Нови Београд, Улице од Дунава до Булевара Николе Тесле

Прикупио, читао, понешто знао и обрадио

Воја Марјановић

mail: voja-sila@moj-beo-grad.com

Улице ове општине долазећи са Бранковог моста су Булевар Михајла Пупина и десно Булевар Николе Тесле. Улице између ова два булевара су: Ушће, Трешњевог цвета, Алексиначких рудара, Кларе Цеткин, Земунски пут, Прве пруге, Гоце Делчева, Џона Кенедија, Капетана Радича Петровића, Цветна, Радоја Дакића, Петра Кочића, Џорџа Вашингтона, Луја Адамича, Генерала Жданова, Отона Жупанчича, Палмира Тољатија, Јована Миодраговића, Старца Вујадина, Ивана Цанкара, Александра Дубчека, Јернеја Копитара.

Назив Нови Београд први пут се помиње по истоименој кафани власника Петра Кокотовића, отвореној 1924. у улици Тошин бунар. Нешто касније, 1939. године излази у Земуну и први број недељног листа “Нови Београд”.

Председник Београдске општине, чувени Влада Илић и заступник конзорцијума „Данска група“ Пер Кампман, 1938. године су потписали уговор о исушивању и насипању земљишта на левој обали Саве за потребе градње Новог Београда.

„Данску групу“ чиниле су фирме „Кампсакс“, „Хајгард и Шулц“ и „Карл Нилесен“. Испумпавање и насипање песком ангажован је дански пловни усисни багер „Сидхавен“.

Како је Нови Београд био мочварно подручје песком је засипана зараван више од три деценије па се тако Нови Београд подиже на дебелом песковитом наносу. Насипање се врши, системом одводних цеви, а право насипања имали су Холанђани који су ангажовани са својом механизацијом и бродом багером.

Прво насеље подижу рибари, лађари и други бескућници око Старог сајмишта. Истовремено јавља се и друго насеље Тошин бунар, а затим и радничко насеље око Земунског аеродрома, данашњег „Ер порт ситија“.

Изградњу Новог Београда започеле су омладинске радне бригаде 1948. године, а општина је образована 1953. године. Пројекат изградње Новог Београда је направио Никола Добровић, који има улицу на Бежанијској коси. Становници су са Београдом били повезани лошим путем преко Земуна до железничке станице код хотела „југославија“, па возом или лађом до Београда, или чамцима преко Саве. После Другог светског рата саграђен је Студентски град са 52 павиљона.

Изградња Новог Беогарда имала је три фазе. Прва фаза је изградња павиљонског насеља Тошин бунар и Студентског града на класичан начин и по типским пројектима. Друга фаза је започета 1958. са градњом солитера. На песку се први пут примењује монтажни систем где су уграђивани елементи од пренапрегнутог бетона. Трећа фаза је од 1960. године изградњом солитера на санираном мочварном тлу.

Преносим причу Зорана Николића од 23. августа 2017. године; Београдске приче: Борба са мочваром на Ушћу.

Радови на “протеривању” новобеоградских баруштина 1938. били у пуном јеку. Током три предратне године насипана област на којој је данас парк поред ушћа Саве у Дунав.

Рефулирање је стручан термин за насипање једне области мокрим песком. Таква подлога се слеже знатно брже него да је песак био сув, и ускоро се ствара добра основа за градњу.

Тако је поникао и Нови Београд, али ова идеја је била предратна, а не тековина новог, комунистичког друштва како су то прокламовали победници такозване социјалистичке револуције после Другог светског рата.

Београдске приче: Рађање једног шеталишта; Зоран Николић, 26. јануар 2019. Поглед на предратни град: Значајан део новобеоградске обале Саве уређен је пре Другог светског рата. Предратни Београђани су овај део прозвали Дански насип, по земљи из које су дошли градитељи.

