Савски венац, Улица Милоша Великог до Мостарске петље

Улица кнеза Милоша

Улица кнеза Милоша је једна од централних улица у Београду. Налази се једним делом у општини Савски венац, а другим делом на Врачару. Пружа се од Дома Народне скупштине до Мостарске петље и дуга је 1.600 метара. Данас се у њој налазе бројна министарства при Влади Србије, међународна представништва, амбасаде, као и седиште Градске општине Савски венац. Настала је за време владавине кнеза Милоша, чије је и име касније понела. У то време звала се „Топчидерски друм“ и повезивала је Топчидер са центром града. Њеном трасом пролазила је и једна од првих трамвајских линија у граду.
У време када није било друштвених мрежа и телевизије, корзо у улици Кнеза Милоша био је место на коме је вечерњи жагор представљао увертиру за сутрашња оговарања. С једне стране шетали су момци, са друге девојке, размењујући значајне погледе и срамежљиве осмехе. За то време баке и мајке су се мрштиле на своје ћерке које су их држале под руком и командовале им – “Гледај право!”

Џада је почињала код кафане Лондон, а затим се, као и данас, котрљала наниже док су се око ње ређала различита министарства, зграда Народне скупштине, Вазнесењска црква, касарна кнеза Милоша и тако све до Немањине улице. Овде реч улица треба схватити растегљиво. Беше ту зарпаво пут са потоком који је лагано жуборио ка железничкој станици.
И од куд, баш овде, да никне корзо?
Главни кривац је заправо била Војна академија на углу са Немањином. Логично, Академија је школовала здраве и ваљане момке које је чекала перспективна каријера. А то их је чинило крајње привлачним као будућим мужевима. Тако су девојке, у почетку, измишљале разне изговоре како би туда пролазиле баш у време када су академци добијали дозволу да изађу у шетњу. А и жене, воле официре.
Када је дошла у Београд, краљица Наталија се распитала где се млади “окупљају”, а након што је прикупила бројне пратиоце, направила је лукав план како да у улици Кнеза Милоша направи корзо.
План је имао три корака и краљица је сваки корак савршено спровела у дело.
Прво се, једно време, туда редовно возила фијакером. Готово сваког дана у темпирано време. Када је била сигурна да је чаршија добро упозната са тиме да је баш у овој улици могу видети, Наталија је одлучила да је време за следећи корак, а то је шетња.
За кратко време сва београдска господа и њихове супруге знале су за њен нови хоби. Тако сви почеше да долазе и штрапацирају улицом Кнеза Милоша.
Али, да би постала прави корзо, била је потребна још једна, можда пресудна ствар.
Краљица Наталија је била проводаџија и одговорна за прву љубав на београдском корзоу. Наиме, десило се да је краљица шетајући низ Кнеза Милоша угледала на једној капији веома лепо девојче. Била је то млада Стевка, сиротица из Смедерева. Одмах ју је безерцовала за свог дворског терзију, Јову Гагића из Ваљева, доброг човека, али у поодмаклим годинама. Јова и Стевка се већ на први поглед допадоше једно другом па је све брзо свршено браком. Након овог догађаја, свака је девојка имала пробуђену наду да ће баш ту, на првом београдском корзоу, пронаћи будућег мужа, а момци жене. Шетња је да би те видели и ви били виђени. Тако би, и старо и младо, чим би посвршавали са дневним пословима, од касног поподнева до ране вечери, шетали корзоом. Девојке су шетале у пратњи неке старије тетке, рођаке, поуздане служавке или гувернанте, а момци у групицама са својим пријатељима, како би чували страх један другоме.
Улица је била са дугачком алејом засађених јабланова, па иако се ходало узбрдо-низбрдо, шетња беше пријатна.
Девојке су облачиле најлепше хаљине како би биле примећене, а долазиле су и читаве породице са умивеном и опегланом децом, чак и са старијим родитељима који су носили старинска одела и штапове. Током шетње, био је обичај да се застане, скине шешир и поздрави позната особа уз необавезно размењивање неколико речи.
С друге стране, свако недолично понашање, раскошна хаљина па и предуго загледање, сутрадан би постајали сочни трач о коме је брујала чаршија.
