Предграђа: Звездара, Мокри Луг, Медаковић, Браће Јерковић, Коњарник и Шумице
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић
voja-sila@moj-beo-grad.com
Звездара
Укидањем рејона 1952. подручје општине Звездара је подељено на Стари Ђерам и Звездару, а касније су ове две општине спојене у садашњу општину.
Звездара се данас налази на јужним огранцима брда које се некада звало Велики Врачар. До почетка прошлог века овај крај је био удаљена периферија београдске вароши, а једини посетиоци су били власници винограда и радници циглана које су се овде налазиле. Близина тих циглана вероватно је утицала да овде, непосредно након Првог светског рата, никне прво насеље, сачињено углавном од сиромашнијег становништва и кућа од слабог материјала.
Најпре ниче на падини брега према Карабурми и Новом гробљу. То су мале уџерице. Брег је под младим воћкама, пашњацима и њивама, те се њихови становници који надниче по граду, баве и земљорадњом и помало сточарством.
Урбанизација краја почиње са изградњом опсерваторије, 1932. године. Како је овај комплекс у народу називан Звездарницом, читав крај је добио назив Звездара. Истих година почело је пошумљавање брда на коме се налазила опсерваторија, па је тако настала Звездарска шума, која је временом постала значајан део екосистема града.
Улице на Звездари су добијале имена по различитим основама: по српским научницима, уметницима и државницима, страним државницима, важним датумима везаним за Други светски рат, градовима из земље и иностранства, па чак и по локалним изворима топле или киселе воде.
Српски уметници и научници који су добили улице на Звездари: песник Милан Ракић, Војислав Илић, сатиричар Радоје Домановић, етнолог Веселин Чајкановић, сликар Паја Јовановић, археолог Драгослав Срејовић, етнолог Јован Ердељановић, Михајло Пупин, улица Пупинова а не Булевар Михајла Пупина који је на Новом Београду, Нина Кирсанова (Девет Кирсанове)……
Важни датуми из Другог светског рата по којима су неке улице добиле име: Седмог јула, Шеснаести октобар, Двадесетдевети новембар, Први мај……
Српски државници који су добили улицу на Звездари: краљ Александар Обреновић, Краљица Марија, некадашњи министар економије Мита Ракић….
Градови из земље и иностранства који су добили улице на Звездари: Чачак, Крагујевац, Параћин, Пећ, Будва, Фоча, Книн, Шибеник, Букурешт…..
Понеки страни државници су добили улице на Звездари: Френклин Рузвелт, Улоф Палме…
Астрономска опсерваторија, Улица Волгина број 7
На врху Звездаре, у пространом парку смештен је прави „астрономски град“ у чијем центру се диже Опсерваторија са једним од највећих рефрактора на свету, подигнута од 1929. до 1932. године.
Далеке 1887. на брду Велики Врачар захваљујући залагању професора Милана Недељковића, једног од оснивача савремене српске астрономске науке, отворена је Астрономска опсерваторија са звездарницом, по којој ће најпре брдо на коме се опсерваторија налазила, а касније читав крај и општина добити име Звездара.
Преносим вам Београдске приче: Осматрачи неба изнад Србије, Зорана Николића од 31. маја 2017. године
Астрономска опсерваторија ове године обележава пуних 130 година од оснивања. Тридесетих година прошлог века ова институција била је међу најпрестижнијим ове врсте у свету.
Милан Недељковић
Опсерваторија је “кривац” зашто једна београдска општина, као и топоним који означава један део града носи име Звездара. Овај термин је својевремено био синоним за опсерваторију, па се тако и одомаћио у нашем језику и граду.
О томе нам говори Милан Радованац, архивиста и брижни чувар докумената и духовног блага ове институције. Аутор је неколико књига посвећених Опсерваторији, као и једне, посебне, о Милутину Миланковићу и његовом доприносу овој престижној установи. Ипак, боље је редом…
Недељковић и Абердар
– Астрономску опсерваторију основао је још Милан Недељковић 1887. године – почиње причу Радованац. До 1891. године радила је под називом “Провизорна опсерваторија” у кући предузетника Ернеста Гајзлера, на углу улица Војводе Миленка и Светозара Марковића, а од 1891. године премешта се у Карађорђев парк, на место где је данас Метеоролошка опсерваторија.
