Савамала, Улица Карђорђева од Бранковог моста до Мале пијаце
Прикупио, читао и понешто знао
Воја Марјановић, мејл: voja-sila@moj-beo-grad.com
Код Савамале нема средине или ће вам на први поглед – Савамала постати омиљени део града, или ћете је избегавати. То је управо због специфичног амбијента овог старог дела града. Оно што је сигурно јесте да Савамала оставља јак утисак на свакога ко је упозна. Иако је данас у оријентацији Београђана, простор Савамале одређен од Бранковог моста дуж Карађорђеве улице до улице Гаврила Принципа, Железничке станице и Савског трга, граница просторно-кулутурно историјске целине „Савамала”, обухвата шири простор дефинисан улицама: Бранкова, Краљице Наталије, Добрињска, Адмирала Гепрата, Балканска, Хајдук Вељков венац, Сарајевска, Војводе Миленка, Савска, Карађорђева, Земунски пут до обале Саве, обалом Саве до Бранкове обухватајући пилоне Моста краља Александра Првог. Овако омеђена Савамала представља аутентичан градски простор. Почетак развоја Савске вароши или, како су је Турци звали, Савске јалије, време је доношења Хатишерифа 1830. године и осамостаљивања српске власти, по чијем мишљењу је једини део града који је био довољно удаљен од турске Вароши у шанцу и који није имао посебан печат турске власти, био простор према реци Сави. Полазиште развоја Савамале представљају интервенције кнеза Милоша на регулацији и уређењу читавог подручја. У циљу уређења овог простора кнез Милош је издао наредбу да се дотадашњи становници преселе у Палилулу, постојеће куће од слабог материјала поруше и »да се људи који тргују и трговину поседују морају настанити на Сави«.

Шездесетих и седамдесетих година 19. века, трговци који су до тада на простору уз Саву имали само магазе и дућане, почињу у Савамали и да се настањују. Привредни замајац Савске вароши додатно је подстакнут изградњом железничке инфраструктуре, па су Железничка станица на Савском тргу и железнички мост преко Саве изграђени 1884. године. Значајан утицај имала је и изградњом трамвајске пруге 1893. године којом су, преко Карађорђеве улице, Западни Врачар и Славија повезани са Пристаништем. Тада је регулисана Карађорђева улица до Малог пијаца. Једна од првих интервенција била је формирање Малог пијаца (за разлику од Велике пијаце у шанцу), на раскршћу неколико сокака, данашњих улица Карађорђеве, Светозара Радића, Травничке, Херцеговачке и Краљевића Марка. Иза Мале пијаце налазила се Циганска бара, која се пружала од данашњег Светониколског трга до места уливања Топчидерске реке у Саву и која је касније названа Бара Венеција.

Крајем 19. века Савамала је, захваљујући иницијативи државе и приватном предузетништву, привредно изграђена. Продор новог XX века осетио се у највећој мери управо управо у овом делу града. За 14 година, до почетка Првог светског рата, овај простор је урбанистички формиран, регулисане су улице, извршена је парцелација, почела је изградња пристаништа, изграђена је основна школа, основан први новчани завод у Србији и, коначно, насута Бара Венеција. 1907.године почела је и изградња кеја од Савског моста до Крсмановићевих магацина али је након кратког времена, услед техничких проблема и недостатка новца, прекинута. Од обнављања српске државе после турске власти до стварања краљевине Југославије, за непуних сто година, некадашња периферија Београда, Сава махала и Савски лиман су, захваљујући положају на граничном прелазу између Србије и Аустрије, царини и трговини, постали центар економске и финансијске моћи српске државе. На десној обали Саве, испод Саборне цркве, одувек су пристајали бродови који су имали велику улогу у привреди Београда. Још у XVI веку, Београд је имао две луке једну на Сави, која је служила за допремање робе и људи из Срема, Мачве и Подриња, а другу на Дунаву на северној страни града и служила је за допремање жита из Влашке, северне Бугарске и смедеревског краја.
Када су пловили низ Саву, у даљини су назирали силуету тврђаве која никог не оставља равнодушним. Пристаниште је био узак простор између воде и железничке пруге па није постојала комуникација са градом. Једном речи лука је била ћорсокак а не привлачно пристаниште. Тридесетих година 20. века пристаниште на десној обали Саве, испод Калемегдана, добија обрисе које препознајемо и данас. 1939. године гради се Бетон хала. То је био Царински магацин луке. Београдски мали пијац, који је, како каже песма, поплавила Сава, средином 19. века свакодневно је дочекивао дереглије трговаца из Босне. Извесни Ћира Христић финансирао је изградњу и постављање крста од црвеног мермера како би “када сиђу са брода, одмах увидели да су у хришћанској земљи”. Тада је, на Малом пијацу, постављен и симбол победе над Турцима – Крст од црвеног мермера који се и данас налази у парку поред хотела „Бристол“ и бивше Аутобуске станице.
На доњој фотографији је изглед улице Браће Крсмановић, са Бранковог моста. Куће са леве стране су у Улици браће Крсмановић. Кућа прва са десне стране се и данас види, огољена, само као костур. Свако ко пролази Бранковим мостом мора да је уочи. Ова кућа је позната као „Шпанска кућа“. Појавиле су се тврдње да је добила назив по томе што је за време Првог светског рата харала „шпанска грозница“ и зграда је, наводно, служила као карантин за повратнике и за заробљенике. Утврђено је да је да су Аустијанци карантин формирали у Београдској тврђави, Војној болници и савамалској школи. Нигде се званично, не помиње ова зграда у броју 2. Не зна се због чега је остао овај загонетан назив и због чега деценијама стоји онако језива. Али испричах као интересантну причу.

