Стари двор је на слици лево и постоји и данас. У средини је кнежева резиденција. Зграда на слици десно је некадашња „Жута кућа“ или Министарство унутрашњих дела, која је, такође, порушена и на њеном месту налази се зграда „Новог двора“, данас резиденција Председника Републике. Једно време у овој згради се налазио и Маршалат двора који је срушен после Другог светског рата. Сада се на том месту налази парк. Сасвим десно је зграда, која је, по пројекту Косте Шрепаловића, изграђена после 1860. године за потребе кнеза Михаила. Зграда је срушена да би се од 1911 до 1918. године изградио Нови двор, где се данас налази Кабинет Председника Републике.
После убиства Александра Обреновића и Драге Машин, „Симићево здање“ или „Велики конак“, или „Стари двор“ како се све звало порушено је 1904., годину дана после Мајског преврата у коме су свирепо убијени краљ Александар и краљица Драга. Краљ Петар Први је наредио рушење Конака да га не би мучила помисао на убиство и осећање гриже савести.
Сада дајем опис двора из 1896. године. Енглески новинар, Херберт Бибиен, даје опис два двора, Старог конака и Новог двора, данашња Скупштина града, који је подигао краљ Милан.
Стари конак налази се на једном узвишењу, одвојен од пута позлаћеном оградом и уском баштом у којој војна музика лети свира два пута недељно. На средини је балкон, где краљ Александар и његова мајка, Наталија, често седе, слушајући музику. То је, ниска жута грађевина, са много прозора и белим венецијанским ролетнама и у средини је копље за заставу.
Идеја о претварању дворског комплекса у репрезентативну владарску резиденцију јавила се у време стицања државне и територијалне самосталности након Берлинског конгреса 1878. године, а додатно је била подстакнута и припремама за проглашење Србије за краљевину 1882. године.
Будући двор замишљен је као трочлана композиција, чији је централни део намењен боравку владара предвиђен на месту Старог конака. Са десне стране Старог конака планирана је изградња крила намењеног за Двор престолонаследника, док је лево крило требало да служи за одржавање свечаних пријема и дипломатских посета. Од целокупне замисли реализовано је једино лево крило комплекса – Стари двор, док је изградња десног крила изведена тек три деценије касније подизањем Новог двора према потпуно новом пројекту.
Када је подигао сада Стари, а онда Нови двор око 1882. године, краљ Милан Обреновић желео је да превазиђе све дотадашње резиденције српских владара. Његова мисија и данас се сматра успешном јер Стари двор, а садашња Скупштина града, и даље носи епитет једног од најлепших престоничких здања.
Као своју резиденцију користили су је касније краљ Милан и краљица Наталија који су у непосредној близини подигли Стари двор. Користили су га затим краљ Александар и краљица Драга.
Стари двор на разгледници, око 1926., слика из Историјског архива Београда. Лево од двора је зграда Путник пре надоградње. Двор, је била резиденција краља Петра првог Карађорђевића, у периоду од 1903. до 1921. године и краља Александра првог, од 1921. до 1922. године. Данас је седиште Скупштине града Београда. Што ти је иронија живота: један гради а други ужива.
У овом Двору је била званична Краљевска Резиденција, али је палата повремено коришћена и у друге сврхе. Тако је овде 1919. и 1920. године заседала Скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У овом Двору су приређивани званични пријеми и друге државне функције. После Другог светског рата у згради Старог двора налазио се Президијум Народне скупштине, Влада ФНРЈ и Савезно извршно веће. Од 1961. у Старом двору смештена је Скупштина града Београда.
Ову је зграду у духу академизма и с декорацијом античког, ренесансног и барокног стила, пројектовао Александар Бугарски, а на основу замисли и према упутствима самог краља Милана Обреновића. Стари двор је саграђен у периоду од 1881. до 1884. године на месту некадашњег Малог дворца кнеза Михаила на углу Улица краља Милана и Дворске, данас др. Драгослава Јовановића улице.
Било је веома репрезентативно здање, које су првобитно красиле и две велике куполе са позлаћеним крунама на врху.
Међутим како је зграда Старог Двора тешко оштећена у оба Светска рата, данашњи изглед Двора се делимично разликује од првобитног. Неки делови палате су потпуно уништени, на пример Дворска капела или су измењени до непрепознатљивости као, например, велико степениште, Престона дворана…
У социјалистичком периоду, главни торањ је красила звезда петокрака, која је током демонстрација 1996–1997. и владавине тадашњег градоначелника а потом председника Владе Зорана Ђинђића замењена позлаћеним двоглавим орлом раширених крила, даром београдских златара.