Давне 1924. године подељена је на два дела – Астрономску и Метеоролошку, а почетком двадесетих година Милан Недељковић долази на генијалну идеју. Предложио је да за ову институцију обезбеде инструменте на рачун ратних репарација из Првог светског рата.
– У Немачкој се договорио о испоруци толико астрономских, метеоролошких, сеизмолошких и других инструманата да је од тога могао да опреми и две опсерваторије – објашњава Радованац. – Међутим, он је 1924. године пензионисан, па ова институција до 1926. остаје без управника. За то време је за све поручене инструменте бринуо професор астрономије са Филозофског факултета Милутин Миланковић, пошто је Опсерваторија тада била у саставу Универзитета.
Недељковић је, претходно, сачинио на десетине репарационих уговора у којима су прецизно стајали број и врста инструмената који је требало да буду испоручени. Међу њима су били велики и мали рефрактор (који је јавности познат као телескоп), велики пасажни, велики меридијални и велики вертикални инструмент, као и астрографоскоп, тражилац комета…
– Када је већина инструмената пристигла, на предлог Милутина Миланковића за новог управника Астономске опсерваторије био је постављен Војислав Мишковић, потоњи академик – додаје Радованац. – Тада је формирана и Комисија за избор места на којем ће бити подигнут комплекс, на чијем челу је такође био Миланковић. Иако је већ постојао уговор да се здање изгради на Фрушкој гори, одлука је изненада промењена и одлучено је да се подигне на Великом Врачару – у Лаудановом шанцу.
Тридесетих година прошлог века наша опсерваторија је међу најпрестижнијим у свету. У том тренутку велики рефрактор је један од највећих на планети, а велики пасажни инструмент и велики вертикални круг били су највећи уређаји тог типа на свету. Истовремено, велики меридијански инструмент био је тек девети у то доба у свету.
– Да су сви уређаји дошли у Београд, како је првобитно планирано, ми бисмо били “астрономска престоница света” – подвлачи Радованац. – Нажалост, сви нису могли да буду постављени овде, већ су распоређени у Загреб, Љубљану, Скопље…
Није било лако припремити Звездару за нове госте, па је тако прво терен требало заравнити, спровести воду, струју и телефонске линије. Тридесетих година Опсерваторија је имала најуређенији и највећи парк у Београду постављен на пет до шест хектара. Около није било шуме на коју су навикли данашњи становници престонице, па је снимак из тог доба, са огромним, празним простором још упечатљивији.
– Један део инструмената, пасажни, вертикални и меридијански нису били постављени 1932. године, већ су морали да сачекају 1959. У међувремену настају и други проблеми. Изабрана локација с временом је постајала све мање подесна за сврху за коју је намењена. То је првенствено било због “светлосног загађења”, јер су светла набујале метрополе сметала у осматрању неба, али и због потреса приликом проласка аутомобила, све већег смога…
Зато је искрсла потреба да се потражи подесније место на које бисмо изместили неке од инструмената. Дуго су различите комисије тражиле најбољу локацију, а избор је пао на планину Видојевицу поред Прокупља.
– Због сталне беспарице, ова одлука је увек одлагана и тек почетком новог миленијума започета је реализација ове идеје – закључује Радованац. – Данашња Астрономска опсерваторија сада тешко може да одговори својој намени на месту где се налази, па је одлучено да се измести на одговарајућу локацију.
Тако, Београђани могу да очекују да ће у будућности комплекс некадашње Астрономске опсерваторије имати другачију улогу. Биће претворен у парк, а павиљони и зграде са инструментима постаће репрезентативан и престижан музеј.
Све време док на челу Астрономске опсерваторије није било управника, Милутин Миланковић ревносно брине о овој институцији.
– Осим Милутина Миланковића, ту су били Мика Алас, Радивоје Кашанин, Јеленко Михајловић, Павле Поповић… – подвлачи Радованац. – Био је ту и Антон Билимовић, Рус који је побегао пред комунистима, а пре тога је био ректор универзитета у Одеси.
Јан Дубови је дошао када и многи Чеси после Првог светског рата на позив архитекте Матије Блеха. Комплекс опсерваторије је јужно од брда изнад Дунава које је и добило име по „звездарници“ и која је спадала у Источни Врачар, надморске висине од само 248,6 метара.
