Западни Врачар, Клинички центар на Губеревцу

Прикупио, читао, понешто знао и обрадио

Воја Марјановић

mail: voja-sila@moj-beo-grad.com

Назив овог београдског краја могао би да потиче и од доктора Вита Ромита који је 1824. подигао велику кућу, такозвану докторову кућу, коју касније називају „луда кућа“. У тој згради је данас Психијатријска клиника. Северозападни део Врачарског поља послужио је доцније за смештај болничких зграда, а онде, код Психијатријске клинике, саграђене су после Првог светског рата санитетске бараке и место се прозвало „Губеревац“, јер су се тамо лечиле кожне болести. Дакле, на десном брегу Мокролушког потока на Врачарском пољу испред бивше кафане „Мостар“, крајем 19. века почело је прво насељавање Врачара. Изградња насеља почела је након добијања Хатишерифа.
Желећи да се што више и физички удаљи од Турака, који су се налазили у Тврђави, кнез Милош је свој двор подигао у Топчидеру, а Врачар одредио као стециште јавних зграда. Прво је подигнута касарна, а касније Војна академија и бројна министарства. Близина јавних зграда привукла је имућније Београђане да овде граде куће, тако да је временом ово постао најлепши и најмирнији крај Београда чију су посебну лепоту чиниле виле са раскошним баштама. На Врачарском пољу, простор између улица: Бирчанинове, Булевара ослобођења, Франша (Аутопута) и Кнеза Милоша биле су ливаде и ту је војска вежбала и обављала манерве. На Источном Врачару, који се од некадашњег двора, сада Скупштине града пружао ка селу Мокри Луг, подигнути су немачко и аустијско посланство, католичка црква и црква Светог Марка. Ову аутохтону одлику Врачара нарушила је изградња првих вишеспратница у годинама између два светска рата, док су данас од ње остали ретки трагови.
О Врачару, настанку, његовом имену и осталим детаљима прочитајте у одељку Централни Врачар….
Врачар је одувек био највећи део Београда па је због тога дељен на Западни и Источни. Средином 19. века заузимао је још већи простор и протезао се од Топчидера до атара села Вишњица и Миријево. Преко Врачара су прошле све војске које су се бориле за Београд, а ту се одиграла једна од одлучујућих битака којима су Карађорђеви устаници освојили Београд. Врачар је најстарији назив за неки део Београда и помиње се још у првој половини 15. века.

Клинички центар Србије, Општа државна болница на Врачару

Овај опис Клиничког центра, његову историју и мало дуже описивање стручњака и зграда посвећујем докторима којима сам и посветио ово моје писаније, као и свим здравственим радницима и њиховим услужним делатностима који су радили и раде већ трећи век.
Прва болница на Врачару изграђена је на простору поред данашњег Цветног трга. Зграда болнице на Врачару подигнута је половином 19. века код Врачарског трга, на великом плацу између данашњих улица Светозара Марковића, Његошеве и Краља Милутина, код троугаоног Врачарског трга, данашњег Цветног трга. Још од времена кнеза Милоша, овај простор био је намењен изградњи војних зграда, тако да су се на том простору налазиле све значајне војне установе Кнежевине. Поред Велике касарне, наспрам Врачарског трга била је Коњичка касарна, на простору данашњег Парка Мањеж поред ЈДП. У близини је била Артиљеријска школа, између данашњих улица Немањине, Кнеза Милоша, Бирчанинове и Ресавске, и Тобџијска касарна, данас између улица Кнеза Милоша, Немањине, Сарајевске и Бирчанинове.
Концентрација великог броја војника на простору Врачара и Савамале, утицала је да се нова Војна болница подигне у њиховој непосредној близини. Сама зграда је била пројектована као слободностојећа, померена од улице у унутрашњост парцеле и главним прочељем оријентисана ка данашњој Његошевој улици. План зграде је предвиђао 7 соба за болеснике, за око 120 кревета, као и изградњу веома скупог канала до Баре Венеције на обали Саве, данашњи простор Железничке станице, како би се одвела канализацију из клозета. Такође, како би зграда била што чвршћа требало је да се зидови граде од меког белог камена са Врачара и са Ташмајдана. Изградња је коштала 27.000 дуката, а радове је изводио бау-маистер (мајстор-зидар) Јован Кригер.

