Прикупио, читао, понешто знао и обрадио:

Воја Марјановић

пиши на : voja-sila@moj-beo-grad.com

Улица кнеза Милоша

Улица кнеза Милоша је једна од централних улица у Београду. Налази се једним делом у општини Савски венац, а другим делом на Врачару. Пружа се од Дома Народне скупштине до Мостарске петље и дуга је 1.600 метара. Данас се у њој налазе бројна министарства при Влади Србије, међународна представништва, амбасаде, као и седиште Градске општине Савски венац. Настала је за време владавине кнеза Милоша, чије је и име касније понела. У то време звала се „Топчидерски друм“ и повезивала је Топчидер са центром града. Њеном трасом пролазила је и једна од првих трамвајских линија у граду.
У време када није било друштвених мрежа и телевизије, корзо у улици Кнеза Милоша био је место на коме је вечерњи жагор представљао увертиру за сутрашња оговарања. С једне стране шетали су момци, са друге девојке, размењујући значајне погледе и срамежљиве осмехе. За то време баке и мајке су се мрштиле на своје ћерке које су их држале под руком и командовале им – “Гледај право!”

Џада је почињала код кафане Лондон, а затим се, као и данас, котрљала наниже док су се око ње ређала различита министарства, зграда Народне скупштине, Вазнесењска црква, касарна кнеза Милоша и тако све до Немањине улице. Овде реч улица треба схватити растегљиво. Беше ту зарпаво пут са потоком који је лагано жуборио ка железничкој станици.
И од куд, баш овде, да никне корзо?
Главни кривац је заправо била Војна академија на углу са Немањином. Логично, Академија је школовала здраве и ваљане момке које је чекала перспективна каријера. А то их је чинило крајње привлачним као будућим мужевима. Тако су девојке, у почетку, измишљале разне изговоре како би туда пролазиле баш у време када су академци добијали дозволу да изађу у шетњу. А и жене, воле официре.
Када је дошла у Београд, краљица Наталија се распитала где се млади “окупљају”, а након што је прикупила бројне пратиоце, направила је лукав план како да у улици Кнеза Милоша направи корзо.
План је имао три корака и краљица је сваки корак савршено спровела у дело.
Прво се, једно време, туда редовно возила фијакером. Готово сваког дана у темпирано време. Када је била сигурна да је чаршија добро упозната са тиме да је баш у овој улици могу видети, Наталија је одлучила да је време за следећи корак, а то је шетња.
За кратко време сва београдска господа и њихове супруге знале су за њен нови хоби. Тако сви почеше да долазе и штрапацирају улицом Кнеза Милоша.
Али, да би постала прави корзо, била је потребна још једна, можда пресудна ствар.
Краљица Наталија је била проводаџија и одговорна за прву љубав на београдском корзоу. Наиме, десило се да је краљица шетајући низ Кнеза Милоша угледала на једној капији веома лепо девојче. Била је то млада Стевка, сиротица из Смедерева. Одмах ју је безерцовала за свог дворског терзију, Јову Гагића из Ваљева, доброг човека, али у поодмаклим годинама. Јова и Стевка се већ на први поглед допадоше једно другом па је све брзо свршено браком. Након овог догађаја, свака је девојка имала пробуђену наду да ће баш ту, на првом београдском корзоу, пронаћи будућег мужа, а момци жене. Шетња је да би те видели и ви били виђени. Тако би, и старо и младо, чим би посвршавали са дневним пословима, од касног поподнева до ране вечери, шетали корзоом. Девојке су шетале у пратњи неке старије тетке, рођаке, поуздане служавке или гувернанте, а момци у групицама са својим пријатељима, како би чували страх један другоме.
Улица је била са дугачком алејом засађених јабланова, па иако се ходало узбрдо-низбрдо, шетња беше пријатна.
Девојке су облачиле најлепше хаљине како би биле примећене, а долазиле су и читаве породице са умивеном и опегланом децом, чак и са старијим родитељима који су носили старинска одела и штапове. Током шетње, био је обичај да се застане, скине шешир и поздрави позната особа уз необавезно размењивање неколико речи.
С друге стране, свако недолично понашање, раскошна хаљина па и предуго загледање, сутрадан би постајали сочни трач о коме је брујала чаршија.
Момци су се такође дотеривали за корзо, покушавајући да парирају академцима који су у својим униформама и угланцаним чизмама поносно парадирали шеталиштем. Али, и они су имали на кога да буду љубоморни. Највише женских уздаха, девојачких, али и дамских, изазивали су лепи официри који су на својим коњима парадирали средином улице.
Дакако, низ корзо би се често спустила и краљица Наталија. Шетала би испод јабланова, окружена дворским дамама и београдским госпођама. И тада би, када се појави, као по команди све стало. Господа су излазила из фијакера, мушкарци да се поклоне и скину цилиндер пред краљицом, а даме да пред њом направе реверанс и наставе шетњу пешице као и краљица.
Како се корзо развијао, тако је и сама улица Кнеза Милоша постајала све отменија. Прво је угледна и богата породица Цукића у њој подигла кућу, а потом и генерал Анта Богићевић, иначе близак рођак краља, а затим и многи други познати људи.
Интересовање за корзо у улици Кнеза Милоша почело је полако да бледи након што су се појавили трамваји.
Пруга која је водила до Топчидера постављена је баш кроз корзо и отворена 1894. године, а овом трамвајском линијом, зар је ико сумњао, обожавала је да се вози и краљица Наталија са својим сином Сашом, будућим краљем.
Трамвај и корзо нису никако могли заједно. Док су трамвајска кола вукли коњи, још је и било неке наде, али након што је уведен електрични трамвај, постојала је велика опасност да ће некога прегазити, а и подизао је превише буке што није било по вољи шетачима. Тако је корзо заувек пресељен у Кнез Михаилову улицу.
Када је кнез Милош Обреновић „..одлучио да му је сигурније да конакује у Топчидеру и, чиниш ‘волико, влада удаљен од Турака који су још увек били у центру града, улица се звала Топчидерски друм“. Тада је и настала.
Не може улица куда је у своју лукаву сигурност пошао кнез над кнезовима да буде уска, па је ту први Обреновић прокопао друм за велеград. Разумео је непревазиђени кнез да је паметан онај ко зна шта не зна, па је унајмио неимаре – Словака, Франца Јанкеа и мајстора Николу Живковића, званог Хаџи-Неимар. Улица је усечена да повеже Народну скупштину испод Лондона са владаревом резиденцијом у Топчидеру. Касније се звала, наравно, Милоша Великог, а варијацију имена Кнеза Милоша добила је 1944. године. Кажу да је Јосип Броз Тито избацио реч “Велики” јер нико није смео бити већи од њега. Дипломатска игра, жамор, журба, ход, народ, продор, величанственост, све је ту, у Милошевој улици којом је силазио до тобџијске долине у свој двор.
Звали су је и београдски Шанзелизе, јер је била “широка, калдрмисана алеја са столетним храстовима”. Њом је 1894. године прошао први електрични трамваји који је повезивао Народно позориште и Топчидер. А 1950.их прошлог века је прва у Београду имала семафор. Погледај старе разгледнице на којима се види како је отмена њена антологијска ширина, од “Лондона” до брда у даљини, топчидерских, која личе на одмаралиште, бању. Погледај прве аутомобиле и Београд како расте, расте. Могло јој се јер је кнез Милош донео законе о грађевинарству и исушио бару Венецију а у “његовој” улици почео да настањује државне институције. Помислиш ли, кад прелазиш улицу док се зелено још не упали, код хотела „Лондон” кога нажалост више нема, заједно са свим пешацима око тебе, кад пређете као буљук улицу и сви журите јер 21 секунду траје зелено и потребно ти је 21 корак да је пређеш, да је баш на том месту тај први семафор засветлео и да су баш ту улицу прегазили векови? Опстаје, не троши се, и поред метежа. Кад кренем удолином наилазим на Камену (Баумгартенову) палату, стару зграду генералштаба чије је фасадне ратнике створио архитекта Иван Рик. Преко пута је зграда Владе Србије. Укосо преко пута је зграда Министарства спољних послова. Има браонкасту патину која ме подсећа на руске приповетке (а како и не би када ју је пројектовао чувени Николај Петрович Краснов, отац многих београдских палата!). При дну улице, на укрштању са Вишеградском, на броју 89, стоји кућа вечно јесеног изгледа, са давно осушеним пијавицама-пузавицама. Она је као скамењена бајка, са капијом какве замишљаш да би твоја идеална кућа имала. Можеш чак и ући, није закључана, отворена је њена мистерија са каменим ћутањем. Најмистериознија је када је дан пун облака а остатак сунца се помаља баш над њеним шиљатим кровом.“
Извор : Есqуире

