Савамала, улица Карађорђева до Бранковог моста
Прикупио, читао и понешто знао
Воја Марјановић, мејл: voja-sila@moj-beo-grad.com
Име општине Савски венац више симболизује њен положај него неки детаљ из историје. Названа је тако јер се некако попут венца сместила уз саму обалу Саве.
У поратном периоду на овом подручју налазили су се трећи и седми градски рејон. У периоду од 1952. до 1957. територију општине чине три некадашње општине: Топчидерско брдо, Савски венац и Западни Врачар. Општина Савски венац основана је 1957. године.
Прво да разјаснимо овај појам: Израз “махала” је у балканске језике дошао посредством Турака, а означава градску четврт, односно насеље или део вароши. Дакле, назив Савамале не говори нам да је Сава мала, већ да је ово савско насеље – Савска махала. Како се израз Савамала одомаћио и ја ћу га тако употребљавати.
Цео крај од Карђорђеве улице поред Железничке станице које чине улице Савска и Сарајевска до „Мостара“ и даље до Аде Циганлије назива се Савска махала. Спаљена је 1739. године приликом повлачења Аустријанаца, а насељавање је поново почело 1820. године ван шанца који је затварао београдску варош. Насеље изван шанца почело се ширити најпре од Варош Капије ка Зеленом Венцу, а затим наниже, савском падином, ка Сави. Књаз Милош је хтео да створи српску варош, налик на турску, али много лепшу и већу.
Отуда и поново „рађање“ Сава мале или Савске вароши, јер је и раније овде било циганских кућерака. Савска махала је некада захватала простор, дуж Циганске баре, касније назване Бара Венеција, од улице Краља Милана до Немањине и од Теразија ка Савској падини. Бара Венеција насипана је од 1867. године, после одласка Турака, а насипање простора данашње Железничке станице завршено је 1882. године земљом из Прокопа где је тако и настао и цео крај, изнад дела аутопута на коме је сада нова железничка станица. Тако Прокоп доби тај назив.
Некада је Савамала било село ван Београда, које је записано као село на Топчидерској пијаци пред Бајлоновом пиваром, сада БИП пиваром. Ту се о Марковдану играло коло и одржавао вашар на који су многи Београђани, па и сам кнез Милош, дoлазили. По наредби кнеза Милоша, Савамалци су расељени у Палилулу како би били саграђени Велика касарна, Артиљерско-тобџијска касарна, Милошев двор, Ново здање и зграда Државног савета.
Обична шетња Савамалом довољна је за извлачење закључка о дугој и бурној историји насеља. Пуна знаменитих историјских грађевина, кућа и зграда које производе носталгична сећања чак и код оних који нису живели у време њиховог грађења, говоре саме за себе, те свакога ко прошета Савамалом подсећају на богато историјско наслеђе овог дела града.
За време турске владавине над Београдом, све до почетка 19. века, Савска обала је била потпуно пуста, и звала се Савска јалија или још чешће кафанска махала. Ако је и било каквог насеља, били су ту бостанџије, лађари и Цигани. И Мађари и Аустријанци и Турци за време својих владавина знали су само за Дунавски крај, који су и насељавали. Савска јалија звала се кафанском махалом стога што је ту било безброј малих кафаница са доксатима, где су ракијали лађари. Бивало је да су покаткад изјахали на коњима и Турци из града, те поседали на те доксате и теферичили.
Новија историја Савамале везана је за почетак 18. века. У то време Аустроугари су након окупације Београда започели селидбу хришћана из утврђеног града на обалу Саве.
Из Савамале су у 19.веку кренули и Српски устаници које је предводио Карађорђе. Кнез Милош је од београдског везира Марашли Али-паше добио земљиште на простору Савске махале која је 1832. године, имала 150 кућа али се у пореским књигама из 1835. године помиње само 11 кућа. Кнез Милош Обреновић посветио јој је значајну пажњу. Овде је хтео да развије трговачки део града, коме би у трговини припомогло премештање пристаништа на ово место.
