Западни Врачар, Околне улице, Јатаган мала и Прокоп
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
О Врачару, настанку, његовом имену и осталим детаљима прочитајте у одељку Централни Врачар….
Врачар је одувек био највећи део Београда па је због тога дељен на Западни и Источни. Средином 19. века заузимао је још већи простор и протезао се од Топчидера до атара села Вишњица и Миријево. Преко Врачара су прошле све војске које су се бориле за Београд, а ту се одиграла једна од одлучујућих битака којима су Карађорђеви устаници освојили Београд. Врачар је најстарији назив за неки део Београда и помиње се још у првој половини 15. века. Границу Врачарског кварта су чинили Теразијски и Палилулски кварт.
Простирао се на запад до топчидерских брежуљака са којих непрестано струји свеж ваздух. Због тога су се виши чиновници, официри и професори радо настањивали на Врачару, а ту је и болница. Поред свежег ваздуха има и добру, здраву воду. У боље и лепше зграде Врачара убрајале су се Илкићева лепа католичка црква, Рударски одсек Министарства трговине у Крунској улици, Метеоролошка станица и Звездара у Шумадијској, сада Булевару ослобођења, Дом за сирочад са занатском школом у Студеничкој улици и Лудница. После Берлинског конгреса, зидају се нове зграде изнад Славије, око Каленићиве пијаце, Карађорђевог парка где је била шума која се спуштала до Кумодрашког потока, који је протицао од Душановца, данашњом улицом Франше д Епереа, према Мостару, где се уливао у бару Венеција у Саву.
Улица Делиградска, бивша Писарска
МекДоналадс
Први МекДоналдс у источној Европи отворен је управо у Делиградској улици у Београду, где је и дан данас, у једној од најлепших кућа на Славији. Отварање је 1988. године привукло велики број Београђана, а гужву је морала да регулише и полиција. Чувени “Мекдоналдс” на Славији успешно одолева времену стално изнова окупљајући младе генерације. Ово је први ресторан овог ланца отворен у источној Европи пре 26 година у величанственој кући Ђорђа Вуча, која датира с краја 19. века.
Кућа у којој је смештен овај амерички ланац брзе хране, некада је била највиша кућа на Славији и прва грађевина коју је архитекта Димитрије Т. Леко у Београду саградио. Он је већи део живота провео у Европи, где се и школовао, а у Београд је дошао са жељом да на београдске улице донесе мало европске архитектуре.
Чувени трговац Ђорђе Вучо је био међу првима који је населио некада празан београдски крај – Славију. Задатак за пројекат куће поверио је управо архитекти Димитрију Леку, која је пројектована у неокласицистичком маниру, са примесама ренесансних стилских мотива.
Ова кућа интересантна је и по свим њеним становницима. Тако је, један од славних станара био син трговца Ђорђа – Александар Вучо, познати писац и надреалиста.
У новијој историји, ова кућа била је директна мета током уличних немира у Београду 2008. године.
Ипак, то није први пут да је ова локација фасцинирала наше суграђане.
Такође, један од славних станара био је и лекар Атанасије Пуљо, стоматолог који се сматра оснивачем стоматолошке праксе у Србији. И даље у овој кући стоји посвета: „Овде је живео родољуб професор др Атанасије Пуљо, специјалиста зубног лекарства, оснивач хирургије лица и вилица, претеча Стоматолошког факултета Универзитета у Београду“.
Професор др. Атанасије Пуљо нажалост погинуо је управо испред ове куће, када га је згазио совјетски војни камион. Након тога, ова кућа постала је међу Београђанима позната и као Пуљина кућа.
Од Славије до Народне библиотеке а некада до циркуса Адриа било је пар култних кафана. Звезда, Велика и Мала Астрономија и Орач којих на жалост нема јер су порушене.
„Од старих кафана по другим крајевима Београда ваља поменути и кафану “Два тесача” која је до пре тридесет година прошлог века постојала у некадањој Писарској а данас Делиградској улици. То је била кафаница сва у зеленилу са турским османлуцима пуним зрела грожђа. Разуме се да је недељом најмилија забава ових “Шваба” била куглана. Ова је кафана била својина првог “танцмајстора” у Београду, онда познатог Тасе, а који је иначе по занимању био стаклорезац.