О Карађорђевом животу је мало написано јер је био човек рата и војевања. За разлику од њега Милош је мало ратовао, више мудровао и много радио на стварању и обнови државе од Немањића. Због тога је и ред да га мало више опишем.
Из књиге Симе Ц.Ћирковића: „Надимци старих Београђана 1830-1940.“ препичаћу нешто о њему.
„Милош Обреновић, својим превртљивим карактером, природним лукавством и оскудицом начела збуњивао је и турске паше свикле таквој игри и вечитом надмудривању. Стално је кукао да је окружен неспособним људима, којекаквим скитницама и пропалицама. Но, најчешће их је за свиту сам бирао, да би могао терати спрдњу са њима. Његова вештина владања исказује се у томе што је кривицу отклањао са себе и приписивао је другима. Није случајно назван Великим Милошем, Коџом, Господаром. Његовом умешношћу Србија је крчила пут да буде кнежевина. Кад је био у теснацу знао је рећи: „Јао, кметови, забога: Јао, браћо моја. Дајте ви мене људе у помоћ, па ћу вас особито пазити и гледати“. Бабајком га је звао Мањо бег, његов мили Михаило. Глас великог женскароша, блудника, одржао је и у поодмаклим годинама, мада је његова рука, онако старачка, изгубила сваку чврстину. Наизглед смерног погледа, у ствари страсник духом, дипломат са шаком на сабљи…Србијом је владао као својом прћијом, те су му снагу дале дојучерашње слуге уздигнуте његовом вољом у ред новог племства… играо је мутно, а све је било очигледно. …Сејао је страх својим ћутањем и још очигледнијим наступом… Када су га рушили знао је да ће се вратити. Био је први модерни банкар Европе, а ни слова од писмености није имао. Имао је ум великог трговачког мешетара…Био је моћан, јер је свуда дочекиван као краљ, а био је мали балкански господар. Својом величином штитио је сина Михаила. У Букурешту дочекао је депутацију с позивом да се врати у Србију. Вратио се уз фанфаре, али стари храст Обреновића био је само уморни џандрљиви старац, видно осветољубив, без визије нове Србије. Вучића је уништио, јер је у њему био анђео црне коби, осветник.“
Милош Теодоровић Обреновић, владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. Учествовао је у Првом српском устанку као борац да би због заслуга догурао до звања војводе, истакавши се у борбама код Ужица. Након слома устанка, 1813. године, био је један од малобројних војвода који су остали у земљи чиме је задобио поверење значајног дела народа, у то тешко доба.
Након краћег времена и појачаног терора Османлија стао је на чело као изабрани вођа Другог српског устанка, који је подигао у Такову, 1815. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Склопио је усмени договор са Марашли Али-пашом о мешовитој српско-турској управи. За време његове прве владавине, упорном дипломатијом, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства и укинут је феудализам након чега је настао нови друштвени слој слободно сељаштво. Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Најзначајнија је била Милетина буна која је за последицу имала доношење краткотрајног либералног Сретењског устава који је поставио темеље правног поретка у земљи. Током своје прве владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од имућнијих на Балкану, а током изгнанства пословно су га претекли други велетрговци. Иако је био неписмен током његове прве владавине основане су 82 школе, 2 полугимназије, 1 гимназија и Лицеум Књажества сербског, који представља темељ високог образовања.
Био је син Вишње Урошевић и њеног другог супруга Теодора Михаиловића, сиромашног сељака из Ужичке нахије. Рођен је у селу Горња Добриња код Пожеге, око 1783. године. Милошеви родитељи Теодор и Вишња су пре ступања у брак имали већ засноване породице. Вишња је у првом браку била удата за Обрена Мартиновића из села Бруснице у Рудничком крају, са којим је родила синове Милана и Јакова, као и ћерку Стану. У другом браку Теодора и Вишње родио се најпре син Милош, а касније Јован и Јеврем. Милош је имао тешко детињство, јер му је отац рано умро и он се са мајком и два брата нашао у великом сиромаштву.
Око 1800. године, Милош је постао слуга у породици Аксентија Јечменице, богатог трговца стоком са Златибора. У то доба, марвени трговци су откупљивали стоку у једном крају да би је потом по вишој цени продавали у другим крајевима. Стока се обично гонила од пар десетина до више стотина километара, у места где је била веома тражена, а те маршруте су биле добро уходане. За овакав посао били су им потребни неожењени момци, навикнути на одвојеност од куће и породице, вични у раду са марвом, добри у јахању, увек спремни да спавају под отвореним небом али и добри у руковању оружјем јер је било потребно чувати велика стада од хајдучких заседа и дивљих звери. За то кратко време, млади Милош прошао је целу Шумадију, Подриње, Херцеговину и Босну, упознавши том приликом нове предели и људе као и бројне обичаје. Милош је тада имао прилику да посматра старије људе како праве разне пословне договоре, неретко, само са давањем речи или вере. Сматра се да је боравак у Венецији на младог Милоша, у ритама и са фесом на глави, оставио веома снажан утисак којег се током целог живота радо сећао чак и под старе дане. Године 1805. оженио се Љубицом Вукомановић. У време доласка Милоша код брата му Милана у Брусницу, Милан је већ радио ортачки са Турчином Ћор-Зуком. С овим ортаком Милановим Милош је, доцније, често ишао по селима, те лучио браве- стоку.
Када је избио Први српски устанак 1804. године, Милан Обреновић је био један од покретача и вођа народног устанка. Кроз кратко време, током самих догађаја, Милан је постао војвода нахије рудничке, а затим и пожешке (чачанске), и ужичке. Уз брата Милана, Милош је учествовао у бројним бојевима и у управним и судским пословима.
Током борби за Ужице 1807. године, под зидинама тврђаве, у нападу на један шанац, војвода Милош је био тешко рањен у груди, па је пребачен је у Београд, где га је лечио Хећим-Тома. Иако га је већина отписала, војвода Милош се након дванаест недеља излечио и опоравио. Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је по свом полубрату Милану, истакнутом војводи, који је имао велики углед у народу. Међутим, није јасно када је Милош почео да користи презиме Обреновић. Уобичајено мишљење је да је то урадио после Миланове смрти 1810. године, мада новија открића показују да је још 1808. почео да се потписује као Милош Обреновић. После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао обор-кнез Рудничке нахије, а после угушења Хаџи Проданове буне и Крагујевачке и Пожешке нахије.
Кад је почетком септембра 1814. год. на путу за Русију прошао кроз Срем, Карађорђе је изазивао код људи наду за нови устанак, што је о томе доспео глас до његових људи. Хаџи Проданова буна је кренула без ранијег договора и припрема. С тога Милош Обреновић и Станоје Главаш, да не би дошло до тежих заплета, пристадоше одмах да ту буну угуше заједно с Турцима ако се побуњеницима да амнестија. Хаџи Продан је, видећи да устанак није нашао жељеног одзива, пребегао у Аустрију, а Милош је брзо умирио његов крај и околину Крагујевца, где се, исто тако, било дигло више стотина људи. Ту буну искористио је Сулејман-паша да у земљи уведе терор. Почетком 1815. године, Русија, која је после победоносног завршетка рата са Наполеоном војно и дипломатски ојачала, почела је енергично инсистирати на Порти да се промени понашање Турака према Србима. Истовремено, у земљи је незадовољство због турског зулума и хаоса достигло поново тачку кључања, поготово након успеха Турака да убију Станоја Главаша под оптужбом да је помогао Хаџи Продану да побегне у Војни крајину. Управо у том тренутку Милош се налазио у Београду и са запрепашћењем угледао главу Станоја Главаша набијену на колац, испред Сулејман-пашиног сараја, након чега се један од убица обратио Милошу: Е, бива, сада је на твоју ред! Ово ће Милошу бити лични мотив за догађаје који ће убрзо уследити. У међувремену, Сулејман паша, позвао је све српске кнезове код себе, али након већања није хтео да пусти Милоша да се врати у своју нахију. Тада је Милош предложио паши, за кога је знао да је грабљив на новац, да откупи сто Срба, који су се код паше налазили као робови. Након исплате капаре од 150 дуката, Милош, се са откупљеним робљем упутио у своју нахију како би од народа прикупио 50.000 гроша и тиме потпуно исплатио паши договорену цену за своју слободу и слободу сужњева.
