Нови Београд, Улице око Фонтане

Ђинђић је студирао филозофију на Универзитету у Београду, а паралелно је похађао и предавања из историје уметности, социологије и економије. Посебно интересовање је показивао за Петра Кропоткина, чија је дела преводио на српски и критичку теорију друштва, познату под називом Франкфуртска школа.
С групом истомишљеника, Ђинђић је убрзо преузео руководство Савеза студената на Филозофском факултету. Почетком јануара 1974. године, савези студената из Београда, Загреба и Љубљане, организовали су студентски скуп у Љубљани. За скуп је био припремљен „Нацрт резолуције савеза студената филозофских факултета у Београду, Љубљани и Загребу“, који је указивао на постојање кризе југословенског друштва и са радикално левих позиција критиковао тадашњу комунистичку власт. Након што је словеначка полиција брутално спречила одржавање студентског скупа, организатори су, укључујући и Ђинђића, ухапшени. Ухапшени студенти су формирали штрајкачки одбор, због чега су били свакодневно нападани у штампи. У Љубљани је одржано суђење, на коме су шесторица студената, међу којима и Зоран Ђинђић, били осуђени на по годину дана затвора. Међутим, притисак међународне јавности помогао је осуђеним студентима да избегну издржавање затворске казне. Након што је осуђен од стране комунистичког режима и преко партијских медија због покушаја организовања независног политичког покрета југословенских студената, Ђинђић је емигрирао у Западну Немачку, захваљујући интервенцији бившег канцелара Немачке Вилија Бранта, који је убедио власти да пусте Ђинђића у Немачку уместо да издржава казну у Југославији. Наставио је студије филозофије код професора Јиргена Хабермаса у Франкфурту. За време боравка у Франкфурту, Ђинђић је често посећивао књижару „Карл Маркс“ у којој је у то време радио Јошка Фишер. У лично пријатељство, то познанство је прерасло тек 20 година касније. Ово је постало предмет шпекулација у смислу Фишеровог ранијег пацифизма и његове касније улоге у нападима НАТО-а на СР Југославију.
Године 1989, Ђинђић се вратио у СФР Југославију да би преузео професорско место на Универзитету у Новом Саду. Такође је био и виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду. Аутор је више стручних есеја и књига из области филозофије, политике, економије….
Ђинђић је заједно са другим српским интелектуалцима, дисидентима и продемократским активистима основао Демократску странку, засновану на сличном концепту предратне Демократске странке за време краљевине Југославије. Постао је председник извршног одбора странке и изабран за посланика у Народну скупштину Републике Србије. Постао је и председник Демократске странке уместо дотадашњег Драгољуба Мићуновића. Био је посланик у прва три вишестраначка сазива Народне скупштине и Већу република Скупштине СРЈ.
Зоран Ђинђић је постао председник ДС-а, гурајући у страну свог политичког ментора Мићуновића, који је био принуђен да поднесе оставку када су се и локални партијски функционери окренули против њега. Неслану шалу на рачун Мићуновића изнео је Ђинђић током скупштине странке када је рекао: “Мићуновићево време је прошло… Мићуновић није Тина Тарнер па да боље звучи сада него са тридесет година”. У свом говору на скупштини странке када је подносио оставку, Мићуновић је огорчен и разочаран окарактерисао Ђинђићево понашање око преузимања странке као “спој макијавелизма и револуционарне технике”. Овом унутрашњем страначком расколу Ђинђићу је такође користило и придобијање дискретне подршке и наклности од Милошевићевих режимских медија. Многим члановима ДС-а се није допао начин на који је смена власти извршена, па су то симболично назвали оцеубиство.
Ђинђић је, након што је преузео кормило ДС-а, уложио много енергије да би од онога што је понекад иронично називао “дебатни клуб” направио ефикасну и модерну политичку странку, која функционише по моделу капиталистичког предузећа. Ђинђић је суштински одбио да призна национално питање као стварно питање, при чему у својој књизи “Југославија као недовршена држава” ни у једном делу није поменуо Србе које живе у другим крајевима Југославије, односно ван федералних граница Србије. Истовремено одржавао је блиске и пријатељске везе са председником Републике Српске Радованом Караџићем кога је посетио у Палама, док су америчке снаге претиле бомбардовањем српских положаја у Босни. Овакав, наизглед заокрет око националног питања, ефикасно су користили политички поритивници ДС-а и Ђинђићеви критичари широм политичког спектра. Како се Рат у Босни приводио крају потписивањем Дејтонског споразума у новембру 1995, Милошевић је уживао стабилну подршку међународне заједнице која га је прогласила за “фактор мира и стабилности на Балкану”.