Момци су се такође дотеривали за корзо, покушавајући да парирају академцима који су у својим униформама и угланцаним чизмама поносно парадирали шеталиштем. Али, и они су имали на кога да буду љубоморни. Највише женских уздаха, девојачких, али и дамских, изазивали су лепи официри који су на својим коњима парадирали средином улице.
Дакако, низ корзо би се често спустила и краљица Наталија. Шетала би испод јабланова, окружена дворским дамама и београдским госпођама. И тада би, када се појави, као по команди све стало. Господа су излазила из фијакера, мушкарци да се поклоне и скину цилиндер пред краљицом, а даме да пред њом направе реверанс и наставе шетњу пешице као и краљица.
Како се корзо развијао, тако је и сама улица Кнеза Милоша постајала све отменија. Прво је угледна и богата породица Цукића у њој подигла кућу, а потом и генерал Анта Богићевић, иначе близак рођак краља, а затим и многи други познати људи.
Интересовање за корзо у улици Кнеза Милоша почело је полако да бледи након што су се појавили трамваји.
Пруга која је водила до Топчидера постављена је баш кроз корзо и отворена 1894. године, а овом трамвајском линијом, зар је ико сумњао, обожавала је да се вози и краљица Наталија са својим сином Сашом, будућим краљем.
Трамвај и корзо нису никако могли заједно. Док су трамвајска кола вукли коњи, још је и било неке наде, али након што је уведен електрични трамвај, постојала је велика опасност да ће некога прегазити, а и подизао је превише буке што није било по вољи шетачима. Тако је корзо заувек пресељен у Кнез Михаилову улицу.
Када је кнез Милош Обреновић „..одлучио да му је сигурније да конакује у Топчидеру и, чиниш ‘волико, влада удаљен од Турака који су још увек били у центру града, улица се звала Топчидерски друм“. Тада је и настала.
Не може улица куда је у своју лукаву сигурност пошао кнез над кнезовима да буде уска, па је ту први Обреновић прокопао друм за велеград. Разумео је непревазиђени кнез да је паметан онај ко зна шта не зна, па је унајмио неимаре – Словака, Франца Јанкеа и мајстора Николу Живковића, званог Хаџи-Неимар. Улица је усечена да повеже Народну скупштину испод Лондона са владаревом резиденцијом у Топчидеру. Касније се звала, наравно, Милоша Великог, а варијацију имена Кнеза Милоша добила је 1944. године. Кажу да је Јосип Броз Тито избацио реч “Велики” јер нико није смео бити већи од њега. Дипломатска игра, жамор, журба, ход, народ, продор, величанственост, све је ту, у Милошевој улици којом је силазио до тобџијске долине у свој двор.
Звали су је и београдски Шанзелизе, јер је била “широка, калдрмисана алеја са столетним храстовима”. Њом је 1894. године прошао први електрични трамваји који је повезивао Народно позориште и Топчидер. А 1950.их прошлог века је прва у Београду имала семафор. Погледај старе разгледнице на којима се види како је отмена њена антологијска ширина, од “Лондона” до брда у даљини, топчидерских, која личе на одмаралиште, бању. Погледај прве аутомобиле и Београд како расте, расте. Могло јој се јер је кнез Милош донео законе о грађевинарству и исушио бару Венецију а у “његовој” улици почео да настањује државне институције. Помислиш ли, кад прелазиш улицу док се зелено још не упали, код хотела „Лондон” кога нажалост више нема, заједно са свим пешацима око тебе, кад пређете као буљук улицу и сви журите јер 21 секунду траје зелено и потребно ти је 21 корак да је пређеш, да је баш на том месту тај први семафор засветлео и да су баш ту улицу прегазили векови? Опстаје, не троши се, и поред метежа. Кад кренем удолином наилазим на Камену (Баумгартенову) палату, стару зграду генералштаба чије је фасадне ратнике створио архитекта Иван Рик. Преко пута је зграда Владе Србије. Укосо преко пута је зграда Министарства спољних послова. Има браонкасту патину која ме подсећа на руске приповетке (а како и не би када ју је пројектовао чувени Николај Петрович Краснов, отац многих београдских палата!). При дну улице, на укрштању са Вишеградском, на броју 89, стоји кућа вечно јесеног изгледа, са давно осушеним пијавицама-пузавицама. Она је као скамењена бајка, са капијом какве замишљаш да би твоја идеална кућа имала. Можеш чак и ући, није закључана, отворена је њена мистерија са каменим ћутањем. Најмистериознија је када је дан пун облака а остатак сунца се помаља баш над њеним шиљатим кровом.“
Извор : Есqуире

О Карађорђевом животу је мало написано јер је био човек рата и војевања. За разлику од њега Милош је мало ратовао, више мудровао и много радио на стварању и обнови државе од Немањића. Због тога је и ред да га мало више опишем.
