Савски венац – Улица Милоша Великог од Лондона до Немањине
Раскрсница „Лондон“
Ову раскрсницу описивао сам и у одељку Теразије…
Ово је једна од најважнијих раскрсница центра града. Формирана је половином 19. века. „У време кнежева и краљева, када је и настао, Топчидерски друм претендовао је да постане једно од најлепших београдских шеталишта. Ако замислите Улицу кнеза Милоша као равну и широку калдрмисану алеју украшену столетним храстовима, која преко Монополске фабрике (Вајфертове пиваре) води право до “Господарске механе” и Кнезовог конака, биће вам јасно и зашто.
Наиме, за време своје владавине, у 19. веку, кнез Милош Обреновић ударио је темеље урбаног живота Београда. После закона о грађевинарству, исушивања баре Венеције и насељавања тог дела града уз помоћ мајстора Николе Живковића, званог Хаџи-Неимар, усеца и улицу која ће касније носити његово име. Затим у њој почиње да подиже државне институције, због чега ће је касније називати и дипломатском улицом.“
Некада је чаршија почињала код Калемегдана а завршавала се код Лондона. Почетком 20. века хотел „Лондон“ је био свратиште оних који су ту састанчили и жалили се министрима и посланицима јер се у његовој близини налазила Народна скупштина. Улица је била засађена теразијским кестеновима. Одмах до хотела била је кућа старе Лене Книћанин удовице Антонија Книћанина, познате из Илкиног атентата на краља Милана о чему сам писао у описивању Саборне цркве. Кажу да је пред „Лондоном“ издахнуо кнез Михаило када су га 29. маја 1868. године преносили из Топчидера. Ту негде је био и сукоб народа и полиције када је краљица Наталија протерана из Београда. На углу улица краљице Наталије и кнеза Милоша, гледано одозго на доле, налазила се историјска зграда Народне скупштине. Испод ње је Вазнесенска црква, а испод Цркве био је Државни савет, па је био „Финансијски парк“, удолина обрасла шибљем а у дну је била зграда Министарства финансија, некадашњи двор кнеза Михаила, који је срушен али је остао само дворски амам који је био саставни део двора.
„Поред “Москве”, “Малог Париза”, “Прага”… Београд има и “Лондон”. Предратни хотел на углу Улица кнеза Милоша и Српских владара временом је постао ексклузивни ресторан у који су 50-их, 60-их и 70-их година прошлог века свраћали сви виђенији Београђани. У последњој деценији 20. века ово култно место прво постаје Дафимент банка, а потом и коцкарница.“
На раскрсници су секла два важна друма, Крагујевачки и Топчидерски, а то су данашње улице Краља Милана и Кнеза Милоша. Име је понело по хотелу „Лондон“ који се овде налазио. То је била повећа једноспратница у стилу романтизма коју је 1868. за поручника Косту Стојановића подигао инжењер Андрија Вуковић чувени градитељ у Београду. Хотел је дуго година захваљујући свом положају био популаран и попуњен.
1962. године стара зграда је срушена и саграђена је Привредна комора Београда. Архитекта ове зграде је Ђорђе Грујичић. Она је најновија од четиру данас постојеће зграде на раскрсници Лондон. Најстарија палата је Врачарске задруге изграђена 1908. године по плановима Данила Влаисављевића. Након Првог светског рата, 1924. године, прекопута улице израста велелепно седиште Јадранско-подунавске банке архитекта Аугуст Рајфелс. Године 1928. прикључује им се и кућа породице Димитријевић где су пројектанти А, Гавриловић и Ј. Најман. Прва линија трамваја је пролазила овуда а касније је била и раскрсница трамваја који је скретао у у Кнеза Милоша. 1953, године је постављен и семафор са кућицом за регулисање саобраћаја.
За ову улицу везана је и занимљивост из 1896. године. Тада је био одржан први шампионат у бициклизму са трасом од “Лондона” до Топчидера.
