Нови Београд, Савска страна
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Улица Омладинских бригада
Простире се од сквера код општине Нови Београд до Савског кеја у блоку 70а. Дужина улице износи 3.300 метара.
У улици Омладинских бригада налази се велики број важних објеката: општина Нови Београд, основна школа „20 октобар“, зграда Полиције (СИВ 3), црква св. Димитрија, Мерцедесов сервис, средња Техничка школа „Нови Београд“ и ИДЕА хипер маркет. Овде се налазе West 65 и Аерпорт сити.
У улици Омладинских бригада, испред Пословне зграде Републике Србије (“СИВ-3”), откривено је спомен-обележје је у част припадника МУП-а, који су жртвовали своје животе обављајући службену дужност. У оквиру комплекса Споменика налази се део са уклесаним значкама сваког припадника МУП-а који је дао свој живот на дужности. На мермерним плочама у низу, осим уклесаних значака, стоји и натпис “Херојима Србије, припадницима МУП-а који су дали своје животе за слободу и безбедност своје земље и њених грађана”.
Западна капија Београда, Улица народних хероја
Западна капија Београда или Генекс, изграђана од две куле које се издижу над Новим Београдом у Улици народних хероја. Њене спољашње контуре и раскош сада представљају културно наслеђе. Име Западна капија добила је због положаја којим даје добродошлицу путницима који долазе у Београд.
Осим назива, импозантна је и њена величина. Прва кула се састоји од 30 етажа и 84 стана, док је она ближа ауто-путу пословне намене и има 39 нивоа, са кулом-рестораном на врху. Овај локал представљао је посебну атракцију, одакле су посетиоци уживали у смирујућем погледу на панораму Београда, али он тренутно, нажалост, не ради. Иначе, куле су спојене на врху романтичном двоетажном пасарелом. Западна капија има и посебну уметничку вредност, због чега се издваја у односу на друге грађевине главног града. Њу је пројектовао један од наших најпризнатијих архитеката Михајло Митровић.
Фасада је урађена наизглед грубо, у натур бетону, са елементима структурализма и конструктивизма, а сврстава се у архитектонски правац брутализам, стил нарочито развијан између 1954. и 1970. године. Митровићево третирање форме и детаља приближавају објекат периоду постмодерне. Карактеристично за Митровића, који радо на својим објектима имплементира и скулптуру и сликарство, јесте то што је на улазном трему стамбене куле био постављен мурал Лазара Вујаклије. Канцеларије су биле осмишљене по систему “опен спејс”, како би у будућности у њима лакше могао да се мења ентеријер.
Један од симбола развоја престонице – “Генекс кула”, седиште некад најуспешније југословенске фирме, центар тадашњег пословног и политичког света, данас је само простор за рекламне паное и носач телевизијских предајника. Део зграде је пуст и празан. Већ деценију и по пословном делу зграде се тражи нови власник. Нуђена је на тржишту неколико пута по цени од 15 милиона евра. (делови текста са wикипедије и новости)
Булевар Милутина Миланковића
Свима су познати инсерти из живота Николе Тесле и Михајла Пупина чија имена носе два булевара али нам је живот Милутина Миланковића до скоро био непознат.
Био је српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука, као и популаризатор науке и физичар. Рођен у селу Даљ, на десној обали Дунава, у Аустроугарском царству. Његов отац Милан био је имућан земљорадник и трговац као и локални политичар, али је умро млад — када је Милутину било свега 8 година. Миланковићи су била стара и угледна породица у којој је и раније било знаменитих личности. Због осетљивог здравља, Милутин је стекао основно образовање код куће, учећи од гувернанти и приватних учитеља. У десетој години, преселио се у оближњи Осијек код другог ујака, Паје Маучевића, где је по први пут пошао у јавну школу. У Милутиново време постојале су две врсте гимназија: класична и реална гимназија. Реална гимназија је припремала ученике за студије технике и пољопривреде, па је тако Милутин започео своје средњошколско образовање у Реалној гимназији у Осијеку. Када је кренуо у јавну школу, увидео је недостатке које је имало његово дотадашње приватно образовање. Остала деца су била боља од њега у читању, писању и рачунању. Међутим, Милутин је убрзо сустигао другаре и постао најбољи ученик. После завршетка гимназије и положеног матурског испита, Миланковић је са групом матураната отпутовао на ђачки излет у Србију. Тада је поред Београда посетио и друга места широм Србије, а један део пута од Крагујевца до Сталаћа прешао је пешице.