Године 1842. Вучић се побунио и довео војску на Врачар да запрети Београду и кнезу. Он је са војском дошао на ону ледину где је канцеларија среза врачарска. Тада ту није била ниједна кућа већ је била пуста ледина. На тој ледини била је једина кућа коју је подигао Исидор Стојановић. Како је Исидор Стојановић кућу градио од набоја, то је у близини исте ископао дубоку рупу из које је вадио земљу за набој. Вучић је хватао своје противнике, и како на ледини није имао других затвора где би их држао, добро дошла му је била та рупа те је у њу трпао своје противнике. Та Вучићева рупа је задала страх и трепет његовим противницима. Први је у ту рупу стрпан неки Тркић из Шапца и неколико је дана био сам, те се и по њему једно време звала Тркићева рупа, а доцније је названа врачарска рупа.
Кафана “Немачки цар” била је средиште Немаца насељених у Београду, који су се и иначе најрадије настањивали ту на Западном Врачару. Ту су недељом приређивана посела, играо се шотиш и уз пиво певале немачке песме. Ову је кафану годинама држао под закуп отац господина Ставенова-Пепике, дугогодишњег службеника Српског бродарског друштва.
Када сам већ код Немаца, испричаћу вам нешто интересантно.
Према попису становништва града из 1889. године, наш главни град је имао 55.868 становника. Највећа мањина су Немци, којих је било 4.341, па Јевреја је било 2.599, Мађара 1.008, Цинцар Грка 184, Руса 58 и Енглеза 27.
После Берлинског конгреса 1878. Немачка је сматрана пријатељском нацијом. Сада долазимо до интересантног податка. У огласу објављеном 1887. године у листу Нови београдски дневник је учтиво али одлучно писало: „Немица тражи место у каквој честитој кући, за неговање, васпитање и поучавање деце. Писати под шифром В.П. посте рестанте 805“.
Шта видимо из огласа. Наглашеност на Немица значи да су веома тражене у Београду као кућне учитељице. Знање немачког језика је на цени. Немица има захтев да неће да ради у било каквој кући већ само у честитој. Жели да је позову да ради док је дете беба да би га неговала, васпитавала и подучавала у школским предметима. Жели да буде третирана као члан породице.
Дакле, у то време су долазиле Немице и Немци код нас на рад а сада ми идемо код њих. Времена се променише.
Угао улица Делиградске број 11 и Бирчанинове
Данас свакако непрепознатљив призор, зграда изграђена 1904. по пројекту архитекте Милорада Рувидића, прегрмела је два светска рата али је на крају срушена зарад изградње модерне вишеспратнице.
Вила Рихарда Шарке, Улица Делиградска број 13
Налази се на врачарској падини, у близини једног од највећих градских тргова, Славије.
За подизање своје куће, Рихард Шкарка је позвао архитекту Драгишу Брашована. Архитекта тада још није стекао име, али је Шкарка његове уметничке вредности проценио по бидермајер седишту у Есконтној банци на Теразијама. Још када је сазнао да Брашован свира клавир, а породица Шкарка је у Београду позната по својим музичким достигнућима, одлука је била донешена. Када га је Брашован питао какав тип куће жели, Рихард Шкарка му је показао размере плаца изнад Славије, написао горњи износ који на градњу може да потроши, и одговорио: “Изненадите ме!”.
Она је спој више стилова, па поред сецесије има и елемената неокласицизма.
Остварење у комбинацији барокно-класицистичке еклектике, обезбедило је Брашовану добар пријем у београдској средини. Период између два светска рата у Београду време је невероватног ‘цветања’ града, могло би се рећи архитектонског бума. Од велелпних грађевина разних институција, укључујући ту и банке, можда пре свега њих, до градских вила свих оних који су чинили интелектуални, адмнистративни, економски, уметнички крем друштва.
Дом Рихарда Шкарке и његове породице по свему је био и остао јединствен архитектонски примерак у престоници. Данас стишњен са свих страна скоро па да је неприметан, а ту је одмах изнад Славије и угошћава амбасаду Белорусије.
Да се вратимо на Шкаркину вилу.
Шкаркина вила изграђена је током 1926–1927. године, као репрезентативна градска вила. Академски принципи, романтичарски дух, истористички мотиви, примесе модерних идеја и површина, препознају се у обликовању главне – уличне фасаде објекта. Фасада је изведена у једној равни, а декоративни елементи преузети из историјских стилова, романике, венецијанске готике и барока доприносе њеној сликовитости. Строга академска подела фасаде је напуштена, а њеној слојевитој обради архитекта је приступио на креативан начин. Рустичној обради доње зоне са забатним мотивима, дијамант квадерима веома блиским чешком кубизму, и прозорима завршеним слепим аркадама, супротставља се равна површина спрата. Њом доминира романтичарска трифора испуњена флоралним, зооморфним и антропоморфним мотивима, постављена између модернистички третираних прозорских отвора без посебног акцента. Фасада се завршава декоративно решеном назубљеном кровном атиком. Мотив преломљеног лука и барокних волута поновљен је и на монументалној улазној капији, чија су врата решена у виду врло декоративно третиране металне решетке.