Сквер који формирају Травничка и Карађорђева улица припада простору некадашњег Малог пијаца, центра тадашње Савске вароши. Мали пијац је заузимао простор између данашњег хотела „Бристол“ и Београдске задруге до улице Светозара Радића и без обзира на различита мишљења, имао је све одлике трга. На њему су се окупљали трговци са свих страна и веома дуго је био синоним за све укупну београдску трговину. У окружењу, развојем Савамале формирана су имања угледних трговаца и адвоката и тај простор постао је престижан и доступан само најбогатијим и најугледнијим Београђанима.

Тамо где су се скупљали људи, јело се и пило. Тако је и у овом делу града. Брза храна у Београду била популарна и пре више од једног века. Сваки лекар ће вам рећи да је боље да у миру седнете и поједете свој оброк, него да га жваћете на брзину и у ходу. Ипак, увек су постојали они који журе, и они који у тој журби хоће да им удовоље и да им продају јефтину храну. Сећања старих хроничара говоре да је тако било и крајем 19. и почетком 20. века у главном граду и сликовито објаснио како је то изгледало. Стари новинар Војин Пуљевић описао је последњу деценију 19. века у главном граду и сликовито описао како је то изгледало.
На углу неког раскршћа стоји бурегџија – бележи Пуљевић. Наравно, неукусно одевен и мастан. Окачену о леђа неким утегама ослањујући се на трбух држи тепсију бурека, а испод тепсије му је узано фурунче, у коме има нешто пригушеног жара, да би бурек био топао.
Пролазник му пружа десет пара динарских и трговац отклапа тепсију и сече комад бурека, скоро двеста грама, ставља на комадић жуте масне хартије и пружа купцу уз гласну примедбу: “Ух што је бурек!” Купац халапљливо почиње да једе, стојећи или идући улицом.
– Крајем 19. века снабдевање београдских домаћинстава храном долазило је са села. Сељаци натоварени врећама и корпама залазили су по београдским кућама нудећи робу. Осим тог начина, постојале су и “тржнице, зване пијаце”.

Београдски Мали пијац, некадашњи хотел Босна, Црвени крст на чијем месту се сада налази зграда Београдске задруге, око 1875. године, на раскрсници Херцеговачке, Травничке и Карађорђеве улице, где је био “Мали пијац”, почетком ХХ века. Изглед овог дела града између два рата. Зграда десно је порушена за време рата и сада је ту неки од приватних факултета.

Хроничари помињу и масне погачице, које продавци носе у плетеним плитким корпама.
– Ако је летње време, одједном чујете с леђа: “Боза, а ладна, ледена!” – записује Пуљевић.
– Угледаћете неког продавца у старосрбијанском оделу оделу од беле вуне са фесом на глави или округлом црвеном капицом. Он у једној руци држи дрвену канту опточену жутим плехом, ту му је боза. У другој руци носи плехан суд у виду бокалчета о који су са леве и десне стране окачене по једна пивска стаклена чаша. У оном бокалачету има воде да опере чаше. И боза је чаша пет пара. Са друге стране, појављује се конкуренција, јер се у суседној улици појавио продавац гибанице. Код њега ствари нешто другачије стоје, због терета који мора да носи.
Његова техничка опрема је слична бурегџији, са том разликом што је његова тепсија шира и дубља, јер је гибаница дебела бар 10 центиметара. Он није лако покретљив као бурегџија и зато он има метални троножац на коју стави целу своју инсталацију, јер не може да је држи на трбуху.
Пуљевић има своје мишљење и о пореклу хране коју су ондашњи трговци износили на улице. Он као искусан новинар оног доба бележи како “наш свет обично мисли да смо од Турака примили бурек и гибаницу, међутим један турски летописац Алија Челебија, који је још ранијих векова долазио у Београд, нарочито се зачудио кад је видео гибаницу, за коју каже да је велика као точак од кола, а наслагана је од хиљаду кора”.
Из тога Пуљевић закључује да су то наши производи!
Тако су београдске заналије, државни службеници и други вредни људи умели да журе и у оно давно прошло време и да халапљиво прождиру своје залогаје у трку, јурећи за обавезама као да ће им некуд побећи! Када погледамо данашњи Београд, чини се да се нисмо ни мало променили!
Претходнице ресторана брзе хране “на шалтер” биле су ћевабџинице које су биле прво отваране у близини Велике пијаце, односно данашњег Студентског парка. Око пијаце је обично било доста гладних, па су често у подрумчићима или приземним собицама отваране ове “угоститељске радње” које нису имале унутрашњу просторију, већ су власници износили понеки сто на улични плочник. У локалу би се роба пекла, а на тротоару би “публика” навалила на ћевапчиће, пре него што би их посао одвео на другу страну.
Хроничари бележе да су цене биле ниске, па је “говеђина најбоље врсте 0,6 динара”, а у понуди су, поред ћевапа, били ражњићи, ћулбастије, крменадле, бризле и крезле, најчешће уз парадајз салату.
Тек је кнез Милош наредио да се сви они који се баве трговином и трговачким посредовањем морају настанити на Сави, и од тада је тај крај почео да се подиже. Од многих старих кафана, које су постојале у некадашњој кафанској махали, има их које су све до данас заостале, разуме се, не у ономе облику какве су биле као јалијске кафане.
Почев од Калемегдана, данашњом Карађорђевом улицом, до Београдске задруге, а затим стрмом Улицом Краљевића Марка, до Босанске улице, биле су ове кафане:
Иза Савске касине, према Гођевцу, а на ономе чвору где се укрштавају улице које воде на Варош-капију и где се спуштају Мале степенице, налазила се кафана “Босфор”, коју је прогутало грађење новога савскога моста.
Некада су ту, у непосредној близини обале, гости били радници за истовар и утовар бродова, јер су недалеко одатле пристајале дереглије са трговачком робом. Затим, до последњих дана, трајања, то је била једна обична весела ноћна кафана.
Недалеко од “Босфора”, налазила се кафана “Кичево” такође једна од заостатака старога Београда. Налазила се на углу са Црногорском улицом, где је данас велика вишеспратница. Била је прво гостионица, па хотел.