Први семафор на свету постављен је у Лондону, 9. децембра 1886. године, а осмислио га је Џон Пик Најт. Семафор је личио на сигналне табле које су се већ користиле на железници са две траке: црвеном и зеленом. Црвена је наравно била знак да се стане, а зелена је значила да је довољено кретање. Семафор је радио на гас, а сигналне траке је помоћу полуге померао полицајац. Након експлозије гаса полицајац задужен за померање црвене и зелене траке је повређен и власти су укинуле семафоре. Било је потребно четрдесетак година да се семафори поново појаве на улицама и то у верзији која личи на данашње, а осмислио их је Американац у Солт Лејк Ситију. Тада је први пут искоришћена жута боја, као боја упозорења.
Петнаест година након првог семафора у Лондону, ова велика новина у саобраћају код нас, постављена је 4. децембра 1939. године у Београду. Први семафор није постављен на овој раскрсници али је она постала „симбол“ раскрснице по саобраћајцу који је регулисао саобраћај на овој раскрсници. Први семафор се тако нашао на раскрсници три улице: Краља Александра, Таковске и улице Краља Фердинанда, данашња улица Кнеза Милоша. Радно време семафора је било од 7h до 22h, након чега је од 22h до 23h светлело само жуто светло. Постављање првог семафора било је права сензације и новине су то испратиле као долазак велике новине у нашу државу. До 1957. године у Београд је имао 4 семафоризоване раскрснице са 16 семафора. Први „зелени талас“ успостављен је 1969. године у улици Кнеза Милоша. Данас, скоро 80 година касније, постоји више од 500 семафоризовани раскрснице, као и скоро девет хиљада лантерни, односно делова уређаја који показују светлосне сигнале.
Почетком седамдесетих година 20. века Београд је имао једног саобраћајног полицајца који се истицао толико да је дошао до енглеске краљице Елизабете. Својевремено је био заштитни знак југословенске престонице, а уколико не знате о коме се ради, обавезно испратите наставак ове београдске приче.
То је Јован Буљ, који је рођен 1939. године. Био је легендардни београдски саобраћајац са најграциознијим покретима при регулисању саобраћаја. Грађани су сведочили да је било заиста уживање посматрати га како ради у белој униформи, са белим рукавицама и белим шлемом. Углавном је регулисао саобраћај на изласку из Теразијског тунела, код Дома омладине, на Теразијама и код Лондона у Кнеза Милоша.
Годинама су грађани распредали приче одакле Јовану тако грациозни покрети, па се чак причало да је завршио вишемесечни курс балета у Народном позоришту. Ипак, он је завршио Полицијску школу у Сарајеву, а за своје покрете „кривио је“ бављење спортом, али и љубав према послу. Јована су све више и више волели грађани. Како возачи, тако су и пешаци стајали да се поздраве са њим и да виде како обавља свој посао. Познато је да сви воле да напрадују, али не и Јован. Волео је да регулише саобраћај и све више је купио симпатије суграђана. Новине су почеле да пишу о њему, а ускоро је постао и занимљив телевизији. Многи причају да је често знао да шаље пољупце, како онима за воланом, тако и свим пролазницима.
Најинтересантнији тренутак његове каријере јесте онда када га је на улици Београда запазио градоначелник Лондона који је био у посети Београду. Импресиониран његовим покретима и изгледом позвао је Јована у Лондон. Тада је своје умеће показао на чувеном Пикадили тргу.
Нажалост, вољена каријера Јована Буља завршила се прерано. Да ли је некоме засметао утицај који је имао на суграђане или је у питању нешто друго? Прво је Јован са најпрометнијих улица премештен на мање прометне улице. По граду се причало да га тадашња београдска власт не воли јер је привлачио превише пажње и стварао велике гужве око себе. Како било, и на мање прометним улицама Јован је и даље привлачио пажњу, па је пензионисан 1980. године када је имао свега 41 годину.
