Дорћол, Улице Стеријина, Цинцар Јанка, Деспота Ђурђа, Јеврејска и Солунска

Прикупио, читао, понешто знао и обрадио

Воја Марјановић

mail : voja-sila@moj-beo-grad.com

Код Зоолошког врта са горње стране је улица цара Душана, а са доње стране улазимо у Дорћол и јеврејски „Гето“ до обала Дунава па идемо Доњоградским булеваром до Француске улице па узбрдо Француском улицом долазимо до Трга Републике.

Дорћол је део Београда који се налази у најстаријем градском језгру. По стицању самосталности Срби су откупили зграде на Дорћолу за 9 милиона пијастера, а то је сребрни новац који је тежио 18,24 грама сребра, а делио се на 40 пара. Тако да је сума била 49,34 килограма сребра. Данашње границе Дорћола се налазе између београдске тврђаве, односно калемегданског парка које понекад називају делом Дорћола, Васине и Узун-Миркове улице, па све до околине Булевара деспота Стефана и Дунава. Некада се сматрало да се Дорћол простире и до Кнез Михаилове улице, а и некада се Дорћолом сматрала само раскрсница улица Цара Душана и Краља Петра, бивше Дубровачке улице, целом дужином. Северни део, ограничен Дунавом, улицом Цара Душана и Дубровачком звао се Јалија, што на турском језику значи „обала”. Део Дорћола од Кнез Михаилове улице до улице цара Душана звао се некада Зејрек, што на турском језику значи „поглед”. Са тог дела Београда је био најлепши поглед на Дунавску Јалију и Војводину, али и ка Миријеву и Вишњици, у то време пуста брда на десној обали Дунава.

Дорћол је име добио по турском изразу Дöртyол, што значи четири пута. И заиста, у време Турака на углу улица Краља Петра, Цара Душана и Дубровачке налазила се велика раскрница четири трговачка пута која су водила ка Истанбулу, Видину (Бугарска), Бечу и Дубровнику. На овом раскршћу су Турци кажњавали лопове, черечећи их на четири дела и постављајући сваки део тела на сваку страну раскршћа, као опомену осталим грађанима. На тој раскрсници дуго се налазио велики трг: Битпазар. Сходно томе, Дорћол се развио у центар трговине у овом региону. На раскирсници се налазила и велика пијаца половних ствари, због чега су је Турци звали Битпазар.
Данас је Дорћолска дунавска обала уређена, са дугачком бициклистичком стазом, шеталиштем и сплавовима. На обали је и Спортски центар „Милан Гале Мушкатировић” , некада Спортски центар „25. мај ” са комплексом отворених и затворених базена на којима се организују различита такмичења у спортовима на води (пливање, роњење, скокови у воду…) и тениским теренима на којима се одржава турнир у тенису, а у изградњи је и велика марина. Цео овај део требало би да добије изглед налик Београду на води, на Сави.
После турског бомбардовања београдске вароши са Калемегданске тврђаве 1862. пијаца је расељена. Како су се дућанџије распоредиле по целој вароши, на интервенцију државне српске власти 1887. године поново су скупљени на једно место, у горњи део Фишекџијске улице данас Булевар краља Александра у нивоу хотела „Метропол“. Када су Аустријанци почетком 18. века освојили Београд, најпре су почели да тадашњу турску касабу претварају у модерну западњачку варош, а највише измена претрпео је Дорћол, где су тих година досељене 333 немачке породице из области Вормса и Мајнца.
Највећа у Душановој улици, била је, вишеспратница кнеза Александра Виртембершког, владара аустријске царевине од 1718. до 1739. године. Делови ове палате зване Пиринчана што је искварена реч од принчев хан, постојали су до средине 19. века, чије су рушевине уклоњене пред Други светски рат.

Дорћол је претходно био називан Дунавска варош у којој су већину становништва чинили Дубровчани и Јевреји, а касније и Турци. После освајања Београда, Аустријанци обнављају Дунавску варош и између осталог подижу и велику палату принца Евгенија Савојског, царског намесника. Турци су ово најмонументалније здање Аустријанаца на Дорћолу касније прозвали Пиринц-хан, а Срби прихватили назив пиринчана.

