Нови Београд, Старо Сајмиште и око Сава центра
Улице ове општине долазећи са Бранковог моста а лево од шопинг центра „Ушће“ су: Милентија Поповића, Владимира Поповића, Бродарска, Садика Рамиза, Зарија Вујошевића, Ивана Марковића Ирца, Славка Шландера, Бродарска, Земунски пут, Драгана Јефтића и Сајмиште. Овај крај се назива Старо сајмиште и налази се између Бранковог моста и Газеле.
На доњој слици је један од првих планова Новог Београда издељен на блокове и главне улице. Споредних улица унутар блокова је било веома мало.
Старо сајмиште
Крај тридесетих година прошлог века представљао је снажну експанзију Београда и ондашње Југославије, тако да је 1937. године отворен Сајам који је био центар економских збивања предратне престонице.
Старо сајмиште је назив за некадашњи простор Београдског сајма изграђен на основу одлуке Београдске општине 1936. године. Друштву за приређивање сајма и изложби је уступљен терен крај новоизграђеног Моста краља Александра. Изграђени су Турски и велики Немачки павиљон и планирана је изградња и шестог југословенског павиљона, који је скоро потпуно био сазидан и постављене кровне конструкције, али су радови обустављени након избијања Другог светског рата. За време Другог светског рата нацисти су га претворили у логор за Јевреје, а касније за све противнике окупације. Нека моја сазнања говоре да је ово био један од већих логора НДХ и да су затвореници одвођени на Бежанијску косу и тамо убијани на месту где је старо гробље. Због политичких разлога ово је деценијама прећуткивано.
Комплекс Старог београдског сајмишта на левој обали Саве, налази се у Новом Београду у блоку 17, између данашњег Бранковог и Трамвајског моста. Простор је био осмишљен и реализован као репрезентативан сајамски простор, који је требало да покаже амбиције младе европске краљевине и буде подстрек њеном економском развоју. За време Другог светског рата претворен је у концентрациони логор, а након рата у оазу ликовних уметника. Данас представља најзначајнији меморијални комплекс не само у Београду него и на подручју читаве Србије.
Први београдски сајам је подигнут 1937. године залагањем српских индустријалаца, трговаца и Београдске општине према пројекту тројице општинских архитеката Рајка Татића, Миливоја Тричковића и Ђорђа Лукића.
Његовом изградњом, Београд је по први пут искорачио на другу обалу реке Саве и тиме отворио пут будућим градитељима Новог Београда. Урбанистички концепт комплекса и архитектура сајамских павиљона били су репрезентативан пример модерне архитектуре и урбанизма тридесетих година прошлог века. Пет великих југословенских павиљона симетрично су распоређени око централног трга са кулом у средишту, која је давала основни печат комплексу и чинила његово језгро. Простран трг у средишту и зракасте комуникације учинили су овај простор прегледним и функционалним. Преостале сајамске површине према утврђеном регулационом плану биле су резервисане за стране и домаће павиљоне. Тако су своје павиљоне изградиле следеће државе: Италија, Чехословачка, Румунија, Мађарска 1937. године, а наредних година: 1938. Турска, 1939. Немачка, потом су подигнути падобранска Шкодина кула, павиљон холандске фирме „Филипс“ и Задужбине Николе Спасића, као и низ других павиљона.
Поглед са врха централне куле Сајмишта на Спасићев, Румунски, Турски павиљон, Мост краља Александра. У другом плану виде се радови на насипању песка на левој обали Саве које је радила „Данска група“, а десној обали, на Пристаништу изводе се радови на изградњи „Бетон хале“, јесен 1938. године.
Током сајамских манифестација произвођачи су нудили “см лампе”, са поруком како “час тече али лампа остаје”, а то је био ексклузивни увозни артикал из Данске, смедеревски винари су се поносили својим производима, а ратари су били бескрајно заинтересовани за алатке које су могли да пронађу управо на овом месту. Сајам је имао своје павиљоне, а у централном делу био је Филипсов штанд, место где је 1938. године емитован први експериментални телевизијски програм у Београду.
Сећања на предратни град враћају нас у доба када је трајао снажан економски процват, све док није стигао Други светски рат и сасекао многе процесе у корену.