Из књиге Симе Ц.Ћирковића: „Надимци старих Београђана 1830-1940.“ препичаћу нешто о њему.
„Милош Обреновић, својим превртљивим карактером, природним лукавством и оскудицом начела збуњивао је и турске паше свикле таквој игри и вечитом надмудривању. Стално је кукао да је окружен неспособним људима, којекаквим скитницама и пропалицама. Но, најчешће их је за свиту сам бирао, да би могао терати спрдњу са њима. Његова вештина владања исказује се у томе што је кривицу отклањао са себе и приписивао је другима. Није случајно назван Великим Милошем, Коџом, Господаром. Његовом умешношћу Србија је крчила пут да буде кнежевина. Кад је био у теснацу знао је рећи: „Јао, кметови, забога: Јао, браћо моја. Дајте ви мене људе у помоћ, па ћу вас особито пазити и гледати“. Бабајком га је звао Мањо бег, његов мили Михаило. Глас великог женскароша, блудника, одржао је и у поодмаклим годинама, мада је његова рука, онако старачка, изгубила сваку чврстину. Наизглед смерног погледа, у ствари страсник духом, дипломат са шаком на сабљи…Србијом је владао као својом прћијом, те су му снагу дале дојучерашње слуге уздигнуте његовом вољом у ред новог племства… играо је мутно, а све је било очигледно. …Сејао је страх својим ћутањем и још очигледнијим наступом… Када су га рушили знао је да ће се вратити. Био је први модерни банкар Европе, а ни слова од писмености није имао. Имао је ум великог трговачког мешетара…Био је моћан, јер је свуда дочекиван као краљ, а био је мали балкански господар. Својом величином штитио је сина Михаила. У Букурешту дочекао је депутацију с позивом да се врати у Србију. Вратио се уз фанфаре, али стари храст Обреновића био је само уморни џандрљиви старац, видно осветољубив, без визије нове Србије. Вучића је уништио, јер је у њему био анђео црне коби, осветник.“
Милош Теодоровић Обреновић, владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. Учествовао је у Првом српском устанку као борац да би због заслуга догурао до звања војводе, истакавши се у борбама код Ужица. Након слома устанка, 1813. године, био је један од малобројних војвода који су остали у земљи чиме је задобио поверење значајног дела народа, у то тешко доба.
Након краћег времена и појачаног терора Османлија стао је на чело као изабрани вођа Другог српског устанка, који је подигао у Такову, 1815. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Склопио је усмени договор са Марашли Али-пашом о мешовитој српско-турској управи. За време његове прве владавине, упорном дипломатијом, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства и укинут је феудализам након чега је настао нови друштвени слој слободно сељаштво. Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Најзначајнија је била Милетина буна која је за последицу имала доношење краткотрајног либералног Сретењског устава који је поставио темеље правног поретка у земљи. Током своје прве владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од имућнијих на Балкану, а током изгнанства пословно су га претекли други велетрговци. Иако је био неписмен током његове прве владавине основане су 82 школе, 2 полугимназије, 1 гимназија и Лицеум Књажества сербског, који представља темељ високог образовања.
Био је син Вишње Урошевић и њеног другог супруга Теодора Михаиловића, сиромашног сељака из Ужичке нахије. Рођен је у селу Горња Добриња код Пожеге, око 1783. године. Милошеви родитељи Теодор и Вишња су пре ступања у брак имали већ засноване породице. Вишња је у првом браку била удата за Обрена Мартиновића из села Бруснице у Рудничком крају, са којим је родила синове Милана и Јакова, као и ћерку Стану. У другом браку Теодора и Вишње родио се најпре син Милош, а касније Јован и Јеврем. Милош је имао тешко детињство, јер му је отац рано умро и он се са мајком и два брата нашао у великом сиромаштву.