У хармонизованом односу детаља и целине открива се модернистички приступ. Одступајући од академских принципа, Брашован је орнаменталну декорацију издвојио у јасно одређене целине, чиме су истакнути и елементи модерне архитектуре. Супротстављене и уједно обједињене широке површине и орнамент, лук и оштар угао, извијена и права линија, мотиви различитих историјских стилова у сасвим модерном аранжману, чине ову фасаду једном од најнеобичнијих и једном од најшармантнијих у Београду.
За разлику од већине својих савременика архитекта Драгиша Брашован је посебну пажњу посветио и мање уочљивим дворишним фасадама остварујући јединство укупног изгледа грађевине у морфолошком и стилском погледу. Раскошној спољној обради одговара и богато опремљен ентеријер. На плафону кружног хола приземља до данас је сачувана зидна слика, нажалост непознатог аутора.
Шкаркина кућа ће 1927. добити награду за најлепшу фасаду Београда коју је додељивало Друштво љубитеља архитектуре. Брашован ће се касније прославити изградњом монументалних, славних палата и државних здања, али ће Шкаркина вила остати његово можда најлепше дело у Београду по мерилима старинске естетике. Нажалост, уместо постојећих потомака Рихарда Шкарке, зграду данас користи Амбасада Белорусије.
Шкаркина вила је објекат значајне архитектонске и културно-историјске вредности. Она представља један од најуспелијих примера Брашованове архитектуре градских вила, а као ретка грађевина романтичарског духа заузима изузетно место у београдској међуратној архитектури.
Извор: књига Ненада Новака Стефановића “Београд кроз кључаоницу 100 кућа”.
Прве деценије 19. века су доба ослобађања и рађања нове, модерне Србије. Србије која се полако, али сигурно отима утицајима отоманског наслеђа и крупним, напорним и брзим кораком гради свој евроспки индентитет. Након националних револуција диљем Европе средином века, тачније 1848. Чеси све више долазе у Србију као, поред Русије, једину слободну словенску земљу. Младој држави каква је Србија у том тренутку потребни су стручњаци свих профила па из Чешке прво стижу занатлије, потом, како то већ увек бива са ослобођеним земљама, стижу и банкари, па сви остали, индустријалци, уметници…
Вила о којој је овај текст била кућа Рихарда Шкарке, директора филијале Прашке кредитне банке у Београду и у доба зидања и отварања Чешкословачког дома председник Чешкословачког друштва.
Са свог школовања у Будимпешти на почетку XX века Драгиша Брашован је понео наклоност ка тада доминатном градском стилу – роматничном еклектицизму. Почетак XX века је доба Сецесије/Ар Нувоа и тежње да се архитектура ослободи утицаја класицизма и неокласицизма. Реченица „Репрезентативне зграде тог раздобља у Бечу, Паризу… у одређеном смислу су кринке, камене маске у музеју историјског сећања…“ можда најбоље осликава нови дух у архитектури и жељу да се с једне стране архитектура прочисти и модернизује, одведе у потпуно нове правце, али с друге да се ослони на стилове пре ренесансе, а све у духу формирања нових национланих стилова.
Мајстор у комбиновању и учењу уз стварање Драгиша Брашован је вилу Рихарда Шкарке провео кроз низ елемената различитих стилова а опет је стоврио пример савршене модерне у архитектури градске виле у Београду.
Романика, венецијанска готика, барок, Ар Деко, чешки архитектонски кубизам – све то је нашло своје савршено место у овој невеликој кући.
Улична фасада је драматична због контраста једноставности спратне површине и рустичног доњег дела грађевине који у себи има озбиљне елементе ‘чешког кубизма’. Водећи се примером Пикаса и Брака у сликарству и њиховим разламањем површине слике у тродимензионални приказ, чешке архитекте су сличан експеримент пренели у простор.