Затим је била кафана”Венеција”. Та кафана, по свој прилици, носи назив по бари Венецији, која се простирала од ушћа Топчидерске реке па све до Београда, и на којој су до скоро били железничка станица, фабрика монопола, Вапина фабрика хартије и многа друга здања. Та се бара некад звала Циганска бара, па су је неки учењаци, ироније ради, назвали Венецијом или неко рече да је због тога што су уџерице биле на кољима и то јој се име задржало. Кафана”Венеција” је била кафана (и хотел), где су одседали трговци из унутрашњости.
Кућа у којој је био кварт савамалски била је некад знаменита кафана “Лиман”, одмах до Захине куће.
Лиман се звало само место (обала), где су пристајале босанске лађе. Ту, око обале, живели су Турци који су држали магазе и кафанице. У њима су одседали трговци Бошњаци, који су стизали лађама у Београд. Ту на Лиману имали су и Срби и Турци сваки свога чиновника за прегледање тескера, (путника и робе), оних који допутују лађама. Око тих тескера и надлежности српске и турске власти често је долазило до сукоба, а једном чак, 24. јула 1860. године, на Лиману потече и крв међу Србима и Турцима, тако да је чак и официр Бучовић морао са војском дотрчати из касарне да утиша сукоб. Тада је Лиман ушао чак и у дипломатску преписку гарантних сила, које су поводом горњега сукоба размењивале ноте. Последица тога сукоба је била да је турска власт дигнута са Лимана.
Кафана “Лиман” имала је у своје време најпространији чардак, који се истурао чак у воду.
Иза Лимана подигао се доцније хотел “Босна”, који је дуго трајао и важио као један од отменијих хотела. “Босна” је регулацијом порушена, и сад је на њеним темељима сквер, а место ње подигнут је модеран хотел”Бристол” који не лежи на истом месту где је била”Босна”.
Име “Босна” хотел је добио с обзиром на Бошњаке који су тај крај, ради развијене трговине са Босном, врло много населили. Велики и угледни босански трговци ту су се крај Лимана концентрисали, ту купили имања, ту подигли куће и магацине, и ту приграбили сву трговину у своје руке. Отуда је тој кафани, коју су највећим делом они посећивали, и дато име “Босна”.
Испред “Бристола”, на улици, био је некада и чувени “Паранасов хан”, такође хан једнога Бошњака. Он је лежао на оној пијаци у коју су се стицале многе улице, а која се звала Мала пијаца. На среди те пијаце дуго се држао један крст од црвенога мрамора ограђен гвозденом оградом. Тај је крст подигао о своме трошку београдски трговац Ћира Христић, а хтео је, веле, њиме да обележи и покаже Муслиманима Бошњацима, чим би се са лађе искрцали да су стигли у земљу у којој крст влада.
Ту је у близини и кафана “Спуж”, једна обична мала лађарска кафана, названа тако стога што је, као лађарски знак, био пред њом пободен у земљу један спужасти кљун лађе (дереглије).
“Ладно купатило” је кафана у улици која води у тада једино купатило на Сави. То је било знаменито купатило Милоша фризера. Пред кафаном “Ладно купатило” зауставили би се гости после купања, те би ту мезетили рибе пржене на роштиљу, и залили то расхлађеним вином. Знате, како је код Срба купање је тежак и напоран рад, треба пливати, а лежати на сунцу.
“Златна лађа” је кафана у Улици Краљевића Марка. Ту је дуже времена био кварт савамалски, а био је ту Дом малолетника. Шта је сада, незнам.
Одмах изнад “Златне лађе”, налазила се кафана “Краљевић Марко” над којом је некада била интересантна фирма на којој је био приказан двобој Краљевића Марка и Арапина. И та кафана је дуго постојала.
Савским кафанама припадају и све оне које се налазе на савској падини од Зеленог венца и Краљице Наталије улице па ка обалама, као и оне које се налазе у Сарајевској улици све до “Три кључа”.
У Савамали, Босанској улици, данашњој Гаврила Принципа почев од раскршћа, биле су кафане: “Манакова” и “Демир-капија”. Ова друга је нарочито типична и припада као зграда старом Београду, који све више и више нестаје.

