Кнез Михаилова улица, Горњи део непарна страна до Делијске чесме

Прикупио, читао, понешто знао и обрадио:

Воја Марјановић

Идући десном страном улице, гледано од Калемегдана налазе се куће:

Кућа београдског адвоката Марка Стојановића, Кнез Михаилова број 55 и број 53

Поред Грчке краљице налази се кућа Марка Стојановића. У овој згради данас се налази Факултет ликовне уметности и његова галерија. Зграду је око 1885. године пројектовао архитекта Константин Јовановић, син чувеног српског фотографа Анастаса Јовановића. Наручилац пројекта био је угледни београдски адвокат и вицегувернер Народне банке Србије Марко Стојановић. Ангажовао је архитекту Константина Јовановића да пројектује ово здање.

Треба напоменути да својим изгледом овај блок зграда из правца Калемегдана чини урбану целину наспрам парка као против теже. Као и велики део зграда у Кнез Михаиловој улици, објекат је осмишљен за пословно-стамбену намену.

Приземље је намењено пословним активностима, док се на спрату налазио раскошан стан. Основа је тротрактна и прилагођена димензијама блока. Фронт зграде према Кнез Михаиловој улици захвата читаву ширину блока. Рустично обрађено приземље одвојено је профилисаним венцем од зоне првог спрата, на чијим се мирним површинама налази равномеран низ правоугаоних прозора с троугластим тимпанонима. Карактеристични су балкони на угловима који су од богато обрађене ограде од кованог гвожђа. Над кровним венцем је атика са балустрадом или по нашки купола или кубе.

Бочна страна фасаде која гледа на Париску улицу, односно парк Калемегдан, раскошно је обрађена истоветно као и фронт према Кнез Михаиловој, с разликом у обради приземља, где се уместо широких правоугаоних постављен је низ полукружних отвора. Спрат је складно направљен низом правоугаоних прозорских отвора који су идентичних са онима на фасади у Кнез Михаиловој улици. Прозори су овде раздвојени јонским пиластрима, док на бочним ризалитима двојни пиластри окружују прозоре.

Раскошна фасада и ентеријер који су посетиоцу одузимали дах чинили су овај објекат једним од најбољих престоничких кућа.

У приземљу су били смештени дућани, а на спрату је живео Стојановић. Kyћa није дуго свом власнику служила за становање. Убрзо након изградње зграда је променила намену па је једно време у њој био смештен Аустроугарски конзулат, а већ дужи низ година ту је смештен Факултет ликовних уметности. Својим првим стамбеним објектом у Србији Коста Јовановић је демонстрирао изванредно познавање академизма и сви елементи које је на њему применио остаће карактеристични за целокупан његов опус.

Зграда је имала, а и данас има, изузетан положај – налази се на крају репрезентативне градске улице. Главна фасада гледа на Кнез-Михаилову, а бочне су оријентисане према Калемегдану, Париској улици и према Рајићевој улици.

Монументална фасада и раскошан ентеријер сврставају ову зграду међу најбоља остварења београдске стамбене архитектуре. За Марка Стојановићa је архитекта Константин Јовановић пројектовао још једну, мању кyћy за становање – у Париској улици број 15. Та кућа пројектована је 1899, а подигнута наредне, 1900. године. Она је обликована по угледу на кућу Косте Миленковића у Змај-Јовиној улици и значајна је за формирање амбијента у овом изузетно значајном делу Београда.

Легенда каже да је био адвокат који је волео ћирилицу. После завршене основне школе Марко Стојановић долази у Београд где уписује Гимназију, а потом и правни одсек Лицеја. Како новца за школовање није имао, Стојановић је морао да ради. Прво је служио у кући код чувеног војводе Узун-Мирка, да би потом послуживао код Косте Протића, краљевског намесника. Вредно учећи, завршио је школе, а потом ушао у адвокатске воде у којима је брзо изградио своје име. Стојановић је као адвокат врло брзо постао познат захваљујући својој љубави према ћирилици. Наиме, био је први човек у Београду који је посебно наручио да се направи писаћа машина са ћириличним словима. Када је, по први пут, предао акта искуцана на овој машини, суд беше у недоумици да ли да их заприми или не. Инсистирајући на томе да је ћирилица српско писмо, Марко Стојановић заправо беше родоначелник њеног увођења у институције.