Милутин се дуго премишљао шта да упише у Бечу. Пресудан утицај је имао његов професор математике на осјечкој реалци. У почетку је желео да студира електротехнику, али тог одсека на Високој техничкој школи у Бечу није било. Зато се на наговор професора Милутин на крају определио за студирање грађевине. Након одслуженог обавезног војног рока, Милутин позајмљује новац од ујака Васе како би наставио школовање на докторским студијама. Он се тада усмерио на решавање једног веома сложеног и тада актуелног питања из домена примене статичких метода на конструкцији модуларних армирано-бетонских мостова. Докторски испит Миланковић је положио у на Високој техничкој школи у Бечу.
На основу препоруке, Миланковић је примљен у познату бечку грађевинску фирму барона Адолфа Питела, где је убрзо заузео једно од главних места у конструктивном бироу. Миланковићево радно место се састојало у обављању најсложенијих прорачуна статичке природе када је требало конструисати нове објекте од армираног бетона. У то време, армирани бетон био је релативно нов грађевински материјал који се почео нагло користити у свим областима грађевине. Миланковић је један од првих стручњака који је у грађевинарство увео математичко моделовање, напустивши дотадашњи геометријски (графички) метод пројектовања. Након мање од годину дана по запослењу, Миланковић се нашао пред проблемом пројектовања великог магацина и фабричке хале од армираног бетона.
Сложеност тих пројеката састојала се у томе што нису постојале математичке формуле на основу којих би се могле одредити димензије арматурних греда и носећих плоча. Тада је Миланковић, уверен у своју докторску тезу односно у валидност опште теорије еластичности, стрпљиво радио на прорачунавању које ће објавити у стручном часопису и патентирати под називом Прилог теорији армиранобетонских носача. Резултат је био посебно видљив на пројекту армиранобетонског аквадукта за хидроцентралу у Себешу, у Ердељу, који је урадио на почетку своје инжењерске каријере. Током пет година колико је провео у бечком предузећу, Миланковић је осим себешког аквадукта радио на следећим објектима: пројектовао је аквадукт у Семерингу и Питену, мостове у Крању, Банхилди и Ишли, затим београдске канализације, те Крупову фабрику метала у Бердорфу. Остварио је шест одобрених и штампаних патената од великог теоријског и практичног значаја чиме је стекао славу истакнутог изумитеља, као и финансијску добит.
Миланковић је радио као грађевински инжењер у Бечу све до 1. октобра 1909. године, када је прихватио позив за ванредног професора Београдског универзитета — на Катедри примењене математике, у склопу које су биле рационална и небеска механика, као и теоријска физика. Иако је имао веома значајне радове који су се тицали армираног бетона, млади Миланковић је ипак одлучио да се посвети фундаменталним истраживањима. Постао је држављанин Краљевине Србије. Миланковићева плата ванредног професора била је десет пута мања од оне коју је имао као инжењер у Бечу, па је наставио да хонорарно ради статичке прорачуне у грађевинарству и када се преселио у Србију. Миланковић је прихватио позив свог школског друга са бечке Технике и власника грађевинске фирме Петра Путника да од армираног бетона изради пројекат мостова у распону од 30 m на стеновитим обалама на будућој траси пруге Ниш—Књажевац, у долини Тимока. Миланковић, коме се ова идеја веома допала, брзо је израдио статички прорачун за све мостове, а управо његово решење било је главни разлог да Српске државне железнице — СДЖ доделе посао предузећу Петра Путника, који је убрзо започео радове. Као резервни официр, учествовао је у Балканским ратовима. Био је на дужности референта за страну кореспонденцију у Штабу Дунавске дивизије првог позива, а потом у Пресбироу Врховне команде.
Миланковић је дао два фундаментална доприноса науци. Први допринос је „Канон осунчавања Земље” који карактерише све планете Сунчевог система. Други допринос је теоријско објашњење Земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих астрономским променама њеног положаја у односу на Сунце; данас познато као Миланковићеви циклуси. Ово објашњава појаву ледених доба током геолошке прошлости Земље, као и климатске промене на Земљи које се могу очекивати у будућности.
Током професорске каријере остао је веран свом првом животном позиву — грађевинарству, па је радио као конструктор, статичар и супервизор на целом низу грађевинских објеката од армираног бетона широм Југославије. Тако је и већина патената везана за ову област.