На дорћолској падини Зејреку биле су куће у време аустријске и турске власти. На врху брда, биле су баште, тамо где је сада Кнез Михаилова улица. После Дубровчана и Јевреја насељавају га Турци, које је београдски паша иселио из тврђаве и дао им новац да подигну своје куће.
У време турске власти на Дорћолу су живели Турци и други муслимани. Било је и Јермена. У једном делу доњег Дорћола, испод Душанове улице, било је доста Јевреја. Дакле, Турке су потискивали Јевреји и Цигани, који су насељавали запуштене аустријске касарне и развалине „Пиринчане. Тесно повезана са Дорћолом је „Јеврејска махала“ укојој су већином становали Јевреји. После 1830. године Срби све више насељавају Зејрек прво око Бајракли џамије, па наниже ка Јовановој пијаци па се из године у годину спуштају и на Дорћол.

На подручју данашњег Дорћола одувек се налазило градско језгро Београда, још од времена античког Сингидунума. Сингидунум је достигао свој врхунац доласком Легије IV Флавија у првом веку нове ере. Ова легија је изградила квадратни каструм (утврђење), које се налазило на Горњем граду данашњег Калемегдана. Још један корак који су Римљани предузели у јачању Сингидунума је било насеље за ветеране легије поред тврђаве. Временом је велико насеље настало око каструма. Град је имао правоугаону основу, а његове улице су се секле под правим углом. Неке основе оваквих урбаних елемената сачуване су и данас, што се види по положају дорћолских улица Узун Миркове, Душанове и Краља Петра I. Студентски трг је био римски форум, окружен термама, које су откривене током 1970-их, па поново закопане да не би видели прошлост. Он је, такође, сачувао оријентацију коју су Римљани дали Сингидунуму.
У средњем веку, укључујући и време када је Београд био главни град Србије у време деспота Стефана Лазаревића, на подручју данашњег Дорћола се налази северно подграђе, према Дунаву. Као севрено подграђе у средњем веку је био главни део градске вароши. За време турске власти, центар Београда, главна трговачка улица, односно чаршија (баш-чаршија) је била данашња улица Краља Петра. Та улица је остала главна све до друге половине 19. века. Дорћолска падина, тадашњи Зејрек, је уједно и најстарије београдско насеље. Сви Турци ту су имали своје куће окружене баштама. Сем њих испод Душанове улице, све до Јалије, била је позната јеврејска махала. Осим њих ту је имао кућу тек понеки Цинцарин староседелац. Одласком Турака из Београда Зејрек су почели да насељавају Срби и Цинцари, а нарочито ови последњи, откупљујући турска имања.
Са Дорћола је Београд први пут добио струју. Прва кошаркашка утакмица у Београду одиграна је на Дорћолу. Дорћол је душа Београда.
На Дорћолу су и музеји, славне галерије, атељеи… Кад долазите на Дорћол, неминовно постајете део њега. Морате да будете другачији, посебни, да препознајете уметност и негујете је кроз свој рад.
Дорћолски кеј се делом налази насупрот Великог ратног острва, па се уз његове обале могу видети бројне врсте водених птица. Упролеће и лети овде се у већем броју може видети сеоска ласта, чији број у нашој земљи опада због нестанка старих амбара са одговарајућом подлогом за гнездо. Овде се та врста гнезди на бродићима дуж обале.
Дорћолска дунавска обала је уређена, са дугачком бициклистичком стазом, шеталиштем и сплавовима. У зимском периоду дорћолски кеј је важан за посматраче водених птица, јер се овде могу видети и врсте које су ретке. Улице Дорћола су станиште карактеристичних птица урбаних центара, као што су домаћи голуб, црна црвенрепка, градска ласта, ветрушка, домаћи врабац. Пошто су дрвореди сачињени од старог дрвећа са бујним крунама, ту се гнезде и сива врана, сврака, гугутка и голуб гривнаш.
Ујесен и зими број птица се знатно повећава јер се на реци окупљају и птице које се не гнезде у непосредној близини. Најбројније зимске птице су дивља патка глувара, црна лиска и речни галеб. Природне реткости су орао белорепан и мали вранац, а током зиме се овде може видети велики број врста северних водених птица које су побегле пред смрзавањем река у својој домовини.
Највећа мана доњег Дорћола јесте близина индустријске зоне, мада се полако рашчишћава Лука Београд а пруга је уклоњена. На овај начин је створен простор за спајање са центром града. Такође, на месту где је била фабрика „БЕКО“ гради се тржни центар са станбеним зградама. Као и за све што се гради и овде се води полемика да ли треба модерно и близини калемегданске тврђаве.