Вредан и упоран, Стојановић је стекао велико поштовање и углед, па је 1884. године био један од људи који су основали Народну банку. Заправо, у два наврата, Марко Стојановић био је вицегувернер. Шта више, током ратних година Стојановић је показао сву своју умешност успевши да сачува имовину Народне банке од окупатора.

Права љубав Марка Стојановића ипак била је фотографија којом се неизлечиво заразио деведесетих година 19. века. Љубав према фотографији највероватније је покупио од уметника Анастаса Јовановића, свог великог пријатеља. Hије био једини међу познатим јавним личностима које су се огледале у овој делатности. Са више фотографија учествовао је 1901. године на првој аматерској фото изложби у Србији. Његов фотографски опус представља драгоцено сведочанство о личностима и животу Београда крајем 19. и почетком 20. века.

А није се Стојановић препуштао заносу. Напротив, био је човек реалиста и тога се држао и у својој уметности. Београд је фотографисао за свој ћеф. Фотографисао је краљеве и кнежеве, министре и друге виђене људе. Својим објективом забележио је венчање краља Александра Обреновића и Драге Машин. У потпису фотографије Стојановић је забележио: “Краљца Драга са белим сунцобраном”. Међу његовим радовима је и фотографија краља Милана како, на отварању изложбе вајара Ђорђа Јовановића, фотографише генерала Магдаленића.

Ево једне интересантне приче.

Видели смо да је кнез Михаило довео за свог ађутанта, будућег кнеза Александра, сина Карађорђевог. Желео је да помири две династије. То исто је желео и Марко Стојановић постављањем споменика који ће их помирити на „оном“свету.

Милош Обреновић и Карађорђе Петровић заједно су представљени само на једном споменику, оном за који је заслужан управо Марко Стојановић. Ако нисте чули за овај споменик то је зато што је изазвао бројне спорове и никада није изложен како је планирано, већ је завршио у згради Патријаршије, далеко од очију јавности. У ствари, Стојановић је 1904. године, поводом обележавања 100 година од Првог српског устанка, ангажовао Ђорђа Јовановића вајара и наручио споменик “Помирење” на коме ће Милош и Карађорђе бити заједно . Иза свега је стајала жеља да споменик “једном за свагда измири присталице обеју династија”. Израду споменика Стојановић је платио својим и новцем из заоставштине краља Александра Обреновића, који је убијен годину дана раније. Композиција скулптуре приказивала је Карађорђа са пиштољима као симбол 1804, док је Милош имао слику Мухамеда око врата као симбол преговарања и добијања Хатишерифа 1830. године. Преко груди двојица вођа су повезана заставом као симболом народа за чију су слободу изгарали.

Стојановић је споменик поставио испред своје куће, на месту где се сада налази споменик Милану Ракићу. Међутим власти су биле другачијег мишљења и било је и градских оца присталица династије Карђорђевић, који су Двору поднели тужбе са именима вајара Ђорђа Јовановића и Марка Стојановића.

Срушили су споменик и адвокат га је унео у своје двориште. Уместо да помири, споменик је распламсао страсти симпатизера сукобљених династија. Марко Стојановић није дочекао разрешење овог случаја. Преминуо је 1923. године. Сукоби око споменика су се наставили, а након 1945. године када је кућа национализована постало је јасно да ће завршити на отпаду. Пронашао га је и откупио патријарх Герман. Направљено је дрвено постоље и постављен је на главном улазу у Патријаршију испод фреске Стефана Немање. Ту се налази и данас. Ту фотографију вам приказујем сада, где се виде оштећења поготову на делу који приказује Карађорђа.

Кафана “Грчка краљица”, Кнез Михаилова улица, број 51 на углу са Рајићевом улицом

Од свог настанка 1835. до пре неку деценију имала је функцију угоститељског објекта. Зграда је подигнута као хан Деспота Стефановића, а од 1860. је кафана у власништву цинцарске породице Јована Куманудија, изузетно поштованог тадашњег гувернера главне банке. Касније је постао први београдски хотел „Грчка краљица“. Породица Кумануди је била врло моћна у бизнису и политици.