Проглашењам Кнежевине у Краљевину Србију 1882. године, а нарочито почетком 20. века, остварен је константан напредак у свим областима живота, а посебно у грађевинарству.
Здравствена служба Краљевине Србије је значајно модернизована изградњом нових болничких зграда за Општу државну болницу, које се концентришу углавном на простору старог Војничког поља код Лаудоновог шанца, на падинама западног Врачара ка Мокролушком потоку, данас Булевар Франше д’ Епереа, односно Аутопут.
Тиме је овај простор Врачара у будућности намењен за изградњу полифункционалног центра, површине преко 20 хектара, са зградама различитих социјалних, здравствених и образовних намена, па су на њему након Првог светског рата изграђене и друге болничке зграде.
У време владавине кнеза Александра Карађорђевића и Уставобранитеља четрдесетих и педесетих година 19. века долази до значајних политичких промена, друштвених реформи и економског напретка. Финансијско јачање државе омогућило је напредак на пољу образовања, науке и културе, као и спровођење модернизације здравствене службе. Њено унапређење је посебно било неопходно у престоници, јер је забележен велики прилив становништва, тако да је у односу на 12.963 житеља 1838. године, већ 1846. забележено 14.386 житеља. Значајно је да је донет низ уредби како би се превазишло изузетно лоше стање и честе појаве епидемија заразних болести.
Такође су и нови прописи за болничку и апотекарску службу донекле побољшали здравствену ситуацију, као и увећање броја приватних лекара, који су долазили из Аустријске царевине, као што је био Словак др Карло Белони. Али и промене у другим областима, посебно у државној грађевинској служби, биле су изузетно важне због доласка бројних образованих инжењера, Срба из Војводине, Немаца, Чеха, Словака, Италијана и других, који су значајно допринели убрзаном развоју и модернизацији Кнежевине Србије у многим областима па и у здравству.
Све је почело у другој половини 19. века када су доњи делови Врачара још били мочварни. Тада се појавио Френсис Макензи, службеник енглеске амбасаде који је откупио земљиште на потезу око данашњег трга Славије до Храма Светог Саве, Чубуре и Крунске улице. Земљу је исушио, испарцелисао и продао, за изградњу будућих грађевина. Ипак, и поред извесног напретка изграђен је на овом простору мали број нових државних зграда, јер је град Београд још био у потрази за својим сопственим ликом и идентитетом, који је требало да раскине са оријенталном прошлошћу, и окрене се европским узорима и прилагоди их менталитету својих житеља, укључујући и хуманистичку идеју о оснивању болница. Све то требало започети у неком делу Београда.

Избор је пао на Врачар не случајно, јер је он пружао све што је потребно: сунце, обиље дневне светлости и утицаја зеленила и чистог ваздуха на оздрављење, посебно болесних од плућних болести и реконвалесцената, што је на основу искуствених доказа било познато и све више респектовано у европским медицинским круговима тога времена. Иако се у градњи здравствених објеката, захтеви за овим квалитетима нису још увек наметани као регуле, већ само као сугестије и препоруке за побољшање саме функције лечења, ондашњи београдски урбанисте и здравствене радници имали су визију да су Врачарске ливаде иделано место за позициоњирање здравства.

Сагледавање процеса изградње првих болничких зграда у Београду у другој половини 19. века након обнављања српске државе говоре о великим тешкоћама, али и сталним напорима да се здравствена служба успостави и да се обезбеди квалитетно лечење војника и грађана, односно да се на пољу здравствене културе достигну стандарди средњоевропских земаља, посебно Аустријске царевине.

Архитектура болничких зграда била је превасходно подређена функционалном карактеру здања, те су из тих разлога, као и због релативно лошег фнансијског стања државе, болнице до почетка 20. века биле релативно скромних размера.

Кнез Александар Карађорђевић, први је иницирао стварање будућег болничког центра на Врачару, када је фебруара 1844. године донео одлуку да се устроји шпитал (болница) централне војске који ће имати 78 кревета за болеснике и собу за офцире, са четири кревета. Планови за сва државна здања па и за ово израђивани су у Одељењу грађевина Попечитељсва внутрених дела, чији је управник био први архитекта у државној служби, Чех Јан Неволе, образован у Прагу и Бечу. Међутим замисао је била доста неуспешна, због недостатка извора пијаће воде и других функционалних недостатака, који нису допринела унапређењу војне здравствене службе.

Сачувани планови за доградњу Војне болнице на Врачару, вероватно из седамдесетих година 19. века, сведоче о напорима да се болничке зграде унапреде и да се њихова просторна структура заснује на модерним европским теоријским приступима и пракси у обликовању болничких зграда. Усвајање павиљонског система, са зградама окруженим зеленилом, допринело је да се почетком 20. века изградњом комплекса Нове војне болнице на некадашњем Војничком пољу и овај део града предодреди за будућу Државну болницу. Архитектура и просторна структура целине, која је пратила савремене трендове у организацији модерних здравствених комплекса у Европи, представљала је значајан помак у побољшању квалитета здравствених установа не само у Београду, већ и у целој Србији. О достигнутом квалитету изградње и значајном напретку који је учињен на пољу здравствене архитектуре говори и чињеница да зграде комплекса Војне болнице и данас имају исту намену.

Изградњом ВМА 1983. године на Бањици, требало је да се бивша ВМА привремено преуреди за потребе нарастајуће болнице и до изградње новог КЦ Србије. Од тада па до данас то „привремено“ стање је у функцији. У то време сам радио у ГП „Ратко Митровић“ на послу финасијског обрачуна и нове ВМА и реконструкције старе ВМА, а касније сам у фирми Дрегер радио са скоро свим Клиникама КЦС на продаји медицинске опреме и апарата за анестезију. Како је те 1983. године реконструисано остало је до данас.