Јан Дубови је био најрадикалнији модерниста. Имао је визију да сајмиште, изгради на месту Ташмајданског гробља уместо на обали Саве. Од ратних репарација су стигли из Немачке Цајсови астрономски уређаји, огромне вредности да су могле да се изграде 3 Универзитетске библиотеке у Булевару краља Александра. Комплекс је садржавао десетак зграда. Највећа је управна зграда у чије спуштено средиште је углављена купла која се отвара као шкољка. Из ње се промаља црна цев телескопа. У дну је и стаклена соба у којој се мери тачно време. На зду пише: „ OMNIA IN NUMERO ET MENSURA – Све је у броју и мери.“
Требало је да буде прави научни центар за инжењере и научнике који бу ту и радили и становали са породицама. Сада је запуштено. Јан Дубови се вратио у Чешку и „наградили“ су га да буде планер земљорадничке задруге у малом месту Либерецу.
Иза ограде опсерваторије, на површини од 4,5 хектара, из парка препуног растиња, међу стазама без уличних лампи извирује седам астрономских павиљона у којима су смештени телескопи и разни други инструменти. Дугу ограду око астрономског парка опасује уски асфалтни пут са кога се ка северу отвара видик на Дунав. На другој страни је звездарска шума, пријатно место где дању бораве породице са децом, шетачи и рекреативни спортисти, али које ноћу посећују разне “чудне” особе још чуднијих склоности.
Управо у то доба, астрономи у опсерваторији, у потпуном мраку осматрају небо и врше мерења чији успех зависи од све већег, такозваног светлосног загађења неба. Међутим, понекад им друштво праве чланови локалног боћарског клуба који за ноћне партије непосредно уз ограду опсерваторије, користе ни мање ни више него – рефлектор обешен у крошњи стабла, уништавајући мрак и ометајући научна мерења.
Мада су астрономи у добрим односима са комшилуком, тај бизарни детаљ можда најбоље осветљава 133 година историје опсерваторије.
Београдска опсерваторија је ипак успела да остане највећа астрономска установа у региону, а откако се, уз подршку Министарства за науку и заштиту животне средине, прешло на издашније пројектно финансирање и са доласком новог руководства у последњих пет година, ситуација је значајно побољшана – подмлађен је истраживачки кадар, инструменти се одржавају, везе са светским астрономским установама никад нису биле боље, а по броју објављених, пре свега теоријских радова, ова институција је избила међу водеће у Србији.
Због такозваног светлосног загађења, сама посматрања све се ређе обављају на Звездари, али се опсерваторија “уклопила у међународну сарадњу” како би астрономи добили приступ великим светским телескопима који дају квалитетне резултате. Између осталих, наши астрономи сваких пар месеци неколико вечери користе велики телескоп у Бугарској, располажу и ресурсима Европске уније на Канарским острвима и у Чилеанским Андима.
“Небо нам је бар свима заједничко”, рекао је за “Време” доктор Зоран Кнежевић, директор Астрономске опсерваторије Београд, који је и секретар комитета за небеску механику Међународне астрономске уније, што је највиша функција коју има један наш научник у међународној заједници астронома. Поред тога, Кнежевић је један од ретких живих људи у Србији по коме један астероид носи име.
“Ове године заправо славимо три јубилеја”, објаснио је Кнежевић, наводећи како се у 2020. години, уз 137 година од оснивања, навршава 88 година од пресељења на садашњу локацију на Звездари, али и 163 година од рођења Милана Недељковића, првог директора опсерваторије и пионира српске астрономије.
Поред изузетног човека и научника, заљубљеника у свој посао Милана Недељковића, рећићемо и неколико речи и о његовом наследнику, астроному Војиславу Мишковићу рођеном 1892. а умрлом 1976. године, који је на место директора Опсерваторије ступио 1926. године, и који је на најбољи начин наставио рад свог претходника.
На врху звездарске шуме, изнад окретнице аутобуса са линије 65, тамо где стрма Волгина улица избија на зелени плато, крај реда полудовршених, неједнаких кућа, које се спуштају низ падину ка реци, иза дрвених столова за излетнике, жбуња и игралишта за боћање, налази се тихи улаз у београдску Астрономску опсерваторију, са грбом и препознатљивим натписом Омниа ин нумеро ет менсура.
Подигнута на коти 253, једној од највиших тачака Београда, опсерваторија је најстарији научни институт у Србији. Некада, док град дотле није био стигао, ово брдо се звало Велики Врачар. Управо због тога што је на њему подигнута прва српска опсерваторија, брдо је временом прозвано Звездара, што је одавно постало име за тамошњу београдску општину.