“Грчка краљица” је једини хотелски објекат из 19. века у Београду који је од свог постанка до пре неку деценију служила угоститељству. Након Другог светског рата бива преименован је у „Плави Јадран“. Ово је истовремено најстарија сачувана зграда у Кнез Михаиловој улици. Некада је била хан са унутрашњим двориштем, касније приземље са једним спратом. Улаз у хотел био је из Рајићеве улице.

Не зна се тачно име пројектанта. Овај хотел је увек био хотел другог реда, веома удобан, са електричним осветљењем, првокласном кујном српском. Углавном су у „Грчкој краљици“ одседали трговци, а у његов ресторан-кафану долазили трговци из београдске чаршије на добру храну и пиће. Сваког јутра пред „Грчком краљицом“ окупљали су се продавци переца, кокица, бозе.

У моје време најбољи кестен пире је служен у овој кафани. Међу првим ресторанима је имао пар столова испред ресторана, са карираним црвено белим чаршафима и плеханим жутим пепељарама. Ту је седела београдска господа која је кренула у шетњу или се враћала из шетње са Калемегдана, ту није било пијаних, није било великих цехова, али просто било је једно монденсkо београдско место.

Први београдски хотел – „Грчка краљица“, је већ дуго затворен због спорне приватизације и препуштен немару.

Кућа Милана Павловића, угао Кнез Михаилове број 49 и Краља Петра број 23

Ова овде кућа на углу је кућа Милана Павловића. На прочељу згарде пише да је створено и српско осигуравајуће друштво Србије. Кућа је саграђена 1906. године. Над већ постојећим једноспратним објектом истог власника, подигнут је и други спрат и у потпуности је реконструисана фасада. Пројекат је урадио архитекта Милан Антоновић у тада владајућем академском маниру. Симетричност градње фасаде је напуштено, јер је ужи део ка Кнез Михаиловој улици а дужи део зграде је у Краља Петра улици и на прелому зграде на углу су уместо прозора направљене нише у које су смештени бројни сецесијски мотиви као и дуж целе фасаде.

Да ли знате збо чега су многе куће „на лакат“ у Кнез Михаиловој, на Теразијама, у Краља Милана и другим главним београдским улицама, краће, а у „споредним“ улицама су дуже. То је због тога што су плацеви у „главним“ улицама били вишеструко скупљи од плацева у „споредним“ улицама.

Још од римских времена, пре далеких 2000 година, раскрсница је била на овом месту. То је раскрсница две најпознатије улице у граду: Кнез Михаилове и Краља Петра, бивша Дубровачка улица. Овде је била смештена римска легија. Око војног насеља формирало се цивилно насеље.

Настављамо Кнез Михаиловом улицом и то десном страном ка Теразијама где се налазе следеће куће са непарним бројевима.

Зграда Задужбинског фонда Николе Спасића, Кнез Михаилова број 47

За Николу Спасића се причало да је годинама гледао и прижељкивао имање Друштва “Слога” које се налазило у Кнез Михаиловој 47, преко пута његове радње. Жеља му се остварила пред Балкански рат 1912. Имање је некада припадало кнезу Александру Карађорђевићу.

У згради која је постојала налазила се “Београдска касина”, у којој су се на забавама окупљали отмени Београђани. Управни одбор Спасићеве задужбине је стару зграду срушио и подигнуто је ново велелепно здање које је излазило на четири улице. У приземљу се налазило 14 дућана и два спрата са 38 станова, а касније су дограђена још два спрата. Зграда има специфичан декоративни кров којим доминирају три кубета квадратне основе, богато декорисана.

Задужбина Николе Спасића, дугачка зграда саграђена је 1889. године. Ова зграда је један од првих примера монументалних двоспратних грађевина у Београду и један од најуспешнијих примера академске архитектуре 19. века. Поред тога, у њеној изради и обликовању учествовали су неки од најпознатијих београдских уметника попут архитекте Константина Јовановића, који је сазидао зграду Народне банке у улици Краља Петра и вајара Драгомир Арамбашића, аутора фонтане „Буђење“ испред Правиљона „Цвијета Зузорић“.