По реду у Савамали су још ове кафане: Шоповићево купатило, Шишка-Лазина кафана, Стари влаковођа, Европа, Мала кавана, Нови свет (сад већ порушена да отвори места новој улици која води на железницку станицу), Тетово (такође порушено), Радничка кафана и Краљева пивара.
Ево једне интересантне приче: „Године 1857. паде у Београд једна немачка позоришшна дружина под управом Прајза и сагради арену у Шоповићевом купатилу те почне давати представе на немачком језику. Видећи да нема публике, он се удружи са Србима дилетантима те отпоче крај немачких давати и српске представе. Из Шоповићевог купатила ова дружина пређе у Велику пивару.“
Зграда Београдске задруге, Улица Карађорђева број 48
Зграда Београдске задруге, променила је многобројне „станаре”, претрпела је ратна разарања и успела да опстане, и данас важи за једну од најлепших грађевина у Београду. Саграђена је на некадашњем тргу Мали пијац, у рекордном року од 1905. до 1907. године. Како би се подигла зграда Београдске задруге откупљена су имања браће Крсмановић, браће Гођевац, Општине београдске, Вује Ранковића и Луке Ћеловића у околини некадашње Мале пијаце.
Зграда Београдске задруге представља једно од најзначајнијих дела београдске и српске архитектуре почетка XX века, изграђена је на парцели између улица Карађорђеве, Травничке и Херцеговачке.

Зграда спада у ред антологијских примерака српске архитектуре и једно је од највреднијих дела угледних београдских архитекта Андре Стевановића и Николе Несторовића. Током пројектовања ове зграде, они су били под великим утицајем Париске изложбе 1900. године, коју су и посетили и која је оставила снажан утисак на њихово стварање. Андра Стевановић је пројектовао оквирно решење фасаде, док је Никола Несторовић радио на детаљима и креирању ентеријера.

Обликована је у академском маниру XX века, богато украшена пластичном декорацијом на фасадама и у репрезентативном делу ентеријера. Пројектована је као мунументална угаона палата, са три тракта у основи. Зграда је замишљена као двоспратна грађевина, која у свом склопу садржи и дућане са становима за издавање. Палата се састоји од средњег дела с прочељем у Карађорђевој улици и бочних крила постављених на регулационе линије Херцеговачке и Травничке улице.
Архитектонска композиција ове зграде, управно-пословне-трговачке намене где су дућани у приземљу нестали у адаптацији после Другог светског рата, једна је од најуспелијих у архитектури Београда тога времена, како по логичком распореду просторија тако и по богатству пластичних мотива. Декорацију на фасадама радио је познати грађевински ликорезац Фрања Валдман.
Како је земљиште било подводно због близине Саве, током изградње многи процеси у грађењу су доживели српску премијеру. Фундирање многих зидова извршено је, први пут у Београду, армираним бетоном, али са гвожђем које се употребљавало за стеге, будући да у Београду тада није било округлог гвожђа. Предузимачи грађевинских радова били су браћа Шток. Сву тесану камену грађу израдила је фирма „Индустрија рипањског гранита“. Вајани украс палате израдио је ликорезац Фрања Валдман. Задужење декоративног сликарства припало је Бори Ковачевићу и Доменику д’Андреи, док је слике на стаклу радио Р. Марковић. Фасаду од вештачког камена, је први у Београду, начинио Јозеф Гара.

Иако се посебно водило рачуна о естетском изгледу, функционалност није изостала. Приземље двоспратног здања је било намењено за издавање станова и пословних локала. Горњи спрат је служио за рад административних и управних одељења Задруге, фокусираних на финансије и осигурање. Подруми су велики колико и сама површина у основи. Велику пажњу привлачи свечана сала у којој доминира барокни стил, богат различитим детаљима израђених најфинијим техникама.

Подизање новог објекта Београдске задруге пада у време, непосредно, после промена на челу Србије, када је после убиства Александра Обреновића на власт дошла династија Карађорђевића, што је довело до промене система владавине. Аутократски режим замењен је либералним буржоаским режимом Петра I, а уз грађанске слободе почео је и општи привредни полет.
Београдска задруга за међусобно помагање и штедњу се оснива 1882. године на иницијативу групе београдских трговаца, с намером да припадницима средњег друштвеног слоја омогући узимање повољних позајмица, као и да финансира привредне делатности. Она је у то време представљала модернији облик кредитирања и у оквиру капиталистичке привреде развијенији начин за оживљавање робног промета и тржишта. Београдска задруга је прва деоничарска банка малих и средњих трговаца, занатлија и чиновника.
Она прелази у акционарско друштво 1890. године, да би оснивањем Одељења за осигурање 1897. године, постала први домаћи осигуравајући завод. Као таква, пословала је све до 1944. године, представљајући једну од најзначајнијих установа своје врсте. Међу председницима Београдске задруге истичу се значајне личности привредног и финансијског живота Србије: Лука Ћеловић, њен организатор и главни аниматор већине послова, каснији донатор и мецена Београдског универзитета, Коста Таушановић и Лазар Пачу, водећи финансијски стручњаци Србије свог времена, јавни радници, истакнути политичари и државници. Ту су и други познати београдски привредници: Ђорђе Вајферт, Димитирије Ћирковић и …. Задруга се својим пословањем развија у једну од водећих престоничких банака, која је у своје комитенте убрајала и Краљевину Србију.
Можда сам мало претерао у навођењу ових генијалних људи, али мислим да их не смемо избрисати из сећања.