У новембру 1996. на локалним изборима ДС је наступала као део опозиционе коалиције Заједно. Демократска странка која је у то време бројала само 7.000 чланова широм Србије придружила се коалицији Заједно противно Ђинђићевим личним жељама, који је био надгласан када се расправљало о доношењу одлуке унутар странке. Након победе опозиције у кључним градовима: Београду, Новом Саду и Нишу, Милошевић је одбио да призна изборне резултате и тиме изазвао тромесечне протесте на које је изашло стотине хиљада грађана.
Након низа масовних протеста и демонстрација због крађе на локалним изборима 1996, приликом којих је врло често долазило до прекомерне употребе силе од стране полиције, а због поништених избора од стране републичке владе, Милошевићев режим је, делимично под притиском унутршњег незадовољства, а делимично међународног фактора, попустио. Ђинђић је изабран за председника Скупштине града Београда. Тог дана скинута је звезда петокрака са куполе Градске супштине. Иако је скинута са заставе још у октобру 1991. године, петокрака је успела да “преживи” још шест година на градским и државним институцијама. Ђинђић је звезду петокраку лично донео и поклонио Музеју историје Југославије. Ђинђић се није дуго задржао на функцији градоначелника и убрзо је смењен са места председника Скупштине Београда гласовима Социјалистичке партије Србије, Српске радикалне странке и Српског покрета обнове дотадашњег коалиционог партнера.
Касније, исте године Ђинђић је донео чврсту одлуку да ДС бојкотује председничке и парламентарне изборе тиме разбијајући Коалицију Заједно. Уједињени само око заједничког политичког непријатеља Коалиција Заједно, са Српским покретом обнове Вука Драшковића и Грађанским савезом Србије Весне Пешић, распала се само четири месеца након своје победе.
Ђинђић и његова странка бојкотовали су председничке и парламентарне изборе 1997. године, као и остали из “демократског блока” укључујући и Војислава Коштуницу и његову Демократску странку Србије. Ово је довело до тога да социјалисти и радикали заузму већину места остављајући трећи највећи део Драшковићевом СПО-у. Како, међутим, према објављеним званичним резултатима, у том другом кругу на изборе није изашло по тадашњем изборном закону неопходних 50% уписаних бирача, ови избори су проглашени неуспелим и изборни поступак је поновљен касније исте године.
У овом случају, Војислав Шешељ је победио у другом кругу социјалисту Зорана Лилића, а када су избори поновљени, Шешељ је изгубио од социјалисте Милана Милутиновића. Ово је проузроковало да Шешељ прогласи изборну крађу и поведе протесте против владе. Предомислио се када је избила косовска криза ране 1998. године и са својим радикалима се прикључио влади као коалициони партнер. Када се и Вук Драшковић прикључуио влади, Ђинђић је остао главни опозициони лидер Милошевићевом режиму у периоду када је НАТО започео рат против СР Југославије.
Након убиства антивладиног издавача и новинара Славка Ћурувије на Ускрс током НАТО бомбардовања СР Југославије, Ђинђић се, ради сопствене сигурности, привремено склонио у Црну Гору да би касније отишао у иностранство, наводно јер је био следећи на списку атентата Милошевићеве Службе државне безбедности. Након повратка у земљу у јулу 1999. године, Ђинђић је био оптужен за угрожавање државне безбедности. Суђење по овој оптужби је било затворено за јавност, а потом је и установљено да је било монтирано.