Први београдски сајам је нудио богату понуду, и убрзо је постао популарно одредиште Београђана. Први телевизијски програм на Балкану је емитовао 1938. године са београдског сајма холандски „Филипс“, који је закупио један од павиљона. Чехословачка „Шкода“ је конструисала на сајму торањ висок 74 m, који је коришћен за обуку падобранаца из свих делова земље. Италија и Немачка су користиле своје павиљоне између осталог и за идеолошку пропаганду. Нацистичке заставе су биле истакнуте испред Немачког павиљона, а унутрашњост је била украшена кукастим крстовима
Први београдски сајам грађен као значајан привредни и трговачки комплекс по избијању Другог светског рата постао је стратиште, место стравичног страдања. Гестапо је формирао концентрациони логор Логор Сајмиште, или преведено са немачког Јеврејски логор Земун (на немачком језику Semling Judenlager), ради ликвидације јеврејског и ромског становништва у Београду и Србији.
У послератном периоду, у време социјализма, Сајмиште је третирано као место на коме је „трагична борба прогресивног човечанства против фашизма (…) оставила своје трагове“. Прва спомен плоча је подигнута 1974. године. Идентичан натпис носи и плоча из 1984, која се налази и данас на травнатој површини између Централне куле и бившег Турског павиљона. Априла 1995, откривен је и велики споменик страдалим у логору Сајмиште и жртвама усташког логора Јасеновац.
Сајамски павиљони оштећени у бомбардовањима и борбама су порушени. Уклоњено је свих пет југословенских павиљона. Поштеђени су чехословачки, италијански, румунски, мађарски, немачки и Спасићев павиљон и Централна кула. У павиљоне су смештене институције које су биле задужене за изградњу Новог Београда, која је почела 1. априла 1948. Павиљонима је претило рушење јер се нису уклапали у визију нове модерне метрополе. Урбанистички планови из 1950. и 1987. године, предвиђају овај простор као „зелени појас“ за „одмор и рекреацију“.
Године 1951, павиљони су претворени у станове за социјално угрожене или предате на коришћење Удружењу ликовних уметника Србије, стварајући својеврсну ликовну колонију у којој су никле многе авангардне идеје и остварена значајна дела савремене српске и југословенске уметности. Једно време се ту налазило и ромско насеље, измештено 1961. пред самит Несврстаних. Почетком педесетих, подигнута су и спомен-обележја на Бежанији и на Јеврејском гробљу у Земуну (треба напоменути да на Јеврејском гробљу нису сахрањене јеврејске жртве, већ жртве пролазног логора, Anhaltelager-а). У исто време је откривена и спомен-плоча у Јајинцима.
Крајем педесетих и почетком шездесетих година, постојао је покушај, у оквиру Секције бивших политичких затвореника, интернираца и депортоваца за НР Србију, која је функционисала у оквиру СУБНОР-а, да се прикупе подаци о логорима у Србији, па и о Сајмишту, и да се они адекватно обележе. Децембра 1965, лева обала је проглашена за „Спомен обалу“ на основу одлуке Скупштине града Београда. Године 1968, дошло се на идеју да се у блоку 17, који обухвата и простор Сајмишта, изгради београдска опера. Пројекат пропада 1972, као и конкурс који је затим расписан за уређење „Спомен обале“. Намера је била да се постави већи споменик и да се изради детаљни урбанистички план простора Старог сајмишта. Исте године, одлуком општине Нови Београд, 9. мај је проглашен даном логора Сајмиште. Читав простор са очуваним павиљонима под називом „Старо сајмиште – Логор Гестапоа“ је 1987. године утврђен за културно добро. На Савском насипу, испред некадашњег логора, уређен је простор за сећање и одавање поште и у осовини централне куле, ради трајне успомене на жртве и отпор заточеника логора Сајмиште, подигнут споменик висок 22 метра, као астрактна композиција у бронзи, рад вајара Миодрага Живковића, поред кога је постављен и натипис на српском и енглеском језику. Његов рад је освојио другу награду на конкурсу за спомен парк у Јајинцима, па је одлучено да се ово решење искористи за ‘Спомен-обележје на Сајмишту. Године 1992, урађен је Детаљни урбанистички план комплекса „Старо сајмиште“, који ни до данас није реализован. Десет година касније, директор Музеја жртава геноцида, Милан Булајић, предаје Дирекцији за грађевинско земљиште предлог уређења Старог сајмишта, у складу са планом из 1992. Године 2006, у Народном музеју је одржана манифестација под именом „Старо Београдско сајмиште 3+1: сајмиште, стратиште, уточиште“. Упућен је апел да се Сајмиште обнови, и да му се врати изглед из 1941.