Миланковић се од 1911. године почео занимати за климатологију. Проучавајући научне радове савременог климатолога Јулијуса фон Хана, Миланковић је уочио значајно питање које ће постати једно од главних области његовог научног истраживања: мистерија леденог доба. У то доба, климатолози и геолози имали су преовлађујући став да ледено доба настаје под утицајем океана-вулкана. Иако су имали поуздане геолошке податке о простирању глацијације на Алпима, климатолози и геолози ипак нису могли да открију основне узроке, поготово због тога што су променљиве вредности осунчавања на Земљи током претходних доба биле ван домашаја ових наука. Међутим, Миланковић је одлучио да прати њихов пут и покуша исправно да израчуна магнитуде таквих промена. Његов први рад егзактно описује садашњу климу на Земљи и како Сунчеви зраци одређују температуру на површини Земље након проласка кроз атмосферу. Исправно је израчунао интензитет осунчавања и унапредио математичку теорију описујући климатске зоне, односно извршио је прорачун осунчавања за поједине упореднике од полутара (0°) до Земљиних обртних полова (90°). Његов главни циљ је била изградња једне интегралне математичке теорије која ће повезати топлотне услове на планетама с њиховим кретањем око Сунца.
Јулска криза између Аустроугарске и Србије, довела је до Великог рата. Миланковић се 14. јуна 1914. године оженио са Христином Топузовић, родом из Шапца, након чега одлазе на свадбено путовање у његово родно село Даљ. Како је у то време био држављанин Србије са којом је Аустроугарска у ратном стању, Миланковић је ухапшен. Затворен је у једну стару жандармеријску касарну, а потом пребачен у логор Нежидер на Балатонском језеру. Описао је свој први дан у затвору следећим речима:
Иза мене су се затворила тешка гвоздена врата… Седох на кревет, обазрах се око себе и почех да мислим о свом новом друштвеном положају… У мом ручном коферу који сам понео са собом налазили су се моји већ штампани или тек започети радови о моме космичком проблему; ту је било и чисте хартије. Почех да прелиставам те списе, узех у руке своје верно перо, стадох да пишем и рачунам… После поноћи се обазрах по собици, запитах се де се налазим. Изгледала ми је као преноћиште на моме путовању по васиони.
Његова супруга Христина је отишла у Беч како би разговарала са Емануелом Чубером, који је био његов ментор и добар пријатељ. Користећи друштвене везе, професор Чубер је издејствовао Миланковићево ослобађање из логора и дозволу да Миланковић заробљеништво проведе у Будимпешти с правом на рад. Након шест месеци проведених у логору, Миланковић је децембра 1914. године стигао у Будимпешту, где је био у обавези да се јавља у полицијску станицу једном недељно. Убрзо након доласка, Миланковић се срео са директором библиотеке Мађарске академије науке, Коломаном фон Силијем, који је као математичар оберучке прихватио Миланковића и омогућио му да несметано ради како у библиотеци тако и у Централном метеоролошком институту.
Миланковић је провео у Будимпешти четири године, скоро цео рат. Наставио је веома студиозно радити на теорији клима. Користећи математички метод радио је на проучавању садашњих клима планета унутрашњег Сунчевог система. Поред разматрања Марса, Милутин Миланковић се бавио и климатским условима који владају на Меркуру и на Венери. Посебно су значајни прорачуни температурних услова на Месецу. Миланковић је знао да један дан на Месецу траје 15 земаљских дана, те да толико износи и дужина ноћи. Потом је израчунао да температура тла на дневној страни Месеца у подне достиже +100,5 °C. Такође, израчунао је да температура током раног јутра на Месецу — тачније, пре појаве Сунца над хоризонтом — износи −58 °C. Данас се поуздано зна да дневна температура на Месечевој површини достиже +108 °C, а ноћна пада и до −153 °C.
У Пешти се 1915. године родио Милутинов син Василије, који је умро у Аустралији и од кога Миланковић има двоје унука и праунуке. Након рата, Миланковић се са породицом вратио у Београд, 19. марта 1919. године. Наставио је каријеру на Универзитету; изабран је за редовног професора небеске механике на Филозофском факултету. Миланковић је за пет година објавио седам научних радова о математичкој теорији климе, како за Земљу тако и за друге планете.