Ангажовао је на чуђење стручне јавности тада младог архитекту Најмана, који је први пут употребио вештачки камен у Београду, да би урадио ову фасаду. Жена Јосифа Најмана велика београдска дама Јулија Најман, оставила је свој дневник из кога можемо закључити да је власница возачке дозволе бр. 2 међу женама.

Ко је била прва дама са возачком дозволом – то се потрудите да сазнате сами. Хаје да вам помогнем, била је краљица Марија.

У том свом дневнику оставила нам је фине и питке приче београдског грађанског живота те епохе. Из тог њеног дневника могли смо да сазнамо како је изгледао пријем при отварању нове Француске амбасаде, овде у Париској улици, ко је све био позван и шта се ту тада дешавало.

Зграда Задужбинског инвалидског фонда светог Ђорђа српског добротвора Николе Спасића је једна од четири куће које је имао по Кнез Михаиловој. Од толико зграда и од толико новаца имовине које је Никола Спасић оставио том фонду, чији је задатак био да помогне животе инвалида из ратова разноразних које је водила Србија, до данашњег дана, тај фонд нема ни један квадратни сантиметар власништва у тим зградама.

Један од синова брачног пара Најман, пре неколико година био је један од дугогодишњих директора UNESCO, држављанин Југославије и Србије, човек који се у UNESCO-у просто залагао и борио и прилично тога сачувао у тренуцима распада бивше Југославије, да што више остане Србији. Трасирао је политику заштите српских добара доле на Косову за коју не знамо како ће се завршити. Видите и сами не знамо ко нам све у белом свету помаже.

Значи, то је прича о Јосифу Најману, архитекти Спасићеве задужбине, Јулији Најман, његовој супрузи, и једном од њихових синова, који је пре неколико година преминуо.

Ово је последња задужбина Николе Спасића, палата на четири спрата која је изграђена након његове смрти. По тестаменту у Задужбинском фонду не говори се колико је готовог новца остављено, али знамо да је остављено: 24 куће на добрим београдским локацијама, 12 плацева и виногради на Дедињу, једна кућа на Дедињу и комплетно завршена болница у Звечанској број 9, Болница за пластичну хирургију.

Робна кућа „Митић“, Кнез Михаилова улица број 41, 43 и 45

Ову целину чине три куће угледних београдских породица и налазе се од Улице Николе Спасића па до Ускочке улице.

Робна кућа „Митић“, Кнез Михаилова улица број 41, 43 и 45

Зграда је имала двојну намену – требало је да служи пословању и становању. То је диктирало и различиту обраду простора. По стилским одликама ово здање припада академизму са краја 19. века. Приземље и први спрат, који су били намењени трговини, имају велике застакљене отворе. Према пројекту, стакло је требало да држе дрвени рамови. Али, пошто је градња уследила тек 12 година после пројектовања, у складу са захтевима времена, рамови су били направљени од гвоздених профила са декоративним елементима у стилу сецесије.

У згради о којој говоримо специјализовану робну кућу држао је најпре Јевта М. Павловић, који је трговао папиром и канцеларијским материјалом, али је она остала позната по трговцу Влади Митићу, који је био њен власник од 1919. до 1941. године.

У овој згради је имао трговину и у почетку је ту и становао. Влада Митић је до Првог светског рата имао памуклијашко- јорганџијску радњу у Нишу. Године рата провео је у Солуну где је почетком рата отишао на свадбено путовање. Ту га је прихватио Јосиф Алкалај као стручног за рад на лиферацији памука, а по задужењу српске владе испоручивао је памук за српску војску. После Првог светског рата дошао је у Београд и ту најпре имао ортачку мануфактурну радњу на велико. Он касније уводи и трговину на мало и био је први који је државним чиновницима пружио могућност продаје на отплату. Дакле, у неку руку, био је пионир плаћања на одложено. Цене роба које су се куповале на отплату биле су нешто веће. Они са већом платом имали су првенство, али се зајам одобравао уз меничне гаранције. Проверавало се да ли је плата онога ко купује на отплату оптерећена још неким дугом. Касније је куповина на отплату одобравана и другим грађанима, а рок је са шест продужен на девет месеци.