Друштвени положај Београдске задруге одредио је репрезентативност и монументалност као једини могући архитектонски концепт. Академски обликована зграда, своје узоре је нашла како у академској, тако и у савременој сецесијској архитектури. На датој неправилној парцели реализована је трокрака композиција у плану и простору, која једноставно и непосредно изражава основни архитектонски програм.
Наглашени и разуђени централни део са главном фасадом према Карађорђевој улици је најрепрезентативнији и ту су смештене јавне просторије, док су крила према Травничкој и Херцеговачкој са радним просторијама обрађена једноличним мирним ритмом. Крила зграде су различито компонована. Средишње крило има у предњем делу, према улици, две етаже – улазни део и свечану салу, а у средини је вестибил који се протеже кроз обе етаже и једно-етажну шалтер салу у задњем делу, док оба бочна крила имају приземље и два спрата. У приземљу бочних крила некада су били дућани, а на спратовима административне и управне канцеларије Београдске задруге и то у једном крилу банкарског, а у другом осигуравајућег одељења.
Зидана је мешовитим техникама. Већи део зграде зидан је класичним поступком, опеком у кречном малтеру, а само делимично у армираном бетону. Конструкција лантерне изнад централног степеништа решена је у форми троугаоне металне решетке. Кровови су са надзидком, малих нагиба и са куполама. Спољне фасаде, према улицама, обложене су у појасу сокла каменим плочама и обрађене у вештачком камену, а унутрашње, према дворишту, су малтерисане. Носећи конструктивни склоп код већих распона поред сводова има и мермерне стубове. Степеништа су трокрака, камена или мермерна, док су помоћна спирална и гвоздена. Унутрашњи зидови су малтерисани и бојени, а у репрезентативним просторијама украшени зидним сликарством и имитацијом мермера, пиластрима са позлаћеним капителима и полихромним декоративним женским маскама. Подови су паркетни или са терацо плочицама. Декоративни радови изведени су на фасадама у вештачком камену, а у унутрашњости у штуко пластици и гипсу.

Сви мотиви декоративног система Београдске задруге позајмљени су из постренесансних, претежно барокних, стилских праваца, али су у духу свог времена индивидуално интерпретирани и прилагођени јединственом стилском изразу. Предња страна објекта је украшена скулптурама и натписима који приказују рад Београдске задруге. Од улазних врата, с леве и десне стране су исклесане године почетка и завршетка изградње палате (1905.- 1907.) Изнад главних врата је извајана глава Меркура. Прочељем доминира велика стаклена површина, полукружно завршена, испред које се налази балкон. Са обе стране стаклене површине смештена је по једна ниша. На десној страни је фигура младића са свитком, док је у левој скулптура која представља жену са кошницом. Фигуре представљају алегоријске представе делатности Задруге. Односно секторе за банкарство и осигурање, што се може потврдити и према години оснивања ових одељења, које су исписане изнад ниша (изнад леве 1882. а изнад десне 1897). Изнад натписа “Београдска задруга”, постављен је сат на врху зграде.