Милутин Миланковић је 1923. године предложио реформу јулијанског календара. Суштина његовог предлога је да су преступне све године дељиве са 4, не укључујући секуларне године осим ако при дељењу са 900 дају остатак или 200 или 600 (2000, 2400, 2900, 3300, 3800… су секуларне али ипак преступне). Према грегоријанском календару, преступне године су све оне које су дељиве са 4 не укључујући секуларне године осим ако при дељењу са 400 дају остатак 0 (400, 800, 1200, 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, 3600, 4000… су секуларне али ипак преступне).
У мају 1923. године, Православна црква је у начелу прихватила календар; уклоњена је разлика од 13 дана (1—13. октобар 1923) настала од Никејског сабора од 331. године до 20. века, а такође бројне цркве су усвојиле измењени алгоритам преступних година. Датуми Ускрса и сродних празника и даље би се обрачунавали по обрасцу јулијанског календара. У то време, Миланковић је изражавао сумњу да период обртања Земље можда није константан; међутим, ово је било немогуће доказати и потврдити све до појаве кварцних и атомских часовника. Варијације у периоду обртања Земље су главни узрок нетачности како грегоријанског тако и ревидираног јулијанског (Миланковићевог) календара када се посматрају огромни временски распони. На Црквеном сабору 1923. године у Цариграду учествовала је и наша СПЦ и Милутин је био њен члан. Скоро све цркве су прихватиле промену календара сем Руске, Румунске, … и наравно наше СПЦ иако је њен члан предложио измену календара.
У периоду од 1927. до своје смрти, Миланковић је живео у Професорској колонији у Београду. Након више деценија рада, 1955. године српски великан са позиције професора небеске механике Филозофског факултета одлази у пензију. Миланковић је доживео мождани удар и преминуо је 12. децембра 1958. године у 80. години живота, у Београду где је и сахрањен. Оставио је опоруку да његови посмртни остаци буду пребачени у Даљ, што је учињено 1966. године.
Погледајте шта је овај генијални човек урадио за човечанство:
Миланковић је направио најтачнији календар до сада. Дужина тропске године износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди, док је Миланковић постигао тачност од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди; Миланковић никада није прихватио Ајнштајнову теорију релативности, али је то тада био случај и са многим другим научницима тог времена; Милутин је добио кратер са својим именом на даљој страни Месецa величине 34 km, затим кратер на Марсу пречника 118 km, те астероид под називом 1605 Миланковић; НАСА га је уврстила у 10 највећих научника који су се бавили проучавањем Земље. За разлику од Николе Тесле или Михајла Пупина, светску славу није стекао у највећим светским центрима, већ се својим научним теоријама бавио у собици у Капетан-Мишином здању, на Београдском универзитету, и то користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице; Миланковић је главни „кривац” који је доказао да на Марсу не може постојати цивилизован живот јер је својим прорачунима показао да су тамо температуре исувише ниске да би живот у таквом облику постојао; Миланковић је први српски доктор техничких наука. Најцитиранији је српски научник свих времена; Последњи текст који је написао није била научна расправа, већ оглед о песми „Смрт Марка Краљевића”; 2010. година је била година Милутина Миланковића.
Поред тога што је био темељит и што је над његовим научним радом сијала срећна звезда био је и грађевински инжењер. Пројектовао је хангаре на старом аеродрому на Тошином бунару. Од некадашњег међународног аеродрома који је егзистирао до 1961. године остао је само један хангар. Због тога се и улица зове по њему Булевар Милутина Миланковића. У близини је „ер порт сити“ обасјан стакленим фасадама, а у хангару је спортски терен. Преживео је и немачка и НАТО бомбардовања.
Хангар Старог аеродрома, Улица омладинских бригада број 86
Једини сачувани објекат некадашњег аеродрома Ваздушног пристаништа Београд је хангар. Направљен је 1929. године према решењу и под надзором Милутина Миланковића. Хангар Старог аеродрома саграђен је у непосредној близини села Бежанија, око 2 км јужно од Земуна, на Дојном пољу, које је подизањем насипа и пруге Београд–Загреб 1884. године подељено на северни (дунавски) и јужни (савски) део. Парк је данас стациониран у оквиру пословно-стамбеног парка Аирпорт сити. Од некадашњег аеродрома, данас је сачуван само хангар бетонске конструкције са радионичким анексима. Објекат се састоји од централном дела, односно хангара за монтажу и два бочна анекса који су уклопљени у јединствену архитектонско-функционалну целину. Милутин Миланковић применио је бетонску корубу за изградњу кровног дела хангара, која је у то време била изузетно значајна конструкцијска иновација, први пут изведена у Краљевини Југославији. Од свих хангара које је реализвао научник и академик Милутин Миланковић, ово је једини који је остао сачуван. По типу и техникама са којим је прављен, представља један од малобројних сачуваних објеката тог типа у свету. Хангар Старог аеродрома представља први аеродромски комплекс у Београду и има посебан значај у историји националног ваздухопловства, а такође је један од ретко сачуваних објеката овог типа конструкције у свету и представља важно сведочанство техничке баштине Београда и Србије и градитељских вештина домаћих пројектаната и извођача.