Давне 1938. године, када је почело остварење првих грађевинских корака на левој обали Саве, непознати фотограф из Данске направио је прве кадрове који су обележили то доба. Тада су два предузећа из ове земље почели радове на насипању првих парцела на простору данашњег Новог Београда. Шта више, тада је савска обала коју данас познајемо добила прве обрисе.

Како је заиста изгледао Београд тих, предратних година? Био је знатно другачија и видно мања варош. Пре Другог светског рата данашња метропола броји нешто више од 300.000 становника. Био је то град који још није значајно искорачио на леву савску обалу.

На простору данашњег Новог Београда простирао се само Стари аеродром, док је у приобаљу био Стари сајам. Истина, постојало је Удружење љубитеља леве обале Саве, који су створили прво насеље које су прозвали Нови Београд. У седам улица биле су нанизане куће које су чиниле углавном виле и викендице добростојећих житеља главног града. То је насеље које се данас простире између Бранковог и Старог савског моста.

Иако ово насеље данас не спада у репрезентативне делове града, у предратном Београду било је потпуно другачије. Они који су имали новац и желели да га уложе у некретнине неретко би правили куће у овом делу.

Потом се испоставило да је ово насеље ипак подигнуто без правне основе, дакле, било је нелегално. Али, одлуком Државног савета, односно тадашње владе, насеље је легализовано 1940. године.

На сачуваним фотографијама виде се и делови насипа који данас познајемо на шеталишту које води до Ушћа. Предратни Београђани су овај део прозвали Дански насип, по земљи из које су дошли градитељи. Тако је значајан део приобаља изграђен још током предратних година, између 1938. и 1941. године.

Данашњи изглед дела где се Сава улива у Дунав настао је управо тада. Значајан део где се две реке спајају био је другачији, па су тада грађевинци насули велике количине земље како би цела област била култивисана и стабилна.

У то време Београд и Земун били су сасвим другачије спојени. На месту данашњег Бранковог моста налазио се Мост краља Александра, а затим је пут водио укосо, преко простора где се сада налази Палата Србија (некадашњи СИВ). Пут је био од камених коцки, а од 1935. године уз њега је била постављена и трамвајска пруга.

Ма како то данас чудно изгледало, Београд и Земун били су повезани трамвајском линијом, а трамваји су носили ознаку “14”. Од Хотела “Москва” ова шинска возила су се спуштала ка Зеленом венцу, па потом преко моста. Досезали су центар Земуна, до Хотела “Централ”.

Шеталиште какво данас познајемо дорадио је пројектом легендарни архитекта Брана Јовин. Доњи део данашњег приобаља уређен је седамдесетих година прошлог века, а вешти архитекта је савршено уклопио целину коју данас познајемо са делом коју су пре рата Београђани прозвали Дански насип.

Предратни градитељи Новог Београда били су сачињени од два предузећа која су прозвали Данска група. Чинили су их “Hojgor и Šulc” и “Kampsaks”. ” Агнажовали су наше раднике али су страчњаци дошли из ове далеке земље.

Београдске приче: Како је изгледала последња кућа на Ушћу; Зоран Николић, 8. септембар 2018.

Тешко је замислити призор у којем на огољеној, новобеоградској обали Саве стоји само једна усамљена кућа. Ово скромно здање стајало је ту до краја тридесетих година прошлог века, када је коначно “историја дошла по своје”, а неугледни кућерак срушен.

Па ипак, прича је почела знатно раније. Снимак овог здања начинио је фотограф “Данске групе”, конзорцијума два предузећа која су насипала област на којој се простире данашњи Новог Београд. Насипање је почело 1938, а окончано је три године касније, пред почетак Другог светског рата.

Пре тога су овде биле баре, стараче и мртваје, које су овај део данашњег престоног града чиниле крајње неприступачним и непријатним. Уз обалу је допирао друм који је стизао до самог Ушћа. А тамо се налазила ова кућа и одатле сећање на њу.

Била је то преостала караула из које су последњи пут Аустроугари са своје територије упућивали злокобне и намрачене погледе ка тадашњем Београду. Границу је чинила Сава, а овде је већ почињало “црно-жуто” царство, како су га још звали.