Забатни мотиви на подрумском делу, ‘дијаматнска обрада’ у маниру чешког кубизма у приземљу и слепе аркаде изнад прозора које се у романичком маниру ослањају на мушке главе
Насупрот стаменог и густог, чак и тешког доњег дела фасаде са забатним мотивима, квадровима налик дијамантној обради је спратни део фасаде, прочишћен, без подела било вертикалних, било хоризонталних. На левој и десној страни су прозори скоро па невидљиви у својој једноставности, без икакве обраде и истицања, а у средини доминира и на неки начин носи целу фасаду романтичарска трифора, са готичким преломљеним луковима, са барокним волутама, животињским, биљним и антропоморфним мотивима. Богата, измешана а опет савршено складна и ослобођена било каквог притиска шепури се празном фасадом првог спрата.
Трифора са готичким преломљеним луковима, барокним волутама и животињским, биљним и антропоморфним украсним мотивима
Кровна атика са назубљеним завршетцима завршава ово здање у стилу романичких замкова и доприноси ритмичности, као да згуснутост и напетост приземног дела фасаде полако отиче и отпушта кроз разломљену линију атике.
На бочној фасади налази се балкончић са вратима испод преломљеног готског лука и флоралним орнаментом, но на жалост због високе зграде поред није могуће направити адекватну фотографију.
Делић лука изнад врата балкончета на бочној фасади
Поглед на вилу и бочну фасаду са балкончетом. Преузето из Каталога Завода за заштиту споменика културе града Београда, Шкаркина вила, ауторка Ксенија Ћирић
Ни дворишну фасаду на жалост данас није тако једноставно фотографисати, с обзиром да је ту смештена амбасада, али слика из Каталога Завода за заштиту споменика сасвим лепо илуструје да је архитекта свој савршени спој реминисценција на различите стилове у модернистичком духу пренео и на њу.
Дом друштва „Краљ Дечански“, Угао улица Делиградске и Тиршове
Зграда „Соколског дома матица, некадашњи ДИФ, Улица Делиградска улица број 27
Овај објекат има значајну архитектонску и културно-историјску вредност и сматра се најзначајнијим остварењем јавне намене архитекте Момира Коруновића у његовом опусу везаном за Београд. Објекат је грађен између два рата, а аутор главног портала био је Никола Краснов.
Првобитно, објекат је био замишљен као величанствен храм соколства и требало је да буде најлепши украс Врачара и Београда. Највећи донатор је био краљ Александар Карађорђевић Први, па је на краљевој комеморацији 1934. године Соколско друштво решило да дом “Матица” прекрсти у Соколски дом краља Александра Првог.
Међутим, током градње дошло је до већих измена: одступило се од планиране богате скулпторалне декорације која је уступила место модернијој варијанти, што није нарушило изглед објекта. Широке без орнаменталне површине говоре о модернистичкој једноставности. И поред мноштва отвора на фасадама, грађевина делује масивно. Присутна је и наглашена симетрија и академска строгост грађевине, са елементима средњовековног неимарства и аутор је успео да очува романтичарски карактер изгледа грађевине. Стручњаци кажу да је баш овде Коруновић одступио од свог става да у архитектури соколских домова не може бити моде па је начинио обрнуто: приближио се модерном добу. Око зграде је подигнут комплекс спортских терена тако да је више деценија била централни спортски објекат у Београду, а и Факултет за физичку културу „ДИФ“, био је овде смештен.
У Великој дворани овога здања налази се слика коју је урадио Живорад Настасијевић 1941. године, и то на површини од 43 квадратна метра. Настасијевић је насликао у фреско техници композицију “За част отаџбине”, која приказује један од најпознатијих догађаја из наше националне историје – прелаз српске војске преко Албаније. После Другог светског рата фреска је прекречена, да би светло дана поново угледала после рестаурације рађене од 1970. до 1971. године.
Делови текста и слике су скинте са нета
Када сам био дете овде смо ишли да тренирамо бокс јер су давали члановима фланелску тегет тренерку и беле „Борово“ патике. Међутим, у једном мечу на тренингу ме је један дечко који је касније и постао олимпијски шампион а презивао се Пајковић, ударио у врх браде па ја падох, оставих и тренерку и патике и напустих тренирање бокса. Како су ме тренерка и патике мамиле почео сам да тренирам скок у вис, јер је 1961. године на Европском првенству које је одржан у Београду на Сајму, наша Олга Гере освојила медаљу, па смо и ми деца желели да постанемо шампиони. Како сам био мршав и коштуњав имао сам успеха али сам брзо престао са тренирањем јер сам волео тренирање и играње фудбала у ОФК Београду.