У годинама пред Други светски рат Мануфактурно-галантеријска радња „Влада Митић и брат“, чије је оснивање забележено код Трговачког суда 13. јануара 1921. године, имала је око 340 запослених и трошила је доста новца за рекламирање робе која се продавала. Због увођења куповине на отплату за државне чиновнике он је међу њима назван „чиновничком мајком“. Познато је да је помагао својим радницима дајући им бескаматне кредите и новчану помоћ у разним неприликама. Помагао је и Београдски универзитет.

Све три куће откупио је можда најбогатији међу Србима, тада те епохе Влада Митић, који је овде на овоме месту и направио своју робну кућу. Oво место у изузетно атрактивном делу Београда познато је и данас под његовим именом. Кажу и да је испод Кнез Михаилове улице направио подземни тунел до свог магацина у Узун Мирковој улици, где је данас Етнографски музеј којим је превозио робу малим рудничким возићима да не би правили гужву идући улицама.

После Другог светског рата осуђен је на годину и по дана затвора под оптужбом да је „сарађивао са непријатељем, продајући њему робу, а ускраћивао и изгладњивао обичан народ“. Влада Митић завршава свој живот јако ружно. После Другог светског рата, наводно због тога што су његове трговине радиле, комунистички режим га је осудио и нисам сигуран да ли је, тамо по оним годоминским и смедеревачким мочварама радећи, умро природном смрћу или је умро од последица принудног рада.

Овако је зграда изгледала пре преправке за РК “Митић”. Арх Константин Јовановић, Кућа Димитрија Живановића на углу Кнез Михаилове бр. 41 и Ускочке бр. 2, 1910. година

Кућа апотекара Јована Ђурића, Улица Кнез Михаилова улица број 39

Ова овде кућа је двоспратна, кућа је лихвара и зеленаша једног јединог из те епохе апотекара Јована Ђурића. Тих неколико апотека што је имао у граду, кажу да су му само служиле као параван, што би се данас рекло за прање пара, а у ствари давао је новце под интерес са великом каматом и знао да користи финансијске слабости личности, односно породица, да би дошао до великих некретнина на што лакши начин. Тако је једној поштеној породици, мало ниже у броју 48 која се и данас зове Крстина механа, а која је била власништво браће Крстића, дао позајмицу од 1.000 дуката. Видевши да је породица у проблему, једног јутра је објавио вест, у тој малој београдској чаршији, да Крстићи не могу да врате 1.000 дуката.

У овој кући у броју 39 налази се и радња “ЦАРПИСА”, а некада је била Енглеска читаоница

Браћа Крстић, су напорно радили да би се докопали Кнез Михаилове, и били су принуђени да продају тек направљену кућу у којој су држали механу и врате новац Јовану Ђурићу. Али и даље стари Београђани, без обзира на ту финансијску трагедију, ту кућу и дан-данас зову Крстина механа.

Али то је мање важно, јер се у Улици кнеза Михаила број 48 где су се Крстићи преселили на спрату дешавала једна љубавна сторија, која је потресала политички живот Србије, а богме и негде трасирала и судбину наше земље. О томе сам писао у претходном линку. У моје време, у овој кући била је продавница модне конфекције „БЕКО“, фирме која је отишла у стечај, а пре тога и Енглеска читаоница. У њој смо из страних новина исецали жилетом слике Битлса, Стонса, Енималса.. јер није било телевизије у Београду. Поред ове читаонице у овој улици, ало мало ниже, биле су и Америчка и Француска читаоница.

Задужбина Николе Спасића – “Дом Српског инвалидског фонда Свети Ђорђе”, угао Кнез Михалове бр. 37 и Вука Караџића бр. 8

На углу Кнез Михаилове и Вука Караџића, преко пута старог хотела Росија, а сада зграде „Руднап“-а налази се у приземљу Галерија УЛУС-а. Смештена је у кући трговца Јована Панђеле. Био је познати трговац месом при крају 19. века и у граду је имао неколико месара. Од њега је ову кућу купио Никола Спасић и ово је још једна од кућа која му је припадала. Прво је кућа саграђена за потребе богате београдске породице Јована Панђела, а по пројектима Александра Бугарског, око 1872. године са богато декорисаном фасадом. Спасић је Панђелину кућу купио 1901. године.