Београд је престао да буде погранични град после Првог светског рата, када се границе новонасталог Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца померају знатно северније.

По окончању Великог рата нисмо били сасвим сигурни на који начин би град требало да искорачи на леву савску обалу, мада су идеје о таквом проширењу биле све чешће. На крају, радове на насипању отворио је тадашњи председник Министарског савета, односно владе Милан Стојадиновић 20. маја 1938. године. Неколико година касније, у фебруару 1941. године велики архитекта Драгиша Брашован отворио је душу новинарима листа “Време”, када је обелоданио идеју да се подигне Нови Београд, као и да је планирано да у том, модерном насељу буде настањено око пола милиона људи.

Као и многе друге сјајне идеје и ову је прекинуо Други светски рат, да би је касније ипак реализовале нове, комунистичке власти. На челу тог пројекта био је Никола Добровић, за којег данас тврде да је родоначелник Новог Београда. Ипак, учешће Брашована не бисмо смели да гурнемо у историјски запећак.

Враћамо се старој кући. До ње је у аустроугарско време водио прашњави друм који су ондашњи властодршци ове области звали Друм Марије Терезије. У славу једне од највећих владарки свог времена, ова џада је дуго носила њено име, све док и коначно пут није пресељен. У ствари, ако ћемо баш сасвим прецизно, остаци тог пута и сада воде кроз насеље које зовемо Старим сајмиштем, и то је централна саобраћајница која пролази кроз њега.

Тако се Марија Терезија повукла са ових простора, као и њени потомци. Караула је још подуже време остала да самује уз речну обалу, све док није засметала радницима који су милионима тона песка насипали целу ову област. Тада је дошло време да и њу сруше.

Караула је одживела свој живот, прегурала је један, велики рат, али је онда остала непотребна за сврху за коју је била сазидана. Војске и бојовници су се повукли, границе су премештене далеко од Београда, а кућа је засметала онима који су почели да праве насип који је до данас остао обележје престонице.

Тек понеко сећање и старе фотографије подсећају на мир неког далеког, летњег дана од пре осам деценија. И неки стари Београд који је у време када је овај сниматељ стварао фотографије – имао тек око 300.000 становника.

Прво је требало ваљано измерити и уцртати све координате који ће бити важни за насипање ове области. А за тај посао су били најважнији геометри. Стари фотографи су сачували и њихов “тим” у “акцији” у време док, вероватно, нису ни слутили како ће данас изгледати овај део града.

Свако ко се данас усуди да кука што у граду има много комараца требало би да зна да је Београд био веома тежак за живот у предратном периоду, поготово када су ови “крволоци” у питању. Наиме, новобеоградска страна била је препуна бара које су, опет, биле одлично легло за комарце

Старе баре су биле обрасле трском, и представљале су савршено станиште за ове инсекте. Истина, новобеоградска страна није била једино легло комараца, јер је дуго на другој савској обали била Бара Венеција, све до друге половине 19. века, где је ових инсеката било безброј, као и на месту данашње Бајлонијеве пијаце, у дну Скадарлије.

Ушће до краја тридесетих година није било тако прецизно одређено као данас, већ су се и Сава и Дунав често изливали, поготово с пролећа када се отопи снег, а вода учини да реке надођу.

Тада је постојало још једно острво, уз Велико и Мало ратно. Звало се Врбак, а њега су први новобеоградски урбанисти спојили са обалом, пошто су насули канал који га је од ње одвајао. Тако данашњи шетачи између Хотела “Југославија” и самог Ушћа у ствари корачају кроз део који је до рата такође био омање острво.

Иако је потоња, комунистичка пропаганда говорила како је све што је везано за настанак Новог Београда настало под њиховим режимом, истина је била нешто другачија. Целу област од данашњег Бранковог моста до Ушћа, и потом према Хотелу “Југославија” насули су радници ова два предузећа током последње предратне деценије.