Зоран Ђинђић је играо истакнуту улогу у изборима за председника СР Југославије септембра 2000. и уличним демонстрацијама 5. октобра које су довеле до збацивања Милошевића са власти. Коштуница је био председнички кандидат, а Ђинђић је предводио широку Демократску опозицију Србије (ДОС), коју је чинило 18 странака до победе на парламентарним изборима у Србији. Демократска странка постала је највећа странка у оквиру ДОС-а који је освојио 64,09% гласова на парламентарним изборима у децембру тиме добијајући 176 од 250 посланичких места у Народној скупштини. Ђинђић је постао премијер Србије 25. јануара 2001. године и уједно први пост-Милошевићевски председник владе. Значајну улогу током петооктобарских демонстрација одиграла је Јединица за специјалне операције (ЈСО) утолико што, након договора између Ђинђића и Милорада Улемека — команданта ЈСО-а, а упркос наређењу, није отворила ватру на демонстранте. Након бројних инцидената у априлу 2001. године, Милорад Улемек је под притиском власти на свој захтев смењен са места команданта ЈСО.
Дана 1. априла 2001. године, бивши председник Слободан Милошевић је ухапшен. Иако званична оптужница није састављена, Милошевић се сумњичио за злоупотребу службеног положаја и корупцију. Након Милошевићевог хапшења, Сједињене Америчке Државе вршиле су притисак на Владу Југославије условљавајући је да уколико Милошевића не изручи Хашком трибуналу да ће изгубити финансијску помоћ ММФ-а и Светске банке. Председник владе Зоран Ђинђић сазвао је ванредни састанак владе поводом одлуке о изручивању. Милошевићеви браниоци жалили су се на процес изручивања Уставном суду Југославије. Суд је захтевао две недеље разматрања жалбе. Игноришући примедбе председника и уставног суда, Ђинђић је наредио изручивање Милошевића Хашком трибуналу. На Видовдан 28. јуна 2001. године, Милошевић је пребачен хеликоптером из Београда у америчку ваздушну базу у Тузли одакле је пребачен у Хаг. Ђинђић је одиграо кључну улогу у изручењу Слободана Милошевића Хашком трибуналу. Изручивање Милошевића Хашком трибуналу изазвало је политичке немире и уличне протесте у СР Југославији. Влада је тврдила да слање Милошевића Хашком трибуналу није била екстрадиција јер је то институција Уједињених нација и да самим тим није страна држава. Након изручивања Милошевића, СР Југославија је примила око милијарду долара финансијске помоћи. Касније, Ђинђић је рекао да је разочаран одуговлачењем суђења Милошевићу и оценио то као “скупи циркус”, и да “Хашки трибунал дозвољава Милошевићу да користи своју демагогију и води суђење”.
Августа 2001. убијен је бивши официр Службе државне безбедности Момир Гавриловић, неколико сати након састанка са Коштуницом у његовом кабинету. Коштуница је тврдио да је Гавриловић убијен јер је поседовао доказе о повезаности појединих чланова владе из Ђинђићеве Демократске странке са организованим криминалом. Ово је проузроковало да Коштуница и његова Демократска странка Србије са својих 45 народних посланика напусте Ђинђићеву владу и владајућу коалицију око ДОС-а. Ђинђић је намеравао да избаци посланике ДСС-а из парламента одузимањем посланичких мандата. У међувремену, Коштуница и његова странка су отворено оптуживали Ђинђића за организовани криминал. Двојица министара из Коштуничине странке (Александар Правдић и Обрен Јоксимовић) поднели су оставке и напустили Ђинђићеву владу.
У новембру 2001. је дошло до побуне ЈСО против Ђинђићеве владе, током које су припадници ЈСО, предвођени Милорадом Улемеком, блокирали ауто-пут код Врбаса и Сава центра. У тренутку избијања побуне, Ђинђић и тадашњи министар полиције Душан Михајловић су били на службеном путу, а Горан Петровић, тадашњи начелник Ресора државне безбедности на годишњем одмору. Када се Ђинђић сутрадан ујутру вратио са службеног пута, поподне је председавао састанку одржаном у МУП-у Србије. На овом састанку, Ђинђић је од Лукића затражио директан одговор на питање да ли би полиција могла да спречи ЈСО у њеном евентуалном покушају запоседања седишта републичке Владе и добио је негативан одговор. Наводни повод за побуну ЈСО било је хапшење хашких оптуженика браће Предрага и Ненада Бановића, оптужених пред Хашким трибуналом. Међутим, прави повод је вероватно била чињеница да су браћа Бановић ратовала у БиХ заједно с паравојном јединицом Вукови (претечом ЈСО-а), што је вероватно изазвало страх да би и неки припадници ЈСО могли бити ухапшени.