споменуо сам и Тадију Сондермајера, човека изузетне животне и радне биографије.
Рођен и умро је у Београду. Његов отац др Роман Сондермајер, немачко-пољског порекла, рођен у Аустроугарској, дошао је са Краковског универзитета где је постао доцент за хирургију у Београд. Био је хирург, санитетски пуковник, један од управника војне болнице и оснивач хируршког болничког одељења. Оженио се са Станиславом Ђурић, кћерком генерала Димитрија Ђурића. Станислава се касније бавила хуманитарним и добротворним радом. Роман и Станислава су имали четворо деце, три сина и једну кћерку. Тадија Сондермајер је успешно положио матурски испит у Другој београдској гимназији. У октобру, исте године, одлази у Немачку где започиње студије на архитектонском одсеку Техничког факултета. Био је српски и југословенски авијатичар, војни и цивилни пилот, истраживач авантуриста, први школован ваздухопловни инжењер, популаризатор авијације, полиглота и друштвени активиста. Као 35-годишњи пилот заједно са војним пилотом поручником Леонидом Бајдаком обавио је успешан етапни лет једномоторним тандем двоседом авионом Потез 25, од Париза до Бомбаја, и назад, до Београда, од 20. априла до 2. маја 1927. године, прелетевши 14.800 km у 13 етапа, чиме су стекли националну и светску славу. Као резултат овог лета сврстали су се међу прве особе у историји које су извеле трансконтинетални лет спојивши том приликом два дела света, Европу и Азију. Током овог историјског лета начинио је ауто-фотографију која спада међу првим селфијима у авијацији, данас се чува у Музеју ваздухопловства у Београду. Током Балканских ратова и на почетку Првог светског рата био је коњички официр, да би на Солунском фронту постао војни пилот, одакле одлази због тешке болести на лечење у Француску. Тамо се као српски војни пилот добровољно прикључио француском ваздухопловним снагама на Западном фронту, где је заправо и створена светска војна авијација, учествујући у бројним ваздушним борбама као самостални вођа ловачке патроле у елитној војној ескадрили „родама“, која и данас постоји, специјализоване за дејстава против ескадриле „летећег циркуса“ предвођених немачким асом Манфредом фон Рихтхофеном, званог Црвени Барон. Током ваздушне битке, немачки „фокери“ су се обрушили и изрешетали његов авион који се претворио у буктињу. Преживео је обарање авиона у коме је готово изгорео задобивши бројне опекотине, чије ће ожиљке на телу као и тетоважу роде на грудима чак са поносом носити до краја живота. Након мукотрпног опоравка и завршетка рата наставио је школовање у Паризу где је постао први српски школован ваздухопловни инжењер. По повратку у земљу прикључује се Војном ваздухопловству када истовремено постаје један од оснивача Аероклуба. Био је један од оснивача и дугогодишњи директор Друштва за ваздушни саобраћај Аеропут, првог српског и југословенског комерцијалног авио-превозника, којим је утемељена савремена цивилна путничка авијација на овим просторима. У Априлском рату налазио се на месту команданта Транспортне групе војног ваздухопловства са чијим авионима је успостављен ваздушни мост између Југославије и Грчке где су нашли привремено уточиште чланови владе и млади краљ док је сам пуковник Сондермајер остао у окупираној земљи. Након рата, био је на робији и више се није бавио летењем али је учествовао у другом величанственом подухвату јер се запослио као инжењер у грађевинском предузећу, које је од самог почетка било ангажовано на изградњи Новог Београда, са чијих градилишта је посматрао прелете авиона ЈАТ-а.
У Београду су војни пилоти и ветерани из Великог рата основали Аероклуб, чији је основни задатак био популаризација код народа и систематски развој авијације. За почасног председника изабран је др Арчибалд Рајс а за председника Матија Хођера. По повратку војног пилота Сондермајера са школовања из Француске Аероклуб добија нови подстицај.