О унутрашњој декорацији Старог двора бринула се комисија коју су поред архитекте Бугарског чинили професор Велике школе Михаило Валтровић и сликар Доменико д’Андреа. Целокупан декоративни украс и намештај двора набављени су у бечким уметничким радионицама. Складним односом између симетричне форме и академски обликованих фасада са богатом декорацијом античког, ренесансног и барокног порекла, Стари двор одражава владајуће академске стилске и архитектонске концепције и представља најраскошнију владарску резиденцију до тада подигнуту у Србији.
Идеја о формирању сложенијег дворског комплекса утицала је на то да значење главне фасаде Старог двора добије фасада оријентисана према дворском врту и планираном десном крилу комплекса, двору престолонаследника.
Ова фасада је, као и фасада према Улици краља Милана, била знатно раскошније украшена у односу на преостале две фасаде. Њена симетричност истакнута је положајем главног улаза као и трочланом поделом и складним распоредом архитектонских елемената – балкона, стубова са јонским и коринтским капителима, парова каријатида, декоративне фасадне пластике и двема куполама украшеним краљевским крунама.
У средишту над каријатидама фасаде према Улици краља Милана, постављен је нови грб Краљевине Србије, који се сматра првим и најстаријим грбом Краљевине истакнутим на јавном здању.
Угаони део објекта према Улицама краља Милана и Драгослава Јовановића решен је тако да подсећа на кулу која се завршава куполом са високим шиљком и двоглавим орлом на врху. Постављање овог симбола указује на директне везе између грађења двора и проглашења Краљевине Србије.
Скромније обрађеном фасадом према башти доминирала је дворска капела на спрату. Облик и решење основе, као и чињеница да је објекат првобитно намењен за смештај гостију краљевске породице и за одржавање свечаних пријема, у значајној мери одредили су и распоред просторија, чије је уређење било предмет посебне пажње архитекте Бугарског.
Енглески новинар, Херберт Бибиен, сада даје опис Новог двора, данашња Скупштина града.
Улазна врата су од позлаћеног гвожђа, изнад којих стоје орлови старог српског царства. Предворје и засвођени простор горе, изнад кога на сунцу блиста позлаћени крст, су најкарактеристичнији у двору. Предворје подупиру снажни јонски стубови, а на поду је углачани паркет.
Свако се мора дивити пространом двоструком степеништу, са изрезбареним и позлаћеним оружјем.
Овај двор користи се само за свечане прилике и за смештај разних гостију. Са леве стране је отмена дворана за балове, зидови су боје лимуна и красе их велики бели лустери од венецијанског стакла.
Иза сале за пријеме, улази се у салу за банкете. У њој је у 16. години краљ Александар је извршио државни удар и прогласио се пунолетним.
Диван изрезбарени сто од махагонија, за који може да седне 50-60 гостију и кожне столице са наслоном чија седишта имају боју јесењег лишћа.
Ту је и радна соба подешена као будоар, са позлаћеним писаћим столом и лаганим столицама које да више служе за украс него за употребу. Свуда се налазе дивне изрезбарене таванице, наслеђе турске моде.
Најупечатљивији елемент ентеријера била је његова централна просторија – зимска башта, окружена холовима из којих је био омогућен приступ у све остале одаје приземља и спрата. Просторија се истицала стакленим кровом, богатом позлаћеном декоративном пластиком на зидовима, а централни мотив представљало је двокрако храстово степениште. Све репрезентативне просторије двора имале су богато уређење: свечана сала, салон са клавиром, жути салон, црвени салон, турска соба, трпезарија, лила салон, библиотека, дворска капела.
Нижи спрат је за канцеларије, а двор је на спрату. Када се попне на спрат улази се у ходник.
У холу се налази огроман црни медвед претећег изгледа, убијен за време бугарског рата и са дивљењем га је посматрао престонаследник принц Фердинард. Прекопута је мермерна фигура орла устремљеног на јелена.
Ту је и соба за послугу, а иза ње је и краљева радна соба. Једна врата воде у краљево купатило и спаваћу собу, која је изузетно скромна. Али за разлику од ње Персијска соба је препуна колекција ретких уметничких творевина. Ту се налази централна сала за пријеме и из ње се излази на балкон и слуша музика и поздрављају поданици. То је онај чувени балкон на ком се налази наши предивни спортисти када се враћају са победничким медаљама.