Други могући повод било је то што је Улемек, који је желео да задржи утицај над ЈСО-ом, желео и да избегне евентуално хапшење приликом сведочења на суђењу за атентат на Ибарској магистрали, које је било заказано за 12. новембар. Коштуница је подржао побуну рекавши да се ради о људима који нису угрозили безбедност земље, а сличност своје изјаве с Улемековом касније оценио као неважну. Социјалистичка партија Србије је такође подржала побуну. Иако је побуна била противзаконита и противуставна, реакције политичке елите на њу су биле подељене. Побуна је окончана када су с улаза у базу ЈСО-а склоњени оклопљени транспортери и наоружани стражари који су се ту налазили целим током побуне.
Зоран Ђинђић је био добро прихваћен од стране западних држава. Његови састанци са тада водећим личностима западних земаља Џорџом Бушом, Тонијем Блером, Жаком Шираком и другима, снажно су указивали да Запад подржава његову политику. Имао је непрекидне несугласице са бившим коалиционим партнером, тадашњим Председником СР Југославије Војиславом Коштуницом, који је био његов највећи политички супарник. Ђинђићеви ранији блиски односи са Председником Црне Горе Милом Ђукановићем су се охладили због Ђукановићевих сепаратистичких тежњи за независном државом Црном Гором.
Почетком 2003. године, Ђинђић је покренуо широку дипломатску кампању за решење статуса Косова.
На степеништу зграде седишта Владе Србије у Београду 12. марта 2003. године око 12:30 председник Владе Зоран Ђинђић погођен је метком који је прошао кроз његово срце и брзо је одведен у болницу, али његова смрт проглашена је један час касније, “у 13:30 на операционом столу Ургентног центра”. Од другог испаљеног метка тешко је рањен у стомак припадник обезбеђења премијера Милан Веруовић, који сведочи о убиству председника владе у својој књизи Трећи метак, а према том сведочењу после два метка можда је испаљен и трећи метак. Према званичном Владином саопштењу, Ђинђић није био при свести након доласка у болницу.
Оба метка је, снајпером, са 130 m удаљености, испалио полицијски подофицир Звездан Јовановић, припадник Црвених беретки, са прозора зграде Завода за фотограметрију. Јовановић је касније правоснажно осуђен на 40 година затвора због убиства Зорана Ђинђића.
Убиству председника Владе Србије је претходило неколико ранијих неуспелих покушаја атентата. Најпознатији неуспели атентат изведен је ујутро 21. фебруара 2003. године, када је познати криминалац и члан Земунског клана, возећи камионет ауто-путем, код Београдске арене, покушао да заустави аутомобил у којем је био председник владе Зоран Ђинђић. Истовремено, поред ауто-пута чекало неколико атентатора, који су били наоружани ручним ракетним бацачима и аутоматским пушкама. Ипак, Ђинђић је, захваљујући деловању обезбеђења, избегао озбиљне повреде и преживео покушај убиства.
Ако неко мисли да ће зауставити спровођење закона тиме што ће мене уклонити, онда се грдно вара, јер ја нисам систем. Систем ће функционисати и даље и нико неће добити амнестију за злочине тако што ће уклонити једног или два функционера државе.
— О неуспелом атентату на њега, Политика, 21. фебруар 2003. и Глас јавности 24. фебруар 2003. године.
По пресуди суда, Милорад Улемек Легија је наредио Звездану Јовановићу да убије Зорана Ђинђића. Улемек је осуђен на 40 година затвора за кривична дела која укључују убиство и покушај убиства.
Наташа Мићић, тадашњи вршилац дужности Председника Србије, прогласила је ванредно стање одмах након убиства, а Зоран Живковић је изабран од стране Демократске странке за Ђинђићевог наследника. Међутим, након нових парламентарних избора 28. децембар 2003, Борис Тадић је постао председник Демократске странке, а Војислав Коштуница је постао нови премијер Србије.