Стигавши у село Црнуће, где му се налазио конак, Милош је почео да окупља виђеније људе око себе, међу њима Арсенија Лому, Лазара Мутапа, Јована Добрачу, Милића Дринчића и друге и да врши припрему устанка за народну слободу. За празник Цвети, 1815. године, у дубини густе и мрачне храстове шуме са столетним стаблима пред скривеном Црквом брвнаром у Такову обратио се изабрани велики вожд Милош окупљеном народу попевши се са заставом на камен стожер са захтевом да се узме оружје у руке узвиком: “Ево мене, а ето вам рата с Турцима!” Тако је отпочео Други српски устанак.
Недуго потом, Турци су послали значајне снаге из Београда да угуше буну, а устаничка војска је ређала успех за успехом. Чувени Ибрахим паша је био заробљен. Кнез Милош се према њему опходио с много обзира и вратио га је Куршид паши као пријатеља. За разлику од Првог устанка Милош је забранио да се нападају султанови градови. И док су устаници држали турске снаге у београдској тврђави у блокади, велика османска војска се скупљала око устаничке територије.
Милош је био свестан да неће моћи да победи надмоћног непријатеља само војним средствима, већ је за то била и потребна и упорна дипломатска борба. У том циљу, одазвао се позиву босанског везира Куршид-паше да дође у његов логор на Орловом пољу, поред Дрине, како би „разговарали о миру“. Милош није успео у преговорима са Куршид-пашом, јер је овај тражио безусловну предају оружја. Након овог, Милош се упути на Велику Мораву, код Ћуприје, где га је чекао други турски великодостојник – Марашли Али-паша, румелијски везир, такође са предлогом за склапање мира. Марашлијини услови су били блажи, па је са њим склопио усмени споразум уз два главна услова: да Марашлија изда препоруку за српске делегате који ће отићи у Цариград да султану поднесу жалбу на Сулејман-пашу Скопљака и умоле Порту да постави Марашлију за новог београдског везира, као и да издејствују ферман којим султан даје опроштај Србима због дизања устанака. Претходно је Милош дозволио да се пропусти један део пашине војске који ће безбедно отићи за Београд. Ту су војску чак и снабдевали храном, и упутили су једну своју депутацију на преговоре у Цариград. Овакав споразум и безбедан пролаз до београдске тврђаве дела војске је вероватно закључен давањем „вере“ обзиром да се ради о личностима различите вероисповести. Порта и султан Махмуд II су у септембру 1815. године прихватили услове и то се сматра за прву дипломатску победу кнеза Милоша. У суштини усмени споразум кнеза Милоша и Марашли Али паше подразумева двовлашће, односно да паша има власт над Турцима и њиховим посадама по градовима где су њихови заповедници муселими, док Милош добија власт над становништвом и кнезовима, који ће убирати народни порез и давати га Народној канцеларији, а она исплаћивати Порти.
Када се бивши Вожд Карађорђе у лето 1817. године тајно вратио у Србију, прво се састао са Вујицом Вулићевићем који је о свему обавештавао кнеза Милоша Обреновића. У договору са Вујицом, вожд се пребацио са својим момком Наумом скелом из Паланке у Рам, а потом у Радовањски луг код Велике Плане на имање Драгића Вујкића. Али, Вујицу је кнез Милош одабрао да организује Карађорђево убиство, које је морао да изврши. Године 1817. године, Никола Новаковић је Карађорђа ликвидирао. Учврстивши (што милом, што силом) након Другог српског устанка власт изнутра, Милош је стално настојао да добије и спољно признање, без чега није могло бити дугорочног решења за Србију.
О убиству Карађорђа читајте у линку Карађорђева улица.
Порта је 30. новембра 1830. издала хатишериф о самоуправи Србије. Данак Турској је тачно утврђен. Хатишерифом се гарантује слобода трговања, подизања школа, цркава и манастира, организовања сопствених судова и административних органа. Предвиђено је да турско становништво може да станује само у градовима или да напусти земљу. Поред тога, Порта се обавезала да ће вратити и шест округа, које је Србија изгубила 1813. године. У исто време, 1830, издат је и берат којим је кнезу Милошу Обреновићу признато наследно кнежевско достојанство у његовој породици.
Како је кнез Милош хатишерифом из 1830. и 1833. уредио односе према Порти, требало је да уреди и свој положај према народу. Али Милош је избегавао да ограничи своју власти. Он је хтео да остане неограничени господар у земљи, као што је био и дотле. Та његова жеља је међутим, наилазила на отпор и код народних старешина, који су хтели да дођу до утицаја на државне послове, и у народу, који се опирао тиранији.
У пролеће 1835. године, кнез Милош је добио званичан позив да посети султана у Цариград. Да би његов пут у Цариград, осим протоколарног имао и политички значај, кнез Милош је сазвао Скупштину у Крагујевцу 1. јуна, која је, између осталог, закључила да ће овом посетом Србија „створити углед у свету“. Након обимних припрема кнез Милош је 31. јула 1835. године са делегацијом испловио из Пожаревца. У пратњи од око 60 људи и комесара, барона Рикмана и Ибрахим Наби-ефендије. После ручка у Голупцу и конака у Милановцу најзначајније станиште кнеза Милоша на путу за Цариград био је Видин. Ту је Хусеин-паша приредио кнезу Милошу велелепан дочек. У Варни на Црном мору одсео у султановој палати одакле је паробродом упловио у Цариград. Првих дана боравка у турској престоници Милош је посетио највише портине званичнике, као и стране посланике а онда је уследила званична аудијенција код султана Махмуда II. Српски кнез, у младости сиромашан чобанин, се пред султаном појавио у генералској униформи, са турским и руским одликовањима на грудима, међу којима се истицао највиши руски Орден Свете Ане. Цариградски лист “Ле Монитор Отоман” пише да је султан казао Милошу кад је изведен пред њега “Милош-бег, добро дошли. Надам се да су вас управници области куда сте прошли, примили с почастима и указали гостопримство по мојој заповести и сходно вашем чину.” Милош се захвалио Султану на пријему, као и издатом хатишерифу а његов говор је преводио Аврам Петронијевић.
После те беседе, султан заповеди да се донесу дарови, орден са сликом царевом, искићен богато брилијантима и сабљу, искићену драгим камењем. Пошто је кнез Милош примио дарове, на заповест султанову царски ађутанти су затим и огрнули Милоша златном харванијом, а то је свечана одора. Сутрадан после аудијенције код султана, српска делегација на челу са Милошем кренула је у обилазак Цариграда.
Један интересантан податак који су ми рекли када сам живео у Турској. Кнез Милош, односно Србија су добили на поклон земљиште у најлепшем делу Цариграда, где је саграђен наш конзулат а скоро век касније краљ Александар је добио али у Анкари плац за Амбасаду и Резиденцију.
Опроштајна аудијенција код султана одржана је 18. октобра 1835. године. Кнез Милош је тада царски дариван једним арапским пастувом и цветом у брилијантима за кнегињу Љубицу. Трошкови боравка српске делегације у Цариграду били су огромни и износили су 2.498.017 пореских гроша или 104.084 дуката у злату, али ово путовање је претходно одобрила Скупштина у Крагујевцу.
Након Милошева пута у Цариград, Србија отвара прво дипломатско представништво под називом „Књажевско-српска агенција“ у Букурешту, а велике силе почеле су да отварају у Србији конзулате. Први званични конзулат у Србији отворила је Аустријска царевина, септембра 1836, који је био формално наименован код турских власти. Након Аустрије и Велика Британија отворила је први конзулат. Први генерални конзул био је пуковник Џорџ Лојд Хоџис, који је био први страни конзул постављен баш код кнеза Србије. Тада су се Срби први пут срели са представником силе која није била традиционална на овим просторима, а у којој се била распламсала индустријска револуција. Тадашњи енглески министар иностраних послова лорд Палмерсон сматрао је да у Београд треба да пошаље дипломатског представника како би на лицу места посматрао деловање руске дипломатије, против које се Британија у то време борила свим средствима, од Балкана до Авганистана.