Две године касније, Општина Нови Београд доноси одлуку да се на месту логора изгради Музеј холокауста. Исте године, у Музеју примењене уметности у Београду, одржана је серија изложби и радионица посвећених Сајмишту, под називом „Старо сајмиште као језгро Новог Београда“. Окосницу будућег уређења би требало да представља „меморијални музеј са усклађеним компатибилним садржајима околних објеката“.
Јануара 2009, телевизија Б92 емитује документарни филм из два дела „Сајмиште, историја једног логора“. Први део говори о два логора, Сајмишту и топовским шупама, а други део о логору Сајмиште након убијања Јевреја.
Улица Славка Шландера
Рођен је у околини Рогашке Слатине. Потиче из сиромашне породице и завршио је зуботехничку школу . У току момковања био је активан у соколском друштву, те се бавио музиком, фотографијом и спортом. Радио је у Цељу, у Словенији и примљен је у Комунистичку партију Југославије.
Као врло способан организатор, на Трећој конференцији КПС, изабран је за кандидата Централног комитета КПС и делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ, а маја 1941. изабран је за члана ЦК КПС. Истовремено је постао и секретар Покрајинског комитета за Штајерску, подручје на коме су Немци и културбундовци највише деловали.
Првих дана, као секретар ПК КПС, највише је ширио идеју отпора у крајевима које је већ добро познавао, али су ту и петоколонаши њега добро познавали. Непрестано се бициклом возио из места у место, сазивао партијске састанке и водио разговоре. Упркос жестоком насиљу у Цељу, он је у јуну сазвао седницу покрајинског руководства на старом цељском граду, где су симпатизери КПЈ обезбеђивали састанак.
Када је избио устанак, упутио се на политички и војнички рад у пределе око Марибора. Обишао је и партијске и војничке организације у Марибору. Тамо су га ухапсили Немци када је без оружја напао гестаповце да би ослободио своју сарадницу Славу Клавора, коју су гестаповци ухапсили на месту које је било договорено за састанак.
Славко је при себи имао само фалсификовану легитимацију на име Франц Вебер. Немци су одмах посумњали да имају у рукама Славка Шландера, кога су већ дуже времена тражили. Познали су га по опису петоколонаша и по фотографијама које су биле сачуване у полицији од ранијих хапшења. Упркос мучењима којима је био подвргнут, Славко није одавао своје право име, јер је знао да би тиме само изазвао нова хапшења. Стално је тврдио да се зове Франц Вебер, онако како је писало у легитимацији. Као Франц Вебер, стрељан је у Марибору.
Улица Зарије Вујошевића
Рођен је близу Подгорице. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у родном месту, а потом се бавио земљорадњом. После одслуженог војног рока, ступио је у жандармерију, у којој је остао до Априлског рата 1941. године.
Иако је био жандарм по занимању, приближио се радничком покрету. У годинама уочи рата често је помагао комунистима у пребацивању штампаног илегалног материјала, партијске технике, у преношењу разних обавештења. После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, активно се укључио у припреме за устанак. У Тринаестојулском устанку био је најпре борац герилског одреда у свом селу, а касније партизанске чете.
Крајем новембра постао је борац Зетког батаљона Црногорског НОП одреда за операције у Санџаку и са њим учествовао је у нападу на Пљевља. Због јунаштва, које је исказао током напада на Пљевља, као и у каснијим борбама против Италијана и четника, примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије.
Често је исказивао изванредно јунаштво. Његова чета је постигла многе успехе захваљујући воду којим је командовао. Приликом напада на Прозор, за време Четврте непријатељске офанзиве, његов вод је добио задатак да ватром неутралише велики непријатељски бункер, који се налазио на споју Пете црногорске и Прве далматинске ударне бригаде, али не и да заузима тај бункер, јер су били мали изгледи за успех. Чим је отпочео напад, Зарија је вештим маневром успео да се приближи бункеру и да га уништи.
Погинуо је крајем фебруара 1943. године, приликом напада на Коњиц, не желећи да се повуче са положаја који је тешко освојен.
Улица Садика Рамиза
Рођен је у Пећи. Основну школу и гимназију завршио је у родном месту, а потом је уписао Правни факултет у Београду.