И даље на њеном врху, Астрономска опсерваторија Београд ће 7. априла, два дана по изласку овог броја “Времена”, напунити 120 година постојања, што ће бити повод за разне манифестације, научне скупове, специјална астрономска издања и свеукупно преиспитивање улоге астронома у обликовању како српске науке тако културне и ратне историје Србије, која, иначе, према опсерваторији уопште није била блага. Припремајући се за годишњицу, астрономи су, између осталих активности, отворили своја врата и репортерима “Времена”.
После одласка у пензију професора Недељковића, управу над овом опремом и опсерваторијом преузима астроном Војислав В. Мишковић. Захваљујући његовом залагању, град Београд даје опсерваторији локацију на коти 253, где 1930. године почиње изградња прва четири павиљона. Нова опсерваторија се отвара 1932. године, у њу се доносе инструменти које је набавио Недељковић и тада, под управом Мишковића на њој почиње интензиван научно-истраживачки рад.
Занимљиво је да је комплекс Астрономске опсерваторије тада изграђен по пројекту чешког архитекте Јана Дубовија, који је био члан групе архитеката модерниста. Управна зграда је једна од првих модернистичких грађевина у Београду и данас је заштићена као споменик културе.
Међутим, током Другог светског рата, опсерваторија је опет претрпела већа оштећења. После рата су павиљони обновљени, а поред постојећа четири, изграђена су још три. Са доласком деведесетих, астрономија је у потпуности занемарена, није било средстава, инструменти нису обнављани и врло су слабо одржавани, а већина младих астронома је напустила земљу. Током НАТО бомбардовања, једна јединица Војске Југославије била је смештена у опсерваторији; срећом, опсерваторија није бомбардована, али је у павиљону где су војници одложили опрему дошло до пожара и страдао је један телескоп који никад није обновљен.
Од 2002. године постигнути су значајни помаци у стандарду и раду опсерваторије – примљено је више од десет младих истраживача, инструменти су доведени у радно стање, а број научних радова је почео да расте. Саднице које су посађене још приликом изградње, данас су се претвориле у праву шуму око управне зграде опсерваторије. Тридесетак метара од ње налази се велики бели павиљон са сферним кровом у коме је смештен највећи телескоп у Србији – Велики рефрактор.
Изнад улаза се налази рељеф који приказује Хелија, бога Сунца, а ходник даље води до велике, округле просторије у којој се налази масивно постоље телескопа. Три метална степеништа воде до дрвеног покретног пода који се великим механизмом са ланцима и зупчаницима покреће заједно са сферним кровом павиљона. На постољу које излази изнад овог пода, накошено стоји Велики рефрактор, дебела метална туба дуга десет метара која је усмерена ка тренутно затвореном отвору на сферном крову. На врху је велики објектив, а на дну, испод окулара, виде се разни инструменти. Овде се данас, иначе, постављају ЦЦД камере, помоћу којих се снимају небеска тела које телескоп претходно увеличава.
Мада су зидови у павиљону свеже окречени и офарбани, а Велики рефрактор се и данас успешно користи за посматрање тела у Сунчевом систему, стара столица за осматрање и неки делови опреме подсећају на музејске експонате, што на неки начин ови инструменти и јесу. Велики рефрактор је у поседу опсерваторије још од њеног пресељења на садашњу локацију 1932. године. Тада га је Милан Недељковић поручио од немачке фирме “Цајс” из Јене, а трошкови његове изградње су плаћени као ратна одштета из Првог светског рата. У то доба гигантски инструмент донет је на Звездару у деловима где је спојен и постављен у свој павиљон.
“Он је по пречнику објектива и данас један од највећих рефрактора у овом делу Европе”, рекао је за “Време” доктор Милан Ћирковић, астрофизичар који нас је провео кроз астрономски парк и објаснио да се на овом телескопу током 75 година рада дошло до много важних открића, али “да се не може тврдити како су била епохална”.
Телескопи се иначе деле на два типа, рефлекторе и рефракторе, већ према томе како увећавају ликове звезда. Велики рефрактор има пречник објектива 65 центиметара и од њега су већи само рефрактори са пречником 120, 100 и 80 центиметара каквих има само неколико у Европи. Овај број заправо одређује колико светлости телескоп може да прими и фокусира, што је пресудно за добру видљивост. Жижна даљина Великог рефрактора је 10,55 метара.