Главни мотив фасаде је велика стаклена површина која гледа на свечану салу, испред које се налази широка тераса. На фасади се налазе и две мање нише са скулптурама. Фасада је завршена вазама и групом скулптура које су израђене од цинк-лима (за разлику од оних у нишама које су од вештачког камена). Женска фигура са круном (персонификација Србије), заједно са четири дечје фигуре (персонификације привредних грана са симболима – рибом, чекићем, тканином и класјем), представљају развитак привреде у Србији, који је Београдска задруга у свом раду настојала да подржи. Фигуре су постављене испред велике металне куполе, на којој се уздиже јарбол за заставу.
Фасаде из Херцеговачке и Травничке улице се карактеришу равномерним распоредом отвора, уз одмерено примењеним декоративним елементима. Женске главе су постављене као вајани украс на првом спрату и приземљу, док су на другом спрату поред женских глава израђене још и главе лавова.
На првом спрату, средњи део зграде садржи свечану салу, која висином обухвата и други спрат. Основа сале је овална. На зидовима сале се налази мермер, који је сликањем украшен, а као украс јављају се позлаћени рељефи женске главе и биљке. Свеукупном утиску доприносе и мермерни стубови с јонским капителима. Изнад улазних врата се налази полукружна површина која је својевремено била осликана, али слика данас није сачувана. Велика стаклена површина на прочељу служи као прозор свечане сале. На средини ове површине су стаклена врата за балкон, са сликаном сецесијском декорацијом.
Импресивна зграда-музеј је доживела неколико адаптација. Прва већа је била између 1956. и 1957. када је Геолошко-геофички завод надоградио трећи спрат спрат над оба крила према улицама Травничкој и Херцеговачкој, а потом три спрата на средишњем тракту у дворишту. Измењен је општи изглед зграде, затим између 1958. и 1959. додао поново три спрата око шалтер-сале у којој се и данас чува сеф из периода Задруге.Овим дозиђивањем измењен је општи изглед зграде тиме што су на крилима одстрањена кубета, атике постали спратови, зазидани су отвори у приземљу који су од улазних врата локала постали прозори канцеларија и осиромашено је кубе главне фасаде са којег је уклоњено круниште, као и сама фасада са које је склоњен сат. Сама шалтер-сала у унутрашњости блока остала је приземна и зентитно осветљена, али не више директно, већ преко светларника који образују надзидани делови.
Конзервација свечане сале се догодила 1986. Највећа реконструкција се одвијала током 2014. године, заједно са почетком изградње најмодернијег дела града, Београда на води.
За време Другог светског рата ова зграда бива оштећена у шестоаприлском бомбардовању 1941. године, али је убрзо и поправљена. Наредна оштећења палате десила су се 1944. године у поновном бомбардовању, када је срушен велики део крова.
Према пројекту архитеката Александре Шевић и Љиљане Конте, здање ће поново добити две куполе које су давно нестале, а биле су на крајевима крила према Херцеговачкој и Травничкој улици. Оне ће бити изграђене од дрвета и челика, истог облика као мале куполе на чеоној фасади. Дотрајалу скулптуру, такође на чеоној куполи, замениће нова од метала. Јарбол на централној куполи, који сада недостаје, биће поново постављен, а служиће и као громобран.
Београдска задруга је улагала у Кланицу, касније БИМ Славија, у дрваре, дакле у све оно што је увећавало капитал. Део те добити је ишао улагачима. Знали су да ће им се уложено вратити са каматом и да улог неће пропасти. У јесен 1882. основана је Београдска Задруга за међусобно помагање и штедњу, као завод мањих улагача, са незнатним уделима и малим капиталом. 1899. године изабран је за председника управног одбора Београдске Задруге, Лука Ћеловић.
За „знатижељнике“, описаћу и рад Београдске задруге и њеног идејног вође Луке Ћеловића.
Овако изузетног човека, добротвора и изузетно вредног и штедљивог човека треба описати, тим пре што се о њему релативно мало зна. Лука Ћеловић рођен је 1854. године у засеоку Придворцима код Требиња, на празник Светог Луку. По том светитељу је и добио крштено име. Основну школу учио је у Требињу, па наставио код очевог пријатеља Јована Пиштелића у Бањалуци. Године 1871. прелази код стрица Јована Ћеловића у Брчко, да заврши школу и ради у његовој трговачкој радњи.
То му је било све школовање. Године 1872, морао је напустити Босну и дошао је у Београд своме земљаку, архимандриту Нићифору Дучићу, који га је дао као шегрта у тадашњу познату радњу Радосављевића и Игњатијевића. У 24. години је покренуо самосталан посао. Једва да је био писмен, постоје недоказана два разреда основне школе.
Када је 1875. године пукла Невесињска пушка, односно избио Српски устанак у Херцеговини, Лука се, као добровољац, враћа у родну Херцеговину. У борбама са Турцима био је лакше рањен, али се брзо опоравља и у својој чети наставља борбу. Пошто и Србија објављује рат Турској, добровољци из Херцеговине враћају се у Београд, са њима и Лука, па наставља војевање у оба српско – турска рата, 1876. и од 1877. до 1878. године. По завршетку рата, Ћеловић је отпочео самосталну трговину домаћим производима: шљиве, жито и друга храна, уз помоћ својих земљака, познатих трговаца Крсмановића и Параноса. Без искуства и без најосновнијег образовања, својом природном бистрином и упорношћу постиже врло брзо прве успехе. Ускоро напушта своју прву магазу на Сави и бави се лиферацијом овса за војску и хлеба за општинске стражаре. Лука је говорио мало, а стрпљиво је слушао саговорника.
Велики иметак је стекао даром за организацију посла Темељит је. Поуздан. Промишљен. У финансијама је чудотворац иако нема ни основну школу нити занатско писмо. Када је 1882. године као 28. годишњак основао банку Београдску задругу, био је за то време изузетно ризичан послован потез. Једва писмен, самоук и напорним трудом од Београдске Задруге начинио је један од најјачих и најсолиднијих српских новчаних завода и индустријских предузећа. Председник Задруге био је до своје смрти 1929. године. За њега Симо Ц. Ћирковић, у књизи „Надимци старих Београђана од 1830. -1940.“ чије сам описе личности подоста узео о коме се захваљујем каже:“…Имао је, кажу, дар банкара да препозна ко је банкрот. Неки његово богаство везује за мутне трансакције у Београдској задрузи. Његов глас добротвора, националног борца, пригушио је те ненаклоњене тонове. У личном животу био је домаћин човек, врло штедљив“.
Тржиштем финасија и осигурања суверено су владале испоставе страних компанија, између осталих Асикурациони Ђенерали и бечки Анкер. У кратко време су изазвале пропаст три српске банке.
У то тешко време смишља лукав план приликом оснивања банке. Окупиће што више акционара, лимитираће улог, а улог се може подизати само 1 динар дневно. Ко хоће више да подигне мора њему да се обрати и да образложи подизање улога. Водио је рачуна и о тражиоцу зајма. Ако се неко у кафани опија или коцка није могао да добије кредит. Ко је посећивао црвене фењере није могао бити акционар банке- Београдске задруге. Нико га није видео да је он крочио унутра а у околини Карађорђеве их је било безброј. Строги Ћеловићев кодекс који су морали да поштују деоничари од задруге ствара моћну институцију која је изнедрила генерацију највећих привредника Србије. Лука Ћеловић живи скромно и усамљенички, а новац тајно улаже у ослобађање српских крајева.
Поред тога Ћеловић је стигао да делује и у важним народним пословима. Врло штедљив и шкрт за себе лично, Ћеловић није жалио новаца, кад се тицало опште ствари. Ћеловић и др Милорад Гођевац почели су опремати чете и слати их у Стару Србију. Бугарски комитет уочио је сву опасност таквог рада за бугарске циљеве и осудио је Ћеловића, као и др. Гођевца, на смрт. Послати атентатори нису успели стићи до Београда. После Мајског преврата 1903. године ЛукиЋеловићу и др Гођевцу прилази и генерал Јован Атанацковић као вођа младих официра, који су извршили официрски пуч и промену на престолу. Тако је образован и формално средишњи комитски одбор, у чијем су акционом делу Ћеловић и др Гођевац остали све до ослобођења Старе Србије и Македоније. Да није било Ћеловића, према речима др Гођевца, главног покретача идеје о четничкој акцији, од целог тог посла не би било ништа, јер је он сам давао по 40.000 до 50.000 динара годишње за опремање чета.
Породична кућа Луке Ћеловића, угао улица Краљевића Марка број 1 и Карађорђеве
Његова је несумњива заслуга што је део некадашње Савамале од Јаворске улице до Железничке станице уређена по узору на велике европске градове. У Савамали Лука Ћеловић подиже прво своју породичну кућу у улици Краљевића Марка број 1. Та кућа је сазидана 1903. године а градио је инж. Милош Савчић у сарадњи са непознатим архитектом који је био запослен у Савчићевој инжењерско-техничкој канцеларији.
Рекли смо да је као угледан трговац учествовао у оснивању Београдске задруге и велелепног здања хотела “Бристол”.
Његова кућа је била погодна за тајне састанке јер је живео сам, без родбине и послуге која би можда неком рекла ко долази у њу. У кући је било довољно соба и сламарица да комите могу да преспавају. Ни српске власти нису подржавале тајне организације јер нису имали никакву контолу над њима. Састанци су одржавани иза затворених капака и збод бугарских и турских агената који су шпијунирали по Савамали. Бугари су га осудили на смрт и бацили су бомбу на његов балкон, али је срећом преживео.
Финасирао је и изградњу многих других зграда на простору Савамале, као и парк у Карађорђевој улици, сада парк Бристол, преко пута овог парка је парк који данас носи његово име и налази се поред Економског факултета, који је изграђен као јавни простор за његовог живота на његовом имању. Многе зграде страдале су у бомбардовањима током Другог светског рата. Данашњим погледом на Карађорђеву и околне улице, тек се назире сјај са почетка XX века. Лука Ћеловић је све своје имање тестаментом оставио Београдском универзитету (изузимајући мале легатe родбини) што је износило преко 50 милиона динара. Веровао је да будућност једног народа лежи у образовању, упркос томе што сам није био образован.
Основао је „Задужбину Луке Ћеловића – Требињца, београдског трговца“, 1926. године у склопу прославе дана Светог Саве на Београдском универзитету. На основу средстава из Ћеловићевог фонда, Универзитет је 1940. године почео са штампањем уџбеника, са десет књига у првом колу. Исте године је завршена једна од његових задужбина, петоспратница на углу Крунске и Фердинандове (део кнеза Милоша, данашња адреса Кнеза Милоша број 2). Ћеловићева заоставштина је након Другог светског рата национализована и конфискована, а деведесетих година приватизована и од тог тренутка Задужбина је изгубила приходе. Задужбинарство у Србији има дугу и богату традицију, а репортажа о Луки Ћеловићу Требињцу сведочи о мотивима улагања у науку и привредни рад, који су неправедно пали у заборав.
Задужбинар Лука Ћеловић Требињац може да се упореди са идејним творцем Универзитета у Београду Доситејем Обрадовићем. Доситеј је био визионар и просветитељ, док је Лука Ћеловић један од највећих добротвора Београдског универзитета. Ћеловић је био свестан колико је за развој науке и образовања, као и за реализацију просветитељских циљева битна материјална основа. “Само чист приход Задужбине може се користити, трошити и употребљавати за научне потребе и циљеве Универзитета, а основни капитал не сме ни у ком случају да се смањи”, наводи се у његовом основном писму, чији је циљ био да се сва имовина, не само троши, већ и богати њеним правилним управљањем.