У близини улице Јосипа Панчића, која се налази између Солунске и Високог Стефана, подигнута је прва ботаничка башта, која се простирала до Дунавске улице, коју је 1888. године уништила поплава.

Са Дорћола је кренуо последњи јуриш српске војске у одбрани Београда у Великом рату, после чувеног говора команданта мајора Драгутина Гавриловића. То је простор доњег Дорћола, односно доњег дела улице Цара Уроша и Солунске, према насипу где је била железничка пруга.
Данас се воде расправе око тога која је права територије Дорћола, који се дели на горњи и доњи Дорћол. Иако се, падина изнад Душанове улице звана Зејрек и равни део од Душанове улице до пруге и дунавска обала Јалија од некадашњег Ђачког купатила до Старе централе, разликују.
Јалија
Ово је доњи део Дорћола. Настало је за време Турака, на обали Дунава, иза Темишварске капије. Насеље је расељено после Другог светског рата. У Првом светском рату је скоро сва уништена, а изеђу два рата се обновила и насељавали су је махом Цигани, јер је ту била гардска депонија по којој су пребирали старе ствари. То је насеље без струје, канализације, водовода иако је у близини била електрична централа. Данас је ту Лука Београд.
Јеврејска махала
Обухватала је простор према Дунаву, око данашње Јеврејске улице. Обухвата улице Високог Стефана, Тадеуша Кошћушка, Дунавску и Браће Баруха, до проширења у Цара Уроша. У једном делу Доњег Дорћола, испод Душанове улице, било је доста Јевреја. Једна од улица остала је по називу Јеврејска, где се налазила Јеврејска махала. Јевреји на територији Београда датирају од римског времена, а њихов боравак поуздано се може рачунати од 16. века. Њихове зграде институција налазиле су се у улицама: Јеврејска, Солунска, Цара Уроша, Цара Душана, Краља Петра.
Овде су биле старозаветне улице Јеврејска, Мојсијева, Аврамова.. За разлику од других градова и држава у Србији никада нису постојала гета. Србин који је вековима патио од верског фанатизма, памтио је, трпељив је, и узвраћа тако што Јевреји имају храм, дивне и раскошне куће и радње у најотменијим деловима града.
То се јасно види и по архитектури, чије су вишеспратнице на падини Зејреку истоветне са центром града, док куће испод Душанове упадљиво сведоче о једном сасвим другом, скромнијем свету обичних београдских дворишта. Прави Дорћол, био је нека врста предграђа у центру града, са мешавином сиромашног и занатског, али и самониклог богатијег света..