Караула је оџивела свој живот, прегурала је један, велики рат, али је онда остала непотребна за сврху за коју је била сазидана. Војске и бојовници су се повукли, границе су премештене далеко од Београда, а кућа је засметала онима који су почели да праве насип који је до данас остао обележје престонице.

Подсећамо, у далекој геолошкој прошлости Сава је текла уз данашњу Бежанијску косу. Ма како то из ове перспективе чудно изгледало, управо тако је било. Потом се река постепено померала ка Београдском гребену, остављајући за собом стараче или мртваје.

Велико Ратно острво

Уже подручје града обухвата и два речна острва Аду Циганлију на Сави и Велико ратно острво на ушћу Саве у Дунав. Велоко ратно острво настало је стварањем воденог успоравања приликом судара вода Дунава са Савом, које на ушћу стварају подводну баријеру за наносе. Дужина му је 2,50 километра а ширина 1,05 километра. Ненасељено је и пошумљено и велико је станиште животиња и птица. Крај Великог ратног острва, јужно, у дунавском рукавцу, налази се Мало ратно острво. дужине 700 метара, а ширине око 200 метара. Велико ратно острво настало је крајем 14. века, а Мало ратно острво крајем 18. века.

Палата Републике Србије, некада СИВ, Булевар Михајла Пупина број 2

Прва саграђена велика зграда и има облик положеног римског броја 1. Првобитни план за изградњу седишта владе ФНРЈ усвојен је 1947. године. Загребачки архитекта Владимир Поточњак победио је на конкурсу, који је реплика Корбизијевог ЦУМ-а у Москви из 1928. године. Сличност је и у томе што тамо са друге стране реке Москве а наша је између Дунава и Саве, што се објашњавало са новим социјализмом и раскидом са старим. Градња је почела 1948. године и наиђе Резолуција ИНФОРМБИРО-а. Радови се прекидоше. Градња је настављена 1955, године а завршена 1961. године за Прву конференцију несврстаних земаља, 1. септембра. Ове 2021. године славима 60 година од ововог величанственог скупа.

Као дете а имао сам тада 13 година, наставница нас је водила да видимо то чудо и веру у социјалистичку визију и будућност. Те године је и Гагарин облетео око земље, Иво Андрић добио Нобелову награду, Душан Вукотић је добио Оскара за анимирани филм, обновљен Бранков мост али само једна трака да би после двадесетак година се проширио и срушио чувени надвожњак где смо имали студентске демонстрације.

Пре тога смо ишли у Земун возом до хотела Југославија и ту силазили или лађом са пристаништа. Нови Београд је тек почео да се гради и то први павиљони код Института мајка и дете. Саграђен је и Студентски град. Био сам у основној школи и учитељица нас је возом одвела на ескурзију до хотела Југославија. Ми несташна деца хтели смо да наберемо банбусе у мочвари и негде где се данас налази Десета београдска гимназија изгубили смо се у песку као у Сахари. Плакали смо и лутали док нисмо стигли до бродоградилишта где је данас Мост на Ади. Ту нас нађе неки рибар и пребаци преко Саве до Мостара.

Да се вратим на грађење СИВ-а. Нове власти нису хтеле велике архитекте Драгишу Брашована и Милана Злоковића, човека рођеног у Трсту који је пројектовао Универзитетску дечју клинику у Тиршовој улици, већ Михаила Јанковића који је пројектовао стадион ЈНА сада Партизанов стадион. Од данашњег изгледа једино није завршен торањ од 12 спратова, налик Брашовановом торњу на палати Дунавске бановине у Новом Саду, да не би потсећала на предратно време. Понекад се могу видети стари људи који шетајући нешто траже. То су заточеници Голог отока који су секли и резајући камен уписивали само њима тајне знакове и шифре и деценијама после су их тажили по стазама око палате свог великог и недостижног непријатеља.