Услови за изградњу нових зграда за квалитетније лечење и смештај војних болесника побољшали су се тек након добијања кредита 1903. године. Од овог кредита изграђена је Главна војна болница на Врачару почетком 20. века према плановима архитекте Министарства војног Данила Владисављевића, образованог у Минхену и Ахену. Она је данас у склопу Клиничког центра Србије.
У то време она је била најмодернија војна болница на Балкану са 400 болесничких постеља и имала је хируршко, унутрашње (за заразне и за нервне болеснике), очно и кожно-венерично одељење, лабораторијум и зубну станицу, а од опреме рендген апарат. Њен први управник био је тада санитетски потпуковник др Роман Сондермајер, отац Тадије Сондермајера чувеног пилота о коме сам писао у делу Васина и Узун Миркова улица и Стари аеродром на Новом Београду.
Болница је заузимала површину од око осам хектара (данас на углу Пастерове и Ресавске улице) и представља први модерни болнички комплекс са планском композицијом, структуриран по развијеном павиљонском систему који је усвојен по угледу на болничке комплексе развијане у европским државама.
Целину болнице чинило је 12 једноспратних зграда, павиљона окружених зеленилом, које су чиниле јединствену просторну композицију.
Нагласак је био на 5 зграда оријентисаних ка Ресавској улици, које су формирале академски уравнотежену симетричну композицију. Главни улаз, са управном зградом, налазио се са друге стране, у продужетку Студеничке улице, данас улица Светозара Марковића, а сама зграда, са централном кулом са сатом, била је значајни урбани репер овог дела града.
Смењивањем павиљона различитих облика, међусобно постављених усправно и паралелно, формирана је сликовита просторна композиција, заокружена парковски уређеним двориштем, са стазама и зеленилом. У обликовању спољашње архитектуре у неоромантичарском маниру коришћени су разноврсни елементи тадашње европске архитектуре историјских стилова који асоцирају на средњовековне утврђене замкове, што је био одраз жеље аутора да се у изгледу грађевине искаже њен војни карактер. Из тог разлога су на фасадама преовладавали елементи инспирисани средњовековном архитектуром. Као најрепрезентативнији мотив композиције обликован је сам приступ комплексу, са троструком улазном капијом коју фланкирају две приземне портирнице, у виду средњовековног грудобрана. Посебно питорескно обликовање је имала управно-административна зграда, са централним ризалитом у облику високе средњовековне куле утврђеног замка. Сликовитост архитектонских облика наглашена је кроз моделовање кровног венца са фризом слепих аркадица и зупчастом атиком са угаоним кулицама. Карактеристична је и употреба сегментних лукова на прозорским отворима и неоготичких профлисаних оквира и надпрозорних венаца.

За време Првог светског рата Аустроугарски окупатор је од 1915. године у српској војној болници на Врачару сместио своју причувну болницу „Брчко”, „са стожерним лијечником др. Бöхм-ом на челу”. Придодавањем околних зграда на Врачару у овој причувној болници смештајни капацитети су се увећали на 2.258 кревета.

Инфективна клиника je Клиника која је у последње време најчешће у жижи јавности због тога што је једна од установа у којима су смештани пацијенти заражени вирсом Ковид 19, изграђена је давне 1926. године.
Посебан комплекс под називом Заразна болница Министарства народног здравља данашња Инфективна клиника саграђена је на падини Западног Врачара ка ауто-путу.

Када смо већ код заразних болести, карантина и ванредног стања због Ковид 19 да видимо како је то решавао Књаз Милош.
Пре нешто мање од два века Србију је погодила највећа епидемија колере и куге. Кнез Милош Обреновић наредио је строге, чак и сурове мере, како би се стало на пут опакој болести.
Знајући да у Турској хара куга или “чума”, како је ту болест звао народ, кнез Милош Обреновић 1837. године предузима ригорозне мере у заштити становништва од епидемије. Поставља војску на границе, а карантин продужава на шест недеља. Ипак, један одред турских низама уноси кугу у Србију.
У Јагодини, у хану, где су турски војници одсели, дошло је до ширења заразе, успут преко Јагодине, Ражња, Ћуприје и даље према Београду – подсећа историчар др Мирољуб Манојловић.
Кнез Милош забрањује путовања по Србији. Зауставља скеле на Морави, строго контролише улазак трговаца из Аустрије, стављајући их у вишенедељни карантин. Дуж путева и на прилазима насељима поставља војску и сеоске страже.
– Да строго контролишу пут од Ћуприје, Јагодине и Ћуприје, како каже. Да ни врана прелетети не може. Да примене све мере па чак и то да сви они који буду користили неке друге заобилазнице, да их убију у том тренутку – каже др Мирољуб Манојловић.
Кнез Милош стражом блокира и Београд у чију је тврђаву преко турских војника ушла куга. Иако се бунио београдски паша, Милош није много хајао за то. Испоставило се касније да ниједан Београђанин, Србин, није био заражен, нити болестан.
Србија у то време није имала довољно лекара, нити је постојала санитетска служба. Зато се Милош није либио ни од примене алтернативних метода у заштити од болести.
– Милош је наредио да се доведе девет баба које су, потпуно голе, у току ноћи изаткале једну кошуљу, а ујутро се Милош пресвукао кроз ту кошуљу и цела његова фамилија, како би се заштитио од болести – наводи историчар Манојловић.
Зграде у којима је куга харала окађене су, а неке и спаљене. Измештена је, а потом и спаљена, варош Ражањ. Милошеве мере биле су сурове, али и неопходне.

Пре скоро пола века, редови за вакцинацију против великих богиња, 1972. године. Није било хоћу нећу, знао си да мораш и тако је било. Вакцинисање је било по фабрикама, установама..Ако си био близу заражене особе морао си у карантин.

У Србији је од куге 1837. године умрло свега 212 људи, највише у алексиначком и јагодинском крају, одакле је зараза и кренула, али је ту и заустављена.