У јеврејском кварту, многе старе приватне куће су уништене у Првом и Другом светском рату, тако да од њих није остало готово ништа. Међутим, остале су зграде јеврејских институција, изграђене између два рата. Најстарија зграда у Јеврејској махали, Стара синагога постојала је све до 1952. године. Уз њу, значајне су биле синагога Бет Израел, зграда Онег Сабат у Јеврејској улици, зграда Јеврејске општине у улици Краља Петра, и зграда Јеврејског женског друштва.
У многим свечаним приликама, о празницима, кроз Јеврејску улицу су пролазиле свечане поворке у којима су се понекад носиле реликвије из оближње синагоге. Још на почетку рата извршено је пописивање Јевреја, који су били обавезни да носе жуте траке, хапшени су и отпуштани из службе, одвођени на принудни рад, у сабирни логор Топовске шупе и логоре смрти Бањица и Старо сајмиште. Извршена су бројна појединачна и групна стрељања Јевреја.
У шестоаприлском бомбардовању у Другом светском рату, Дорћол је доста страдао, али највеће су биле људске жртве. Погођена је и порта Цркве Светог Александра Невског, у којој су многи потражили склониште од бомби. За време рата уништене су и многе зграде, на чијим местима су подигнуте стамбене зграде у духу социјалистичког модернизма. У послератном периоду на Дорћолу су изграђене велике функционалне зграде и било је доста досељеника. 1974. године, поред Дунава изграђен је спортски центар.
Временом су старе куће и уске уличице нестале, а изграђене су модерније стамбене зграде. Међутим , одређени делови још увек имају изглед сличан старом. Ту се још увек налазе најстарије београдске зграде.
Улица Стеријина
У књизи „Надимци старих Београђана 1830.-1940. Симо Ц. Ћирковић за њега је написао а ја прибележио да је Јован Поповић Стерија још као ђак био толико упоран да је читао књиге и при светлости месечине. Отац, Цинцарин, желео је да му син буде трговац. Превагнула је мајкина „жица“ уметника. Завршио је права али је упамћен као „отац српске драме“. Заслужан је за оснивање САНУ и први је предложио то име Српска акаденија наука и уметности. Прво позориште на Ђумруку је настало његовом заслугом. За време револуције, 1848. дигла се повика на Пречане, дивне људе са оне стране Саве и Дунава и Стерија напушта град. Од детињства је био слабачак и болешљив па је једва навршио педесету годину када је умро у родном граду Вршцу.
Улица Цинцар Јанака
Ова улица добила је име по војводи Цинцар-Јанку Поповићу. Улица се налази у близини Калемегдана, између улица Тадеуша Кошћушка и Цара Уроша.
Цинцар-Јанко се прославио 1806. у бици за ослобођење Београда. Цинцар-Јанко је 1808. купио у Београду кућу и плац у близини ове улице. У Цинцар-Јанковој улици бр. 1 налазила се редакција Српског књижевног гласника од оснивања часописа 1901, чији је уредник био Богдан Поповић.

Улица Деспота Ђурђа

Како смо недовољно учили о нашим знаменитим владарима то ћу нешто рећи и о Ђурађу Вуковић Бранковићу. Познат је и као Ђурађ Смедеревац. Био је српски деспот, други син Вука Бранковића и жене му Маре, ћерке кнеза Лазара. Ђурђев отац, једини је након Косовског боја, пружао отпор Турцима. Турци, три године после Косовског боја заузимају Скопље, а исте године умире Вуков савезник, босански краљ Твртко. Вук је приморан да постане Бајазитов вазал. На тај начин је данком одржавао мир са Турцима. Вук, међутим, није дуго био веран Бајазиту. Није се одазвао његовом позиву да учествује у бици на Ровинама. Турци му одузимају део територија. Вук је постао жртва пропасти Никопољског крсташког рата 1396. године. Турци га уништавају и Бајазит највећи део његових области додељује Стефану Лазаревићу, Лазаревом сину, а то су у суштини само области које су некада припадале кнезу Лазару. Стефан Лазаревић је постао водећа личност међу српском властелом.

Огромне промене на Балкану изазвала је навала Монгола на источну границу Османског царства. Турски емири у Малој Азији прелазе на страну Тимура, освајача Индије, Месопотамије, Персије и Златне Хорде. Бајазит је све снаге усмерио на свог противника. У бици код Ангоре, 1402. учествовали су Лазаревићи и Бранковићи. Бајазит је тешко поражен и заробљен. Одведен је у заробљеништво у коме је следеће године извршио самоубиство. У Турској избијају немири. Од српских владара у ропство падају Гргур Бранковић и Оливера која је била Бајазитова верна љуба. Обоје су ослобођени након преговора Стефана и монголског владара уз велики откуп у злату. Српски кнежеви су се са ратишта враћали преко византијских територија. Стефан и Вук Лазаревић кренули су најпре у Цариград. Сам византијски цар Манојло налазио се тада на путовању на Западу где је молио за помоћ. У Паризу је сазнао за вест о поразу Турака која је продужила живот Византијског царства за наредних пола века. Његов савладар, Јован VII, је августа 1402. године обдарио Стефана деспотском титулом, у царству највишом након цареве. Тако је Србија стекла статус Деспотовине.
У Цариград је дошао и Ђурађ Бранковић. Дошло је до неслагања између њега и Стефана, чије појединости нису познате. Стефан је наредио да се Ђурађ затвори. У Србији се није знало за њихов сукоб. Ђурђа је ослободио човек по имену Родоп.
Ђурађ је побегао Сулејману од кога је тражио војну помоћ за борбу против Стефана. Добио ју је. Одељење српске војске које се враћало у Деспотовину нападнуто је у близини Једрена. Постало је јасно да се тим путем не може натраг у Србију. Турци и Бранковићи запосели су саобраћајницу која је пресецала Косово и Метохију и водила преко земље Бранковића. Стефан и брат му Вук су се, после краћег задржавања на Лезбосу, упутили у Зету. Искрцали су се код зета и сестре Јелене Балшић у Улцињу. Крајем октобра 1402. из Бара се Стефан са војском од 260 људи упутио ка средишту земље, ка Жичи. Избегавани су путеви које су запосели Турци. Недалеко од Грачанице чекале су их турске и Ђурђеве чете. Кодд Грачанице је вођена позната Трипољска битка. Стефан се крајем 1404. године помирио са Бранковићима.