ТЦ „Ушће, некада ЦК КПЈ, Булевар Михајла Пупина број 4

Када је требало да се почне са градњом зграде ЦК КПЈ, речено је да треба направити такву зграду која ће бити израз креативне снаге, снажан симбол Партије која води народ у борби за изградњу земље и у изградњи културног и економског просперитета. Зграда мора бити доминантна и масивна. 1959. године расписује се конкурс за кулу од 100 метара, без тераса и украса, правоугаону и оштрих ивица, чији стил треба да буде интернационални, налик Светском трговинском центру или нови град Бразилија. Зграда је обложена алуминијумским материјалом од кога се праве авиони. Имао је 360 канцеларија, 12 кабинета, 20 сала и 10 лифтова. Отворен је 1964. године, а ми смо се дивили и балили од среће као Циганче кад види колач јер смо добили „светско а наше“. Имала је 23 спрата и 85 метара је висока.

Постојао је и план рушења овог здања од стране емиграције. Никола Каваја антикомуниста хтео је да сруши срце Титовог режима па је у јуну 1979. године у Чикагу отео авион и у Њујорку је ослободио таоце заузврат да добије авион боинг 707 којим би прелетео Атлантик. Приликом узимања горива предао се у Ирској и није стигао у Београд и није срушио Кулу. Али, зато су нам стигли НАТО авиони и „Милосрдни анђео“, 1999. године и 12 крстарећих ракета је покушало да је сруши али се само накривила и изгорела али је остала да стоји.

Тајна је у темељима који почивају на пешчаном јастуку који је смештен у челични оклоп. Притисак у пешчаном јастуку регулише се и контролише манометром који региструје одступања у слегању песка под притиском бетонске плоче а комбинација песка и челичних шипова уравнотежава силе притиска. Ову генијалну статику је осмислио статичар Милан Крстић, који је дао и статику Београдског сајма 1957. године и Авалског торња 1961, године, оног првог. Милан Крстић је иначе и унук нашег познатог сликара Ђорђа Крстића. Ни темељи ЦК, ни Торња нису срушени. Срушен је врх и стадала је опрема ТВ Кошава а Џеми Шејн џукац НАТО снага није смео да призна пораз па је изјављивао као да и нису хтели да га сруше, већ само мало да га оштете. Милан Крстић је обновио зграду тако што је уравнотежио кров, такође са песком, нивелисао је прфил и пресвукао га је новим материјалом и створио је пословни центар симбол новог доба и нове иддеологије.

Данас је овде пословна зграда коју је купио Миодраг Костић па Петар Матић и направише од 18.000 кв метара 180.000 квадратних метара. Конкурисао је и Слободан Павловић који је саградио за џабе Павловића мост и хтеде да зида облакодер од 96.000 кв метара али му не дадоше. Нови објекат од 30.000 кв метара, који се налази поред овог објекта, је 2020. године завршен, па ће све имати око 210.000 кв метара.

Коментар је непотребан.

Булевар Николе Тесле

Сви знамо мног о Николи Тесли, па ћу рећи понешто значајно из његовог живота. Био је српски и амерички проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом.

Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака.

Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима.

Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен.

Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — Тесла.

Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.

Никола је рођен у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној Цркви Светог Петра и Павла у Смиљану. У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, инстиктивно је решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.
Тешко се разболео на крају трећег разреда школе. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.
Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике у Политехничој школи у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија), кренуо је са 19 година.
Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку. Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Оба пута бива одбијен.
Напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији, а потом, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије. Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки, али је слушао предавања из физике и електротехнике. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије. Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.

Парохијска Црква Св. Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске. Фотографија је снимљена 1905. године.
Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.
У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак.
Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним.
Тесла је, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора. У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.
Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка…. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа.

Сијалица гори у Теслиној руци Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m.

Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над његовом фирмом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка.
Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је двадесетак година касније, радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”.
Становао је Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани. На његов 75. рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине.