Од тада је дуго радио као продавац у трафици у блоку 70 на Новом Београду, а након тога и као чувар паркинга испред сплавова на Савском кеју. Преминуо је у Београду, 2010. године у 71. години живота. Ретко се данас среће неко ко је унео толико живота и љубави у посао који то не захтева и по природи није такав. Зато Београђани тврде да се његов дух и даље осећа изнад раскрснице код Лондона.
Годину дана од појаве “варошке железнице” првог трамваја на коњску вучу, трамвајџије су 1893. године најављивале пролазак прве електричне грдосије, која је јездила од Народног позоришта до Топчидера. Кажу да је због јединствене спортске дисциплине – кешања на задњи део трамваја – коју су смислили београдски мангупи, један од модела трамваја морао бити избачен из употребе. То је онај чувени трамвај „белгијанац“. Ево, и забаве моје генерације „кешање“, односно вожње без карте. Како су возила ГСП имала кондуктере то није било шансе да се шверцује па се организовало кешање. Није се смело као данас препирати или не дај Боже тући са кондуктером или контролором, јер су држава и правни систем функционисали. Ко је био храбар и хтео да покаже „мушкост“ кешао се на тролејбус, односно на онај круг где се увлачи конопац који држи троле или на бус „лејланд“ који је имао отворен задњи прозор. Најлакше се кешало на трамваје.
Сећам се да смо неког давног лета били на базену Дома Гарде у Топчидеру и у повратку још док је трамвај стајао на станици окешасмо се. Један наш другар је изигравао „мангупа“ па је чекао да трамвај пође па да наскочи на њега. Или је заборавио или није знао да је иза станице био отвор где су прегледали точкове трамваја, дакле била је рупа. Трамвај крете а нашег друга нема. Упао је у рупу и сав се изгребао. На следећој станици сиђосмо и вратисмо се по њега који је јадан кукао од болова и модрица. Како нисмо смели да га водимо кући, јер би поред болова и мука добио од оца батине, то га одведесмо на чесму у Топчидеру и опрасмо му крваве ране.
Зграда Породице Димитријевић, Улица кнеза Милоша број 23-25
О хотелу „Лондон“ писао сам у линку Краља Милана парна страна до Београђнке, па изволите прочитајте.
Хотел Лондон је већ био саграђен када је преко пута њега породица Димитријевић купила плац са скромном приземљушом. Они су вероватно једна од најстаријих породица које живе на истом месту. Породица је пореклом из околине Битоља, када је предак Ставра Шолић 1820. године дошао у овај град поневши са собом само икону Светих врача.
Доласком у град променио је презиме да би заварао траг. Терзија Ставра не жали пара да сина Ђорђа пошаље на докторске студије у Беч, а и алексиначки трговац Костадин Јанковић не штеди на миразу ћерки Персиди. Младенци купују кућу на спрат која је дограђена са двориштем у старом балканском стилу. Кућа је на садашњој локацији.
Кућа је срушена и 1897. на истом месту подигнута је већа са високим партером и спратом са металном куполом на углу. После Великог рата раскрсница Лондон добија луксузну палату Јадранско подунавске банке. Димитријевићи морају да руше своју кућу из 19. века јер не приличи месту. Већају и одлучују да граде.
Како срећа прати храбре на имању Персидином у Алексинцу откривене су велике резерве мрког угља и продају га концесионару из Белгије за велике паре. Зграда је требала да буде пандан банци али пара није било довољно. Крећу у преговоре са чешким индустријалцем Томажом Батом. Пао је договор да Бата плати милион динара на име 15 година закупа великог локала у приземљу, галерије и подрума. Могли су да почну са грађењем породичне палате.
Године 1928. на углу Краља Милана и Милоша Великог саграђена је зграда породице Димитријевић. Архитекте су Александар Гавриловић и Јосип Најман. Моћна зграда је позната по стубовима и тампонима у духу грађанске архитектуре. Како је земљиште мочварно прорадило је клизиште и да се не би зграда срушила решено је да се сазида још једна кућа. Ту кућу подупирач пројектовао је Јосип Најман. Дакле, ово је палата са два улаза. Робусну фасаду изразито виског приземља тражио је произвођач обуће Бата.