Трпезарија је пријатна и отмено уређена, као и сала за билијар. Апартмани краљице Наталије немају ничег претрпаног и са много укуса су уређени.
На зидовима су тапете чије шаре подсећају на сребрнасте врбе. Улази се у собу за пријеме. Иза ње је и капела. Богослужење се обавља сваке недење када је краљица Наталија у Београду. Лево од собе за пријеме су апартмани за угледне госте. На спрату је и библиотека, са орманима за књиге који имају стаклена врата. И одавде се излази на широки балкон. То је онај балкон са кога данас, поздрављамо спортисте после освојених медаља на великим такмичењима.
Ово сви знамо, али вероватно за ово нисте знали. Краљу Милану су безброј пута тражили главу и оставку и једном када је маса света урлала и демонстрирала, он је после кратког говора, успео да узвике који су тражили његову главу преобрати у узвике усхићења.
Од 1903. године Двор је поново резиденција династије Карађорђевић. Они га напуштају по проглашењу Краљевине Југославије и селе се у двор на Дедињу, јер наводно нису желели да свако ко прође Улицом краља Милана завирује у њихове одаје и гледа шта се унутра дешава. Двор је оштећен и у Првом светском рату и у шестоаприлском бомбардовању 1941. године, тако да је од првобитне архитектуре задржао само основу – прича за”24 сата” историчар Чедомир Антић.
Након династичке смене на владарском престолу Србије 1903. године, Стари конак је порушен, а Стари двор је постао званична резиденција династије Карађорђевић. Због страдања објекта у бомбардовању током Првог светског рата, 1921. године отпочели су радови на рестаурацији здања.
Комисију која је водила ове радове чинили су представници Министарства грађевина и финансија, управник двора и сликар Урош Предић. До априла 1922. завршена је већина радова, обновљени су позлаћени гипсани радови на зидовима зимске баште и у свечаној сали, а све просторије опремљене су новим намештајем, набављеним у Лиону и Бечу. Када је 1922. године Нови двор отворен као званична краљевска резиденција, Стари двор је добио своју првобитну, јавну намену, предвиђену још пројектом Александра Бугарског из 1881. године.
Наредна темељна обнова Старог двора уследила је током 1930. и 1931. под надзором архитекте управе двора Драгомира Тадића. Све фасаде и декоративна пластика објекта, првобитно изведени у малтеру, замењени су украсним радовима у вештачком камену, који су рађени под надзором архитекте Светомира Лазића.
Стари двор је тешко оштећен у бомбардовању Београда 6. априла 1941. године. После ослобођења и друштвених промена које су потом наступиле, старо дворско здање добило је нову намену.
Изменама насталим током реконструкције 1947-1949. године, грађевина је добила не само нову функцију већ и потпуно ново решење улаза и фасаде према Булевару краља Александра, према пројекту архитекте Драгише Брашована.
Приликом ове реконструкције уклоњене су и две мање куполе са краљевским крунама, а на обновљене делове фасада нису враћена некадашња краљевска знамења.
Реконструкција и уређење ентеријера изведени су према пројекту архитекте Александра Ђорђевића. Посебна пажња посвећена је уређењу свечане сале која је украшена новим државним и републичким симболима, као и витражима са темама из Народно ослободилачке борбе.
Осим Брашована и Ђорђевића у реконструкцији здања учествовали су и други домаћи архитекти, између осталих Братислав Стојановић, Милан Минић, Слободан Михаиловић и Момчило Белобрк.
Напаћен у ропству, Београд двадесетих година минулог века поче лудо да се забавља. По подрумима су настајали барови, по салама “дансинзи”, кафанске свираче заменили су салонски оркестри и цео Београд поче да игра од краљевог кола до чарлстона, валцера и танга. Градске даме и господа једва су чекали прилику да покажу своје нове тоалете, а краљева улица била је идеално место за то.
Све до педесетих година прошлог века, дворска башта а данашњи Пионирски парк, била је затворена за јавност. Тек када су срушене његове зидине и висока капија, Београђани су поред Таша добили још једну зелену оазу у центру града. У Старом двору су се од 1919. до 1920. године одржавале седнице привремене Народне скупштине, а све време до 1941. дворске забаве и пријеми високих страних гостију.