Руска царевина је код кнеза Милоша имала од раније своје изасланике а од 1838. године отвара први конзулат. Преко својих конзула, конзервативна Аустрија и Русија су надзирале да у Србији носиоци „слободоумних идеја у француском револуционарном духу“ не дођу поново до изражаја. Да би у Србији умањио њихов утицај а повећао аустријски, Метерних је у преписци са Кнежевом канцеларијом „предложио“ Милошу да Србија усвоји „Аустријски грађански законик“ и за превод законика на српски препоручио школованог правника Јована Хаџића. Милош се сложио са Метернихом по питању „слободоумних идеја“ али је сматрао да увођење законика није у његовој надлежности, већ саме Порте. Пошто је одлуку пребацио на терен Цариграда, најмоћнија чланица Свете алијансе, Русија, која је тамо била веома утицајна, већ је вршила притисак да се донесе нови Устав за Србију у форми Хатишерифа, а на штету Кнеза Србије.
Предосећајући намере Свете алијансе, Милош се још више спријатељио са енглеским конзулом Хоџисом, уздајући се да ће моћи у савезу са Енглезима да наметне устав који би по њега био што повољнији. Међутим, у то време утицај Русије на Порти био је јачи. Децембра 1838. године довршен је и проглашен Хатишериф, у народу познат као „Турски устав“, који су израдили углавном турски и руски представници. Њиме је, између осталог, остварена руска намера, коју Милош уз Енглезе није успео да спречи, да се оснује Савет (Совјет) од седамнаест доживотних чланова, у који је ушло доста кнежевих противника. Тако је, у Србији, дошло до парадокса где су либерална Енглеска и Француска подржавале „аутократског“ кнеза, а конзервативне царевине Русија, Аустрија и Турска су стале на страну „демократског“ тела Државног савета. Уставобранитељска опозиција је у првој половини 1839. године толико ојачала, да је кнез Милош потражио решење за њено кршење у подизању такозване Јованове буне, која је била лоше припремљена, уставобранитељи су успели лако да је угуше, а њихов предводник Тома Вучић Перишић, је у Крагујевцу сакупио представнике 12 округа и извршио „избор“ народних посланика за предстојећу скупштину. Уставобранитељски прваци су искористили овакву скупштину да изврше притисак на кнеза и приморају га да поднесе оставку 13. јуна 1839. године.
Потом је на једној проширеној седници Савета (Совјета) изабрано Прво намесништво (Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић и Тома Вучић-Перишић) да уместо тешко болесног кнеза Милана Обреновића II управља Кнежевином Србијом. Два дана после абдикације кнез Милош је са сином Михаилом напустио Србију и настанио се на свом имању у Хераштију у Кнежевини Влашкој. Те године је и Француска отворила своје дипломатско представништво. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу. Кнежевина је остала без владаоца када је 8. јула умро кнез Милан, па је намесништво наставило да управља земљом све до доласка кнеза Михаила у Србију у марту 1840. године.
Милош је тридесетих година 19. века куповао имања у “Каравлашкој” за велики новац. Своја имања у Влашкој кнез Милош је стекао новцем од монопола на трговину, а и закупом рудника соли у Влашкој. На своја имања је доводио најамнике са породицама из Србије као и из ње одвлачио грађу за своје конаке. Мада је кнез те сеоске поседе спремао за своју одступницу, да би се ту бавио и од њих живео није могао да дуже остане у Каравлашкој. Одлуком Свете алијансе, кнез Милош није дуго остао на својим поседима. Отоманска царевина и руска царевина, у споразуму с аустријским двором, одредили су му за место боравка Беч, којим је владао кнез Метерних, а са којим ће кнез Милош брзо ући у нетрпељивост и политички сукоб. У Бечу, где му је кретање било ограничено, смео је ићи на север или према Чешкој или Моравској али никако на југ. Кнез Милош је у Бечу купио кућу у Мараконер-гасе, у близини дворова, али изван градске тврђаве, садашњег Ринга. На један спрат куће је дозволио да се усели са породицом књижевник Вук Стефановић Караџић, који му је био на услузи. По дозволи Бечког двора, Милош је у Бечу купио у Хицингу имање на којима су данас чувене пивнице.
Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Крајем августа 1841. године у Србији је дошло до Вучићеве буне, која је имала подршку Порте. Кнез Михаило је, после два боја са Вучићем и његовим људима, морао да напусти Србију. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра. Ту смену је признала Света алијанса, одредивши емиграцију за кнеза Михаила. У емиграцији, кнез Михаило се придружио оцу у Бечу, који му је одредио за гувернадура Вука Караџића. Кретање кнеза Милоша и Михаила је пратила тајна полиција по налогу Бечког двора, али у исто време били су ухођени и од стране агената кнежевске владе из Београда.
Кључан догађај за Милоша у то доба представља смрт његове супруге Љубице у Новом Саду, 1843. године, и тренутак када од Метерниха не добија сагласност да путује на југ, односно на сахрану своје супруге. Кнез Милош је из Беча непрекидно радио на свом повратку у Србију. Године 1844., Србија је, после доста перипетија, добила први савремен грађански законики, који је саставио Јован Хаџић по аустријском узору, четврти по реду у Европи (после француског из 1804, аустријског из 1811. и холандског из 1838.).
У међувремену у Србији је долазило све до већег јаза између кнеза Александра и чланова Савета, који се оличавао у томе ко ће контролисати државну управу. Врхунац ове кризе је достигнут када се поставило питање ко ће контролисати војску а кнез је по природи ствари захтевао да војска буде под његовим врховним заповедништвом. Продубљивању сукоба између кнеза и Савета допринела је и чињеница да је кнез постављао најближе рођаке своје жене, књегиње Персиде, и одане пријатеље на висока места у државној управи. У таквим околностима, септембра 1857. власти су открили покушај атентата на кнеза Александра, а истрага је усмеравана да је у њему био умешан председник Савета Стеван Стевановић-Тенка, по коме је и цео случај назван Тенкина завера, председник Врховног суда Цветко Рајовић и три саветника.
Сазвана је Скупштина као народно представничко тело, да разреши кризу. Скупштина је била сазвана на Св. Андреју Првозваног 1858. па је и због тога позната у историји као Светоандрејска скупштина. За ову прилику донет је и посебан закон о Народној Скупштини. Овај Закон се односио само на једну скупштину и прописивао о избору народних представника како би се спречило да то представничко тело постане обична гунгула предвођена једним човеком, Томом Вучић – Перишићем. Опозиционе групе су биле јединствене у томе да се треба оборити кнез али не и по питању шта треба урадити након кнежевог пада. Најорганизованија политичка група су били млади либерали Владимир Јовановић, Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Ранко Алимпић и Јован Илић, којима је за разлику од других било стало да Скупштина постане стално тело, бирано од народа, које ће се редовно сазивати како би вршила законодавну власт.
Скупштина је прво донела одлуку о опозиву кнеза Александра, који се по пријему акта о томе склонио код паше у тврђаву, а потом је Скупштина на брзину и без расправе изабрала Милоша Обреновића за кнеза баш како су то хтели секретари и либерали Грујић и Илић. Скупштина је до тада често падала под један, а час под други утицај. Војска, још увек под командом Александрових људи, хтела је да растера Скупштину. Довела је чланове Савета у касарну где је трећег дана преврата Александар Карађорђевић, упркос одлуци Скупштине, враћен на престо. Војска је у неколико наврата била упућивана на Скупштину, али је одступила и положила оружје услед снажног отпора грађана на улицама. Схватајући да се Скупштина у том часу заиста наметнула као највиши орган власти у Србији, војска се повукла не желећи додатно да компликује политичку кризу и признала је њене одлуке, које су убрзо биле извршене. Увидевши да је све изгубљено Александар Карађорђевић је признао пораз. Уступио је команду над војском министру унутрашњих дела Илији Гарашанину. С падом Александра Карађорђевића престао је и уставобранитељски режим у Србији. Револуција коју је 1858. извела саветска уставобранитељска странка, окренула се на крају против ње. Од главних политичара из те групе једино је Гарашанин преостао. Једини истински победник у овим догађајима била је установа Народне Скупштине која је захваљујући младим „паризлијама“ успела, да преузме врховну власт и ударила темеље за парламентарни систем власти.
Правим паралелу са временом чији смо сведоци задњих деценија и видесмо како су прошли они и оне странке које су вршиле „револуције“.
Кнез Милош је преминуо у својој 80 години, у Двору у Топчидерском парку.