У Савској улици која је припадала такође Савамали и која од Босанске води ка монополској фабрици, биле су кафане по реду: Девет Југовића, Лазаревац, код Владике (порушена), Добро јутро, Оријент, Бајлонова, Суви ђерам, Чедићева, Хајдук Вељко, Једране (нова), Златан паун, Два Талијана, Сувобор, Пирот, Гарибалди (данас се зове Макиш) и Три кључа.
Од ових је интересантна кафана Гарибалди, која је понела своје име по Гарибалдијевцима који су нам дошли као добровољци а затим остали на железници као радници.
На доњој фотографији је изглед овог дела града из шестесетих година прошлог века који није много променио свој изглед.
Наш чувени архитекта Драгиша Брашован је у сарадњи са архитектом Трећег рајха, Вернером Мархом, 1941. године израдио пројекат реконструкције у делу од Куле Небојша, дуж савске обале према Чукарици, а за потребе изградње олимпијског стадиона.
Макета Олимпијског стадиона који је требало да буде изграђен на ушћу, Саве у Дунав.
О плановима како је требало да Београд изгледа читајте у линку Историја Београда
На Савском амфитеатру би били распоређени монументални објекти са наглашеним аркадним луковима, као главним мотивом који је заступљен од тријумфалне капије до трема зграде лучких магацина. Одличан пројекат, иако у духу тоталитарног монументализма, али помало и неочекиван није никада заживео јер нити смо, нити ћемо икада добити Олимпијаду.
Најближи добијању Оплимпијаде били смо 1992. године. Тада нам уведоше санкције и Олимпијаду, Хуан Самарас тадашњи председник Олимпијског комитета, излобира за Барселону.
Поглед на луку и ђумрукану (царину), пивару, Саборну цркву. У даљини се види и Авала
Улица Карђорђева до Бранковог моста
Карађорђева улица се некада звала: Тефтердарска по Тефтердарској џамији, па Цигански сокак, па Бањалучка по Бањалучкој капији назив из времена аустријске владавине до 1872. године. Од 1872. године до 1906. године део улице од Калемегдана до Црногорске назван је Савска, од Црногорске, а то је улица која води од Југ Богданове до Карађорђеве улице до Краљевића Марка звала се Мајданска, а део од Краљевића Марка до Железничке станице звала се Моравска улица.
Од 2000.тих година Савамала постаје уметнички центар пун галерија, урбаних места за излазак и одличних кафића и ресторана. Претвара се у аутентични центар урбане културе престонице, а у боравку на њеним местима највише ужива београдска омладина, нарочито обнављањем Бетон хале и изградњом Савске променаде.
Некада складиште за робу која је стизала транспортним бродовима, након промене намене луке у пристаниште за путничке бродове, постало је место многих популарних барова и ресторана. С обзиром на позицију између Београдске тврђаве, ушћа, Савамале и близине центра града, као и због фантастичног погледа, добре атмосфере и разнолике понуде хране и пића, Бетон хала привлачи посетиоце током целог дана и ноћи.
Бетон хала, Улица Карађорђева број 2 до 4
Комерцијално магацински објекат на обали Саве подно зидина Београдске тврђаве, сада је место великог броја угоститељских објеката као и јавна гаража на врху, док је у плану адаптација и једног дела за културне и уметничке манифестације.
Хала је грађена између 1936. и 1939. године као Царински магацински простор, за потребе оближње царине на Сави. У то време је постојало пет кранова, а данас је сачуван само један. Са задње стране хале је пролазила пруга на којој су редовно саобраћали возови. Возили су ка Румунији. Ње више нема. Уклоњена је измештањем Железничке станице.
Идеја пренамене овог простора потекла је од архитекте Александра Родића, који је учинио да град откупи, укњижи, уведе воду и струју у овај објекат. Убрзо је на врху Бетон хале настало и јавно паркиралиште са 400 паркинг места.
Одлуком Града Београда из 2012. године, хала је добила искључиво угоститељску намену. Касније је направљена и пешачка зона уз саму обалу. Данас, Бетон хала представља једно од најатрактивнијих места ноћног провода у Београду.
У мају 2020. године, постављена је пасарела која спаја Београдску тврђаву са Бетон халон и Савским кејом. Са уклањањем пруге у склопу изградње Линијског парка, најављено је да ће простор иза Бетон хале добити нову намену, за потребе културно-уметничких манифестација.