Још као ученик Пећке гимназије, приступио је револуционарном омладинском покрету. Године 1931. био је један од суоснивача спортског клуба „Будућност“, у ком се окупљала револуционарна омладина. Пошто је рад клуб убрзо био забрањен, Рамиз је био ухапшен и извесно време је провео у затвору. Године 1938. косовским студентима, скојевцима и комунистима Окружни комитет КПЈ за Косово и Метохију је наложио да штампају Проглас – захтев за националну равноправност Албанаца. У овом Прогласу властима Краљевине Југославије упућен је оштар захтев да престане са исељевањем Албанаца и одузимањем њиховог земљишта. Овај Проглас, у чијем је састављању учествовао и Рамиз, и потписао га са још 68 другова, наишао је на велики одјек у масама. Проглас је упућен и Друштву народа у Женеви.
Италијанској окупацији Албаније 1939. године жестоко су се супротставили сви Албанци. Окружни комитет КПЈ за Косово и Метохију организовао је скупове на Косову и Метохији и политички осветљавао фашистички упад у Албанију. Били су и штампани су леци на албанском језику. Полиција у Пећи, која је имала у рукама десетак ових летака, организовала је хапшења, а међу затворенима био је и Рамиз Садику.
Априлски рат, 1941. године, га је затекао на одслужењу војног рока. После жестоких борби, које је његов батаљон водио код Дарувара с Немцима, био је заробљен и одведен у сабирни градски логор. Уз помоћ, бјеловарске партијске организације, успео је да побегне из заробљеништва и врати се у Пећ. По доласку у родно место, морао је да живи илегално, због страха да га као познатог комунисту не ухапси италијанска полиција. Иако у илегалности, активно је радио у Бироу Окружног комитета КПЈ за Косово и Метохију. На почетку окупације, морао је готово сам да руководи Окружним комитетом, јер су многи руководиоци били прешли у Црну Гору.
Априла 1943. године, заједно са Бором Вукмировићем, боравио је у Ђаковици. Пошто је у то време Светозар Вукмановић Темпо, члан ЦК КПЈ и Врховног штаба НОВ и ПОЈ, дошао је у Призрен, Рамиз и Боро су му кренули у сусрет. На путу за Призрен, упали су у заседу и у борби са италијанским фашистима и балистима рањени и ухваћени. Знајући да су високи руководиоци Народноослободилачког покрета, непријатељ је покушао да мучењем од њих извуче податке о другим члановима покрета. Пошто нису хтели ништа да говоре, одлучено је да буду стрељани. Стрељани су заједно, а на наредбу да се раздвоје, загрлили су се још јаче и кличући Народноослободилачкој борби отишли у смрт.
Улица Драгана Јефтића
Рођен је у Горњем Милановцу, где му је отац радио као чиновник у болници. После завршених студија Права на Београдском универзитету, запослио се као чиновник у банци.
Радничком покрету и Комунистичкој партији Југославије (КПЈ) пришао је за време студија. Разносио је летке, учествовао у демонстрацијама и радио у синдикалној организацији.
У партизане је отишао, јула 1941. године. Био је командант Трновског батаљона Чачанског партизанског одреда „Др. Драгиша Мишовић“. После прве непријатељске офанзиве, новембра 1941. године, са главнином партизанских јединица и Врховним штабом, повукао се у Санџак.
Једно време је био заменик, а од 14. јула 1942. године, командант Трећег шумадијског батаљона Друге пролетерске ударне бригаде. Са бригадом је учествовао у многим борбама у Босни.
У јесен 1942. године одлуком Врховног штаба НОВ и ПО Југославије, послат је у Словенију, да помогне словеначком НОП покрету. Тамо је најпре постављен за команданта бригаде, а јуна 1943. године постао је командант Петнаесте словеначке дивизије НОВЈ. Погинуо је 30. јула 1943. године у борби против Италијана и беле гарде у селу Шумберку, код Новог Места.
Сахрањен је у Гробници народних хероја у Љубљани
Улица Владимира Поповића, Шпанца
Рођен је код Бара. Био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и дипломата СФРЈ и народни херој Југославије. Потиче из официрске породице. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију на Цетињу. Апсолвирао је на Медицинском факултету у Београду.