У немачком бомбардовању зграда је оштећена што се види на фотографији. Морали су сами да поправе срушено. Тако је одлучила немачка окупациона власт да власници морају сами да обнове оно што су они порушили.
Један од Димитријевића се касније оженио удовицом Живком Стаменковић, бринетом маркантне привлачности и богатства. Била је и власница сецесијске лепотице у Краља Петра, познате Куће са зеленим плочицама. О њој сам писао у линку Краља Петра.
Један од власника ове предивне зграде био је и дворски човек увек уз краља Александра Карађорђевића као његова сенка, господим Димитрије Ј. Димитријевић. Многе тајне контакте на релацији Хрватска, Стјепан Радић и Двор обављао је он. Сматрали су га мајстором кулоарске политике. Краљу је помогао у увођењу диктатуре. Пре тога је краљици Драги Машин посветио драму у стиховима Оливера. Отуда му и надимак Оливера јер је краљичина посвета на драми му је омогућила стипендију за Париз, али је рђаво научио француски језик. Надимци Мита Нокшир и Мита Цинцарин му је наметнула злурада чаршија.
После рата палата је позната по продавници обуће „Бата“ а касније „Борово“.
Преко пута “Лондона” била је прва фабрика обуће Томаш Бата, која је крајем 19. века створена из старе радионице једног опанчара. На овој раскрсници често су се могла видети озарена лица Београђана, који су са новим “батовкама” (првим фабрички произведеним ципелама) на ногама излазили из “Бате”.
Преносим вам коментар „Бранкин кутак“ са сајта „Црно бели Београд“
„Увек је болно разгледање фотографија разрушеног Београда после бомбардовања 6. априла 1941. године… Ово је до сада невиђени снимак рушевина палате Димитријевића на углу Кнеза Милоша и Краља Милана. Фотографија је из колекције господина Милоша Јуришића.“
Госпођа Бранка Ђорђевић- Nakanishi је написала следеће а ја преносим њено писаније: “
Породица Димитријевић је обнову извршила о свом трошку. Зграда им је после рата конфискована. Сваки од тројице браће Димитријевић имао је права да задржи само по један стан. Архитекта и сликарка Вела Димитријевић ћерка једног од браће генерала Миливоја Димитријевића која данас има равно 100 година, успела је пре петнаестак година да поврати реституцијом још један стан. Ја је лично памтим из средине шестдесетих када је редовно долазила на новогодишње приредбе француских забавишта које се у згради налазило деценијама, одмах до стана у којем је она живела…Вела се бавила унутрашњим уређењем а међу њеним главним пројектима су били првобитни ентеријер хотела „Славија“ и уређење Старог здања у Аранђеловцу. Као пасионирани фотограф снимала је по целом свету, а највише у Индији и Јапану.“
Прва електрична сијалица у Београду засијала је на корзоу 1880. године и то баш на месту где је данас зграда Електродистрибуције. Тада је ту била кафана коју је држао један Шапчанин, коме је сијалица била прави мамац за госте који су желели да виде то “чудо технике”. На фотографији доле нема још саграђених зграда Водовода и Електродистрибуције.
Прекопута хотела „Лондон“ било је Министарство грађевина, где се сада налазе Водовод и Електродистрибуција. Кнез Милошева касарна је преправљена 1919. године у Народну скупштину, где је сада Суд.
Министарство финансија, Улица кнеза Милоша број 20
Ова зграда изграђена је 1889. године за потребе државне администрације и од тада је доживела многобројне промене. Иза ње је финансијски парк.
Четири године након тога, пројекат за дограђивање израдио је руски царски архитекта Николај Краснов, аутор многих здања државне управе у Немањиној улици. Тако је зграда добила данашњу четвороугаону форму са унутрашњим двориштем. Ипак, 1959. године додат јој је и трећи спрат.
После Другог светског рата, у њу су смештени Савезни плански завод и Савезни статистички завод, а од 2004. године ту се налази Министарство финансија Републике Србије.