Управни одбор Аероклуба Југославије донео је на својој седници одлуку о изградњи Дома. Новац за куповину земљишта и градњу Дома прикупљен је организовањем томболе које су тада биле популарне широм земље. Стручна комисија, приликом израде пројекта, захтевала је да се пажња посвети удобности, лепој обради и репрезентативности здања. Пројекат је урадио архитекта и пилот Војин Симеоновић, у тада савременом стилу Арт декоа, а док је камен темељац постављен на пригодној церемонији 1932. године. Здање Дома Аероклуба Југославије „Наша крила“ свечано је отворена 1934. године.
Тадија Сондермајер био је ожењен Милицом Петровић, кћерком бригадног генерала др Михаила Петровића, хирурга која је после његове смрти већи део писане заоставштине и одликовања предала Музеју ваздухопловства у Београду. Имали су два сина.
Летели су преко Београда и Мале Азије, односно Републике Турске до Алепа, у француској Сирији. Из Алепа су летели преко Багдада до Басре, у британској Месопотамији. Током ове етапе главни оријентир су им представљале прелепе античке реке Еуфрата и Тигра. Међутим, од Блиског Истока па све до реке Инд су их често пратиле пустињске олује и снажни ветрови које су авион скренули са предвиђеног правца, што је у неким тренуцима представљало опасност за летилицу и пилоте. Из Басре су потом летели изнад обале Персијског залива која им је представљала оријентир до Ђаска, у независној Персији којом је владао Шах. Из Персије су потом летели поново али овог пута изнад обале Арабијског мора до Карачија у британској Индији, данашњи Пакистан. Последњу етапу до предвиђеног циља представљао је лет од Карачија до Бомбаја, у независној Индији). У повратку су искусни пилоти у неколико наврата избегли критичне ситуације. На крају, после пређених 14.800 km, у 14 етапа и 11 дана путовања током којих је било 89 сати ефективног лета пилоти су слетели у Београд, 2. маја 1927. године. На Земунском аеродрому се искупило преко 30.000 људи који су дошли да поздраве своје хероје, а војници који су радили око авиона при слетању су пилоте на раменима изнели из авиона. Величанственом догађају се придружила и штампа која је данима после тога писала о том догађају. Три седмице након повратка из Бомбаја, Тадија је сазнао за вест да је амерички пилот Чарлс Линдберг самостално извео нон-стоп лет преко Атланског океана једнокрилним авионом једноседом са затвореном кабином „Дух Сент Луиса“ („The Spirit of St. Louis“) од Њујорка до Париза 1927. године, у трајању од 33 сата и 30 минута.
Тих година су свечано отворени савремени аеродроми, Загреб – Боронгај 1926. године, и Београд, код Бежанијске Косе, 25. марта 1927. године, уз велико народно весеље и акробацију укупно 25 авиона ловаца типа „Девоатин“. Први авиони „Аеропута“ стигли су на Ваздушно пристаниште Београд почетком фебруара 1928.
Ћутање хероја било је услов опстанка за породицу која је Србији дала великане и у ратовима и у миру. Само је понекад Милица Сондермајер, Тадијина супруга, откривала снахи тајне.
– Причала је како су „ослободиоци“ ухапсили деку Тадију. Осудили су га на смрт, а моја свекрва је отишла да моли за милост Ивана Рибара, салонског комунисту, који није избијао из њихове куће пре рата. Није хтео ни да је прими – сећа се Загорка Сондермајер.
Упорна Милица је успела да дође до Александра Ранковића.
– Проверио је ко су Сондермајери. У време кад су све жене постале другарице, позвао је Милицу и рекао: „Госпођо, не брините, Тадија неће бити стрељан“. После годину дана затвора пустили су га. Кад је дошао кући рекао је: „Ови су гори до Шваба“. Од тада, више није проговорио ни реч о рату и хапшењу. Први српски аеро-инжењер добио је хонорарни посао у грађевинском предузећу „Полет“, а после је запослен за стално – сећа се Загорка Сондермајер.
Тадија Сондермајер, летачки ас Првог светског рата, први ваздухопловац који је из Европе прелетео 14.800 километара до Индије обуку за ваздухопловца прошао је 1916. на Крфу. Звање војног пилота добио је 1917. а још раније је започео самосталне извиђачке летове. Једном приликом успео је да у бег натера надмоћнију непријатељску летелицу за шта је добио армијску похвалу од војводе Степе Степановића.