Још у раној младости, укључио се у рад омладинског радничког покрета. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је постао 1930, а Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1932. године. За време студија на Београдском универзитету је био један од организатора и руководилаца револуционарног студентског покрета. Од 1934—1937. године је био у школи НКВД близу Лењинграда, под надимком Шпанац, где је научио да свира клавир, енглески, немачки и шпански језик, дипломатске протоколе. У периоду од 1935. до 1937. године је био члан, а потом и секретар Универзитетског комитета КПЈ. Због револуционарне активности више пута је хапшен. Учествовао је на Светском конгресу студената-комуниста у Паризу, 1937. године, као представник Београдског универзитета, заједно са Ивом Лолом Рибаром и Милованом Лулом Матићем. После конгреса успео је да се пребаци из Француске у Шпанију и приступи Републиканској армији. Имао је чин капетана Шпанске републиканске армије.
После пораза Шпанске републике, заједно са другим интербригадистима, био је затворен у концентрационим логорима у Француској. Године 1939. успео је да побегне из логора и илегално се пребаци у Југославију. У Београду поново преузима дужност секретара Универзитетског комитета КПЈ, а убрзо постаје и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Касније је био инструктор Централног комитета КПЈ у Црној Гори и Далмацији. Учествовао је у раду Пете земаљске конференције КПЈ, одржане октобра 1940. године у Загребу.
На седници Политбироа ЦК КПЈ, 4. јула 1941. године у Београду, на којој је донета одлука по подизању општенародног устанка, Владо Поповић је одређен за делегата ЦК КПЈ при ЦК КП Хрватске. Учествовао је и на војно-политичком саветовању у Столицама, септембра 1941. године, када је изабран за члана Врховног штаба НОП одреда Југославије.
Поред функције делегата ЦК КПЈ, Владо је у Комунистичкој партији Хрватске обављао разне друге одговорне дужности. Средином 1943. године именован је за политичког комесара Трећег босанског корпуса. Када је 1944. године Коста Нађ, постављен за команданта Главног штаба НОВ и ПО Војводине, Владо преузима функцију команданта Трећег корпуса и добија чин генерал-мајора. У овом периоду корпус је водио борбе за ослобођење Босне и стварање услова за продор јединица НОВЈ у Србију. Новембра 1944. године Владо прелази на рад у централним органима нове Југославије, и ради у Врховном штабу НОВ и ПОЈ и Централном комитету КПЈ.
После ослобођења Југославије, радио је у дипломатској служби. Као дипломата учествовао је на великом броју међународних, регионалних и других скупова. Био је члан југословенске делегације на Париској мировној конференцији, 1946. године. Учествовао је на више заседања Организације уједињених нација, у периоду од 1946. до 1955. године; на Другом самиту несврстаних земаља у Каиру, октобра 1964. и на низу састанака дипломатских представника Југославије са представницима других земаља и организација.
Дом културе у Бару носи његово име, a испред Дома је његова биста. По њему је названа једна улица на Новом Београду.
Улица Jована Миодраговића
Рођен је близу Врњачке бање. По занимању је био учитељ, професор Вукове гимназије и директор Учитељске школе. Једно време радио је у Министарству просвете и црквених послова Краљевине Србије.
Педагошка настојања Јована Миодраговића су се разликовала од настојања осталих учитеља. Он је имао за циљ да измени атмосферу у свом разреду, сматрајући да сваки учитељ треба да буде по својој природи благ, пун ентузијазма, воље и марљивости, као и доброг дидактичког и методичког образовања. Предвиђао је унапред за сваки наставни дан и час шта ће и како радити. Говори о стварању реда, као услова за плански наставно-васпитни рад. У свом делу описује атмосферу која влада у разреду:„За све ово време седи где ко хоће. Кад што хоћу, ја не заповедам; ја питам: хоћемо ли? И они ако рекну “хоћемо”, ми чинимо; ако рекну “нећемо”, нећемо, ми не чинимо. У свему ја се више чувам од говора и утицаја мога, а више пуштам њих да она мисле и да одлучују. И само ако одлука не би била добра, ми не чинимо, и ја им кажем зашто то није добро. То је рад првих дана, док се деца још примају у школу и док се сва не прикупе.”
На предлог Главног просветног савета Министарство је ангажовало Јована Миодраговића као изасланика за преглед рада основних школа у Србији. Није допуштао мешање свештенства у рад учитеља, критички је указивао на слабости наставе у којој преовладава вербализам, механички рад и учење напамет. Упућивао је учитеље како да децу припреме за живот, на који начин се остварује успешна школа. Указивао је на уређивање средине и организацију живота и реда. Значајан допринос васпитно-образовном раду јесте његово залагање за увођење ручног рада као обавезног предмета у основне школе.