Када смо већ код заразних болести, карантина и ванредног стања због короне 19 да видимо како је то решавао Књаз Милош, а пре њега како је било када је владала куга.
1794. године појавила се куга и од јуна до августа умрло је 4.470 грађана. Поново се појавила у пролеће 1798. године када је умирало дневно и до 40 људи. Људи су падил мртви на улицама и нико их није сахрањивао. Све трајало до почетка незапамћено оштре и хладне зиме. Београд је у то време имао око 25.000 становника и око 4.000 кућа.
Пре нешто мање од два века Србију је погодила највећа епидемија колере и куге. Кнез Милош Обреновић наредио је строге, чак и сурове мере, како би се стало на пут опакој болести.
Знајући да у Турској хара куга или “чума”, како је ту болест звао народ, кнез Милош Обреновић 1837. године предузима ригорозне мере у заштити становништва од епидемије. Поставља војску на границе, а карантин продужава на шест недеља. Ипак, један одред турских низама уноси кугу у Србију.
У Јагодини, у хану, где су турски војници одсели, дошло је до ширења заразе, успут преко Јагодине, Ражња, Ћуприје и даље према Београду – подсећа историчар др Мирољуб Манојловић.
Кнез Милош забрањује путовања по Србији. Зауставља скеле на Морави, а на Дунаву код Дубравице строго контролише улазак трговаца из Аустрије, стављајући их у вишенедељни карантин. Дуж путева и на прилазима насељима поставља војску и сеоске страже.
– Да строго контролишу пут од Ћуприје, Јагодине и Ћуприје, како каже. Да ни врана прелетети не може. Да примене све мере па чак и то да сви они који буду користили неке друге заобилазнице, да их убију у том тренутку – каже др Мирољуб Манојловић.
Кнез Милош стражом блокира и Београд у чију је тврђаву преко турских војника ушла куга. Иако се бунио београдски паша, Милош није много хајао за то. Испоставило се касније да ниједан Београђанин, Србин, није био заражен, нити болестан.
Србија у то време није имала довољно лекара, нити је постојала санитетска служба. Зато се Милош није либио ни од примене алтернативних метода у заштити од болести.
– Милош је наредио да се доведе девет баба које су, потпуно голе, у току ноћи изаткале једну кошуљу, а ујутро се Милош пресвукао кроз ту кошуљу и цела његова фамилија, како би се заштитио од болести – наводи историчар Манојловић.
Зграде у којима је куга харала окађене су, а неке и спаљене. Измештена је, а потом и спаљена, варош Ражањ. Милошеве мере биле су сурове, али и неопходне.
У Србији је од куге 1837. године умрло свега 212 људи, највише у алексиначком и јагодинском крају, одакле је зараза и кренула, али је ту и заустављена.

Поводом рођендана краљице Драге Обреновић, назив Општа државна болница на Западном Врачару, подигнута краљевским указом, промењен је у “Болницу краљице Драге”. Међутим, после Мајског преврата, тај назив се задржао само за до тада једини изграђени павиљон “Женска болница краљице Драге” у којој се налазило Одељење гинекологије и школа за бабице, после чега је враћен у употребу првобитни назив. Овај објекат је сачуван и налази се на углу Вишеградске и Ресавске улице у којој је после Другог светског рата била Друга хируршка клиника, а данас Клиника за кардиоваскуларне болести Клиничког центра Србије.

Комплекс Опште државне болнице пројектовао је архитекта Милан Антоновић у стилу неоренесансе и обухватао је неколико зграда павиљонског типа изграђених од 1901. до 1907. године, и то: пет павиљона Хируршког одељења, један Павиљон за дечије заразне болести и једна зграда за Просектуру.

Када живимо са короном- Ковид 19 да кажем да се у Београду, поново, у лето 1866. године појавила куга. Новине тог доба нису доносиле никакве извештаје о стању и степену заразе, да не би дошло до великог страха и панике, Зараз је планула у турском гарнизону у граду и отуд, преко оближње јеврејске махале, захватила је све делове града. Зараза је била тако опака, да је било изузетно много смртних случајева и мртви су сахрањивани одмах, без икакве пратње и преношени су обичним колима или таљигама, најпречим путем до гробља. Звона црквена која приликом сахране звоне су била забрањена, јер би иначе звонила преко целог дана, што би довело до панике у граду.

Касније се, међутим, добре карактеристике и везе унутрашњег и спољашњег простора ове болнице сасвим губе због неадекватних интервенција на самом објекту и у његовој непосредној близини.
Сви објекти овог болничког комплекса, укључујићи и ,,парк” који их окружује и без обзира на време када да су грађени, углавном су настајали вођени функционалним принципима. Простор који се налази у непосредној околини предвиђен је да буде коришћен као зелена тампон зона око здравствених објеката, а не као терапеутска башта или градски парк у њиховој функцији.
Настанак здравствених установа на Врачару на основу планске документације започет је у 19. веку, на основу идаје да се на изабраном простору широких врачарских ливада, заједно са развијањем концепција урбанистичког плана новог српског Београда. Свест о значају простора за добробит здравља ипак је била присутна при избору Врачара.
А тај Београд је у будућности требало да буде препознатљив по мрежи правих улица булеварских ширина (какве ће се, тек после неколико деценија просецати у светским метрополама Паризу и Бечу), са крупним, квадратним стамбеним блоковима, испуњеним пространим домаћим вртовима, стамбеним али и државним установама, укључујући и здравствен садржаје попут оних по којима би се Београд нашао у породици европских, плански основаних градова с почетка 20 века.
Последица таквог приступа је то да се простор данашњег Клиничког Центра Србије, иако се налази у врло атрактивној градској зони, до данас доживљава као простор који се користи искључиво наменски и у вези са здравственом заштитом.
После Првог светског рата, на врачарској висоравни код Мостара, у близини Психијатријске клинике, подигнуте су санитетске бараке у којима су лечене кожне болести, такође и губа, па је тај крај Врачара добио назив Губеревац.