У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави. Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.
Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2.000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче.
На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму „Тамо далеко“. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије. Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Кажу да је ово радио Трампов стриц који је покупио из његове собе већину цртежа и докумената. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената.
Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду.
Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји.
У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу. У овом периоду је Тесла био друштвено активан. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа.
Имао је више од 700 заштићених патената и иновација. Његово име уведено је у Дом славних проналазача Америке. Најзначајнија награда у домену електричне енергије зове се Награда Николе Тесле, а додељује је Савет Електро инжењера — IEEE. Осам америчких држава (Њујорк, Њу Џерзи, Пенсилванија, Колорадо, Невада, Минесота, Аризона и Индијана) прогласиле су Теслин дан рођења за државни празник. Тог дана, између осталог, на свим јавним зградама мора се истаћи државна застава, а учитељи у свим школама један час посвећују Тесли.
Говорио је много језика — српски, енглески, немачки, италијански, француски, чешки, мађарски, латински и словеначки. Многи данашњи обожаваоци Тесле су склони веровању да је он „човек који је изумео двадесети век” и називају га „Прометеј 20. века”.
Хотел „Југославија“, Булевар Николе Тесле број 3

Београд је добио хотел у то време један од највећих и најликсузнијих у свету. Хотел је површине око 57. 000 квадрата колико приближно износи и површина свих хала Београдског сајма. У то врене само је хотел „Росија“ у Москви био већи. Кажу да броду или хотелу не треба давати име државе, ради баксузлука. Шта, ако се сруши или потоне или нестане?
Тито је донео одлуке да се као симбол социјализма изграде 3 капитална објекта: СИВ, ЦК и Хотел Лукс да га потсети на рад у Москви у Коминформу. Изградња хотела трајала је 20 година. Камен темељац удариле су омладинске бригаде 1948. године. Скелет је као аветиња стајао до 1961. године да би се завршио 1969. године. Од предвиђених 400 постеља стигло се до 1.000 постеља, 600 соба, 20 апартмана и 6 резиденција од по неколико соба. До би се обишао уздуж и попреко треба 5 сати хода. У кухињи може да се спреми обед за 3.000 душа.
Ко није био у хотелу тај није знао шта значи бити Београђанин, а тек купање у базену. У базену сам пар пута видео и Оливеру Вучо, касније Шакић и Катарина, а у сали на спрату слушао Лепу Брену када се пробијала и постајала звезда. Овде смо Љиља и ја прославили мој одлазак у Ирак на место директора почетком 1979. године.
Пре 50 година била је на врхунцу славе, када је гостила најпознатије политичаре света. Нови суноврат хотела уследио је деведесетих, да би 1999. хотел био бомбардован.
И ви се питате – да ли говоримо о држави Југославији? Или, пак, само о једном хотелу? „Невероватно је колико је судбина једне државе и једног хотела, који обоје носе назив Југославије, слична и испреплетана”, каже за „ББЦ на српском“ Никола Миликић из Историјског музеја Србије.
„Хотел Југославија је био највећи у СФРЈ и његова намена је била управо то – да покаже колико је држава јака и велика – финансијски, али и политички и културно.” На хотел Југославија „не би требало гледати изоловано, већ као део једног огромног градитељског подухвата из периода социјализма – што је и потврђено изложбом у МОМА музеју у Њујорку”, каже Бранислав Димитријевић, историчар и теоретичар уметности. Хотел који памти госте попут британске краљице Елизабете, Нила Амстронга и Ричарда Никсона овог августа слави 53 године постојања. Била је то монументална зграда са седам спратова.
И пола века историје Југославије. Опет се питате – које?
Требало да се зове Београд, али је звучало превише обично. Лустер који се налази у самом холу хотела тежак је 14 тона. Од када је обновљен, има на себи 42.000 „сваровски” кристала и 5.000 сијалица. И данас је међу највећим на свету, а замислите како је тек било пре 53 година. Тада је и званично ушао у Гинисову књигу рекорда.
Хотел Југославија је свакако најрепрезентативнији такав објекат у Београду, али и највећи у целој СФРЈ, каже Димитријевић. Здање је испрва требало да се зове Београд, али је име промењено у Југославија из потребе за грандиозношћу, додаје историчар Миликић. „То је тада било нешто потпуно ново.” Архитектонски конкурс за овај објекат, односно за државни репрезентативни хотел „Београд”, како је тада планирано да буде назван, расписан је 1947. године. Прву награду добио је Пројектни завод Хрватске, наиме, а њихов предлог је тада означен као изразито модеран и требало је да одговара идеји о Новом Београду као савременом граду.