Нарочито је инсистирао на: уношењу техничког васпитања што је већи број педагога изостављао; физичко васпитање је стављао на прво место; у редоследу појединих облика васпитања, религиозно је увек имало последње или претпоследње место.
На религију је гледао као на облик свести, подржавао је гледиште да религија није заснована на сазнању, већ полази од човекових осећања. Заступао је мишљење да идеја о Богу потиче из страха: „Народа је вера некада утеха његова у невољи… нада за све оно што он мисли.” Такође каже: „Наука је ствар разума, вера је став срца…” Посебно истиче да ову наставу треба предавати истински са топлином, без силе, избегавајући догме.
Можда ће ово бити од користи за родитеље, учитеље и наставнике јер је полазио је од индивидуализације, активности, свесности, интереса и занимљивости наставе. Залагао се за: начело природности – истиче поступност; начело очигледности – не остаје на нивоу посматрања, већ се уздиже до осмишљавања наставе; начело концетрације – важно за распоред и систематизацију градива у настави; начело васпитности – резултат утицаја који се остварују педагошким радом.
Највећи утицај на Миодраговића вршили су његов професори филозофије са студија у Немачкој. Тако је настало његово интересовање за развој организма, здравље, услове живота и раста ученика. Залагао се за промену положаја ученика у смислу већег поштовања његове личности и слободе и у интересовању за васпитање у специјалним заводима, негу, заштиту и васпитање сиромашних ученика.
Улица Старца Вујадина
Стари Вујадин је српска епска народна песма. Песма говори о српским хајдуцима. Песма спада у Српске епске песме и то у Хајдучки и ускочки циклус.
У њој има много стилских фигура као и много старих речи. У песми је садржана сва сурова збиља хајдучког живота и његов херојски морал: издржати муке, не одати никога.
Булевар Милентија Поповића
Рођен је у Црној Трави, код Лесковца. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Лесковцу. Завршио Технички факултет у Београду. Као студент приступио је револуционарном студентском покрету и учествовао у многим акцијама студената Београдског универзитета. Био је активан и у „Друштву инжењера и техничара“. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је 1933, а Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1939. године. Најпре је био партијски инструктор Окружног комитета КПЈ за Београд, а на Петој земаљској конференцији, одржаној октобра 1940. године у Загребу, постављен је за инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Јануара 1941. године је у Загребу, завршио партијски курс и постао члан Агитпропа (одељења за агитацију и пропаганду) Покрајинског комитета КПЈ за Србију.
После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године остао је у окупираном Београду и учествовао у организовању оружаних акција и диверзија. Због немогућности даљег илегалног боравка у Београду, крајем октобра 1941. године прешао је на ослобођену територију.
Током Народноослободилачке борбе обављао је дужности руководиоца Политодјела Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде и политичког комесара Официрске школе при Врховном штабу НОВ и ПОЈ. Био је већник на Другом заседању АВНОЈ-а, посланик Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије и Привремене народне скупштине Демократске Федеративне Југославије.
После ослобођења Југославије, обављао је разне одговорне друштвено-политичке дужности у СР Србији и СФР Југославији. Био је повереник унутрашњих послова Србије у првој влади др Благоја Нешковића, од 1944. до 1945.; председник Планске комисије у другој влади др Благоја Нешковића, од 1945. до 1948.; министар спољне трговине у Влади ФНР Југославије; министар финансија у Влади ФНР Југославије; члан Савезног извршног већа, од 1953; председник Савезног савета за научни рад, од 1958; генерални секретар Савезне конференције ССРН Југославије, од 1963. до 1967; председник Савезне скупштине СФРЈ, од 16. маја 1967. до 8. маја 1971. када је изненада умро
Најдужа зграда на свету
Да ли сте већ чули да се у Београду налази једна од најдужих зграда на свету? Популарна Ламела, Цик-цак зграда или Меандра, само су неки од назива који носи најдужи стамбени објекат, од скоро 1.000 метара са чак 62 улаза у којој станује око 3.500 људи. У њој је 795 станова са 5.152 прозора и 6.380 врата.