Рекли смо да је у старом Конаку извршен Мајски преврат 1903. године, атентат на последње Обреновиће.
У ноћи 29. маја 1903. године, група завереника, под руководством капетана Драгутина Димитријевића Аписа, вођом тајне организације “Црна рука”, упала је у двор и убила краља Александра Обреновића и краљицу Драгу. Како пар није имао наследника, био је то крај династије Обреновић, а на чело државе дошао је Петар Карађорђевић.
Ово су данас све познате чињенице. Ипак, о томе шта се заиста догађало те судбоносне ноћи и којим редом, не постоје довољно поуздани подаци.
Одређени завереници из унутрашњости стигли су у Београд уочи тог дана, под разним изговорима. Са својим београдским друговима, подељени су у пет група. Проводили су се до поноћи у кафанама варошким, а затим су се сви нашли у Официрском дому.
У 00:45, капетан Драгутин Димитријевић Апис, један од вођа завере, командовао је полазак у двор. Гардијски поручник Петар Живковић је у тачно 02:00 отворио завереницима дворска врата.
Врата краљевих одаја била су разбијена динамитом, али у кревету није било никог.
Тражење краљевског пара је безуспешно трајало близу два сата. За то време погинули су капетан Јован Миљковић, краљев ордонанс, пуковник Михајло Наумовић, ађутант, који је био упућен у заверу. Рањен је био и Апис. Он је видео како неко бежи низ степенице у двориште и учинило му се да је то краљ, па је потрчао је за њим, али га је доле сачекао један гардиста и тешко га ранио са три метка у груди. У тим тренуцима, завереници су сматрали да је завера пропала јер је Апис лежао рањен у сутерену, а краља и краљице једноставно није било.
Даљи ток догађаја је споран и препуштен је разним теоријама завере.
У верзији која је прихваћена у серији “Крај династије Обреновић”, скривену локацију на којој су се крили последњи Обреновићи открио је први краљев ађутант, генерал Лаза Петровић који је заробљен чим су завереници ушли у двор. Он је, према овој верзији, имао рок од десет минута да каже где су краљ и краљица, иначе ће бити убијен. Не постоје историјски подаци који би потврдили да је он одао локацију у замену за свој живот.
Александар и Драга су се, према овој верзији, крили иза огледала у краљевској спаваћој соби. Та мала просторија је служила за краљичину гардеробу, а ормари су затворили рупу у поду, која је била улаз у тајни пролаз, који је наводно водио до Руског посланства. Краљ је, наводно, пре него што је изашао, тражио да завереници потврде заклетву. Према једној верзији они то и јесу учинили, а према другој, запретили су бомбама уколико Обреновићи не отворе. Међутим, краљ и краљица можда се уопште нису крили ту.
Према другој верзији, приликом поновне претраге краљевске спаваће собе, коњички поручник Велимир Вемић опазио је у зиду једно удубљење као за кључ од тајних врата. Краљ и краљица били су ту сакривени. Како год било, по изласку Обреновића из скровишта, расплет је неоспорно био крвав.
Капетан Михаило Ристић Уча је испалио на њих све метке из свога револвера, за њим Вемић и капетан Илија Радивојевић. Извесно је и да су сви официри у двору и дворишту двора својим сабљама пробадали тела. Градом су касније калале гласине да је краљ, иако тешко рањен, био жив и да је умро тек у мртвачници, али за ово нема доказа. Према анализи патолога Александар Обреновић био је мртав већ после првог метка.
Одмах затим убијен је и генерал Лазар Петровић, али је могуће да је он убијен и пре проналажења краља и краљице и да није имао никаквог удела у откривању локације. Измасакрирана тела Александра и Драге Обреновић бачена су преко прозора у двориште.
Драга и Александар нису били једини убијени у Мајском преврату. Исте ноћи кад и краљевски пар убијена су и краљичина браћа – Никодије и Никола Луњевица, председник владе генерал Димитрије Цинцар-Марковић и министар војни генерал Милован Павловић. Трећи члан Цинцар-Марковићеве владе, министар унутрашњих послова Велимир Тодоровић, који је исто тако требало да буде убијен, био је тешко рањен и живео је све до 1922. године.