Иако је у Београду соколски покрет имао своје претече, у Краљевини Југославији је званично основан 1929. године. Соколство као “витешка организација за физичко јачање” настало је у Прагу 1862. године као начин борбе портив германске превласти у време Аустроугарске, а његов оснивач био је др Мирослав Тирш, по коме је Тиршова улица добила име. Идеја је била да се, кроз физичко и морално снажење људи створе снажнији Словени који ће се ослободити спољних утицаја и стране власти.
Тада је др Емануел Тонер, човек који је био један од чланова управе овог удружења, дао предлог да организација понесе назив Соко. Име је инспирисано српским народним песмама које јунаке називају соколовима. Др Владан Ђорђевић, један од гимнастичара, студирао је у Бечу где се упознао са идејама Фридриха Лудвига Јана, истакнутог немачког гимнастичког педагога и теоретичара, о потреби физичког и моралног преображаја немачке нације. Јан је оснивач спортског покрета Турватер који је користио као средство за заједничко деловање које, самим тим што је заједничко, мора бити патриотско. Ђорђевић је, по повратку са студија, добио намештење начелника Санитетског одељења. Користећи позицију, своје идеје о оснивању гимнастичког друштва у Београду изнео је министру Милутину Гарашанину. Тако је 1881. године настало Београдско друштво за гимнастику и борење које је радило на развоју телесне снаге и здравља својих чланова, подизању нових друштава зарад ширења свести народне заједнице, увођењу народних игара у вежбе и спремању учитеља гимнастике.
На скупштини 7. априла 1891.године ово друштво прихватило је свесловенску соколску идеју и мења назив у Београдско гимнастичко друштво Соко. Патриотизам, човекољубље и идеали за које се соколсктво залагало учинили су да његова популарност брзо нарасте међу Београђанима. Пред балканске ратове град је Соколском друштву пружио земљиште за изградњу дома. Рат и недостатак средстава учинио је да објекат буде завршен тек 1936. године, а назван је “Соколски дом Витешког Краља Александра I. Иначе , краљевска породица је од самог старта пружала подршку Соколском покрету. Сам краљ Петар II Карађорђевић, који је као дете вежбач проглашен “најмлађим југословенским соколом”, постаје старешина државног Сокола Краљевине Југославије и од тада се у јавности појављивао искључиво у соколској униформи, у којој је био и на Првом свесоколском слету Краљевине Југославије одржаном на дрвеном стадиону у Београду. То би био по мени стадион Рада на Бањици.
Занимљиво, касније ће овом удружењу припадати и Јосип Броз Тито, Дража Михајловић, Михајло Пупин и многа друга позната имена. У освит Другог светског рата, Соко је бројао 350.000 чланова и сматран је”другим ешалоном одбране Краљевине Југославије”. Одмах након Априлског рата окупатори су забранили рад Савеза сокола. Заправо, започет је прогон чланова и симпатизера од стране свих који су желели да виде смрт Краљевине. Заправо период током и непосредно након рата био је најтежи у историји соколског покрета. Соколи су хапшени, одвођени у логоре, стрељани… Комунисти су соколе сматрали класним непријатељем. Рато Дугоњић у свом чланку “11 новембар”, објавлјеном у листу “Фискултура” оптужио је Соко, заједно са Хрватским Орлом, да је настојао да омладину одгоји у шовинистичком и антидемократском духу. Председник владе Словеније Борис Кидрич, захвалио се соколима на патриотском ставу у борби против окупатора, и у исто време најавио да соколска друштва морају да окончају своје деловање и рад. Као разлог навео је наводно приступање већине чланова српског сокола четничком покрету. Одмах након ослобођења Београда група људи је спалила експонате Соколског музеја у дворишту зграде Крсмановића, а тајна полиција је ловила чланове Соколова.
Ова фигура на Соколском гласнику неодољиво подсећа на споменик „Победник“. Додуше, мислило се да он има голубицу… кад оно…. врло је занимљиво: Победник на Калемегдану, дело Ивана Мештровића, заштитни је знак Калемегдана. Приказан као наг мушкарац у пуној снази наглашене мускулатуре, с мачем окренутим надоле, симбол је ратника спремног да брани отаџбину. Иако су ове појединости већини Београђана познате, оно што изазива полемику јесте шта Победник држи у другој руци. У анкети коју су спровели репортери “Блица”, већина Београђана казала је да је реч о голубу, а заправо је реч о једној грабљивици, неко је мислио да је соко али је и Мештровић рекао да је та птица орао по орлу који је на српском грбу.
– Победник држи сивог сокола, древни египатски симбол непобедивости и неспутане слободе – открио нам је др Саша Маринковић из Института за биолошка истраживања “Синиша Станковић”.