Улази у објекте су углавном неадекватни и лоше обележени, неприступачни, са низом физичких препрека и неадекватно заштићени од климатских промена. Прозори објеката имају високе парапете и лежећим пацијентима не допуштају визуелни контакт са околином. Боравак на свежем ваздуху и у зеленилу није могућ без напуштања објекта у коме се пацијенти лече, јер својом архитектуром објекти клиника то не допуштају. Све ће бити много боље изградњом новог Клиничког центра Србије.

Клинички центар Србије на овом простору настао је удруживањем клиника и института Медицинског факултета у Београду. Формирана је као нова организација: Клинички центар Медицинског факултета, првог јануара 1983. године. У свом саставу данас има укупно 41 организациону јединицу: 23 клинике, 9 центара, поликлинику и 9 служби за услужне делатности.
Комплекс Опште државне болнице пројектовао је архитекта Милан Антоновић у стилу неоренесансе и обухватао је неколико зграда павиљонског типа изграђених од 1901. до 1907. године, и то: пет павиљона Хируршког одељења, један Павиљон за дечије заразне болести и једна зграда за Просектуру.

Планска документација и идеје о развоју здравих простора Београда током двадесетог века говоре о томе да је свест о значају простора за добробит здравља ипак била присутна. при избору Врачара. Генералним планом Београда из 1923. године иницирана је градња стамбених објеката Професорске колоније по угледу на вртне градове Ебенезера Хауарда. Тада су успостављајене нове градске парковске зоне, а нешто касније објекат Дечје клинике архитекте и професора Милана Злоковића, који је постављен тако да инсолација и велика зелена површина, са којом чини једну целину, имају своју јасну улогу у функцији лечења и опоравка.
Касније се, међутим, добре карактеристике и везе унутрашњег и спољашњег простора ове болнице сасвим губе због неадекватних интервенција на самом објекту и у његовој непосредној близини.
Сви објекти овог болничког комплекса, укључујићи и ,,парк” који их окружује и без обзира на време када да су грађени, углавном су настајали вођени функционалним принципима. Простор који се налази у непосредној околини предвиђен је да буде коришћен као зелена тампон зона око здравствених објеката, а не као терапеутска башта или градски парк у њиховој функцији.

Преносим вам из часописа „Задужбинар“, лист број 2 из 2012. године чланак о донаторима.

„Са проректором Универзитета у Београду, професором Александром Седмаком, разговарам о његовој породици – тетки и течи, Милени Седмак-Весић и Александру Весићу, који су међу новим донаторима Универзитета. Убрзо схватам да прича о задужбинарству, ма како племенита била, није само то, већ и прилика да сазнамо нешто о изузетним људима, Србима, које широка јавност не познаје. Александар Весић рођен је у тадашњој Југославији. Докторирао је на Универзитету у Београду. И дан данас сматра се најбољим студентом који је икада похађао Грађевински факултет. Одатле је прво отишао да подучава на белгијском Геотехничком институту у Генту, где је поставио нове стандарде у техничким истраживањима и анализама, везаним за капацитет носивости. Са супругом Миленом, емигрира у САД. Почиње професорску каријеру на Џорџија Тек универзитету у Атланти, а потом прелази на чувени Дјук универзитет, где предаје све до своје смрти 1982. године. На Дјук универзитету био је и декан грађевинског одсека, а у његову част библиотека те академске установе носи његово име. И данас га цитирају савремене колеге, јер се његове студије о инжењерингу и грађевинским материјалима (највише су га интересовали асфалт и бетон) и даље сматрају револуционарнима. Кажу да је његов рад у многоме утицао на изградњу и одржавање технике Америчке железнице, а постоји и „Весић формула”, која се односи на коефицијент трења, и још је у употреби. Сви подаци о професору Александу Весићу добијени су љубазношћу његовог сестрића и са сајта Wikipedia на енглеском језику. Његова супруга Милена Седмак-Весић, са којом се дружио на студијама, и убрзо по завршетку истих ступио у брак, студирала је прво архитектуру, а затим историју уметности. Била је жена широког образовања и бројних интересовања, али је одлучила да своју каријеру подреди мужу. Ипак, прва је жена која је постала члан чувеног Kiwanis клуба, посвећеног, пре свега, образовању и бољим условима живота деце. Kiwanis је данас активан у осамдесет земаља и, захваљујући стотинама хиљада редовних чланова и милионима волонтера, годишње прикупи више од сто милиона долара за угрожене заједнице широм света. Супружници су покренули и сопствену акцију Smart kids („Паметна деца”), којом су за живота награђивали талентовану децу.

Од јавних грађевина, тачније грађевина из области болничке архитектуре, Јелисавета Начић је пројектовала и болничку зграду Прве болнице за туберкулозне болеснике у Србији. Болница је пројектована у оквиру комплекса болница на Западном Врачару.