Неоспорно је да је Петар Карађорђевић, потоњи краљ Србије, знао за заверу, јер је београдски трговац Никола Хаџи Тома тим поводом послат у Швајцарску где се састао са Петром који је тамо живео као обичан грађанин. Наводно, он није хтео да пристане на убиство и, ослањајући се на тај његов став, једна група старијих завереника, којој је на челу био генерал Јован Атанацковић је покушала је да наметне своје мишљење да се краљ Александар само натера на абдикацију и протера из земље. Међутим, преовладало је мишљење да би то било најгоре решење и на предлог капетана Драгутина Димитријевића Аписа, Радомира Аранђеловића и Анте Антића, одлучено је да краљ и краљица буду убијени.
Нови двор су пројектовале архитекте Драгиша Брашован, Иван Здравковић, Милан Минић, Александар Ђорђевић. Сада је палата Председника Србије.
Овде се 6. септембра 1923. године родио краљ Петар други. Покојни деда Живорад причао ми је да је тог дана рођена и моја мајка Душанка и да је краљ Александар даривао сву децу рођену тог дана. Многи су фалсификовали датуме рођења само да би добили част, а он није то радио. Мајка ми је стварно рођена на тај дан. Добио је поклон. Краљ Петар други Карађорђевић је унук румунског краља Фердинанда творца румунске нације из династије Кобург и син румунске принцезе Марије, која је била потомак енглеске краљице Викторије.
Када сам био мали, наше газде на Чубури, покојни Саватије и Боса Минић су причали, када су се они венчали, да је краљица Марија поклонила Боси плац на Чубури као својој главној вешерки, а краљ Саватију такође плац на Чубури јер је био главни баштован. Један плац је био да сазидају за себе кућу а други да зидају кућу за киралик. Све је плаћено од њихове апанаже и мираза Краљичиног. Краљица Марија је од мираза купила плац на Дедињу за изградњу два двора.
Од унутрашњости Новог двора није ништа остало. Како је краљ Александар поштовао муслимане из Босне а и турског владара Ата-Турка направио је духан собу у отоманском стилу где се седело на миндерлуцима поред зидане пећи окружене резбареним намештајем. Подови и зидови су били прекривени ћилимима.
Дигресија или по књижевном српском језику: Да знате данас постоји око 98 шара пиротског ћилима који су ауторски заштићени, као национално добро.
Када смо живели у Турској бивали смо пар пута на конаку у резиденцији наше Амбасаде. Ту сам видео највећи ручно израђен тепих од свиле које су ручно везле девојке до 15-16 година јер им је касније слабио вид. Овај тепих се постављао за 29. новембар и за турски државни празник. Ата Турк је поклонио плац за резиденцију и амбасаду на највишем и најлепшем делу Анкаре, званом Чанкаја.
Испод су амбасаде Америке, Русије, Немачке и н Краљ Александар је дао велику помоћ избеглицама са наше територије који су се вратили у Турску, тако, што је купио свима плац и кућицу и део земље у Анадолији.
Ата-Турк је у знак поштовања поклонио Краљевини плац за градњу Амбасаде и Резиденције. Овај плац је власништво краљевине Југославије. Када је изграђена Амбасада и Резиденција, за насеље је поклонио овај тепих. Краљица Марија је донела своју девојачку спрему – постељину са којом смо имали част да се покривамо Љиља и ја.
Ето ироније судбине, краљ и краљица нису спавали ни једном.
Видите како се витештво због етничког чишћења ценило и поштовало. Ата Турк је целог живота то ценио и поштовао.
Да се вратим на двор. Трпезарија је у европском стилу, вода је жуборила у фонтани од карара мермера као у харемима султана због влаге, мира и опуштања.
На зиду је било огромно огледало у златном раму па се видела цела трпезарија са столом у средини и 35 столица са резбареним наслонима и рукохватима.
Трпезарија је осветљавана помоћу три лустера од муралног стакла. Иако је био краљ, бивша Добрињска, а сада Андрићев венац је једва пар метара удаљила стамбене зграде од краљевих просторија.
Нигде у Европи двор није толико утиснут у центар града. Зато је и краљица Марија од свог мираза купила плац на Дедињу да сазида нови интимнији кутак. И 1930. године, дакле кад је краљевић Петар пошао у школу преселили су се на Дедиње.
Династија поклања двор музеју уметности и археологије, који су спојили фондове и са колекцијом кнеза Павла била једна од највећих и највреднијих у Европи.