Ред је да споменем и аутора ове дивне скулптуре, Ričardа Dikonа. Ko-aутор је вајар Мрђен Бајић. По њима пасарела представља „сусрет истока и запада и скулптура, на неки начин, лоцира нестабилну равнотежу овог места, што представља део њеног значења“.
Упоредно се гради Београд на води – најновији архитектонски пројекат који је смештен управо крај савског пристаништа, а који обећава да ће од Савамале направити елитнији модерни кварт.
Када се пређе улица, којом од Саборне цркве силазе Велике степенице, те избијају на Саву, одмах иза зграде у којој је царинарница, пружа се пространа зграда хотела “Крагујевац”, која је подигнута још првих дана преображаја Савске јалије, и била је и кафана и хотел. Потребу подизања хотела и кафане “Крагујевац” условљавало је пристаниште јер, иако је раније пристаниште увек било на Дунаву, а само једним делом: винарице где је довожено вино и дрварице за дрва на Сави, од доба саобраћаја парним бродовима, пристаниште прелази дефинитивно на Саву, која се затим нагло развија као најживљи трговачки крај.
Ту потребу трговачког света да има где одсести и где се састати задовољавао је у пуној мери хотел “Крагујевац”, који се до свог рушења свео на место где путници очекују полазак лађе или сачекују путнике намернике.
Хотел “Крагујевац”, иначе нема никакву своју нарочиту историју, сем што је 1876. године ту био штаб талијанских добровољаца, које је под талијанском заставом, која се вила на “Крагујевцу”, уписивао добровољце, симпатични гарибалдијевац Делабона, и водио их на Дрину да се са нама заједно боре за нашу слободу.
Ђумрукана (Царинарница), Карађорђева број 13
Прва зграда на овом подручју која је 1835. године сазидана, под утицајем европске архитектуре, је Ђумрукана (Царинарница). Зграда „Ђумрукана“ коришћена је за потребе управе царине, затим аустријског конзулата, да би 1841. у њој била одржана и прва позоришна представа у Београду. Пошто је султановим хатишерифом добио право да сакупља ђумрук- царину, а како је стара ђумрукана, која се налазила испод Калемегдана, већ била дотрајала, књаз Милош нареди да се сагради нова ђумрукана. Место је изабрано близу пристаништа, недалеко од Сава капије, изван шанца.
Грађена је од камена, на европски начин и у западњачком стилу. Са лица, према Сави, имала је 17 великих великих, застакљених прозора, што је био задивљујући феномен да са толико прозора гледа на улицу. Аустријски конзул се 1836. године настанио у једном делу њеног првог спрата и доградио је велики балкон са улице, како би посматрао залазак сунца са великих река. Ово гледање на улицу, у то време био је порок, поготово за жене које су морале да гледају у двориште и баште. Иако намењена царинарници, зграда ђумрукане служила је и за позориште. Позориште на Ђумруку основано је 1841. године.
Из књиге Симе Ц. Ћирковића: „Надимци старих Београђана: 1830-1940“, испричаћу вам следеће: „ Још као ђак, Јован Стерија Попвић показивао је такву упорност да је читао књиге и при светлости месечине. Отац Стерија, Цинцарин, био је упоран да даровити дечак буде трговац. Но, преовладала је уметничка жица мајке Јулијане. Стерија је завршио права, али је у историју ушао као отац српске драме….Његовим залагањем дигнута је и завеса у Театру на Ђумруку. Године 1848. када се дигла повика на Пречане, културносце с ону страну Саве и Дунава, омиљени Ћир Јања напушта Београд. Још од детињства нежан и болешљив, умро је у родном Вршцу једва навршивши педесету годину.“
Зграда је служила својој сврси више од једног века. Ђумуркана је оштећена у бомбардовању 1944. године, а после Другог светског рата је срушена, иако оштећења нису била фатална. До скоро је био празан простор испуњен малим монтажним зградицама и баракама.