Можда сам мало претерао у описивању Милошевог живота, прилика у тадашњој Србији, али сматрам да смо недовољно упућени у овај период стварања државе и сталних српских сукоба и где се најбоље може вршити поређење са садашњим временима.
Сада ћу о рећи пар анегдота из Милошевог времена.
У Србији се у Милошево време прочуо један надрилекар који је сам на своју руку справљао неке „лекарије“ против болова и потом их продавао сељацима. Пошто је било притужби на његово „сочињеније“ ти су гласови стигли до Милоша и он нареди да му приведу надрилекара да га испита. Након што се Милош уверио да надрилекар прави неке смешне траве потпуно произвољно, он изрече пресуду: „Ударите му 25 батина, а онда му ставите на леђа те његове траве да му олакшају болове.“
Приповедајући о кнезу Милошу морам споменути турске паше и његове хануме. Од 1815. па до 1840. године, у Београду се променило пет царских везира: Марашли паша, Абдурахман, Хусеин, Веџи паша и Јусуф паша. Сваки паша би, одмах, по извршеном распореду потчињених старешина и орданизовању власти, довео свој харем. О датуму и путевима кретања обавештавао је српског кнеза како би харем свуда достојно дочекиван. У пашином сарају, Калемегданском платоу у Горњем граду, живео је везир са својим харемом. Од свих жена у харему, само је једна била ханума (књегиња) са којом је везир имао пород. Са којом год би имао децу, та би му жена постајала кадуна (госпођа), али је прва жена имала старешински примат. И док би везир примао мушку посету на диванину – канабету, ханума би примала женску посету у харему, где су се, али по женској линији завршавали послови. Пример за ово је следећи. Када је између кнеза Милоша и везира Абдурахмана дошло до сукоба, књегиња Љубица је посетила везирову хануму у харему и даривала је златним прстеном, а сина им са 100 дуката. Наравно да су после ове посете односи између њих двојице су постали врло срдачни.