– У новембру 1917. разболео се од маларије и упућен је на лечење у Француску. Чим је прездравио одлази у школу за ваздухопловну акробатику коју завршава с најбољим успехом. Затим лети и бори се изнад Западног фронта у чувеним француским „родама“ и постаје самостални вођа ловачке патроле, што је била посебно признање међу асовима. Преживео је и обарање авиона у коме је готово изгорео. За подвиге је добио највиша француска одликовања. О томе је ћутао, да породица не би страдала – с уздахом каже Загорка Сондермајер.
Тадија Сондермајер је напустио студије архитектуре у Немачкој и дошао да се бори за отаџбину. Школовање је наставио после Првог светског рата и постао први аеронаутички инжењер у Србији. Утемељио је Аероклуб и покушавао да заинтересује власти за оснивање цивилног ваздухопловства. Дворски официри, корумпирани политичари и ратни профитери, о којима је писао и Тадијин пријатељ Арчибалд Рајс, нису имали слуха за његове визије.
– Да би сакупио акционаре за оснивање ваздухопловне компаније он је извео трансконтинентални лет од Париза до Бомбаја. При повратку га је на бежанијском аеродрому дочекало преко 30.000 Београђана. Они су куповали деонице и тако је рођено прва југословенска аеро-компанија „Аеропут“ – прича Загорка Сондермајер гледајући старе фотографије. Нажалост, њих је остало веома мало. – Бака Милица је после Тадијине смрти сву писану заоставштину, чак и његова одликовања, дала Музеју ваздухопловства. Неки историчари ишли су да читају ту грађу и известили су ме да од ње ништа није остало – тужно закључује Загорка Сондермајер.
Улица Тошин бунар
Стари Београђани не воле, да им се спомиње Бежанијска коса и Тошин бунар јер мисле да је то прогонство из „београдског раја“. Улица Тошин бунар пролази кроз две општине, од улице Ивићеве у Земуну, до Земунске на Новом Београду. Са западне стране улице налази се једино узвишење на Новом Београду, Бежанијска коса.
Некада је на том простору био мочварни терен, а у подножју лесне заравни направљен је пут. Пут је ишао од Земуна до тадашњег села Бежаније, а одатле преко Сурчина до Прогара. Улица се звала једноставно Пут за Бежанију, све док чувени Тоша није направио бунар поред пута.
Теодор Тоша Апостоловић био је српски трговац и добротвор који је рођен негде у околини Солуна половином 18. века. У Земун је дошао јер није желео да остане под турском влашћу, у периоду када су се Аустријанци повлачили из Београда. Када су Турци поново заузели Београд, Саву је поред многобројних Срба прешао и Теодор Апостоловић, родоначелник фамилије Апостоловић. Настанио се у Земуну и био је марвени трговац и убзо је постао угледна личност.
Његово порекло историчари не могу са сигурношћу да потврде, али постоје две теорије. Једна је да је заправо Србин из Јужне Србије. А друга је да је Тоша био Грк и да је његово право име Теодор Апостолос. Тоша Апостоловић био је воскар и произвођач сапуна и свећа, па је као трговац зарадио велико богатство. Био је купац стоке и „трговац са печатом „ што значи да је имао регистрован бизнис. Био је угледни грађанин, добротвор, стуб православља и црквени одборник. У једном периоду био је и председник Земунске црквене општине, а 1786. године саградио је цркву Светог архангела Гаврила, која је постала манастир.
Када је остарио Тоша је добио очну болест због чега му је вид био све лошији. Кажу да није разликовао сребрне од златних валута па је ишао по црквама и молио Светог Николу да му поврати вид. По легенди, Тоша је молио Светог Николу за помоћ и једне ноћи га је сањао. Свети Никола рекао му је да иде на Бежанијску косу и спусти низбрдо празно буре од два акова. Тамо где се буре заустави требало је купи земљу и да ископа бунар и засади дрвеће. Водом из бунара је требало да се умива како би повратио вид. Када је повратио вид то место је поклонио српском земунском општетству, као своју задужбину, да би га народ спомињао по севапу. Тоша је заиста то урадио, ископао је бунар, а убрзо је ту направљена и кафана. Ту су се држале свечаности о црквеним празницима. Како је време пролазило, записи кажу да се Тошин вид опоравио, а ово место је постало омиљено Земунцима. У кафану су свраћали путници и кочијаши, а до бунара се долазило на излет. Тоша је своје винограде и земљиште на којем је био бунар оставио цркви, а преминуо је у Земуну.