Тај податак потврђују и писма Ивана Мештровића у којима се спомиње симбол сокола.
У наредним годинама назив Соко практично је био забрањен као творевина буржоазије. Новембра 1951. у Љубљани на III годишњој скупштини Гимнастичког савеза Југославије, ово удружење мења име у Савез за телесно васпитање “Партизан” Југославије који је заправо преузео бављење делатностима соколских друштава. Усвојен је нови програм рада где су додате штафета, окружни слетови, првомајске параде, мајски излети, … а “Партизан” добија значајну улогу у погледу физичког васпитања омладине и одраслих. Део сокола повукао се из јавног живота чувајући соколске традиције, а своје заставе закопали су на тајним локацијама на Бановом брду. Ипак, после 50 година касније Соколски покрет обновио је свој рад. Милорад Јевтић, носилац Албанске споменице, Ордена Св. Саве и Југословенске круне, и члан највишег соколског руководства пре Другог светског рата, упутио је позив старим члановима сокола на окупљање и обнављање соколских друштава. Ово је и учињено у Београду 23. јула 1992. године. Соколи и данас покушавају да наставе свој рад и васпитање нових поколења у соколском духу.
Ауто чланка је аутор Иван Радојчић.
Улица Светозара Марковића
Ова улица је до 1953. увек је била подељена на два дела – од Пастерове до Краља Милана и од Краља Милана до Булевара Краља Александра. Први део улице од Пастерове назван је 1872. Пастерова, од 1896. до 1930. Студеничка а од 1930. до 1947. Гарашанинова. Данас се Илије Гарашанина назива бивша улица Георги Димитрова, која пролази испод спортског центра Ташмајдан. Други део улице од Краља Милана до Булевара Краља Александра носио је такође бројне називе кроз историју, од 1872. до 1896. Урошева, од 1896. до 1930. Студеничка, после тога Јована Ристића до 1949. када је названа Ђиласова, по првом дисиденту друге Југославије, који је преминуо је 1995. године, због чега је поново променила назив 1953. када и први и други део улице добијају заједнички назив Светозара Марковића.
Креће од Пастерове, па пресецајући Улицу војводе Миленка, Бирчанинову, Немањину и Краља Милана, улази на Врачар, где иде до Булевара краља Александра, пресецајући Крунску улицу.
Име је добила по Светозару Марковићу, српском политичару друге половине 19. века. Рођен је у Јагодини која се по њему једно време и звала Светозарево. Гимназију је учио у Крагујевцу и Београду, а студирао у Петрограду и Цириху. У Петрограду се дружио са руским револуционарима, а у Швајцарској је почео да проучава научни социјализам. Био је публициста и политичар социјалистичке орјентације. Најпознатије дело му је Србија на истоку. Умро је 1875. од туберкулозе.
Данас се по њему зове и Универзитетска библиотека Светозар Марковић).
У овој улици се налази Београдска надбискупија, вртић Бисер и Библиотека Лаза Лазаревић
„Чехословачки дом“, Улица Светозара Марковића број 79
У Београду временом се формира повећа заједница Чеха и Словака, који оснивају и своје друштво. Прво друштво имена ‘Чешка беседа’ (Чешка реч) основано је 1865, али је оно убрзо престало са радом. Након двадесет година оснива се ново Чешко друштво ‘Лумир’, које под различитим именима постоји до данас. Колика је била важна и велика заједница Чеха, касније и Словака у Београду говори и чињеница да је тадашња чешка влада помогла изградњу Чешкословачког дома.
Током Првог светског рата престају са радом, а обнављају га по окончању сукоба и 1920. мењају назив у Чехословачко удружење.
Београдски Чеси, од својих пара и уз помоћ Чехословачке, граде Чешки (Чехословачки) дом. Дом је отворен на годишњицу оснивања Чешкословачке државе октобра 1928. године, у присуству највиших државних званица и постаје место окупљања Чеха у Београду, али, како са поносом истичу, и многих Срба који су долазили на забаве и приредбе. Ту се усељава и чешка основна школа.
Током Другог светског рата Друштво опет престаје са радом, а Чешки дом присвајају Немци. Друштво се обнавља и 1964. мења име у Културно-просветно друштво Чеха и Словака у Београду. Само две године касније уследила је национализација и раскошна зграда у центру града прелази у руке Општине Савски венац, док се Друштву оставља на коришћење први спрат Дома.