Изузетно брз развој града уз реку Саву и велики број трговаца који је свакодневно долазио у Београд условили су изградњу трговачких магацина, локала и нових хотела европског типа уз, и даље постојеће, ханове. Да Савска варош нема више карактер предграђа потврђено је 1862. године, када су се Карађорђева улица и Мали пијац нашли на списку најважнијих градских улица.
На слици је изглед Карађорђеве улице пре реконструкције. Многи неће препознати овај део града данас.
Улица Карађорђева била је главна улица некадашње Савске вароши. Од старина Карађорђева је била центар градских дешавања. Савска лука је условила изградњу ђумрукане (царинарнице), а затим су ту ницали и домови угледних јеврејских трговаца и градске господе. Кажу да је током изградње царине кнез Милош, у васпитне сврхе, поставио “ченгеле” поред градилишта као упозорење неимарима да не забушавају. Такође, кружи прича да када је градио Конак књегиње Љубице да је главном неимару Хаџи Живковићу, одредио рок у коме мора да заврши зидање, рекавши му: „Или ћемо вола пећи или конопац заљуљати“.
Карађорђева улица, замишљена и грађена као елитни део града, и данас међу својим фасадама крије прво осигуравајуће друштво, прву позоришну представу. Из Савамале српски устаници са Карађорђем на челу заузели су 1806. године Београд и то уласком кроз Сава-капију (данас Велике степенице), те је тако у сећање на овај догађај улица и добила име.
У Карађорђевој је живео и уча Миладин Зарић који је према причама (али и једној епизоди “Отписаних”) пред крај Другог светског рата пресекао жице на експлозивним направама постављеним на старом Савском мосту и тако спречио минирање моста приликом ослобађања Београда 1944. године.
О кнезу Милошу сам поприлично писао, а o Kaрађорђу мало се зна, а ја ћу опистаи његово убиство. У Београду је 23. јула 1817. године био скуп кнезова у Народној канцеларији, која се налазила где је сада Митрополија. Анта, писар кнеза Вујице Вулићевића, смедеревског кнеза, јавио је, да је Карађорђе тајно прешао преко Дунава у Србију. Милош је већ изабрао свој пут са најмањим жртвама и са што мање проливене крви. Милош одмах оде до Марашли везира и на мешавини турско српског језика исприча да он, Милош, не жели буну, а да је Карађорђе жели. И Марашлија му даде „зелено светло“ да убије Ђорђа. Поред тога што је Милош био у вазалном односу, али био је да кажем по „данашки“ и на потерници код Турака. Марашли му обећа: „Твоју ћеш главу откупити главом Црнога Ђорђа и реци твојима (Србима) да те не криве. а остало знаш“. Враћајући се од Паше сазва Скупштину, али претходно инструира Павла Стефановића, посланика да на Скупштини вичући затражи Карађорђеву главу. Прво и једино на дневном реду било је питање Карађорђа. Павле је говорио да појава Карађорђа неће ништа добро донети Србији и неће дозволити да се постигнуто изгуби. Постоје само два излаза: Или га протерати из Србије или му скинути главу. Одлучено је ово друго. Милош је овим умирио своју савест. Грех за Карађорђеву смрт пренео је на представнике народа, који су га тако осудили.
У Радовањском лугу Вујичини људи убише мучки Карађорђа. Када је књегиња Љубица видела кумову одсечену главу, закука на сав глас и онако одсечену је љубила. Главу су одрали, осушили и напунили сламом. Стари Марашлија је угледавши главу коју је пред њега на послужавнику изнео официр, замро је од изненађења. Мртва глава замотана у пешкиру исувише је говорила.
Сада ћу вам испричати и једну катастрофу која је узбудила Београд, а догодила се 9. септембра 1952. године на ушћу Саве у Дунав испод Калемегдана. Тог дана родио се мој брат од стрица Рајко- Рале, коме је његов отац, а мој чича Здравко дао име по легендарном фудбалеру Црвене звезде, Рајку Митићу. Чича је хтео да ме „части“ и да се тог лепог, топлог дана позног лета провозам са њим, први пут у животу, лађом „Ниш“ која је саобраћала редовно од Пристаништа до Земуна.