Мало ниже од Великог рефрактора на плочнику се може видети соларни часовник без гномона. Милан Ћирковић каже да је у плану његова рестаурација и десетак метара даље показује мали рефрактор у такозваном Сунчевом павиљону. Овде се врло интензивно обављају мерења активности и особина Сунца, којима руководи др Иштван Винце, један од најискуснијих домаћих астронома. С друге стране се налази павиљон са астрографом, где се посматрају мала небеска тела и где је тридесетих година дошло до низа значајних открића. Поред ових, у опсерваторији постоји аутоматски телескоп са објективом од 40 центиметара за праћење транзита Венере, а при дну парка се налазе инструменти Математичког факултета који служе за наставу студената.
У опсерваторији и данас постоји Часовна служба која се некад бринула о одређивању тачног времена, али будући да су преко интернета свима доступни подаци са атомских часовника, њена улога је данас прилично занемарена. “Мало ко у Србији мисли да му је потребно тачно време”, рекао је Ћирковић, наводећи како данас влада већа збрка у мерењу времена него пре сто година, а да се сатови на телевизијама разликују и за по неколико минута.
Опсерваторија има три одељења – за астрофизику, динамичку астрономију и астрометрију. Поред пратећег особља, тренутно у њој ради 38 активних астронома истраживача, који реализују осам научних пројеката.
Теоријска истраживања су, наравно, најактивнији сегмент рада опсерваторије, а у њој се проучавају небеска механика, планетологија, динамичка астрономија, звездани и галактички системи, астрофизика и космологија. “По броју астронома у односу на популацију, ми смо у знатно бољем положају него земље окружења. Поправили смо старосну структуру”, рекао је Милан Ћирковић, објашњавајући да је доласком младих истраживача пре неколико година, расподела по годинама “постала бимодална”.
Зграда Опсерваторије на Звездари
Радећи на овом мом писанију наиђох и да је у нашем граду био будистички храм.
За знатижељне ево мало ширег описивања ове групе будиста.
Калмици су западномонголски народ, који претежно живи у аутономној републици Калмикији (Русија). Они су већим делом будистичке, а мањим делом православне вероисповести, а говоре калмичким језиком, који спада у монголске језике. Калмика укупно има око 161.000.
Положај који су у Русији имали био је у извесној мери положај привилегованих, јер их Руси нису освојили, већ су сами Калмици добровољно признали руску власт. Били су захвални на повластицама које су им Руси дали и када су 1917. године бољшевици ударили на „Белог Цара“, захвални Калмици устадоше са оружјем против бољшевика. У тој борби Калмици су изгубили око 60 процената свог становништва. И поражена војска и цивилно становништво су настојали да се што пре домогну лука, укрцају на бродове и напусте Русију. Само је мањи број тих бегунаца успео да се домогне бродова и избегне заробљавање, око 2.200 до 3.000 Калмика оба пола и свих узраста. Највећи број избеглих је спас нашао у логорима у околини Цариграда и у самом граду где су се задржали наредне 2-3 године а затим су се постепено раселили по европским земљама: Бугарској, Југославији, Чехословачкој и Француској. Богато будистичко наслеђе Калмикије је уништено 1930. године Стаљиновом политиком атеизације и колективизације друштва. На подручју Каликије тада је извршено спаљивање свих религиозних текстова и протеривање у Сибир монаха и будиста.
Први Калмици избеглице су стигли у Србију 1920. године и било их је укупно 450-500 избеглица Калмика. Главнина калмичких избеглица (300—400) настанила се у Београду, формирајући тако највећу калмичку колонију у Европи. У Београду су се неки Калмици настанили на Карабурми, Булбулдеру, око Цветкове пијаце и на Црвеном Крсту, али их се већина настанила у приградском селу Мали Мокри Луг. У почетку су изазивали општу радозналост и становници Малог Мокрог Луга су их назвали “Кинези”. Првих пар година нису имали никакву чвршћу друштвену организацију, те априла 1928. године формирају „Калмичку колонију“. За председника је изабран бивши пуковних руске војске Абуша Алексејев, који ће заједно са будистичким старешином бакшом Манчуда Бориновим покренути акцију за изградњу будистичког храма у Београду, а затим то и довршити децембра 1929. године, када је храм и отворен. Београдска колонија Калмика је престала да постоји 1944. године када су њени чланови избегли у Немачку, а касније у САД. Прогнаницима је допуштен повратак у Калмикију тек 1957. након доласка Хрушчова на власт.