Током живота кнегиње Милице није било озбиљнијих сукоба између Стефана Лазаревића и његовог брата Вука. Милица је умрла 1405. године. Турци су отворено непријатељство међу браћом подстицали. Њихове чете су ранијих година харале по Србији. Турцима је пришао Вук који се, изгледа, није слагао са братовљевом проугарском политиком.
Током владавине Стефана Лазаревића, Ђурађ је био друга личност Србије. Стефан је умро у својим педесетим годинама. Ђурађ је тада био истих година. За разлику од Стефана, имао је многобројну породицу. Женио се два пута, други пут са Ирином, како смо је звали Проклета Јерина Кантакузин.
Пред крај живота Стефан је оболео, а није имао деце. Због тога је према обичају сазвао државни и црквени сабор у Сребрници код Страгара у Рудничкој нахији у духу немањићких традиција. Тамо је позвао све присутне да Ђурђа прихвате за његовог наследника, а од Ђурђа је тражио да следи његову спољну политику.

Од свих средњовековних српских владара, Ђурађ је био највећи пријатељ Дубровчана. Остао је то до краја своје владавине. Ђурађ је на власт дошао у тешким околностима. На вест о Стефановој смрти Ђурађ је пожурио у Београд. Жигмунд је признао Ђурђа за деспота и уврстио га у ред барона угарске круне. Ђурађ је тешка срца морао предати Београд који је био престоница. У граду се подгила бура, чуле су се трубе, а калуђер у ритама је ишао улицама и запомагао. У саставу Деспотовине остала је околина Београда. Супротно уговору, Ђурађ је задржао Мачву и није успео да заузме Голубац.
Е да видите, због чега није Голубац постао српска престоница.
Јеремија, заповедник града Голубца, тражио му је 12.000 дуката колико је наводно платио Стефану за поседовање града. Ђурђа су пред капијама Голупца напали Јеремијини људи и није могао да освоји Голубац. Потом је Јеремија предао град Турцима. Турци су му поручивали да Србија не припада њему, Ђурађу, већ Стефану, и од сада припада султану. Ђурађ је морао да пристане на тешке услове: на турску врховну власт и данак од 50.000 дуката годишње, иако је Стефан за већу државу плаћао 40.000. Такође је прихватио и војне обавезе према Турској да даје 2.000 коњаника и војсковођу.
Ђурађ је на почетку владавине остао без престонице и већих утврђених градова те је отпочео да зида нову престоницу, Смедерево. Морао је да има дозволу султана коју је скупо платио. Према неким изворима, обећао је да да ћерку Мару у харем.

Смедерево је подигнуто на ушћу Језаве у Дунав. Ту је у 11. веку постојало мало насеље. Основа града имала је облик троугла са две стране заштићеног рекама, а са треће ровом који је спајао Језаву и Дунав. Тврђава се састојала од Малог и Великог града. Мали град је у ствари био владарски двор и војно утврђење ојачано снажним одбрамбеним зидовима. Двор или „полата“ имао је пространу дворану за аудијенције где су се потписивали уговори и повеље. Мали и Велики град укупно су имали 24 куле. Тврђава је грађена првенствено за борбу са хладним оружјем, иако је ватрено већ увелико употребљавано. Била је то највећа српска средњовековна тврђава. По величини се могло мерити са Дубровником. Изградња је завршена већ 1430. године уз необично велике жртве владаревих поданика којима је наметнута обавеза градо зиданија. Радовима је руководио Ђорђе Кантакузин, Јеринин брат и други грчки градитељи. Они су за обичног човека били кривци за муке о чему сведочи народна традиција. Деспот је у Смедереву установио седиште посебне власти и ковницу новца. У Србији је Смедерево називано и Константиновим градом, као и Цариград. У време зидања Смедерева посланици цара Јована VIII крунисали су Ђурђа деспотским венцем. Он је постао: „Ђурађ, по милости Божјој, деспот Рашког краљевства и Албаније господар“.
Овај део историје нам је остао недоречен и имао сам обавезу да је мало подуже испричам.
Улица Јеврејска
Једна од улица чији је назив остао до данас је Јеврејска, где се налазила Јеврејска махала. Јевреји су живели у зградама где су све важнијих институција биле у улицама: Јеврејска, Солунска, Цара Уроша, Цара Душана, Краља Петра.