Објекат се налази у новобеоградском блоку 21, а обухвата чак четири улице – Михајла Пупина, Зорана Ђинђића, Милентија Поповића и Антифашистичке борбе. Зграда има 6.380 врата и укупно 5.152 прозора. Чувена петорка грађевинаца: Михаила Чанка који је са Леонидом Ленарчићем, Мишом Матићем, Иваном Петровићем и Иваном Симовићем, и саградили су је шездесетих година прошлог века. На почетку су у овој згради живела само војна лица, затим њихови наследници, а онда и нови власници. На први поглед, може се помислити да ове зграде и нису нешто посебно, међутим права величанственост и величина Меандре може се сагледати тек из птичје перспективе. За оне који се први пут нађу у овом крају, проналађење тачне адресе је права авантура. Како се зграда води на четири адресе, сналажење је доста лакше уколико знате тачну локацију која вам је потребна. Зграда годинама уназад функционише као град у малом. Испресецана је парковима, школама, вртићима, игралиштима за спорт и рекреацију, пијацом и кафићима.
Улица Палмира Тољатија
Рођен је 1893. године у Ђенови, у средње имућној породици.
Пре Првог светског рата био је члан Италијанске социјалистичке партије. Учествовао је у рату као добровољац, али се разболео, па је послан кући. Након тога је сарађивао с Антонијом Грамшијем
Био је један од оснивача Комунистичке партије Италије 1918. године. Након што су фашисти затворили Грамшија, постао је нови секретар КПИ. Фашисти су забранили легално деловање КПИ, након чега је Тољати деловао у иностранству (Совјетски Савез, Француска). Године 1935, постао је члан Секретаријата Коминтерне. Године 1939, био је накратко затворен у Француској, али је убрзо пуштен и за време Другог светског рата био у Москви, одакле је позивао италијански народ на отпор фашизму и нацистичкој марионетској држави Сало.
У Италију се вратио по ослобођењу. У земљи је заузео линију против насилне и оружане борбе као начина комуниста да дођу на власт. Неко време је био министар правосуђа Италије. Био је заменик премијера у Де Гасперијевој влади.
Тољати и сви остали министри из КПИ избачени су из владе, под притиском америчког председника Харија Трумана. Иста ствар догодила се и с француским комунистима. На Тољатија је почињен атентат. Био је погођен три пута и озбиљно рањен. Неколико дана његов је живот висио о нити, а за то су време широм Италије покренути масовни штрајкови. Био је Тољати носилац листе на првим послератним изборима. На изборима је победила Демохришћанска партија, првенствено због велике америчке подршке и опструисања рада КПИ. Под Тољатијевим вођством, КПИ је до 1950-их била друга најјача политичка партија у Италији. Интервенција Совјетског Савеза у Мађарској 1956, изазвала је расцепе у многим комунистичким партијама, али је Тољати подржао став Совјетског Савеза везан уз Мађарску.
Палмиро Тољати умро је током одмора на Јалти. У његову част, Ставропољ на Волги променио је име у Тољати, град у којем је Тољати био кључан за формирање индустрије аутомобила АутоВАЗ у сарадњи с италијанским Фијатом.
вртићима, локалима, игралиштима, а своје место пронашао је између осталог и тениски терен.
Улица Париске комуне
Париска комуна је представљала власт која је управљала Паризом неких два месеца 1871. године. Те године Париз су освојили Пруси, а нова влада састављена претежно од монархиста, није успела да збаци народну гарду и ухапси републиканце па се сели у Версај. 18. марта народ излази на улице и преузима контролу над Паризом. Основали су комуну у којој је народ сам контролисао град и покушали су да уведу једнакост, братство и слободу за све. Претходне године почетком септембра Пруси су били пред Паризом, царство је срушено и проглашена је република. Образована је влада националне одбране и формирана је Национална гарда коју су претежно сачињавали радници. Долази до сукоба гарде и владе која је састављена од представника буржоазије и гарда заробљава чланове владе. Сукоби су у марту најжешћи и убијају председника Луј Адолф Тјера. Спаљена је гиљотина и срушен споменик Победника, за већину симбол мржње међу народима. Успоставља се начело: алат и фабрике радницима, земља сељацима, а рад свима.
Неко је од познатих револуционара једном приликом рекао да је у животу револуционара најтеже када по освајању власти не може да спроведе у дело оне идеале за које се борио и када изневери начела револуције.
Тако се и овде чланови Комуне цепају. Комуну је омогућио грађански устанак свих револуционарних снага у Паризу после Француско-Пруског рата који завршен поразом Француза. Овим историјским делом први пут је извршена револуција где је срушено царству и успостављена република.
На доњој фотографији из друге половине прошлог века приказани су делови овог блока зграда.
.