Око 1800. године, Милош је постао слуга у породици Аксентија Јечменице, богатог трговца стоком са Златибора. У то доба, марвени трговци су откупљивали стоку у једном крају да би је потом по вишој цени продавали у другим крајевима. Стока се обично гонила од пар десетина до више стотина километара, у места где је била веома тражена, а те маршруте су биле добро уходане. За овакав посао били су им потребни неожењени момци, навикнути на одвојеност од куће и породице, вични у раду са марвом, добри у јахању, увек спремни да спавају под отвореним небом али и добри у руковању оружјем јер је било потребно чувати велика стада од хајдучких заседа и дивљих звери. За то кратко време, млади Милош прошао је целу Шумадију, Подриње, Херцеговину и Босну, упознавши том приликом нове предели и људе као и бројне обичаје. Милош је тада имао прилику да посматра старије људе како праве разне пословне договоре, неретко, само са давањем речи или вере. Сматра се да је боравак у Венецији на младог Милоша, у ритама и са фесом на глави, оставио веома снажан утисак којег се током целог живота радо сећао чак и под старе дане. Године 1805. оженио се Љубицом Вукомановић. У време доласка Милоша код брата му Милана у Брусницу, Милан је већ радио ортачки са Турчином Ћор-Зуком. С овим ортаком Милановим Милош је, доцније, често ишао по селима, те лучио браве- стоку.
Када је избио Први српски устанак 1804. године, Милан Обреновић је био један од покретача и вођа народног устанка. Кроз кратко време, током самих догађаја, Милан је постао војвода нахије рудничке, а затим и пожешке (чачанске), и ужичке. Уз брата Милана, Милош је учествовао у бројним бојевима и у управним и судским пословима.
Током борби за Ужице 1807. године, под зидинама тврђаве, у нападу на један шанац, војвода Милош је био тешко рањен у груди, па је пребачен је у Београд, где га је лечио Хећим-Тома. Иако га је већина отписала, војвода Милош се након дванаест недеља излечио и опоравио. Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је по свом полубрату Милану, истакнутом војводи, који је имао велики углед у народу. Међутим, није јасно када је Милош почео да користи презиме Обреновић. Уобичајено мишљење је да је то урадио после Миланове смрти 1810. године, мада новија открића показују да је још 1808. почео да се потписује као Милош Обреновић. После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао обор-кнез Рудничке нахије, а после угушења Хаџи Проданове буне и Крагујевачке и Пожешке нахије.
Кад је почетком септембра 1814. год. на путу за Русију прошао кроз Срем, Карађорђе је изазивао код људи наду за нови устанак, што је о томе доспео глас до његових људи. Хаџи Проданова буна је кренула без ранијег договора и припрема. С тога Милош Обреновић и Станоје Главаш, да не би дошло до тежих заплета, пристадоше одмах да ту буну угуше заједно с Турцима ако се побуњеницима да амнестија. Хаџи Продан је, видећи да устанак није нашао жељеног одзива, пребегао у Аустрију, а Милош је брзо умирио његов крај и околину Крагујевца, где се, исто тако, било дигло више стотина људи. Ту буну искористио је Сулејман-паша да у земљи уведе терор. Почетком 1815. године, Русија, која је после победоносног завршетка рата са Наполеоном војно и дипломатски ојачала, почела је енергично инсистирати на Порти да се промени понашање Турака према Србима. Истовремено, у земљи је незадовољство због турског зулума и хаоса достигло поново тачку кључања, поготово након успеха Турака да убију Станоја Главаша под оптужбом да је помогао Хаџи Продану да побегне у Војни крајину. Управо у том тренутку Милош се налазио у Београду и са запрепашћењем угледао главу Станоја Главаша набијену на колац, испред Сулејман-пашиног сараја, након чега се један од убица обратио Милошу: Е, бива, сада је на твоју ред! Ово ће Милошу бити лични мотив за догађаје који ће убрзо уследити. У међувремену, Сулејман паша, позвао је све српске кнезове код себе, али након већања није хтео да пусти Милоша да се врати у своју нахију. Тада је Милош предложио паши, за кога је знао да је грабљив на новац, да откупи сто Срба, који су се код паше налазили као робови. Након исплате капаре од 150 дуката, Милош, се са откупљеним робљем упутио у своју нахију како би од народа прикупио 50.000 гроша и тиме потпуно исплатио паши договорену цену за своју слободу и слободу сужњева.