Кућа Чедомиља Мијатовића, Улица кнеза Милоша број 3

У овој кући живео је гроф Чедомиљ Мијатовић са својом супругом Елодијом Лотон, Енглескињом 17 година старијом од њега. Кућа је саграђена 1875.године.
Преносим чланак: В . Црњански Спасојевић од 10. фебруара 2020. године.
Познати политичар, председник Српске краљевске академије и оснивач Народне банке, био и чувени спиритуалиста.

 
Кућа једног од најобразованијих Срба 19. века, дипломате и чувеног министра финансија у шест мандата и премијера у три владе, ове године пуни 145 година. Налази се прекопута некадашње дворске баште, а данашњег Пионирског парка. То је најстарија сачувана кућа у комшилуку старог и новог Двора, Скупштине и Главне поште. Мијатовић је ту са супругом, Енглескињом Елодијом Лотон, која је кућу и купила, живео једну деценију.
Плац је, по речима актуелног власника, офталмолога Петра Марковића, прво припадао чувеној породици Симић. Стојан Симић, кум кнеза Милоша, председник државног суда, завереник у Милетиној буни и трговац, уз помоћ брата Алексе исушио је бару између данашње Скупштине града и Председништва, где се ишло у лов на патке. Четрдесетих година 19. века центар је био између Калемегдана и Стамбол капије, а то је била периферија. Подигао је раскошну вилу, коју ће држава откупити за династију Обреновић 1843.године. Овај конак је срушен 1904. године, после убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге.
О дворовима сам писао у линку Краља Милана улица дворови.
Симићи су поседовали и плацеве прекопута краљевског парка.
– Мој плац припадао је Стојановом сину Ђорђу Симићу. Од грађевина у близини постојала је само кафана на месту чешке амбасаде, са великим двориштем. Ту су се паркирали сви који су долазили у Београд да купују – каже Марковић.
Власници имања и куће, од Симића надаље, били су значајне особе свога времена, и готово сви данас имају улице у Београду. Ђорђе Симић је плац 1871. продао капетану Марку Катанићу, чији је братанац Михаило био јунак српско-турских и српско-бугарског рата, и по ком је прозвана Катанићева улица. Чедомиљ и Елодија купују земљиште и граде вилу 1875. године.
– Сваког викенда на ручак им долази чувени Шкот Френсис Мекензи, који је од Симића купио земљу од Славије па све до иза данашњег Храма Светог Саве. Пуних 22,4 хектара, које је испарцелисао – каже Марковић, и додаје да је плац за храм Мекензи поклонио Српској православној цркви.
У Мијатовићевој вили, после недељног ручка, Чедомиљ свира Мекензију и Елодији хармонијум. Елодија је са пријатељем ту организовала хуманитарну помоћ за најугроженије слојеве становништва. Али не само то, има индиција да су организоване и спиритуалистичке сеансе.
Мијатовић је, наиме, осим што је био секретар краља Милана, дипломата, председник Српске краљевске академије, оснивач Народне странке, Народне банке и динара, потписник Букурештанског мира и обреновићевац, био и спиритуалиста, што је у целој Европи било модерно у оно време. У мемоарима, између осталог, наводи да га је, у марту 1903. године, у Лондону, пријатељ и новински уредник Вилијем Стед позвао да присуствује сеанси призивања духова у хотелу “Норфак”. Тражено је да понесе предмет који је припадао краљу Милану или краљици Наталији Обреновић, а медијум је била извесна госпођа Буршел. Уместо тога, он је понео потпис краља Александра. Госпођа Буршел је током сеансе добила визију убиства краља Александра и краљице Драге, а краљевски пар је убијен само три месеца касније.
Заслужан је и за најкраћи мир потписан у историји – Букурештански мир, склопљен између Србије и Бугарске 1886.године. Пред сам крај преговора Бугарска је тражила да јој Србија исплати 25 милиона франака ратне одштете. Мијатовић је устао од стола и рекао да се рат наставља сутра у шест ујутру. На самом излазу зауставио га је посредник, Маџид-паша, покушавајући да”испегла” ситуацију. Прихваћен је Мијатовићев услов “да се сматра да захтев за одштету није ни предложен”, а комплетан текст мировног уговора на крају је гласио: “Мир се поново успоставља између Србије и Бугарске.”
Мијатовић је оставио иза себе запис да је, после склапања Букурештанског мира, дошао у Београд и решио да обиђе краљицу Наталију. У разговору, она му је наводно испричала да јој је као малој Циганка прорекла да ће бити краљица и да ће за њу бити фатално дрво. Кад је кочијама ишла кроз Топчидер стално је пазила да на њу не падне нека грана. Мада је краљица ово демантовала, занимљиво је да се њен брак распао због кћерке трговца дрветом Артемизе Христић, у коју се краљ заљубио и са њом добио ванбрачног сина Ђорђа – каже Марковић.
О љубави Артемизе и краља Милана читајте у линку Кнез Михаилова улица непарна страна.
Чедомиљ и Елодија су кућу продали 1885. године, јер су већ живели у Лондону. Све до 1906. она се водила на Николу Антулу, а паре за куповину дао је Јован Антула, његов брат, директор Народне банке. Мијатовић је био сведок на потписивању тестамента Илије Коларца, а Јован, пошто је држава изгубила спор око оспоравања тог тестамента, био је тутор који је пазио на Коларчеве паре. Кућу 1906. купује Душан Вујић, секретар Управе фондова, управник Двора и министар полиције, а, осим њега, ту живе и његова сестра Милица, Карађорђева чукунунука, и зет Петар Мишић, генерал српске Краљевске војске и командант Шумадијске дивизије у Великом рату, која је пробила Солунски фронт. Мишић је био један од организатора Мајског преврата и члан Беле руке, на челу са генералом Петром Живковићем, као пандан Аписовој Црној руци. Вујић је умро 1913. и пошто није имао директних наследника, кућу добија моја бака, док је њена рођена сестра обештећена – каже Марковић, који је у њој рођен, ту је провео детињство и младост, и живео са супругом Дианом и децом Исидором и Милошем.
Чувена вила, која крије век и по историје, и део је Удружења Старе куће Србије, с времена на време отвара врата посетиоцима у Данима европске културне баштине.