Министарство војно
Зграду која се налазила на углу Немањине и Кнеза Милоша, а која је срушена 1941. године, пројектовао је архитекта Јован Илкић око 1895. и она је после Великог рата била дограђена. На тој парцели је подигнута једна од две зграде „близнакиње“ по пројекту Николе Добровића. Градња Генералштаба завршена је 1965, а комплекс који је ушао у светске архитектонске енциклопедије тешко је оштећен током НАТО бомбардовања.
На фотографијама горе и доле је зграда Министарства Војног преко пута зграде Владе
На доњим фотографијема је раскрсница Улица Немањине и Милоша Великог и зграде Министарства Војног која је срушена априла 1941. године.
Мало већи број фотографија прилажем из разлога што тешко можемо да замислимо како је ова раскрсница изгледала до 1999. године.
Овако је изгледала зграда Војне академије, али снимљена из улице Немањине. Зграда бивше Војне академије се налазила на месту садашњег травњака.
На доњој фотографији је раскрсница ових двеју улица крајем двадесетих година прошлог века. Приказане су зграда Владе и Министарства Спољних послова.
На доњој фотографији види се некадашња зграда Војне академије која је страдала током бомбардовања у Другом светском рату. После рата је на том месту изграђено једно крило „Генералштаба“, које је, такође, урушено у бомбардовању али 1999. године, на педесетогодишњицу НАТО савеза. Види се раскрсница Кнеза Милоша којом иде трамвај и Немањине улице.
Фотографија из 1. децембра 1927. године приказује ондашњу Војну академију на углу Кнеза Милоша и Немањине. У продужетку види се зграда Министарства воног. Обе зграде су уништене током бомбардовања у Другом светском рату.
Камена палата- стари Генералштаб
Поред овог комплекса у улици Кнеза Милоша налази се једна од најлепших грађевина у Београду, такозвана “Камена палата” или “стари Генералштаб”. Велелепно здање грађено је по налогу краља Александра I Карађорђевића као седиште Генералштаба Војске Краљевине Југославије у периоду од 1924. до 1928. године у стилу тада владајућег академизма, стила који је величао снагу државе.
Попут осталих грађевина у свом окружењу, фасадом и фигурама ратника из различитих историјских раздобља које се на њој налазе, “Камена палата” јасно ставља до знања своју сврху.
Изградња палате финансирана је делом новца којег је Југославија добила као ратну одштету након Првог светског рата, а поверена је архитекти Василију (Вилхелму) Фјодоровичу Баумгартену, руском емигранту који је у Београду нашао уточиште након Октобарске револуције. По њему се ово здање назива још и “Баумгартнерова палата”.
И заиста, назив “палата” јој и приличи. Овај заштићени четвороспратни културно-историјски споменик одише духом елеганције и раскоши.
Његовим каменим степеништем некада су звецкала сјајна ордења и марширале углачане војне чизме, а даме у отменим хаљинама плесале су у одајама на свечаним баловима и бројним пријемима.
Они су се углавном одржавали у Великој ратној Сали, уређеној у стилу ампира царске Русије. На уласку у салу изнад самих врата госте дочекује ратничка скулптура „Самсон убија лава“, рад скулптора Владимира Загородњука. Богато декорисана таваница тиркизно плаве боје, јонски стубови и ратничка попрсја, лустери и канделабри на зидовима, чине ову салу једном од најраскошнијих у Београду.
По жељи краља Александра, она је служила и као командна просторија у којој су заседали Генералштаб и влада, доносиле се државне одлуке и планирале војне стратегије.
Недалеко од ње налази се и Мала ратна сала којом доминирају велики правоугаони сто од ораховине и столице украшене лављим главама и шапама. У овој сали је скован и план војног пуча изведеног 27. марта 1941. године, када је група високих официра збацила са власти трочлано краљевско намесништво јер је два дана раније у Бечу потписало протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту Немачке, Италије и Јапана.
И данас се у истој сали одржавају заседања највиших органа Војно-безбедносне и Војно-обавештајне агенције којима је “Камена палата” стављена на располагање.