Потреба за овако специјализованом болницом била је велика, пошто је у Београду од 1901. до 1910. у просеку годишње од туберкулозе умирало 500 људи. Зграда болнице је уништена у бомбардовању током Првог светског рата и зграда је одмах након рата порушена.

Губеревац

Ово насеље потиче из средине 19. века, а прву кућу подигао је лекар Књаза Милоша, доктор Ромита 1824. године која је названа „Луда кућа“. Налази се на Врачарској висоравни близу Мостара, а како је ту била и заразна болница, то цео крај доби име по губи заразној болести Губеревац. Касније је ово постала болничка четврт.
После Првог светског рата, на врачарској висоравни код Мостара, у близини Психијатријске клинике, подигнуте су санитетске бараке у којима су лечене кожне болести, такође и губ.
„Дом за с ума сишавши“, „Прва психијатријска болница“, „Докторова кула“, Улица Кнеза Милоша број 103
Докторова кула налази се у оквиру комплекса Клиничког центра Србије близу Онколошке и Дечије клинике.
У августу 1861. године болница је добила првог пацијента. По појединим изворима први пацијент била је жена по имену Ката Радманова из Пожаревца. Тачних података о њеним психичким болестима нема, али информације које су се преносиле доводе до тужног живота који може бити узрок. Ката је остала удовица, након чега се одала алкохолу и проституцији. Она је за проституцију одговарала пред судом, који јој је одредио казну бичевањем. Верује се да је ланчани стрес управо учинио Кату првом пацијенткињом Докторове куле. О броју пацијената у наредних неколико година није се водило рачуна. Зна се да их је било на неколико десетина и да су били подељени на мушкарце и жене, а и на мирне и узнемирене. Најпозатија два становника су др Лаза Лазаревић, као лекар, и Петар Кочић, као пацијент, обојица храбри и образовани људи, али са личним трагедијама. Како се наводи у изворима, на корак да буде примељен у Дом за с ума сишавше одлучио се сам. Међутим, сведочења су да је након смрти свог сина, сам Петар Кочић показивао знаке душевног растројства, па му је боравак на клиници помогао. Један од главних разлога за долазак у Докторову кулу била је и чињеница да, иако је Први светски рат био у јеку, саму психијатрију у Београду нико није желео да уземирава.
Кочићу је највећа жеља била да живи у слободи, да само извесно време не мора да гледа аустроугарску војску, али је умро 1916. у болници док је Београд био окупиран.

Иако су му два сина умрла од туберкулозе овде је др Лазаревић схватао основе неуропсихијатријских обољења, писао своје романе и приповетке током непроспаваних ноћи проведених са уснулим пацијентима. Правник, лекар и писац Лаза Лазаревић је преминуо у 39. години живота, такође од туберкулозе, а ова болница од 1971. носи назив Специлна болница за психијатријска и нервна обољења “Др Лаза Лазаревић”.

Ипак, први званични и прави извештај са историјом болести пацијената појављује се тек 1880. године када на сцену српске медицине улази чувени доктор Лаза Лазаревић. У неким лекарским записницима са краја 19. века могу се пронаћи дијанозе које је Лаза Лазаревић потписивао: “Говорућа апатија, једна потпуно беловесна луда само се смеје трчи и скаче или тотална запрепашћеност од које сада сви болујемо.“

Са њиме почиње ера озбиљнијег и посвећенијег рада са пацијентима. О утицај, знању и стручности коју је Лаза Лазаревић увео у српску психијатрију говори и чињеница да савремена установа за лечење психијатријских болести носи његово име.

Лаза Лазаревић провео је један део живота управо на спрату Докторове куле.

Докторова кула, један од најзначајнијих споменика из доба Кнеза Милоша Обреновића, уједно је и прва и најстарија психијатријска болница на Балкану, која ће 2021. године обележити 160 година постојања. Прва лекарска сведоџба, односно, извештај, датира од 1861., а прва сачувана историја болести потиче из 1880. године, када се у историји српске медицине појављује др Лаза Лазаревић. Саграђена је у турском стилу од опеке и неклесаног камена, али је распоред просторија европски. Народ ју је назвао кула јер се налазила на брду Губеревцу помало издвојена од осталих и била је изузетно луксузна за то време.

Ову грађевину подигао је 1824. године др Вито Ромита, лекар великог везира и кнеза Милоша Обреновића, да би 1835. године прешла у власништво његовог зета др Куниберта, лекара и историографа Кнеза Милоша. Др Куниберт је 1837. године Кулу продао Кнезу Милошу, од кога је најслеђује Кнез Михајло Обреновић, да би јој 1861. године одредио историјску намену да буде „Дом за с’ума сишавше“. У првој години је имала 5 пацијената, а након пет било их је 20. Потреба за психијатријском клиником долази на јавну расправу још 1837. када је један човек који је указивао на знакове душевног растројства извршио самоубиство.

До тада се већина људи хоспитализује у манастирима или кућама на ободу града, који су били више азили.

Пацијенти су у болницу доспевали искључиво по налогу суда. У архиву Београда сачуван је документ који описује господина који се ондашњем председнику општине београдске жали да му жена није како треба, онда се одређује комисија лекара која је прегледа. Члан комисије др Машин који је био први супруг краљице Драге, констатује да “збиља је она чудна, прича неке несувисне ствари нон-стоп”. После тог прегледа њен супруг се поново обраћа и каже да је хтео да је пошаље у Кулу лудих у Беч, где су на лечење ишли само богати Срби, али је она хтела у Крушедол.