Будистички храм у данашњој Будванској улици, први будистички храм у Европи изграђен за Калмике. Трајао је од 1929. до 1949. године. Будванска улица је између Учитељског насеља, Капије Београда и Цветкове пијаце. Једва сам је пронашао а храм нисам нашао. Можда је срушен?
Мокри Луг
Овај назив краја се простирао дуж потока Мокри Луг, који се уливао у Саву код Мостара. Живаљ из околине Сврљига је населио ово насеље још за време Карађорђа.
Насеље Медаковић
Простире се од Мокролушког потока, где престаје Маринкова бара и Централног гробља према аутопуту. Назив добија по историчару Милораду Медаковићу, који је једно време био и Његошев секретар и ађутант, па секретар кнеза Данила. Рођен је 1824. године, а умро 1897. у Београду. Најзначајније дело му је: „Историја Црне Горе од најстаријег времена до 1830“.
Самоуслуга “Задругар”, саграђена 1962. у насељу Медаковић 2.
Насеље Браће Јерковић
Простире се од Кумодрашког потока до Централног гробља, односно до врха Душановца, између Вождовца и Насеља Медаковић до Кружног пута. Име је по браћи Душану и Небојши Јерковић, народним херојима, погинулим 1941. године.
Коњарник
Ово је насеље настало крајем 60. година прошлог века. Град се пре тога завршавао код Робне куће на Душановцу и Шумице испод Лекиног брда. То је време мог похађања Једаанесте београдске гимназије. Нескладно име Коњарник дошло је од назива коте за време борби у Првом светском рату где су напасани коњи који су вукли топове, јер је овде била постављена топовска батерија. Најзаслужнији пројектанти насеља су архитекте Милан Зарић, Милица Јанковић Јакшић и Миленко Јакшић.
Поглед са хотела “Србија” дуж Римске улице, ОШ Јанко Веселиновић, раскрсница са Војислава Илића, некадашња Индустрија прецизне механике, на хоризонту солитери у Вјекослава Ковача, 1975:
Улица Љермонтова с краја седамдесдетих година прошлог века на фотографији господина Александра Цветковића. Требало је да буде изграђена гаража са атомским склоништем, али је извршена пренамена и саграђена је зграда СУП-а, касније названа МУП.
Насеље „Браће Јерковић“
Рудо или Источна капија Београда
Источна капија Београда је неслужбени назив за три солитера који се налазе на територији Општине Звездара, у Београду. Званичан назив је Рудо, и то име дао им је београдски архитекта Драгољуб Мићовић који је вршио стручни надзор њихове изградње а који је родом из тог града у Босни.
Солитери се налазе у близини ауто-пута и својом величином и упадљивошћу представљају симболичку капију на уласку у Београд за путнике који долазе из правца истока. Аутори пројекта су архитекта Вера Ћирковић и инжењер Милутин Јеротијевић. Извођач радова било је предузеће „Рад“. Изградња је трајала од 1973. до 1976. године када су зграде усељене. Рудо насеље обједињује 3 солитера, од по 85 метара висине, која имају по 28 спратова и међусобно су окренута један ка другоме и спаја их плато као и игралиште за децу. Сваки солитер има по 190 станова. У солитеру Рудо 1 живи око 450 станара, у солитеру Рудо 2 око 530 а у солитеру Рудо 3 око 400 што укупно чини око 1.400 станара. Солитери су рађени на постољима у висини од 3 спрата а после се 6 серија од по 4 спрата терасасто сужавају до система за одржавање изнад 27 спрата. Делимична реконструкција фасаде зграда урађена је 2004. године. Следеца рекон струкција била је 2008 године. Податак преузет са „wикипедија“.
Насеље Шумице
Ово је ново насеље, јужно од Пашиног брда, од Устаничке до Војислава Илића. Потпуно је ново изграђено, а име је добило по багремовој шумици која се тамо налази. Када сам ишао у гимназију професорка биологије „с пролећа“ нас је водила да посматрамо буђење природе и том приликом нам је рекла: „Децо колико год да видите у даљину брзо ће бити насеље…“ Нисмо веровали али се брзо после тога изградише насеља: и Шумице и Коњарник и Медаковић и Браће Јерковић.