Током деведесетих година велика сала у приземљу, у коју су предратни Београђани долазили на представе, преграђена је по хоризонтали и вертикали, а дограђени су и станови и згради се полако мења лични опис, иако се стари власници, Чеси, буне. Друштво 2006. пријављује одузету имовину, а старо име “Чешка беседа Београд” вратили су 2010. године.
Дом Сиротне деце, Улица Светозара Марковића број 72
Зграда је позната под називом Дом сиротне деце, пошто је у њој основан први дом за незбринуту децу у Београду. Према подацима Градског завода за заштиту споменика културе, дом је подигнут између 1887. и 1892. добровољним прилозима грађана. Дом је основало Друштво за потпомагање и васпитање сиротне и напуштене деце, према пројекту бечког архитекте Антона Хадерера. Дуго се писало о томе како је Дом сиротне деце дело непознатог пројектанта, али касније је установљено име овог архитекте. Сматра се да је Хадерер био приватни архитекта и предузимач, као и да је краће време радио у Министарству грађевина. Пројекат овог дома је, иначе, за сада једини познат рад овог аутора.
Друштво за потпомагање и васпитање сиротне и напуштене деце основано је 1879. године, а првобитно су деца боравила и школовала се у манастиру Раковица. Неколико година касније, Друштво је од власти добило плац за изградњу дома на овом месту. Ово земљиште налазило се на крају тадашње Сарајевске улице, која данас носи назив Светозара Марковића. Свечаности подизања камена темељца присуствовале су многе угледне личности, а том приликом наступило је и певачко друштво „Корнелије“. Камен темељац положио је краљ Милан, у који је узидана и споменица са потписима чланова Друштва и председника Општине. Краљ је тада у прилог Друштву дао шест хиљада динара.
Деца су се већ 1887. уселила у дом, иза којег је била и уређена башта. У дом су примана деца старости од пет година и до своје седме године ишла су у забавиште. Основна настава, такође, била је организована у дому, а питомци су излазили онда када су били оспособљени за самосталан живот. О здрављу деце у дому бринули су се и познати лекари, као што су Јован Јовановић Змај, Фрања Рибникар и Даринка Маленић-Банковић.
У међувремену зграда дома је и проширена. Ове радове надзирао је архитекта Димитрије Т. Леко, који је то обавио бесплатно. Дозиђивање је омогућено, такође, добровољним прилозима грађана. Завршена зграда имала је 37 одељења. У левом делу објекта биле су смештене девојчице, док је десни део био намењен дечацима. У салама за свечаности налазили су се портрети добротвора и оснивача Друштва, као и икона светих Ћирила и Методија. У приземљу су биле постављене мермерне плоче са именима добротвора. Фасада зграде била је урађена у стилу неоренесансе, а на њој се налазио и натпис „Дом сиротне деце“. У дворишту су биле постављене љуљашке, као и зграда у којој је било купатило са базеном и тушевима. Интересантан податак је да је дом у водичу „Вођа по Београду“ из 1896. споменут у поглављу под насловом „Вредно је видети и посетити“.
За време балканских ратова у овој згради смештени су били рањеници из Кумановске битке, које су неговали између осталих и питомци из дома. Током Првог светског рата у дому се налазила немачка болница, док су за то време деца била пресељена прво у Лесковац, а потом код Ђерма у Београду. Међутим, након Другог светског рата згради је промењена намена. У почетку се у њој налазила војна апотека, а потом гарнизонска амбуланта „Славија“. Данас овде се налазе апотека, Служба кућног лечења, као и одељење Хитне помоћи.
Јатаган мала
Она је ругло Београда, чир на лицу престонице, пакао на земљи, место где се људи другачије радују и тугују од осталих Београђана.
До сада сте сигурно чули за Јатаган малу, највеће дивље насеље у историји Београда. Насеље је настало на падини Мокролушког потока, после његове регулације, а на делу од Карађорђевог парка, дуж булевара Франше д Епереа, сада аутопут па све до Мостара. Једног јутра двадесетих година прошлог века, на општинском плацу који је био потпуно празан, никло је неколико склепаних кућа, углавном од дасака и са понеким комадом лима који прекрива кров. Ово насеље налазило се Опште болнице и Карађорђевог парка до Топовских шупа на данашњој Аутокоманди.