Погледајте у ову нишу, где се налази скулптура Николе Спасића, коју је урадио архитекта Ђорђе Јовановић. Ту се првобитно налазила воловска глава. Првобитни власници били су трговци гросисти на велико: теладима, воловима, кравама .. нису се стидели свога посла, од кога су се обогатили, тако да се у тој ниши налазила воловска-биковска глава, коју је после уклонио Никола Спасић када је купио ову кућу и поставио је своју бисту. Ова зграда је првобитно изграђена као једноспратница а други спрат је дозидан 1889. године. Међутим, то није крај дозиђивању ове куће. Никола Спасић је купио 1901. године од Панђелових наследника и доградио је још два спрата.

Никола Спасић је још за живота, године 1915, видећи како су страдали српски војници у рату, основао задужбину – Дом Српског инвалидског фонда “Свети Ђорђе”. И од тада траје сарадња са госпођом др. Драгом Љочић.

Палата Српске академије наука и уметности, Кнез Михалова улица број 35

Некада је простор одавде до „Руског цара“ био рушевина и пуна остатака велике Александрове касарне, коју су Аустријанци подигли, после освајања Београда од Турака. На овим рушевинама сиромашнији Турци су подигли своју махалу.

Најважније здање на непарној страни Кнез Михаилове јесте зграда Српске академије наука и уметности на броју 35, некадашње Српске краљевске академије.

Зграда се налази између улица Вука Караџића и и Јакшићеве.

Првобитно је то била пословна зграда чији су приходи били намењени издржавању Академије, па су се у њеним просторијама пре рата налазили и представништво Рокфелеровог „Стандард оила“, берза, трговине и Радио Београд.

Саграђена је делимично на башти која је припадала једно време кнезу Александру Карађорђевићу, који је протеран из Србије на Светоандрејској скупштини, и дат кнезу Михаилу Обреновићу.

Двојица архитеката: Константин Јовановић и Андра Стевановић и још подоста њих, радило је на том пројекту. Пројектовали су ову палату, која на себи има примесе сецесије.

то је вероватно најлепша палата овде у Кнез Михаиловој улици, уносећи дух француског декоратизма и сецесије у београдску архитектуру. Скице, предлози и пројекти за подизање ове велелепне палате стварани су од првих дана њеног оснивања 1886. године, на репрезентативној локацији, коју је Кнез Михаило Обреновић поклонио.

Обзиром на то да сем плаца Српска краљевска академија (СКА) није имала других финансијских средстава, у првом тренутку помишљало се на подизање привремене приземне зграде док се не стекну услови за градњу репрезентативног објекта у ком је требало да буду смештене још две важне националне институције: Музеј српске земље и Народна библиотека.

У наредним годинама СКА је разматрала разне начине формирања фондова и стицања финансијских средстава за подизање своје зграде.

Заједнички фонд СКА, Народне библиотеке и Музеја Српске земље формиран је 1896. године Краљевим указом, тако да је са почетним капиталом и сопственим плацем Академија могла да приступи решавању питања изградње.

За израду идејног пројекта ангажован је 1900. године афирмисани архитекта домаћег градитељства Константин Јовановић. Био је ово први у низу пројеката који је остао нереализован.

Камен темељац је положио 27. марта 1914. године, Престолонаследник Александар Карађорђевић. Извођење радова је поверено фирми Матије Блеха, док је фасадну пластику и скулпторални програм изводило предузеће Јунгман и Сунко. Међутим, изградњу је прекинуо почетак Првог светског рата. Објекат је завршен 1924. године, али због великих издатака за градњу, СКА се није уселила у своје ново здање већ је цео објекат дат у закуп. Сматрајући да би пројекат здања СКА требало да спроводи напредне идеје, архитекте Стевановић и Ђорђевић су остварили пројекат који се по свом просторно функционалном склопу није ослањао на своје претходнике.

Палата великих димензија, која заузима целу површину парцеле, пројектована је са становима и дућанима за издавање који имају богато орнаментисану декорацију у сецесији.