Зграде Генералштаба војске Србије и Министарства одбране, улица Кнеза Милоша 33-41.
У овом комлексу зграда 30. тих година прошлог века саграђени су стари Генералштаб са генералским становима на углу Немањине и Ресавске улице, затим такозвана нова Војна академија и комплекс зграда Николе Добровића и то објекат А као додатак Генералштабу и објекат Б као ДСНО, данас Министарство војске.
Обе зграде изграђене су измеђ 1954. и 1963. године по пројекту нашег познатог архитекте Николе Добровића. Обе зграде су вредно дело које је обележило једну епоху модернизма у послератном периоду на овим просторима.
Зграде Генералштаба и Министарства одбране потпуно су уништене у авионским нападу и бомбардовању 1999. године од стране НАТО-а. Објекат је два пута погођен са укупно три пројектила.
Претходно испражњено здање од стране војске до дана данашњег је толико тешко оштећено да је готово неупотребљиво, и тек одскора су започети радови реновације и чишћења плаца и здања зграда Генералштаба и Министарства одбране. Као руине и сведок безумног насиља деведесетих година ове руине привлачиле су многобројне туристе годинама уназад, како из земље тако и из света. Многим политичарима учесницима „злог бомбардовања Милосредног анђела“ сметало је ово подсећање, па су захтевали да их до краја срушимо.
Како су Београд и Калемегдан толико пута рушени, заузимани, бомбардовани овде ћу навести и бомбардовања у Другом светском рату. Преузето са Гугла.
„Београд су англо-америчке ваздушне снаге током Другог светског рата бомбардовале 11 пута.
Најтеже жртве забележене су током априлског бомбардовања 16. и 17. априла 1944. године, што се поклопило са првим и другим даном православног Ускрса те године. Главна јединица у овој акцији била је америчка 15. ваздухопловна јединица, са базом у Фођи на југу Италије. Учествовало је 600 бомбардера, који су са 3.000—5.000 метара испуштали „тепих бомбе“. Противавионска одбрана није постојала.
Бомбардовање је настављено већим интензитетом 17. априла, када је погођен концентрациони логор Сајмиште. У логору је погинуло 60 логораша, а око 150 је рањено. Више погинулих је било током 16. априла. Становништво Београда је у то време веровало да је бомбардовање увод у војну инвазију савезника. Београд је од стране савезника поново бомбардован 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула, и 6. септембра 1944. По немачким изворима погинуло је 1.160 Београђана, 343 немачких и 96 италијанских војника. Повређено је преко 5.000 цивила.
Прелиминарни подаци до којих је дошла Југословенска влада у избеглиштву говорили су о око 3.000 жртава у Београду и 1.200 у Земуну. Архивска грађа у Земуну говори о 154 погинула и сахрањена човека. По подацима београдских гробља, сахрањено је 453 идентификована леша, 104 неидентификованих мушких, 93 женских и 28 деце (укупно 668).
Званично објављени циљеви бомбардовања били су: колосеци Београд-Сава, Земунски аеродром и фабрике авиона Рогожарски и Икарус. Уништене су у Земуну фабрике Икарус, Данубијус, Змај, Телеоптик, земунска железничка станица и аеродром. У Београду је оштећена фабрика Рогожарски и стамбени блокови око ње, бродоградилиште, рафинерија на Чукарици и део београдске железничке станице. Оштећени су и мостови на Сави и Дунаву.
Приликом васкршњег бомбардовања 1944. године погођено је тадашње породилиште у Крунској улици (данас Завод за заштиту здравља студената). Разарања су била највећа у области Бајлонове пијаце где је погинуло 200 људи од залутале бомбе. Погођена је Палата Албанија (погођено је склониште у коме су сви изгинули), Теразије, Технички и Правни факултет, више болница, хуманитарних институција и цркава. У неким публицистичким радовима се тврдило да је на једној од неексплодираних бомби је био натпис: „Срећан Ускрс!“.