Хотел Југославија је свакако најрепрезентативнији такав објекат у Београду, али и највећи у целој СФРЈ, каже Димитријевић. Здање је испрва требало да се зове Београд, али је име промењено у Југославија из потребе за грандиозношћу, додаје историчар Миликић. „То је тада било нешто потпуно ново.” Архитектонски конкурс за овај објекат, односно за државни репрезентативни хотел „Београд”, како је тада планирано да буде назван, расписан је 1947. године. Прву награду добио је Пројектни завод Хрватске, наиме, а њихов предлог је тада означен као изразито модеран и требало је да одговара идеји о Новом Београду као савременом граду.
Градња хотела је кренула великом борбом са отежаним финансијским средствима а и мочварном и песковитом терену, јер се налази на простору речне обале, као и радним акцијама. Као што је „друга Југославија настала на темељу антифашистичке борбе, тако је хотел био одлука да се изгради нешто из те борбе”, каже Миликић: „Здање је требало да покаже колико Нови Београд може да се изгради јер су зграда СИВ-а (данашња Палата Србије) и Централног комитета (данашња зграда Ушћа) су пројекти који су грађени заједно са хотелом.” Пратећи ток државе, идеја је стопирана када се Југославија нашла пред првим проблемом, када је Тито рекао чувено „не” Стаљину, када је наступила Резолуција Информбироа и велика економска и друштвена криза. Коначно, изградња прати и економски успон СФРЈ. „Те 1967. године када је хотел отворен, Југославија је требало да покаже колико је држава јака – финансијски највише јер смо били ту између Запада и Истока.” То није био обичан хотел, већ је, додаје Миликић, „пројектован као луксузно здање за стране државнике које је страним владарима требало да покаже успех и снагу југословенског самоуправног социјализма”. „Од друге половине 1960-их и током 1970-их Југославија почиње да води несврстану политику, а и сам хотел је требало да покаже да то функционише и да имамо новца.”

Југославија (али хотел) у бројкама: Највећи хотел у СФРЈ; Више од 600 соба и апартмана; Ресторани са више од 800 места; Седам спратова главне зград; 14 тона тежак лустер са 40.000 хиљада кристала, који је ушао у Гинисову књигу рекорда
Ко је све био гост хотела: Британска Краљица Елизабета; Амерички председници Ричард Никсон и Џими Карте; Либијски вођа Муамер Гадафи; Астронаути Нил Амстронг и Баз Олдрин; Немачки канцелар Вили Брант; Певачица Тина Тарнер; Глумац Кевин Костнер
Хотел „Југославија“ је грађена по пројекту архитеката загребачке школе модерне Младена Каузларића, Лавослава Хорвата и Казимира Остроговића. „У питању је био домаћи производ, није било страних архитеката”, каже историчар Миликић. „Иако су тих година велику улогу у грађену земље имали новац и кредити из Америке, акценат је био на томе да смо све сами направили.”