„Олга” – прва српска чоколада са Дорћола, Угао улица Цара Уроша и Солунске

За настанак чувене слатке табле заслужна је породица Косте Шонде. Због тога вам и преносм чланак из новина, а и делове из књиге „Успон Београда”, Миливоја М. Костића.

Тешко да се сећате чоколаде „Олга” и вероватно нисте знали да је то име прве чоколаде произведене у Србији. Да је најбоља, тврдили су многи, а најгласније су је хвалила београдска деца, која првих година 20. века нису имала велики избор слаткиша. Ово је прича о породици заслужној за ту прву слатку таблу која се прочула далеко ван простора Краљевине Југославије.
Индустријалац и трговац Коста Шонда је на доњем Дорћолу 1902. године основао фабрику чоколаде, какаоа, леда и кекса. На том месту сада је хотел. Древно здање из којег су у дућане стизале посластице делимично ће се обновити и постати део хотелске зграде.
Из мале радионице бомбона 1905. израсла је велика фабрика. На овом углу улица Дорћолци сада намеравају да осмисле прво београдско слатко ћоше. Чланови Удружења грађана „Доњи Дорћол” желе да га учине симболом домаће чоколаде. Надају се да ће на овај начин изменити чињеницу да Београђани не знају ни где је била прва фабрика слаткиша, ни ко је био прегалац Шонда.
Коста Шонда, како стоји у старим записима, био је тих комшија. Виђали су га на прагу дућана, недалеко од тадашњег Трговачког суда, како стоји и мирно посматра пролазнике, са бројаницама од ћилибара у рукама. Фабрику чоколаде подигао је на Јалији. Погони су радили пуном паром и из њих се ширио глас о добром пословању.
Ово је прича о породици која је производила чоколадну радост у којој се уживало и ван граница тадашње Краљевине Југославије.
Ова чоколадна породична прича почиње у другој половини 19. века када су браћа Никола и Константин Шонда одлучили да се доселе из грчког села Клисуре у Београд. У то време, Београд је из оријенталног прелазио у Европски град и за многе био обећана земља. Било је то време када се из мусавих опанака преобувало у угланцане ципеле. Многи људи из различитих делова Европе, долазили су да раде у нашу престоницу у потрази за бољим животом. Веровали или не, људи су бирали између Америке и Србије. Многи угледни Чеси су у својим новинама позивали своју браћу следећим огласом: „Ако желите Америку, дођите и започните посао у Србији која је обећана земља“. Браћа Шонда су били трговци. Никола је имао бакалску радњу на Зереку, на углу садашњих улица Узун Миркове и Краља Петра.
Уз беспрекорну пословност и осећај за иновацију, Коста је смислио и специјалитете за послужење, продавао је чоколадне посластице и пралине. А још тада се досетио да би кафа са укусом могла да привуче велику пажњу. Привукао је пажњу код домаћица којима је сугерисао да у кафу додају по кашичицу какаоа.
Оснивач фабрике после неколико година препустио је синовима. Најстарији Михајло имао је највише предузетничке снаге и 1910. године, када је Коста умро, проширио је халу у којој је радило 35 радника. О београдској чоколади причало се као најбољој док је производњом управљао Михајло, а сарађивао са техничким директором, Немцем Конрадом Тајсеном. Шонда је своје посластице приказивао на изложбама широм Европе, у Паризу, Риму, Лондону, Бордоу… Зарада је постајала све већа и донела му право богатство. Михајло је био богаташ, али је показивао склоност ка добротворним акцијама, помагао је дом старих људи и на много начина подржавао сиромашне.
Захваљујући њему, Београђани су у исто време кад и Парижани гледали најновије филмове у биоскопу „Колосеум” који је подигао на Теразијама. Инспирисан све већим интересовањем за фудбал, осмислио је да у омоту чоколада буду сличице фудбалера, а штампао је и продавао албум. „Позната домаћа фабрика чоколаде К. М. Шонда предала је Југословенском ногометном савезу врло леп укусно израђен пехар од чистог сребра. Овај пехар добиће онај футбалски клуб који у овогодишњем такмичењу за државно првенство освоји титулу првака. Пехар остаје победнику у трајно власништво, а предаће се на терену одмах после друге фазе финалне утакмице”, известио је наш лист 8. септембра 1932. године.