Међутим, колаборационистички лист Српски народ из априла 1944. не помиње честитку исписану на бомби, већ да је честитку за Ускрс упутио шеф југословенске секције Би-Би-Си-ја Х. Д. Харисон.
Према немачким проценама страдало је око 4.000 људи а према проценама амбасаде САД 2.271.
Последице бомбардовања су биле видљиве на појединим зградама у Београду и после седам деценија.“
У току НАТО бомбардовања Београда 1999. године гађани су и циљеви у самом центру града. За скоро три месеца бомбардовања само пар дана и ноћи је било без ваздушне узбуне.
Да се не заборави јер смо ми народ кратког памћења, а великог праштања дајем податак за који можда нисте знали а да је у Првом светском рату 1915. први пут авијација употребљена у ратне сврхе и бомбардовања, баш у бомбардовању Београда, а сада ево и хронологије ваздушних напада на Београд:
Дан први – Ноћ између 24. и 25. марта
Серија напада у подручју насеља Батајница где је и истоимени војни аеродром. Једна експлозија у региону Раље, 30 километара јужно од Београда. Три јаке детонације око планине Авала. Погођена је и радарска станица у Раковици, оштећене три школске зграде и спољни зид Манастира.
Дан други – Ноћ између 25. и 26. марта
Поред батајничког аеродрома, бомбардовани Јајинци и Жарково.
Дан трећи – Ноћ између 26. и 27. марта
Гађано подручје Авале, Топчидера, Малог Мокрог Луга, Сремчице, Липовице и Вождовца. Пламен захватио Липовичку шуму.
Дан четврти – Ноћ између 27. и 28. марта
Поново гађан батајнички аеродром, Авала, Трешња, оштећени предшколски и школски објекти на Петловом брду и Видиковцу. Поново запаљена Липовичка шума. Оштећен међународни цивилни аеродром Сурчин.
Дан пети – Ноћ између 28. и 29. марта
Поново бомбардован аеродром у Батајници.
Дан шести – Ноћ између 29. и 30. марта
Поново бомбардован батајнички аеродром, Авала, Јаково и Зуце.
Дан седми – Ноћ између 30. и 31. марта
Експлозије на подручју Јакова и Борче. Бомбардовани војни објекти на Авали. Неколико пројектила пало у атар села Зуце.
Дан десети – Ноћ између 2. и 3. априла
Крстарећим пројектилима погођене зграде републичког и савезног МУП у улици Кнеза Милоша. Пожар у непосредној близини Гинеколошко-акушерске клинике и психијатријске болнице “Лаза Лазаревић”.
Дан једанаести – Ноћ између 3. и 4. априла
Погођена Топлана у новобеоградском Блоку 70А, погинуо ноћни чувар. Погођена и Полицијска академија на Бањици. Од те детонације попуцала стакла на ВМА. Бомбардовано складиште Југопетрола у Раковици. Поново од експлозије гори Липовачка шума.
Дан дванаести – Ноћ између 4. и 5. априла
У центру Земуна, у Главној улици, погођена зграда команде РВ и ПВО. Оштећена водоводна мрежа и више стамбених зграда у Главној улици. Погођена касарна у Цара Душана (Коњичка школа). Један пројектил пао у близини Градске болнице на Звездари. У нападу на шире подручје Сурчина, оштећена аеродромска зграда цивилног аеродрома.
Дан петнаести – Ноћ између 7. и 8. априла
Погођена зграда републичког Министарства правде (бивша Команда града) у Немањиној 9. На околним стамбеним зградама и хотелу Београд попуцала стакла од силине детонације.
Дан двадесети – Ноћ између 12. и 13. априла
Ракетирана касарна Војске Југославије “Васа Чарапић” на Бањици. Изнад Новог Београда водила се ваздушна битка. Један пројектил, који није експлодирао пао код спортске хале “Београдска арена”.
Дан двадесет други – Ноћ између 14. и 15. априла
Серија снажних експлозија догодила се у Раковици где је повређен већи број људи углавном од разбијеног стакла. Оштећени зграда општине, Дом здравља, школа, дечији вртић и више стотина станова.