У хотелу је чувену продавницу одеће имала и Светлана Разнатовић Цеца, естрадна певачица и супруга убијеног Жељка Ражнатовића Аркан, оснивача и главног команданта Српске добровољачке гарде.
У ноћи између 7. и 8. маја 1999. године, два пројектила бачена су на западно крило хотела. У бомбардовању је уништено и ово здање. То је једна од најтежих ноћи у којој је авијација НАТО-а у четири таласа жестоко бомбардовала и најстрожи центар града, амбасаду Кине на Новом Београду и шире, писао је тада недељник Време.
„Британски министар иностраних послова је сутрадан рекао да је хотел Југославија, у ствари био на мети, те да је то била’легитимна мета’ зато што се ‘сматра да се користи као штаб лидера паравојних снага Аркана'”, писало је Време. „Аркан је рекао да’штаб Тигрова’ није погођен и да они нису чак ни ранили ниједног ‘тигра’ и да’тигрови’ спремни чекају НАТО.”
То је и била ноћ када је Америка бомбардовала амбасаду Кине, бомбардовање РТС-а је било пар дана раније. Овим је направљен преседан и довело је до „деградације међународног закона”. За то време су у холу и у свечаним салама које изгледају као да је кроз њих прошао торнадо, келнери рашчишћавали стакло, додао је репортер Времена.
„То није неки јединствен пример да се наслеђе из периода социјализма урушава. То је све део историјског ревизионизма и потребе да се докусури сећање на социјалистички период”, објашњава теоретичар уметности Димитријевић.
Димитријевић пише о културном наслеђу социјалистичке Југославије, а аутор је и књиге „Потрошени социјализам”, а овај хотел је за њега „свакако један од најрепрезентативнијих објеката”: И у другим случајевима занима ме како нека зграда која је створена у оквиру неке специфичне друштвене имагинације преживљава или не крај те имагинације.

Посебно шта се дешава са објектима изграђеним током социјализма, додаје Димитријевић, да је „та друштвена имагинација сведена – на имагинацију катастрофе”.
Хотел Југославија је након бомбардовања припао „Дунав осигурању”, а Агенција за приватизацију га је продала из трећег покушаја 2006. године компанији „Алпе-Адрија хотели” из Београда за 31,3 милиона евра. Продат је по знатно нижој цени од почетног износа од 42 милиона евра, а на лицитацији су учествовале и Плуто интернационал и КЛЦ холдингс из Луксембурга. У медијима се спекулисало да је тајни сувласник био и хрватски бизнисмен Андрија Кевић. Комплекс је затим продат инвестиционом фонду QСQ са Кипра. Тренутно, хотел је у власништву Рил холдинга, фирме из Београда, а име директора Рајан Рајичић, стоји на сајту Агенције за привредне регистре (АПР).
Поред бројних најава да су страни инвеститори заинтересовани да уложе новац у здање, хотел је поново почео са радом крајем 2013. године као Гарни хотел са три звездице. Сам појам гарни у туризму значи да има само услугу ноћења и доручка и да се подразумева да гост неће много времена проводити у смештају.
Има 132 собе на дунавској страни на трећем, четвртом и шестом спрату, као и седам ресторана, продавница и око 100 канцеларија. У оквиру комплекса налази се и Гранд Казино Београд и кинеска туристичка агенција. Данас у хотел махом долазе посетиоци из бивше Југославије или спортисти када се организују велика такмичења. Хотел је требало да добије луксузне две куле. Идеја је била да постане део ланца Кемпински и постане опет луксузни хотел од пет звездица. Ни две куле и додатне две звездице нису заживеле. Лустер и даље изгледа импозантно, али више није највећи у Европи. Имао је лустере са 26.000 сијаличних грла. Звали су га западњачки хотел са источњачким ценама. Овде у договору са особљем и полицијом су ординрале „курвијановићке“ високог стила и поред званичне забране проституције.

Иако је преко 20 година „рањен“, ми који смо ово место посећивали више волимо да седнемо на његову терасу него на неки од безброј сплавова. Шта ћете носталгија за Долче Вита што би рекао Федерико Фелини у истоименом филму са Марчелом Мастројанијем, Анук Еме и Анитом Екберг којој смо се дивили јер је била прва дива са огромним грудима без силиконима, из 1960. године. Срушен је свуда у свету Долче Вита као и хотел Југославија који је погођен од стране НАТО-а, наводно зато што је Аркан имао коцкарницу и то је требало срушити а остало је колатерна штета.