Бунару се данас не зна тачна локација, али се претпоставља да је негде на месту садашњег Студентског града. Све до изградње Студентског града на том месту у Земуну налазили су се виногради и колибе чувара, па се претпоставља да је неко затрпао бунар када су радови почели. Није познато када је тачно улица понела назив Тошин бунар, али се верује да је то било још за Тошиног живота. У својој историји, улица је само једном променила име и то током Другог светског рата, када су је Немци звали Герингова. И тако је настало прво насеље на Новом Београду, првобитно названо „Тошин бунар“
Насеље Бежанијска коса
Бежанијска коса је стамбено насеље у Београду у општини Нови Београд. Припада истоменој месној заједници „МЗ Бежанијска Коса” и у њу спадају блокови 51, 52, 53, 54, 55, 55а и 59 и делови блокова 60 и 49. У насељу су се прво градила пољопривредна насеља, све до осамдесетих година 20. века када је почела изградња стамбених објеката на Бежаниској коси, која се и даље гради. 1986. године „ЈИНПРОС“, чији финансијски директор је била моја маленкост, закључио је Уговор о изградњи стамбено пословног насеља са Стамбеном задругом „Металац“. Извођачи радова биле су чланице „ЈИНПРОС“-а, које су нажалост у транзицији пропале или су приватизоване: „Ратко Митровић“, „Трудбеник“, „Рад“, „Комграп“, „Дом“, „Напред“, сви из Београда, „Интеграл“, Суботица. Насеље са преко 10.000 станова завршено је за три године, а и даље се гради.
Налази се у Срему, на крајњем западу општине, на узвишењу изнад, иначе равног остатка Новог Београда. Са њене северне стране излази на ауто-пут Београд-Загреб и општину Земун, са јужне на Стару Бежанију и блокове. Идући од аутопута улазимо у улицу Партизанске авијације. Лево од ње ка игралишту БУСК-а, па изнад Тошиног бунара до Улице Николе Добровића, налазе се следеће улице: Благоја Марјановића Моше, Живојина Лукића Вајара, Данила Лекића Шпанца, Трајка Рајковића, Велемајстора Боре Костића, Боце и Јакше, Василија Ђуровића Ваке, Стојана Аралице, Др. Теодора Бороцког, Димитрија Георгијевића Старика, Драгише Брашована. Када се пређе Улица Николе Добровића и крене ка југу наилазимо на улице Генерала Михајла Недељковића, Мајора Бранка Вукосављевића, Панте Тутунџића, Мајора Милана Малнарића. Насеље са источнестране гледа на улицу Тошин бунар и насеље Калварију у општини Земун, док се са западне стране граничи са насељем Ледине и општином Сурчин. Насеље се протеже се на потезу од ауто-пута Београд-Загреб на северу, а ограничено је улицама Тошин бунар, Земунском и Војвођанском улица са источне и јужне стране. Идући ка западу насеља ка Новом бежанијском гробљу, налазе се следеће улице: Марка Челебоновића, Недељка Гвозденовића, Пеђе Милосављевића, Исмета Мујезиновића, Љубинке Бобић, Неде Спасојевић, Рашка Димитријевића, Марка Ристића, Грчка, Норвешка, Душана Вукасовића, Др. Хуга Клајна, Марка Попа, Срђана Алексића,Мустафе Голубовића, Веспучијева, Магеланова, Колумбова, Пере Сегединца, Матије Вуковића, Белофортска, Егејска, Сурчински пут, Бежанијских илегалаца. Удаљеност од Аеродрома Никола Тесла је 6 km, док је удаљеност насеља од центра Београда око 10 km.
На фотографијама су Црква Светог Василија Острошког и Црква Светог апостола Томе.
Насеље Бежанија
Село је подигнуто од стране Срба за време сеобе крајем 17. века, па је име и по томе и добило. Налази се 3-4 километра од Студентског града. Још се увек могу наћи остаци сеоских домаћинстава, иако се граде модерне зграде.
Насеље Ледине
Ово је сасвим ново насеље поред пута за Сурчин, на Бежанијској коси. Насеље је настало 1961. године на ледини, па му је отудн и име. Доминирају породичне зграде у које су се населили становници некадашњих барака у којима су становали када се градио Нови Београд.
2004. од дела Општине Земун формирана је Општина Сурчин. Општина Сурчин је најмлађа београдска општина, формирана 2004. од дела Општине Земун. Чине га седам места (Сурчин, Добановци, Јаково, Бољевци, Прогар, Бечмен, Петровчић).