Стигавши у село Црнуће, где му се налазио конак, Милош је почео да окупља виђеније људе око себе, међу њима Арсенија Лому, Лазара Мутапа, Јована Добрачу, Милића Дринчића и друге и да врши припрему устанка за народну слободу. За празник Цвети, 1815. године, у дубини густе и мрачне храстове шуме са столетним стаблима пред скривеном Црквом брвнаром у Такову обратио се изабрани велики вожд Милош окупљеном народу попевши се са заставом на камен стожер са захтевом да се узме оружје у руке узвиком: “Ево мене, а ето вам рата с Турцима!” Тако је отпочео Други српски устанак.
Недуго потом, Турци су послали значајне снаге из Београда да угуше буну, а устаничка војска је ређала успех за успехом. Чувени Ибрахим паша је био заробљен. Кнез Милош се према њему опходио с много обзира и вратио га је Куршид паши као пријатеља. За разлику од Првог устанка Милош је забранио да се нападају султанови градови. И док су устаници држали турске снаге у београдској тврђави у блокади, велика османска војска се скупљала око устаничке територије.
Милош је био свестан да неће моћи да победи надмоћног непријатеља само војним средствима, већ је за то била и потребна и упорна дипломатска борба. У том циљу, одазвао се позиву босанског везира Куршид-паше да дође у његов логор на Орловом пољу, поред Дрине, како би „разговарали о миру“. Милош није успео у преговорима са Куршид-пашом, јер је овај тражио безусловну предају оружја. Након овог, Милош се упути на Велику Мораву, код Ћуприје, где га је чекао други турски великодостојник – Марашли Али-паша, румелијски везир, такође са предлогом за склапање мира. Марашлијини услови су били блажи, па је са њим склопио усмени споразум уз два главна услова: да Марашлија изда препоруку за српске делегате који ће отићи у Цариград да султану поднесу жалбу на Сулејман-пашу Скопљака и умоле Порту да постави Марашлију за новог београдског везира, као и да издејствују ферман којим султан даје опроштај Србима због дизања устанака. Претходно је Милош дозволио да се пропусти један део пашине војске који ће безбедно отићи за Београд. Ту су војску чак и снабдевали храном, и упутили су једну своју депутацију на преговоре у Цариград. Овакав споразум и безбедан пролаз до београдске тврђаве дела војске је вероватно закључен давањем „вере“ обзиром да се ради о личностима различите вероисповести. Порта и султан Махмуд II су у септембру 1815. године прихватили услове и то се сматра за прву дипломатску победу кнеза Милоша. У суштини усмени споразум кнеза Милоша и Марашли Али паше подразумева двовлашће, односно да паша има власт над Турцима и њиховим посадама по градовима где су њихови заповедници муселими, док Милош добија власт над становништвом и кнезовима, који ће убирати народни порез и давати га Народној канцеларији, а она исплаћивати Порти.
Када се бивши Вожд Карађорђе у лето 1817. године тајно вратио у Србију, прво се састао са Вујицом Вулићевићем који је о свему обавештавао кнеза Милоша Обреновића. У договору са Вујицом, вожд се пребацио са својим момком Наумом скелом из Паланке у Рам, а потом у Радовањски луг код Велике Плане на имање Драгића Вујкића. Али, Вујицу је кнез Милош одабрао да организује Карађорђево убиство, које је морао да изврши. Године 1817. године, Никола Новаковић је Карађорђа ликвидирао. Учврстивши (што милом, што силом) након Другог српског устанка власт изнутра, Милош је стално настојао да добије и спољно признање, без чега није могло бити дугорочног решења за Србију.
О убиству Карађорђа читајте у линку Карађорђева улица.
Порта је 30. новембра 1830. издала хатишериф о самоуправи Србије. Данак Турској је тачно утврђен. Хатишерифом се гарантује слобода трговања, подизања школа, цркава и манастира, организовања сопствених судова и административних органа. Предвиђено је да турско становништво може да станује само у градовима или да напусти земљу. Поред тога, Порта се обавезала да ће вратити и шест округа, које је Србија изгубила 1813. године. У исто време, 1830, издат је и берат којим је кнезу Милошу Обреновићу признато наследно кнежевско достојанство у његовој породици.