“Њено лудило проглашава суд и министарство унутрашњих послова је допрема у Кулу и министар даје изјаву да држава преузима лечење. Дакле, тада сте имали ситуацију да је улога лекара само да потврди да особа има физичке болести и сметње”, појаснила је Марина Андрић, сарадница Ноћи музеја.

У оквиру куле је био и павиљон за посматрање, да се случајно не догоди да је неко дошао у душевну болницу, а да је здрав. Због наследства, на пример. Сличан објекат постоји и данас.

Иначе, павиљони су били подељени на мушки и женски, смирени и узнемирени, прљави и чисти (хигијенски). Укупно 21 павиљон око Докторове куле био је смештен на 12 хектара земље, колико је уписано у катастар 1965.

Још Вук Стефановић Караџић у својим записима сведочи да су парализованим болесницима око врата стављали ланац и везивали их за за под, а онда тукли док не кажу име ђавола, записивали на папир то и бацали у ватру. Хранили су их само сирћетом и водом.

Од оснивања болнице употребљавани су третмани капима опијума, а неретко ракија и вино. Тек након тога су примењиване инсулинске коме – пацијента ставите у хипогликемију изазове се пад шећера у крви и он се смири. Пет година по оснивању ове психијатријске болнице др Младен Јанковић је уклонио сва насилна средства у лечењу психијатријских пацијената.

Године 1953. се појављује први лек у психијатрији – хлорпромазин (ларгактил) и он је нађен тако што су рађена испитивања за алергије.

Докторова кула је за време Првог светског рата била једино место где аустроугарска војска није улазила, па је др Стојимировић крио многе значајне личности.

Бројни Јевреји су у Другом светском рату су такође ту скривани, али је Гестапо (тајна полиција нацистичке Немачке) августа 1944. ушао у болницу и одвео их у Јајинце на стрељање.

“Једном ме је покојни професор Димитрије Миловановић питао да ли знам одакле потиче изрека вадим ти душу на памук. Објаснио ми је, да су се пацијенти везивали тако што им се иглом пробуши глутеус. Сипа се уље, направи се стерилни апсцес и онда се конопац прогура кроз глутеус и тако веже за кревет. Не знам да ли је то мит, али можете да замислите колико је то болело”, сведочи др Слободан Јовичић, психијатар и начелник Одељења интензивне неге.

Универзитетска дечја клиника, Улица Тиршова број 10

Генералним планом Београда из 1923. године иницирана је градња стамбених објеката Професорске колоније по угледу на вртне градове Ебенезера Хауарда. Тада су успостављајене нове градске парковске зоне, а нешто касније објекат Дечје клинике архитекте и професора Милана Злоковића, који је постављен тако да велика зелена површина, има своју јасну улогу у функцији лечења и опоравка деце.

Основана је 1924. године. Њен први управник и руководилац наставе педијатрије био је професор др Франц Грöер, један од истакнутих сарадника бечке педијатријске школе професора др Пиркует-а. Одласком проф. др Грöер-а 1926. године, на чело Дечје клинике и катедре за педијатрију на Медицинском факултету у Београду долази професор др Матија Амброжић, такође ђак бечке педијатријске школе. Дошавши као први човек будуће институције знања и најзначајније дечје болнице у региону, професор др Матија Амброжић практично је преузео историјску одговорност за развој педијатрије код нас. Његова идеја била је да се обједине куративна, превентивна и социјална педијатрија. Последица реализације ове, за то доба посве оригиналне идеје, било је обезбеђивање свестраног физичког, психичког и социјалног развоја деце у Србији.
У току прве три године рада, Дечја клиника је била смештена у приватној згради у улици Кнеза Милоша и располагала је са четири просторије, у које су биле смештене: дечја амбуланта, лабораторија и библиотека. Лежећих болесника није било, а предавања за студенте одржавана су у амфитеатрима других институција.
Заузимањем проф. др Амброжића, Дечја клиника је 1928. године добила своје нове привремене просторије у згради Завода за здравствену заштиту мајке и деце, чији је управник био сам проф. др Амброжић. У тој новоизграђеној дрвеној бараци, поред амбуланте и три лекарске собе за преглед и рендгеном, клиника је располагала и са три собе са 25 кревета за лежеће болеснике, као и учионицом за наставу. У амбулантним просторијама, такође је био смештен први Дечји диспанзер у Београду, чији је шеф била др Смиља Костић-Јоксић.
Већ 1930. године, Клиници је био прикључен и Дом материнског удружења, изграђен у улици Војводе Миленка. Као први руководилац овог Дома био је именован доцент др Урош Ружичић.
Делокруг медицинског рада и стручног руковођења проф. др Амброжића обухватао је и одељење новорођене деце на Гинеколошко-акушерској клиници, као и Дечји диспанзер у Бранковој улици, Општинско саветовалиште за децу на Чукарици и Радничко обданиште за одојчад и малу децу у Улици Милоша Поцерца.
На тај начин, проф. др Амброжић је преко својих сарадника остварио јединствену службу социјалне, превентивне и клиничке педијатрије. Први лекари тадашње Педијатријске клинике и сарадници проф. др Амброжића били су, поред поменутих: др Миливоје Сарван, као шеф Амбуланте, др Јованка Жујовић и др Боривој Тасовац, као асистенти клинике, др Жика Марковић, др Властимир Ивковић и др Станија Павловић, као лекари Завода за заштиту мајке и деце.
Прво одељење дечје хирургије је отворено 1924. године у оквиру Опште државне болнице. Оснивач овог одељења био је др Димитрије Јовчић, француски ђак, први школовани дечји хирург у Србији. Проф. др Амброжић је веома брзо схватио да је развој педијатрије уско везан за развој дечје хирургије. Његовом заслугом је почела изградња нове Дечје клинике са 180 постеља за болеснике, од којих је 80 било намењено за одељење дечје хирургије. Изградња садашње зграде Клинике завршена је 1940. године према пројекту архитекте Милана Злоковића, према до тада највишим европским критеријумима за дечју болницу, а по узору на једну париску дечју болницу. Овај објекат је представљао најчистији облик српског модернистичког покрета и био један од најважнијих репера београдске модерне архитектуре.