Према жељи дародаваоца, Задужбином је руководио Одбор задужбине, који су чинили: ректор, који је и председник Одбора, проректор, као и сви декани и продекани Универзитета у Београду. Имовину Ћеловићеве Задужбине чиниле су следеће непокретности: двоспратна кућа у улици Краљевића Марка број 1 са четири стана и дућана, кућа и плац у Јаворској улици на броју 7 и 9, палата са 24 стана, шест дућана и пет теретних лифтова, на углу Карађорђеве и некадашње Загребачке улице, данас Коче Поповића. Лука Ћеловић је у Загребачкој улици подигао и четири палате под бројевима 3, 5, 7 и 9 и Босанској под бројем 16. Ова здања имају укупно тридесет и један стан и седам дућана.
„… благодаран Србији која ме је примила као свога грађанина… у којој сам целога века радио и стекао, уверен да наука и привредни рад, уз неговање младог нараштаја најјаче потпомажу правилан и сталан напредак свакога народа и најбоље обезбеђују будућност народа, културну и политичку, оснивам Задужбину под именом Задужбина Луке Ћеловића Требињца, београдског трговца.“
Овако је сву своју имовину Лука Ћеловић Требињац, тестаментом завештао Београдском универзитету 23. децембра 1925. године. Сви приходи сливали су се у фонд задужбине, а плаћања су се обављала „из чистих прихода“ тако да се „основни капитал стално увећава и да се не сме ни у ком случају смањивати“.
Лука Ћеловић је 27. јанура 1927. године, на дан школске славе Свети Сава, основао Фонд за помагање друштва “Обилић” – академско певачке заједнице. У новинама “Правда”, објављеним 1928. године пише: “И ове године поклонио је г. Лука Ћеловић, техничком факултету 2.000 динара, с тим, да их употреби за своје циљеве”.
Читав фонд књига из Ћеловићеве приватне библиотеке припао је Универзитетској библиотеци, која је поседовала више од 1.100 књига. Најбројнија су дела домаће књижевности. Дела француске и швајцарске литературе из доба Првог светског рата се такође налазе у том фонду. Наредне године, све куће које је Задужбина обухватала добиле су натпис по имену њиховог творца.