Кнез Павле је био истанчана уметничка душа. Имао је несрећу што није могао да спасе Србе. Човек који је био за Енглезе, англофил, схватао је реалност Немачке као војне силе. Пошто пото је био да се избегне рат, али Енглези, њихови шпијуни и официри оборили су 27. марта 1941. године пучем владу Цветковић- Мачек и довеле до бомбардовања Београда и слома Југославије за само 12 дана.
Принца Павла су Енглези протерали у Кенију и тамо је живео. Потуцао се по белом свету. Да смо га послушали тада, можда би нам било боље, али сигурно не би имали толико жртава у рату.
Преуређење породичног у галеријски простор поверено је архитектама Драгиши Брашовану и Ивану Здравковићу.
Музеј је отворен 1936. године а за директора је постављен Милан Кашанин, који је пред бомбардовање највреднија дела склонио и сазидао у подрум. О овоме нико није знао сем њега и домара.
Влада је била за то да се селе музејске вредности као у Првом светском рату када су многа уметничка дела нестала у гудурама Албаније. Кашанин је био против и зграда је оштећена али су сазидани експонати остали нетакнути и читави. Захваљујући Кашанину имамо у музеју Монеову Ружичасту катедралу, Гогенове Тахићанке, Писоаровог Трга француског позоришта, Реноарове Купачице…
Тито није волео Кашанина, дуго се опирао да постане члан САНУ и више је волео „хохштаплера“ Анта Топића Мимару.
Мимара је скраћено од имена Милан и презимена Маретовић, Марковић, Матутин.. Дакле као и његов пријатељ Тито давао је различите верзије своје биографије.
Рођен је 7. априла 1898. ако је тачно, а умро у Загребу 30. јануара 1987. године. Пријатељство Тита и Мимаре датира из тридесетих година 20. века, када му Тито прави кључ од ризнице загребачке катедрале и он краде Диптих од слоноваче који продаје за велике паре на аукцији у Кливиленду.
Бравар Тито је тако вешто направио копију кључа, Мимара узима драгоценост. Враћа копију и закључава ризницу, па крађа није дуго откривена. Када је превара откривена за њим се расписује потерница и Мимара бежи из Париза у Берлин код свог пријатеља Геринга и помаже му у крађи уметничког блага. Обојица су се познавали јер су имали исту страст ка уметничким делима.
Карађорђевићи су имали усуд да буду или убијени или да буду протерани из Србије: Карађорђе, син му кнез Александар, принц Павле, краљ Петар други или да их убију као краља Александра првог. Само је краљ Петар први умро у Србији.
- године Музеј кнеза Павла сели се на Трг Републике, мења име у Народни музеј која је била седиште Аграрне банке.
Архитекта Милан Минић који је пројектовао и био власник хотела Мажестик, проширио је двор за 7,50 метара и добио свечану салу. Главни улаз није са стране већ је ка Народној Скупштини где је и сада. Била је и зграда РИВ-а.
Бивши председник Србије, Борис Тадић је инсталирао кухињу као и ресторан у којим је радило око 10 кувара и посластичара. Пре тога је допремана храна а сада се овде спрема.
О детињству на Дедињу причала нам је принцеза Јелисавета и принц Томислав које сам упознао захваљујући познатом доктору и дивном човеку, др. Николи Деклеви, пре више од 30 година.
Принцеза Јелисавета је била толико лепа, паметна, образована и харизматична да су око ње облетали и Џон Кенеди у време када је био председник САД и у „срећном“ браку са Жаклином – Џеки, а Ричард Бартон је хтео да је жени између два брака са Лиз Тејлор. Знамо да су се они два пута венчавали.
Није га хтела јер је био пијандура и често је „заспао у кревету“ уместо да се бави лепшим, конкретнијим стварима гужвајући постељину.
Сетих се предивне Брижит Бардо када су је једном приликом питали да им каже које три ствари највише воли у животу, а она им је одговорила: „Чашицу француског коњака ПРЕ и цигарету ПОСЛЕ“.
Принцеза Јелисавета је рекла да је Ричард Бартон, много волео њену децу Катарину и Ксенију а Катарина је била и запажена глумица у нама некада популарној серији „Династија“, а другу је заврбовала секта.
О њој ћу још пар пута рећи нешто интересантно што можете прочитати у опису дворова на Дедињу.
Из књиге Симе Ц. Ћирковића: „ Надимци старих Београђана 1830-1940“ преносим фотографију и коментар: „Кључна тачка модерне историје: поглед на Симића конак, срушен после Мајског преврата 1903. године. У позадини репрезентативно здање данашње Скупштине града.“