Олуја са јаком кишом је изненада захватила Пристаниште и капетан брода „Ниш“, Фердинанд Нобило, дозволио је улазак путника у брод, како би се заклонили од непогоде, јер другог заклона није ни било.
На пристаништу је било мног људи и брод је кренуо пре времена, да би се вратио по остале путнике међу којима смо се налазили и ми. Мој стриц и ја закаснисмо у тих пар минута и видесмо како брод испловљава. Сузе су ми кренуле од жалости, али видећете да су биле касније, сузе радоснице.
У тај мах нисмо знали за капетанову одлуку да ће се вратити за непун сат времена. Путници су се натрпали у кабину брода да би се заклонили од кише и олује. Брод је клизио од Пристаништа до Ушћа Саве у Дунав. Ту се надвише мрачни облаци и олуја удари таквом силином, да су у граду кровови летели са кућа и дрвеће је чупано из корена. Брзина ветра је била преко 130 километара на час, а видљивост је смањена на 20 метара.
Катастрофа се десила у 13,12 сати. Шта се десило нико није видео јер је над реком био мрак. Пар људи који су преживели описали су шта се десило. Под ударом ветра и ношен таласима који су подигли брод и накривили га на супротну страну вода је продрла у унутрашњост. За 3 минута све је било готово и 126 путника се удавило. Крици за помоћ су одјекивали Савом и Дунавом. Дуго су спасиоци трагали за утопљеницима. У утроби брода је након извлачења нађено 56 угушених путника. Ето, тако нас је Бог погледао да не уђемо са првом групом у брод.
Како се овај део града и улице драстично изменио, прилажем већи број фотографија. Зато када будете шетали Савском променадом сетите се ових слика из прошлости.
Кнез Михаило саградио је Велике степенице које воде из Карађорђеве до Париске улице, испред Саборне цркве. Годинама су се Београђани стазама и богазама пели са пристаништа до Калемегданске тврђаве. Крај мукама уследио је пошто је 1860. године кнез Михаило пратио сестру Перку Бајић до пристаништа. Схватио је тада муку грађана и о свом трошку наручио камене степенице и нову калдрму до Саве.
Почев од Калемегдана, данашњом Карађорђевом улицом, биле су ове кафане:
“Чокот “, кафаница у врху Карађорђеве улице, под Калемегданом. Та кафаница лежи према оним познатим Калемегданским лагумима, који су служили као стоваришта вина. Због своје близине тој винској пијаци, “Чокот” је одувек важио као нека винска берза. Ту су се искупљали купци и продавци, кафеџија је припремао мезелуке, а из оних лагума доношене су боце натегачом извученога вина, које се ту код “Чокота” разливало у безброј чаша, те се, уз мезе, пробало, оцењивало, и ту се закључивали пазари.
Одкако су они лагуми престали бити винска стоваришта, изгубио се тај значај кафане “Чокота”, те је више нема.
“Милојевића кафана”, одмах испод”Чокота”, се звала најпре”Делиград” доцније”Подриње”, а затим “Милојевића кафана”. Најживахнија је била у доба када ју је држао познати кафеџија Михаило Николић-Кића, који је држао и “Албанеза”, а затим и “Славију”.
У раније доба та је кафана важила као најзгоднији састанак љубавних парова. Наши су Београђани ради таквих „уживања“ најрадије прелазили у Земун, али кад би”испустили” лађу, да не би губили време, свратили би код “Подриња” и узимали собу на дан, а не би се ни пун сат бавили у њој. То је у почетку бивало можда и случајно, а затим је то постала редовна ствар, те је кафана стекла тај реноме.
Када се пређе улица, којом од Саборне цркве силазе Велике степенице, те избијају на Саву, одмах иза зграде у којој је царинарница, пружа се пространа зграда хотела “Крагујевац”, која је подигнута још првих дана преображаја Савске јалије, и била је и кафана и хотел.
На истој страни где је и “Крагујевац”, мало дубље у чаршији, постоји сада”Савска касина”, која се у своје време звала”Владикина кафана”. На чардаку те кафане, при излету из града, поседали би увек нешто отменији Турци и сејирили би пијући кахву и мухабетишући.