Поред финансирања бројних истраживачких радова универзитетских професора, од 1930. године палате су припале Задужбини и сав новац од некретнина – издавања станова, месечно је ишао у руке универзитетске управе.
Историјски записи кажу да је, након његове смрти, фонд Луке Ћеловића преко рентирања стамбеног простора месечно доносио 265.000 динара, односно преко три милиона на годишњем нивоу. Тада је плата професора Универзитета била у равни плате генерала тадашње војске. На месечном нивоу професорска плата је износила 5.000 динара, односно 60.000 динара годишње што је у оно време могло да покрије више од 50 професорских плата. Тим новцем су финансирани бројни научни радови.
Одбор је био обавезан да се стара о спровођењу тестаментарне жеље добротвора и да се сви приходи користе за стипендирање, награде најбољих научних радова, научна истраживања, усавршавање студената и да се јавно, у дневној штампи, објави извештај какви су били приходи, а какви расходи на годишњем нивоу.
Према истраживању историчарке Мире Софронијевић, у 1934. години само за истраживачку делатност Задужбина је издвојила 265.050 динара, колики је приближно био њен месечни приход. У каталогу Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ из 2014. године поводом изложбе о Луки Ћеловићу, наводи се да су тих година фондови бар три српске задужбине појединачно били већи од Нобеловог. Ћеловићев фонд је био један од највећих.
Да се српским задужбинама газдовало онако како су то тестаментима предвидели њихови оснивачи, и по економским принципима, српска наука, култура и друштво у целини били би данас на европском и светском нивоу, а палате Луке Ћеловића на простору некадашњег београдског језгра и елитне четврти, не би биле запуштене. Тек почетком изградње Београда на води овај, некада ексклузивни, простор опет почиње да добија стари сјај. У том јединственом споју традиције и модреног, грађевине Луке Ћеловића даваће посебан печат. Зграда Београдске задруге, која је у потпуности реконструисана, тај печат је већ ударила.
После Другог светског рата велики део имовине који су задужбинари оставили је уништен. Оно што је нанело још већу штету је чињеница да је после Другог светског рата имовина свих задужбинара, укључујући и Луке Ћеловића Требињца, конфискована, а затим национализована. Од тог тренутка задужбине су изгубиле приходе, а током наредних година и деценија су се гасиле.
Све до средине деведесетих година имовина задужбине је била у државном власништву, а од тада се имовина приватизује. У станове који су у оквиру некретнина били остављени Универзитету на коришћење усељавана су лица, која су данас заштићени станари. Један део пословног простора је прешао у руке државних фирми.
Задужбинари с краја 19. и почетка 20. века били су свесни чињенице да су наука и образовање најважнији за развој друштва и да њихово финансирање, није никаква потрошња. Напротив, то је инвестиција у будућност младих генерација, као и читаве државе.
Али шта је било са задужбином, великог српског неимара и визионара? Задужбина је после рата одузета и уступљена на коришћење државним фирмама. Универзитету је остала збирка од 1.100 књига које су дате Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“. Њу нису дирали, је им књиге нису биле толико потребне, већ су потребни зграде и станови. Универзитету су остале и две зграде које су постале Студентски дом, али их је Универзитет чудном одлуком 1970. уступио предузећу Металсервис у замену за неколико станова, не хајући за тај драгоцени поклон и последњу вољу оснивача Задужбине. О том потезу Универзитета се није пуно говорило иако је било тешко објаснити како неколико станова може да буде вредно као две палате са више од 20 станова.
Његов пртрет у природној величини, дело Бете Вукановића који је изгубљен 1943. године, откупљен је 2016. године и налази се у ректорату Универзитета у Београду.