Како је кнез Милош хатишерифом из 1830. и 1833. уредио односе према Порти, требало је да уреди и свој положај према народу. Али Милош је избегавао да ограничи своју власти. Он је хтео да остане неограничени господар у земљи, као што је био и дотле. Та његова жеља је међутим, наилазила на отпор и код народних старешина, који су хтели да дођу до утицаја на државне послове, и у народу, који се опирао тиранији.
У пролеће 1835. године, кнез Милош је добио званичан позив да посети султана у Цариград. Да би његов пут у Цариград, осим протоколарног имао и политички значај, кнез Милош је сазвао Скупштину у Крагујевцу 1. јуна, која је, између осталог, закључила да ће овом посетом Србија „створити углед у свету“. Након обимних припрема кнез Милош је 31. јула 1835. године са делегацијом испловио из Пожаревца. У пратњи од око 60 људи и комесара, барона Рикмана и Ибрахим Наби-ефендије. После ручка у Голупцу и конака у Милановцу најзначајније станиште кнеза Милоша на путу за Цариград био је Видин. Ту је Хусеин-паша приредио кнезу Милошу велелепан дочек. У Варни на Црном мору одсео у султановој палати одакле је паробродом упловио у Цариград. Првих дана боравка у турској престоници Милош је посетио највише портине званичнике, као и стране посланике а онда је уследила званична аудијенција код султана Махмуда II. Српски кнез, у младости сиромашан чобанин, се пред султаном појавио у генералској униформи, са турским и руским одликовањима на грудима, међу којима се истицао највиши руски Орден Свете Ане. Цариградски лист “Ле Монитор Отоман” пише да је султан казао Милошу кад је изведен пред њега “Милош-бег, добро дошли. Надам се да су вас управници области куда сте прошли, примили с почастима и указали гостопримство по мојој заповести и сходно вашем чину.” Милош се захвалио Султану на пријему, као и издатом хатишерифу а његов говор је преводио Аврам Петронијевић.
После те беседе, султан заповеди да се донесу дарови, орден са сликом царевом, искићен богато брилијантима и сабљу, искићену драгим камењем. Пошто је кнез Милош примио дарове, на заповест султанову царски ађутанти су затим и огрнули Милоша златном харванијом, а то је свечана одора. Сутрадан после аудијенције код султана, српска делегација на челу са Милошем кренула је у обилазак Цариграда.
Један интересантан податак који су ми рекли када сам живео у Турској. Кнез Милош, односно Србија су добили на поклон земљиште у најлепшем делу Цариграда, где је саграђен наш конзулат а скоро век касније краљ Александар је добио али у Анкари плац за Амбасаду и Резиденцију.
Опроштајна аудијенција код султана одржана је 18. октобра 1835. године. Кнез Милош је тада царски дариван једним арапским пастувом и цветом у брилијантима за кнегињу Љубицу. Трошкови боравка српске делегације у Цариграду били су огромни и износили су 2.498.017 пореских гроша или 104.084 дуката у злату, али ово путовање је претходно одобрила Скупштина у Крагујевцу.
Након Милошева пута у Цариград, Србија отвара прво дипломатско представништво под називом „Књажевско-српска агенција“ у Букурешту, а велике силе почеле су да отварају у Србији конзулате. Први званични конзулат у Србији отворила је Аустријска царевина, септембра 1836, који је био формално наименован код турских власти. Након Аустрије и Велика Британија отворила је први конзулат. Први генерални конзул био је пуковник Џорџ Лојд Хоџис, који је био први страни конзул постављен баш код кнеза Србије. Тада су се Срби први пут срели са представником силе која није била традиционална на овим просторима, а у којој се била распламсала индустријска револуција. Тадашњи енглески министар иностраних послова лорд Палмерсон сматрао је да у Београд треба да пошаље дипломатског представника како би на лицу места посматрао деловање руске дипломатије, против које се Британија у то време борила свим средствима, од Балкана до Авганистана.