Крах фабрике догодио се почетком Другог светског рата. После готово 40 година рада знатно је оштећена у априлском бомбардовању 1941. Михајло је погинуо 1944. када је бомба пала на његову породичну кућу у Косовској улици број 5. Михајлов син Константин после ослобођења радио је као експерт Министарства индустрије и прехране, а заслужан је за подизање многих југословенских фабрика слаткиша као што су „Таково” и „Европа”.
Имовина фамилије Шонда национализована је и данас у Београду нема потомака ове угледне породице.
Име Косте Шонде, творца прве фабрике чоколаде у Србији, ускоро ће носити сквер на углу Цара Душана и Солунске улице на Дорћолу, а бројни, нарочито млађи Београђани мало шта знају о динамичном пословању и породичној причи овог великог добротвора.
Чувена “Олга”, чоколада коју свако ко је пробао тврдио да је најбоља, изумео је Константин Шонда захваљујући Закону о помоћи домаћој радиности из 1898, који му је омогућио да отвори прву фабрику чоколаде у Србији. Тадашњи услови за отварање фабрике били су да се мора уложити 50.000 тадашњих динара, да буде подигнута у року од годину дана, као и да користи домаће сировине, али и да радници буду осигурани. 1910, фабрика је имала 35 стално запослених.
За првог директора постављен је Немац Конрад Тајсен, који је врло успешно руководио производњом и остваривао је значајан проценат од оствареног профита. Како је време пролазило, Коста је постајао све имућнији, па је тако постао и добровољни давалац прилога сиромашним људима. Коста Шонда је „Од мале радионице бомбона створио велику фабрику. Изградили су велике зграде на спрат, којима се прилазило широком улицом са дрворедима. Фабрика им је била на добром гласу и непрестано је повећала свој промет. У њој су радили синови, а он је наставио и даље свој бакалук у Дубровачкој улици.”
Прва чоколада у Србији појавила се у Београду у продавници Косте Шонде, годину дана пошто је чоколада почела да се прави у Словенији, у Брестаници, у једном манастиру за потребе манастира и становништва. Била је то “чоколада са млеком Олга“, која се у листу “Вечерње новости” оглашавала као: “најбоља од свих чоколада“. Коста Шонда је као “специјалитете за послуживање” продавао и чоколадне посластице, пралине и ђандују. Ту је произведена прва чоколада у Србији, чувена “Олга”, за коју су сви који су је пробали тврдили да је најбоља.