У периоду Великог рата у граду је страдало око 30% стамбеног фонда и престоница се након рата претворила у град сиротиње. Град је пре почетка рата имао око 90.000 становника, да би се током рата тај број преполовио. Године 1921. град је имао већ 121.000, а само десет година касније око 250.000 становника. Велики број избеглх се након рата вратио у град, али је и становништво масовно мигрирало у престоницу, у највећој мери сиротиња из свих делова новонастале земље. У граду није било места за сву ту сиротињу и они су становали у нехигијенским, запуштеним и дивљим насељима међу којима су нека била изграђена тик уз богаташке вишеспратнице. Већина оваквих насеља налазила се на периферији града. Тадашња власт је сматрала да ће на тај начин решити проблем вишка становништва, али су незадовољни грађани често узимали ствар у своје руке, па је тако настала и Јатаган мала.
Насеље је настало на блатњавом терену, није било градске расвете, а кроз само насеље је пролазио Мокролушки поток. Становништо је чинила сиротиња, у почетку из града, али су се се касније досељавале породице и из осталих крајева земље. Остатак Београда је овај део града сматрао за варош у вароши.
„Неколико Београђана, избачених на калдрму из својих сопствених станова, видеше тамо слободан плац, који је иначе општинско власништво, и брзо створише план. Предвече догураше материјал, по ноћи сами приступише раду, и ујутро су у већ готовим кућама кували ручкове. Њиховом примеру следовали су и остали бескућници, па су тако сваке ноћи ницале нове и нове куће, а данас већ имамо читаву варош у вароши. Нове страћаре се непрестано дижу, па често Јатаганмалац кад устане, види на свом дворишту нову, туђу кућу. Плац се, наравно, узурпира – и квит.“
Насеље је између осталог било познато и по томе што полицији и градски чиновници једва да су и залазили. Уобичајене делатности ове вароши биле су проституција, коцка, ситне крађе, џепарење, као и продаја дроге и алкохола. Људи у Јатаган мали су имали своје, неписане законе. Имали су своја правила, хијерархију и специфичан начин живота. Хроничари овог времена називали су ово насеље руглом Београда, живим чиром на лицу престонице или чатрљама које је пакао сручио са облака.
Четрдесетих година прошлог века кренуло је исељење Јатаган мале када је срушено 165 кућа у делу код Мостара, док је највећи број кућа, око 450, порушен пред рат. Преостали делови насеља борили су се још око две деценије, Коначно је исељена шездесетих година, због изградње ауто-пута кроз Београд и организовања Прве конференције несврстаних. Већина становништа преселила се у Ледине и Маринкову бару.
Кратка, али поприлично бурна историја Јатаган мале, послужила је и као основ за снимање серије Драгана Бјелогрлића – Сенке над балканом, што је пробудило додатно интересовање наших грађана за овај део историје Београда.
Извор : Недељник, 011 Инфо
Овај отвор је улаз у данашњи тунел Београд воза и станицу Карађорђев парк. Изнад улаза у тунел била је Мала пијаца.
На фотографији из 1965. гофине приказан је Булевар Франше Д Епереа, пре изградње ауто пута кроз Београд. Господин Зоран Пантелић вели: „Судећи по згради са десне стране и по каменој огради, ово би требало да је Мала пијаца. Налазила се одмах испод Ветеринарског факултета и излазила на некадашњи Булевар ЈНА, преко пута некадашње зграде Југоауто. Да би стигао до Мостара морало се проћи кроз Јатаган малу.
Прокоп
Некадашње београдско насеље Прокоп настало је тако што су радници морали однекуд да ископају земљу којом би насули Бару Венецију.
Приликом насипања Баре Венеције и изградње Железничке станице и Железничког савског моста, земља је копана иза Вајфертове пиваре на почетку Сењака. Том приликом направљена је већа увала, где су прве кућице саградили радници и кочијаши. Насеље је настало пред Први светски рат и одржало се до данас. Назив је по ископаној ували и у потпуности замењује расељену Јатаган малу.
Тако је Прокоп остао да нас сећа, макар као име, на нека давна времена.
Бара Венеција било је место које је покривало област данашње Аутобуске и Железничке станице, па су стари Београђани, крајем 19. века памтили и маларичне комарце. Када је решено да се цео тај део града уреди, донета је одлука да нова Железничка станица буде постављена на ово место. То је захтевало веома озбиљне радове како би водоплавна и мочварна територија била упристојена за будуће грађевинске радове.
Такође, било је потребно навући довољно земље, а најближа локација која је била погодна за то био је данашњи Прокоп. Одатле и назив овог дела града, који житељи главног града углавном познају по новој локацији за железничку станицу, коју различите градске власти праве већ деценијама… Станица има званичан назив „Београд Центар“.