Руска царевина је код кнеза Милоша имала од раније своје изасланике а од 1838. године отвара први конзулат. Преко својих конзула, конзервативна Аустрија и Русија су надзирале да у Србији носиоци „слободоумних идеја у француском револуционарном духу“ не дођу поново до изражаја. Да би у Србији умањио њихов утицај а повећао аустријски, Метерних је у преписци са Кнежевом канцеларијом „предложио“ Милошу да Србија усвоји „Аустријски грађански законик“ и за превод законика на српски препоручио школованог правника Јована Хаџића. Милош се сложио са Метернихом по питању „слободоумних идеја“ али је сматрао да увођење законика није у његовој надлежности, већ саме Порте. Пошто је одлуку пребацио на терен Цариграда, најмоћнија чланица Свете алијансе, Русија, која је тамо била веома утицајна, већ је вршила притисак да се донесе нови Устав за Србију у форми Хатишерифа, а на штету Кнеза Србије.
Предосећајући намере Свете алијансе, Милош се још више спријатељио са енглеским конзулом Хоџисом, уздајући се да ће моћи у савезу са Енглезима да наметне устав који би по њега био што повољнији. Међутим, у то време утицај Русије на Порти био је јачи. Децембра 1838. године довршен је и проглашен Хатишериф, у народу познат као „Турски устав“, који су израдили углавном турски и руски представници. Њиме је, између осталог, остварена руска намера, коју Милош уз Енглезе није успео да спречи, да се оснује Савет (Совјет) од седамнаест доживотних чланова, у који је ушло доста кнежевих противника. Тако је, у Србији, дошло до парадокса где су либерална Енглеска и Француска подржавале „аутократског“ кнеза, а конзервативне царевине Русија, Аустрија и Турска су стале на страну „демократског“ тела Државног савета. Уставобранитељска опозиција је у првој половини 1839. године толико ојачала, да је кнез Милош потражио решење за њено кршење у подизању такозване Јованове буне, која је била лоше припремљена, уставобранитељи су успели лако да је угуше, а њихов предводник Тома Вучић Перишић, је у Крагујевцу сакупио представнике 12 округа и извршио „избор“ народних посланика за предстојећу скупштину. Уставобранитељски прваци су искористили овакву скупштину да изврше притисак на кнеза и приморају га да поднесе оставку 13. јуна 1839. године.
Потом је на једној проширеној седници Савета (Совјета) изабрано Прво намесништво (Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић и Тома Вучић-Перишић) да уместо тешко болесног кнеза Милана Обреновића II управља Кнежевином Србијом. Два дана после абдикације кнез Милош је са сином Михаилом напустио Србију и настанио се на свом имању у Хераштију у Кнежевини Влашкој. Те године је и Француска отворила своје дипломатско представништво. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу. Кнежевина је остала без владаоца када је 8. јула умро кнез Милан, па је намесништво наставило да управља земљом све до доласка кнеза Михаила у Србију у марту 1840. године.
Милош је тридесетих година 19. века куповао имања у “Каравлашкој” за велики новац. Своја имања у Влашкој кнез Милош је стекао новцем од монопола на трговину, а и закупом рудника соли у Влашкој. На своја имања је доводио најамнике са породицама из Србије као и из ње одвлачио грађу за своје конаке. Мада је кнез те сеоске поседе спремао за своју одступницу, да би се ту бавио и од њих живео није могао да дуже остане у Каравлашкој. Одлуком Свете алијансе, кнез Милош није дуго остао на својим поседима. Отоманска царевина и руска царевина, у споразуму с аустријским двором, одредили су му за место боравка Беч, којим је владао кнез Метерних, а са којим ће кнез Милош брзо ући у нетрпељивост и политички сукоб. У Бечу, где му је кретање било ограничено, смео је ићи на север или према Чешкој или Моравској али никако на југ. Кнез Милош је у Бечу купио кућу у Мараконер-гасе, у близини дворова, али изван градске тврђаве, садашњег Ринга. На један спрат куће је дозволио да се усели са породицом књижевник Вук Стефановић Караџић, који му је био на услузи. По дозволи Бечког двора, Милош је у Бечу купио у Хицингу имање на којима су данас чувене пивнице.
Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Крајем августа 1841. године у Србији је дошло до Вучићеве буне, која је имала подршку Порте. Кнез Михаило је, после два боја са Вучићем и његовим људима, морао да напусти Србију. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра. Ту смену је признала Света алијанса, одредивши емиграцију за кнеза Михаила. У емиграцији, кнез Михаило се придружио оцу у Бечу, који му је одредио за гувернадура Вука Караџића. Кретање кнеза Милоша и Михаила је пратила тајна полиција по налогу Бечког двора, али у исто време били су ухођени и од стране агената кнежевске владе из Београда.
Кључан догађај за Милоша у то доба представља смрт његове супруге Љубице у Новом Саду, 1843. године, и тренутак када од Метерниха не добија сагласност да путује на југ, односно на сахрану своје супруге. Кнез Милош је из Беча непрекидно радио на свом повратку у Србију. Године 1844., Србија је, после доста перипетија, добила први савремен грађански законики, који је саставио Јован Хаџић по аустријском узору, четврти по реду у Европи (после француског из 1804, аустријског из 1811. и холандског из 1838.).
У међувремену у Србији је долазило све до већег јаза између кнеза Александра и чланова Савета, који се оличавао у томе ко ће контролисати државну управу. Врхунац ове кризе је достигнут када се поставило питање ко ће контролисати војску а кнез је по природи ствари захтевао да војска буде под његовим врховним заповедништвом. Продубљивању сукоба између кнеза и Савета допринела је и чињеница да је кнез постављао најближе рођаке своје жене, књегиње Персиде, и одане пријатеље на висока места у државној управи. У таквим околностима, септембра 1857. власти су открили покушај атентата на кнеза Александра, а истрага је усмеравана да је у њему био умешан председник Савета Стеван Стевановић-Тенка, по коме је и цео случај назван Тенкина завера, председник Врховног суда Цветко Рајовић и три саветника.
Сазвана је Скупштина као народно представничко тело, да разреши кризу. Скупштина је била сазвана на Св. Андреју Првозваног 1858. па је и због тога позната у историји као Светоандрејска скупштина. За ову прилику донет је и посебан закон о Народној Скупштини. Овај Закон се односио само на једну скупштину и прописивао о избору народних представника како би се спречило да то представничко тело постане обична гунгула предвођена једним човеком, Томом Вучић – Перишићем. Опозиционе групе су биле јединствене у томе да се треба оборити кнез али не и по питању шта треба урадити након кнежевог пада. Најорганизованија политичка група су били млади либерали Владимир Јовановић, Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Ранко Алимпић и Јован Илић, којима је за разлику од других било стало да Скупштина постане стално тело, бирано од народа, које ће се редовно сазивати како би вршила законодавну власт.
Скупштина је прво донела одлуку о опозиву кнеза Александра, који се по пријему акта о томе склонио код паше у тврђаву, а потом је Скупштина на брзину и без расправе изабрала Милоша Обреновића за кнеза баш како су то хтели секретари и либерали Грујић и Илић. Скупштина је до тада често падала под један, а час под други утицај. Војска, још увек под командом Александрових људи, хтела је да растера Скупштину. Довела је чланове Савета у касарну где је трећег дана преврата Александар Карађорђевић, упркос одлуци Скупштине, враћен на престо. Војска је у неколико наврата била упућивана на Скупштину, али је одступила и положила оружје услед снажног отпора грађана на улицама. Схватајући да се Скупштина у том часу заиста наметнула као највиши орган власти у Србији, војска се повукла не желећи додатно да компликује политичку кризу и признала је њене одлуке, које су убрзо биле извршене. Увидевши да је све изгубљено Александар Карађорђевић је признао пораз. Уступио је команду над војском министру унутрашњих дела Илији Гарашанину. С падом Александра Карађорђевића престао је и уставобранитељски режим у Србији. Револуција коју је 1858. извела саветска уставобранитељска странка, окренула се на крају против ње. Од главних политичара из те групе једино је Гарашанин преостао. Једини истински победник у овим догађајима била је установа Народне Скупштине која је захваљујући младим „паризлијама“ успела, да преузме врховну власт и ударила темеље за парламентарни систем власти.
Правим паралелу са временом чији смо сведоци задњих деценија и видесмо како су прошли они и оне странке које су вршиле „револуције“.
Кнез Милош је преминуо у својој 80 години, у Двору у Топчидерском парку.