При решавању фасада аутори нису напустили у потпуности академске моделе пројектовања, већ су једну симетричну, троделну поделу фасаде модернизовали увођењем заобљених углова. Увођењем cецесијских елемената у виду троделних прозора, затим, арабескне секундарне пластике, па модерно дизајнирани детаљи излога у приземљу и прозора на мезанину, уз елементе француског декоративизма дали су фасади раскошност.

Решавајући питање сталног смештаја, 1909. године СКА је добила простор на коришћење у згради задужбине Симе Игуманова у Бранковој број 15 у којој је била до 1952. године.

Ова зграда је, нажалост, срушена 1963. године, иако није морала да се руши.

На главној централној фасади, као централни мотив атике, налази се скулпторална група Богиња Ника која овенчава трговину и индустрију, док су на угловима централног ризалита постављене готово исте скулпторе Жена са децом, од којих једна женска фигура држи у руци луч а друга голуба. Шест истих група дечијих фигура постављено је на атикама изнад углова зграде као и дуж бочних фасада, формирајући најбогатије скулпторе београдске архитектуре пре Првог светског рата.

Са проширеним обимом деловања, потребни просторни капацитети су се знатно повећали, те је примарни задатак била пренамена целокупне зграде у Кнез Михаиловој улици у канцеларијски простор, што је подразумевало обимну адаптацију. Израда пројекта је поверена архитекти Григорију Самојлову, који је заједно са архитектом Ђорђем Смиљанићем извео трансформацију унутрашњег склопа зграде, истовремено остварујући један од својих најзначајнијих пројеката ентеријера. Самојлов је показао изузетно умеће преобликујући постојећи објекат у готово компактни академски склоп са централним атријумом, формирао је двотрактни канцеларијски систем, укинуо пасаже у потпуности, осим централног који је делимично препројектован у главни приступни ходник. Приземље је задржало комерцијални карактер. Формирање улаза из Кнез Михаилове и препројектовање приступа сали за заседање допринело је остваривању репрезентативних простора. Истовремено је адаптирана свечана сала, која је добила галерију и у лучним нишама две слике на платну „Наука“ Петра Лубарде и „Уметност“ Мила Милуновића. У склопу адаптације изведене су и одређене интервенције на самој фасади: уклоњена је стаклена маркиза изнад мезанина, промењени су прозори мезанина и отвори излога у приземљу, реконструисана је декоративна купола са које је уклоњено круниште и сви декоративни елементи.

Зграда је свечано отворена 24. фебруара 1952. године, када се Академија коначно и трајно усељава у своју палату. Самојлов је 1967. године урадио и пројекат адаптације галерије на углу улица Кнез Михаилове и Вука Караџића. Одлично компоновани ентеријер оставио је простор за додатно оплемењивање током наредних година, тако да су га до данашњих дана обогаћивали наши еминентни уметници. Стаклене отворе завршне визуре улазног ходника заменили су витражи изведени 2000. године по нацрту Бранка Миљуша, док су по нацртима академика Младена Србиновића 2005. године изведени витражи на прозорима у свечаној сали и у фоајеу испред сале.

Са сајта „Црно бели Београд, у коме се налазе изузетно дивни коментари и фотографије, под именом „Бранкин кутак“ који вам преносим: „ У ондашњем Београду, кафа није била само напитак него и ритуал, добра кафа се ценила и брзо бивала популарна. Када је бечка фирма „Julius Meinl”, априла 1924. године, отворила своју прву продавницу у Београду у згради Академија наука , одличан чај, чоколада, а нарочито кафа, толико су се допали Београђанима, да је фирма ускоро отворила продавнице на још неколико локација. Оне су се налазиле у Скадарској 57, на углу Душанове и Скадарске, у Краља Милана 26, Престолонаследника Петра, данашња Максима Горког, угао са Каленићевом, у Његошевој 5, Господар Јовановој 33, као и на адреси Зелени венац 1.

Симбол радње је одувек био профил младог црнца са фесом. А у првој београдској радњи, коју видимо на слици, у излогу је тридесетих година прошлог века стајао један повећи црни лутак. Мрдао је рукама и у истом ритму, покретао очи лево-десно, тако да су му севале беоњаче. И дан данас га се сећају они који су у то време били деца“.