Неизоставна прича у мом описивању су и кафане Београда.
„Прве кафане носиле су имена по газдама зграде или по газдама радње. Других имена и називања није било.
Таква имена задржале су покоја од кафана и радња и до данас, уколико још постоје, као: Шишка-Лазина, Монака, Коларац, Хаџи-Максимова, Урошева, Шишкова, Хајдуковићева кафана, Панђелова, Пандилова, Талетова, Думина, Најдановића, Петка баштована, Гинић, Пере Џамбаса, Жмуркова, Чадина (постало од Чича Дина, скраћено Ча Дина – Чадина), Алексе Жандара, Виторова пивница, Германова башта, Ðозина кафана, Зуљанова кафана, Шуменковићева, Соколовићева и тако даље.
Нарочита имена кафана поникла су најпре по месту на коме су, без намера да то буде фирма кафана. Тако, на пример, кафана “Текија” била је у близини оне текије на старој великој пијаци, па су је тако и прозвали: “она кафана код Текије”, одређујући тиме њено место. Доцније, повиком и кафана се сама прозвала Текија.
Тако исто кафана: Тобџијска пијаца, Астрономска кула, Ладно купатило, Чубура, Смутековац, Велики башамаци, Народна скупштина… Разуме се да и међу овим набројаним кафанама, које носе имена по месту, има и познијег датума као што је Народна скупштина, Астрономска кула, али су оне само усвојиле традицију која је заостала од првих кафана и од прве појаве крштавања кафана.
Други начин на који су прве кафане добијале назив била је каква ознака или предмет који се у бизини њиховој налазио и уочљиво издвајао. Такав је, на пример, наслов “Два јаблана” каснија кафана “Загреб”. Ту у близини дуго су се држала два усамљена јаблана и дуго се времена тај крај означавао тиме: “Тамо код два јаблана”. Природно је, дакле, да је та околност наметала и име кафани. Тако је и постало и име “Златна рупа”, по близини оне познате рупе на Врачару, која је за време династичких прогањања, прошлога века, служила као затвор у који су трпани политички противници. На тај је начин добила назив и кафана код “Палидрвца” јер се налазила у непосредној близини прве наше фабрике палидрвца или по српски шибица, на Дорћолу.
Тако је добила име и кафана код “Два папагаја”. Ту је, у једној малој кућици, становао неки старац који је имао два мала зелена папагаја и са њима је залазио на вашаре и црквене славе те су извлачили оне цедуљице у којима је исписана судбина. Он је кавез са овим птичицама држао увек над вратима своје собице у коју се с улице улазило, те су се деца збирала и забављала гледајући зелене тице. На тај начин они су постали популарни и читав крај се њима означио: “Тамо код она два папагаја!” те и доцније, кад је и старца и његових папагаја нестало, рекло би се: “Тамо код два папагаја”, па није чудо што је и сама кафана, која се ту дигла, и без воље газдине, сама собом добила назив код “Два папагаја”.
По једној таквој ознаци сачувано је и до данас име једне од најстаријих кафана у Београду. То је она кафана у Душановој улици, на дну Капетан-Мишине, која још и данас носи име код “Црног орла”. Још за време аустријске владавине Београдом постојала је ту зграда која је морала бити каква војничка установа. Врло је вероватно да је ту била истурена стража на путу који је водио из Вишњице кроз Темишварску капију, иза које је одмах била и резиденција принца Јевђенија Савојског (Пиринчана).
Та мала стражарска касарна имала је два спрата; на горњем је становао старешина страже а доле војска. Ту се сваки пролазник, који би излазио из вароши или улазио у варош, морао пријављивати. На тој згради, споља, био је истакнут велики црни орао, аустријски грб. Када су Немци, по закључењу Београдског мира 1739, предали Београд Турцима, унели су у уговор да се све грађевине које су Немци ради утврђења Београда подигли поруше. Како ова мала касарна (стража) није припадала онима које су подигнуте ради утврђивања града, остала је неповређена и доцније, када је на Дорћолу почео све више да преовлађује хришћански елеменат, ту је отворена једна од првих београдских кафана. На згради је дуго, врло дуго, кроз пуних стотину година, стајао још увек насликан онај црни орао и свет је кафану по томе сам назвао кафаном код “Црног орла”. Та кафана и данас постоји под истим именом.“
Како је чланак из прошлог 20. века то су у међувремену многе кафане порушене, а ја сам их описао у изворном облику.
Из књиге Симе Ц. Ћирковића: „Надимци старих Београђана: 1830-1940“, испричаћу вам следеће: Један од легенди Дорћола био је чувени глумац и још чувенији боем Илија Станојевић. Са готово урођеним мангупским оштроумљем Дорћолца, био је стуб око кога се вртео цео Београд. И као што је писао Милан Грол, Чича Илија никада није ни покушао да савлада ту примитивну простоту Дорћолца. Личност му је изоштрена у салону путујућег позоришта у коме је намештај паланачког хотела. Суровост живота му је давала улогу у лакрдијама сваке врсте. Знао је да попије и 50 кригли пива, а да не падне под сто. Кажу да је једном затекао своју газадарицу, која му је касније била жена, у непристоној пози. Кажу да му је рекла: „Чича, молим Те, врати се. Оно што си видео, ниси видео.“