Институт за неонатологију, Улица краља Милутина број 50

Институт за Неонатологију је основан далеке 1925. године и данас представља највећу институцију за Неонатологију у Србији. Институт је настао на темељима дома материнског удружења које је основано 1904. године на иницијативу Др Јове Јовановића, цењеног гинеколога у то време, са циљем смањивања смртности код новорођене деце. Један од оснивача материнског удружења је и прва српска лекарка Драга Јочић.
О њој читајте у линку Кнез Михаилова улица, Задужбина Николе Спасића
Радови на дому су започети тек 1922. године због Балканских, као и првог светског рата. Дом је свечано отворен 4. децембра 1925. године, и његова изградња је била могућа прилозима многобројних донатора.
Први руководилац центра професор др Урош Ружичић је великим залагањем без преко потребне опреме успео да смањи смртност новорођене деце.

Клиника за урологију, Улица Ресавска број 51

Са госпођом Снежаном Савић, братаницом Гордане Радовановић, једне од нових задужбинара Ректората, разговарам о занимљивом животу ове изузетне жене, настојим да посредством њој блиске особе, проникнем у начин на који је размишљала и разлоге због којих се одлучила на племенит чин, не више толико чест и уобичајен у нашој земљи, иако има дугу традицију. Покушајте да замислите Србију да није било великих задужбинара! Та традиција нас је одржала и као нацију и као образоване људе. Приче попут ове, служе да нас подсете да је свако од нас, у складу са својим могућностима, дужан да другоме учини нешто добро. Љубазношћу госпође Савић, преносимо причу Гордане Радовановић која је рођена у Крагујевцу Основну и средњу школу, као и Фармацеутски факултет, завршила је у Београду. Својом струком се није бавила. Захваљујући познавању седам светских језика, радила је у Туристичкој организацији Београда. Потиче из угледне породице београдских интелектуалаца. Отац Властимир Радовановић, грађевински инжењер, радио је у Министарству железнице. Мајка Надежда завршила је филозофију на Филозофском факултету у Београду. Брат Александар, угледни српски архитекта, каријеру је започео у Београду пројектовањем стадиона Црвене звезде, да би је недуго потом наставио у тадашњој Савезној Републици Немачкој. Деведесетих година прошлога века проглашен је за једног од десет највећих архитеката спортске архитектуре. Гордана, по природи друштвена и радознала, добар део живота посветила је путовањима. Осим Аустралије, обишла је све континенте. Шта мислите да је за њу представљало задужбинарство? Поред тога што је Универзитету, односно најбољим студентима свих факултета, својом донацијом желела да омогући стипендије, госпођа Радовановић је и своје тело завештала Институту за патологију Медицинског факултета у Београду.
Да ли се по Вашем (њеном) мишљењу свест о задужбинарству добија у породици, васпитањем? Гест је свакако племенит. Потреба да се другима помогне, на било који начин, није нужно везана за васпитање, већ се може формирати током живота, као одраз духовног и моралног сазревања. Ако бих се усудила да закључим из Вашег одговора, задужбинарство не мора нужно бити везано нити за окружење у којем одрастамо, нити за имовинско стање, или образовање. То је просто нешто што човек носи или не носи у себи. С тим у вези, логично се намеће моје наредно питање – мислите ли да је хуманост девалвирала данас у Србији и да ли је то један од разлога због којих је госпођа Радовановић одлучила да средства донира Универзитету? Или је то можда њена порука младим генерацијама и подсећање на суштинске вредности (образовање, доброчинство…)? С обзиром да хуманост није категорија која се може квантификовати, није и никада неће девалвирати док год међу нама има оних које ће водити потреба да помажу другима, што је и био основни разлог ове донације. У свету влада тренд да су најбогатији људи и највећи алтруисти и филантропи. Како то пренети у Србију? Како сматрам да алтруизам и филантропија немају много додирних тачака са емпатијом, верујем да би адекватна пореска политика која би подразумевала пореске олакшице, по узору на уређене државе, била подстицај. Госпођа Гордана Радовановић донирала је Ректорату 30.000 евра. Сигурно је да ће садашњи и будући студенти Универзитета, било кроз стипендије или боље услове школовања, од тога имати велику корист. Али, такође је важно да з знају за овај гест, како би сутра неко од њих следио тај пример. Написала Сандра Шуша чији вам чланак преносим.