Елодија Лотон Мијатовић, супруга Чедомиља, рођена је у Лондону, али је неко време живела у Америци, борила се за права црнаца и радила у адвокатури аболиционистичког покрета, у Бостону. Иако 17 година старија, 1864. удала се за Мијатовића, ког је упознала у Лајпцигу. Важи за прву српску историчарку.
У Лондону је 1872. објавила “Историју модерне Србије”, а затим и “Српски фолклор”. У Њујорку је превела на енглески језик десет српских народних бајки и песме из Косовског циклуса. На српски је превела “Нешто о нези болесника” Флоренс Најтингејл, прве медицинске сестре. Одушевљени кнез Михаило наредио је министру финансија да откупи свих 500 примерака и подели по Србији.
Чедомиљ Мијатовић је важио за изузетно непоткупљивог. Једном му је Ежен Бонту, челник француске Генералне уније, која је желела да гради пругу Београд-Ниш, на коју се Србија обавезала после стицања независности 1878, понудио мито од милион франака да би добио посао. Мијатовић је одбио и пријавио краљу Милану, али му на двору нису веровали.
Убрзо Бонту нуди чек на два милиона. Мијатовић је затражио чек “да размисли”, па са њим одјурио до двора, да покаже краљу да говори истину. Мито је, наравно, опет одбио.
О овоме сам писао приликом описивања Железничке станице.
Због моралних врлина и изузетне религиозности, 1914. понуђено му је да буде скопски архиепископ, а касније и патријарх. Одбио је, уз образложење да не може да буде на челу цркве “у чије све догме не верује”.
Чедомиљ Мијатовић рођен је 18. октобра 1842. године. Био је економиста, историчар, политичар, књижевник, дипломата, академик.
На месту шефа српске дипломатије потписао је 1881. годину „Тајну конвенцију” са Аустроугарском због чега га је јавност осуђивала. У једној преписци са радикалима, др Владан Ђорђевић је написао:
„Ја знам да с нестрпљењем чекате да чујете како ћу да браним Чеду Мијатовића, кога сте ви до сада начинили црњим од самог ђавола. Поред свију мана које има тај даровит човек, поред све несреће која га бије у свим његовим великим предузећима, поред све лакомислене доброте која му се може с правом пребацити, и која ће га можда учинити политички немогућим за много година, какву мрљу нађосте ви у његовој прошлости?
Реците нам једну његову прљавштину из његове прошлости политичке, а већ што се способности тиче, ви најбоље знате, да када би се све радикалне способности спојиле у једну, она не би вредела колико један Чеда!”
Мијатовић је увео динар као новчану јединицу у Србију и један је од утемељивача Народне банке Србије. После пада династије Обреновић, 1903. године напустио је Србију и живео у Лондону до смрти 1932. године.

Графика : Дигитална библиотека Калифорнијског универзитета - Насловница превода српских бајки на енглески у преводу Елодије Лотон Мијатовић

Сада да опишемо и живот Енглескиње Елодије Лотон Мијатовић, рођене 1825. а умрле 1908. године. Била је по образовању филозоф, била је жена снажног карактера и чврстих идеала због којих је била спремна да се бори и против ветрењача. У младости се из родног Лондона преселила у Бостон где се, радећи при аболиционистичком покрету, успешно борила против робовласништва. Потом се настанила у Лајпцигу где, код књижара Брокхаузена упознаје 17 година млађег српског министра Чедомиља Мијатовића за кога се удаје, долази у Београд и проналази нови циљ – европеизацију Србије.

Графика : "Жена и свет", 1925. - Елодија није доживела да види први број магазина, али њене идеје су успешно преносиле генерације жена после ње

По доласку у српску престоницу, младенци одлучују да направе свој нови дом. Да све прође у најбољем реду, постарала се Елодија бирајући Врачар за нову адресу. У данас Улици кнеза Милоша, Елодија, за 2.300 дуката, купује кућу са великом прелепом баштом, од свог породичног пријатеља Франсиса Макензија, по коме је део Врачара добио име. Објекат постаје познат као вила Лотон, а то је девојачко презиме Елодије и родно место идеје о добротворном раду који су обављали Мијатовићи и Макензи.
Заправо, слободно се може рећи да је вила Лотон била родно место невладиних организација у Србији. Елодија, која је била жена од акције, и Макензи пружали су помоћ рањенима, Назаренима, људима са психичким болестима, дамама ноћи…
Како би што лакше остваривала контакт са онима којима је помоћ потребна, Елодија је за кратко време научила српски језик, а њена знатижеља брзо ју је одвела ка изучавању српске историје и књижевности на чијој популаризацији ће радити више него ли иједан странац пре ње.
Елодија Лотон Мијатовић у историји ће остати упамћена и као жена која је предано и пожртвовано преводила српске књиге на енглески језик и проналазила начин за њихово објављивање. Ова делатност била је један од начина на које је радила на пропагирању српских интереса у Европи.
Прва књига која је понела њено име биио је превод са енглеског на српски под насловом “Нешто о нези болесника” која је изашла 1865. године.
Већ 1872. године Елодија у Лондону објављује књигу “Историја модерне Србије”, чиме је постала прва жена која је написала дело о српској историји, а две године касније и “Српски фолклор”.

На почетку 20. века Елодија је била прва, заправо у том тренутку и једина, која је на енглески језик превела 10 српских народних бајки и објавила их у Њујорку, а посебно је значајан и њен преводилачки рад на преводу епских песама из Косовског циклуса које је спојила у националну баладу о паду српског царства у Косовској бици. Овај рад био је значајна подршка њеном супругу министру Чедомиљу Мијатовићу и његовој борби за “српску ствар” и територијално проширење земље на југ.
Елодија Лотон Мијатовић била је оснивач и београдског Удружења жена, почасни члан Добротворних задруга и савеза Српкиња које су објављивале радове у магазину “Женски свет”. Своје искуство стечено током борбе за укидање ропства и права црнаца у Америци, Елодија је одлучила да примени у покушају да просветли српско становништво. На тврдом Балкану Елодија се сретала са различитим проблемима. Док је наишла на разумевање код жена, са мушкарцима су ствари стајале потпуно другачије.

Тако је, током једног предавања, апеловала на све жене да баце алкохол својих мужева. “Ракија је отров брачног живота”, говорила је Елодија.
Под налетом разљућених мужева, који су чак били ношени мишљу да се са Елодијом и физички разрачунају, предавање је прекинуто. Бесна руља је узвикивала “Напоље из Србије!” увређена помишљу да им неко одузме ракију.
Брак Елодије и Чедомиља многима је био сумњим на почетку, нарочито због огромне разлике у годинама. Заправо Елодија је била чак нешто старија од Мијатовићеве мајке. Пар није имао деце, али је њихов брак, према свему судећи, био стабилан и добар.
Постојале су бројне спекулације о томе како је Елодија завела, тада младог студента Чедомиља. Међутим, она по којој су се њих двоје спојили захваљујући заједничком интересовању према окултном, добила је ветар у леђа након више од сто година од њихове смрти. Познато је да је Чедомиљ учествовао у спиритистичким сеансама, о чему је чак и сам писао у својим књигама. Међутим , проналазак реквизита за извођење магијских ритуала и призивање духова на тавану виле Лотон, показују да је Елодија знала и, највероватније и сама учествовала у овим обредима. Наиме, на тавану куће која је била у, мање више, не дирнутом стању од одласка Мијатовића, приликом реновирања откривени су игле са посебним ознакама, праменови косе, различите посуде које су коришћене у магијске сврхе…
Да ли је љубав овог пара била испреплетана магијом, вероватно никада нећемо сазнати. Оно што остаје као чињеница јесте добробит коју су донели српском народу због чега је на вилу Лотон 2014. године постављена спомен плоча коју је открио лично ЊКВ престолонаследник Александар у пратњи принцезе Катарине.
Елодија и Чедомиљ отишли су из Србије након гашења династије Обреновић, 1903. године. Преселили су се у Лондон. Елодија је умрла у Лондону 1908. године, док је Чедомиљ поживео без ње још 24 године.
Хотел „Ексцелзиор“, Улица кнеза Милоша број 5

Хотел „Ексцелзиор“ је саграђен још 1921. године. Првобитна намена ове зграде, иначе дела бечког архитекте, била је клиника др. Јована Јовановића, али је током изградње промењена намена у угоститељски објекат. У својој богатој историји коришћен је у разне сврхе. Тако је у Другом светском рату у њему био смештен немачки Генералштаб, а од 1945-1948. године Министарство за пољопривреду и шумарство. Функција хотела је враћена 1948. године када је променио власништво, а од 2008. године је приватизован.
У моје време на међуспрату свирао је фантастични музичар на синтисајзу, сентиш музику. После игранке у „Лазарцу“, ако си хтео да „збариш“ девојку поведи је тамо и уз музику попије се кампари или битер са вотком.
На доњој фотографији на углу са Улицом Лазаревићевом нема још Дома инжењера и „Лазарца“, већ се налази једна „страћара“.
Ту се налазио упорни кројач на углу Кнеза Милоша и Лазаревићевог сокачета, а преко пута је већ изграђен хотел “Ексцелзиор”. Дом инжењера је почео да се гради у лето 1933. године.

„Дом Удружења југословенских инжењера и техничара“, Улица кнеза Милоша број 7

Дом југословенских инжењера и техничара дело је архитекте Исака Азриела и Мише Манојловића, уз малу помоћ Драгише Брашована. Брашованово име се доводи у везу са неким решењима на фасади и израде светларника.
Ово је 1933. година и почиње утицај групе ГАМП- Група Архитеката Модерног Правца.
Ту је била чувена сала коју смо звали “Лазарац”.
То је била вишенаменска сала. Ученици из XIV гимназије у њој су имали часове фискултуре, а увече су биле игранке, где су у моје време свирали „Амигоси“.
За мушкарце је била обавезна гардероба сако, бела најлон кошуља и кравата. Врло често смо међусобно размењивали гардеробу.
Незнам тачно које је Културно уметничко друштво ту одржавало пробе.

Дом удружења југословенских инжењера и архитеката, Кнеза Милоша број 7
Угао Улица Крунске 1-3 и Кнеза Милоша број 11
На углу Улица Крунске и Кнеза Милоша, налази се Амбасада Републике Турске. У овој кући својевремено је живео и радио наш песник Чика Јова. Из књиге Симе Ц.Ћирковића: „Надимци старих Београђана 1830-1940.“ препичаћу нешто о њему. Јован Јовановић имао је више надимака: Јоца, Киш Јанош, Змај и Чика Јова. За својих 70 година живота, променио је некох 20 места боравка. Београд га није успео дубље везати и луталачка природа га је вукла из места у место. Како није био срећан у животу јер су му многа деца помрла, то је стално лутао. Отац Павле био је новосадски сенатор у Скупштини Војводине. Песнички благослов су му још у колевци дали Сима Милутиновић Сарајлија и жена му лепа Маца. Као студент проводио је вечери у вину у бечким бирцузима. У Београду је постао академик и боравио је до смрти 1904. године.
Кућа Милоша Петронијевића, Улица кнеза Милоша број 19

О делу и лику који вам преносим нашао сам на гуглу и преносим га у целини.
Део стваралаштва нашег познатог архитекте Николе Несторовића, концентрисаног у ужем центру града, на потезу од Улице краља Петра, преко Трга Републике и Теразија до Улице кнеза Милоша види се код следећих кућа: Зграда трговца Стаменковића, краља Петра 41, Кућа Јосифа Алкалаја, краља Петра 26, Зграда Управе фондова (Народни музеј), Трг републике 1, Зграда Батињол, Теразије 12, Кућа Воје Марковића, Теразије 38, Зграда банке Бошковић, Драгослава Јовановића 1, Кућа Милоша Петронијевића, кнеза Милоша 19. Ово можети и видети ако се посветите шетњи коју води Бојана Ибрајтер Газибара, историчарка уметности, виши стручни сарадник Завода за заштиту споменика културе града Београда.
Причу о овим породицама Петронијевић, Пироћанац и Јуришић-Штурм и разгледање оригиналних докумената, уметничких дела, оновременог намештаја и употребних предмета представиће Јелена Петронијевић-Стојановић, насладница ове знамените породице.
Вишеспратни стамбено-пословни објекат Улици кнеза Милоша бр. 19 у Београду пројектован је 1922. године за др Милоша Петронијевића, шефа Народне Банке за страну коресподенцију, унука Аврама Петронијевића и сина Милана А. Петронијевића. Зграду је пројектовао архитекта Никола Несторовић, првенствено за породицу Петронијевић, уз станове и дућане за рентирање.
Удружење Кућа Петронијевића, спомен дом ових великух породица, садржи велики број оригиналних докумената, оригиналних уметничких дела, оновременог намештаја и осталих драгоцености из тог времена.

Кућа је изграђена у академском стилу, са рустичном обрадом приземља и мезанина, док су спратови урађени уз обиље сецесијске пластике. Кућа поред истицања и сагледавања стваралачког опуса архитекте Николе Несторовића, садржи и културно историјску вредност са обзиром на то да садржи сећање на три веома значајне српске породице које су учествовале у стварању и дефинисању српске модерне државе. Те три породице су породице Петронијевић, породице Пироћанац и породице Јуришић- Штурм.

Улица Милоша Великог, број 21
Кад смо већ код бројева, на згради број 21 још увек стоји стари камени назив – Милоша Великог. Не брише се оно што се не може избрисати.
На доњој фотографији види се како је неки „баја“ везао свог риђана и тркнуо само нешто да купи на минут. И данас је исто само што на сред улице паркирају риђана од 150 коња.