Дан двадесет трећи – Ноћ између 15. и 16. априла
Други пут за два дана бомбардован каменолом у Раковици.
Дан двадесет пети – Ноћ између 17. и 18. априла
Трогодишња девојчица Милица Ракић погинула је у нападу на приградско насеље Батајница. Рањено је пет цивила. Поново бомбардована Раковица.
Дан двадесет шести – Ноћ између 18. и 19. априла
Четири снажне детонације регистроване у насељу Барич, у општини Обреновац, где је смештена хемијска индустрија.
Дан двадесет седми – Ноћ између 19. и 20. априла
Дејства на подручју Батајнице.
Дан двадесет осми – Ноћ између 20. и 21. априла
Погођен пословни центар”Ушће” на Новом Београду, где су била седишта више радио и ТВ станица и седиште СПС-а.
Дан двадесет девети – Ноћ између 21. и 22. априла
Срушена резиденција председника СРЈ у Ужичкој 15. Око двадесет пројектила погодило подручје аеродрома у Батајници.
Дан тридесети – Ноћ између 22. и 23. априла
Бомбардована зграда Радио-телевизије Србије у Абердаревој улици у самом центру града. Погинуло је 16 људи, а 18 лакше и теже повређено. Тешко оштећен мост на Сави код Остружнице. Дејства у околини Авале и Крњаче, оштећене трафо-станице у Земун Пољу и Реснику.
Дан тридесет други – Ноћ између 24. и 25. априла
Погођена трафо-станица на Авали у близини предајника РТС-а који је остао без струје.
Дан тридесет четврти – Ноћ између 26. и 27. априла
Поново бомбардован пословни центар “Ушће” на Новом Београду. Срушена радио и ТВ антена на врху зграде.
Дан тридесет пети – Ноћ између 27. и 28. априла
Седам ракета испаљено је на касарну Војске Југославије у Топчидеру.
Дан тридесет шести – Ноћ између 28. и 29. априла
Погођен је антенски стуб у Крњачи, мост на Сави код Остружнице и касарна на Топчидеру.
Дан тридесет седми – Ноћ између 29. и 30. априла
У најжешћем нападу од почетка агресије погођене су зграде Генералштаба Војске Југославије и већ оштећена зграда Савезне полиције. Пројектили су погодили и стамбено насеље на Врачару у делу између Јужног булевара и улице Максима Горког. Цео крај је остао без воде.
Срушен предајник РТС на Авали и антена Радија Студио Б у Борчи. У току ових напада погинула су три лица, а 40 је рањено.
Дан тридесет девети – Ноћ између 1. и 2. маја
Ракетирано подручје Липовачке шуме. Ракетирана села Сурчин и Јаково.
Дан четрдесети – Ноћ између 2. и 3. маја
Због деловања специјалних материја које изазивају кратке спојеве на межи високог напона (графитне бомбе) на термоелектранама “Никола Тесла” у Обреновцу и “Костолац” у Костолцу, дошло је до распада електроенергетског система Србије. Без струје су остали Београд, цела Војводина, сви градови Поморавског округа, Ниш, Крагујевац, Смедерево, Ваљево и други градови, као и делови Републике Српске који се напајају из наведених термоелектрана. Због хаварије многи градови су остали и без воде.
Дан четрдесет први – Ноћ између 3. и 4. маја
Бомбардовани брдо Стражевица у насељу Раковица и подручје око Батајнице. Од последица прексиноћног напада на далеководе поново дошло до делимичног распада електроенергетског система, због чега многи градови или делови градова немају струју и воду.
Дан четрдесет пети – Ноћ између 7. и 8. маја
У досада најжешћем нападу на град поново бомбардоване зграде Генералштаба Војске Југославије и Савезног МУП-а. У ракетирању амбасаде Кине на Новом Београду 4 службеника су погинула, а 5 је тешко повређено. Знатно је оштећен хотел “Југославија”, један гост је погинуо. У поновљеном удару графитним бомбама, на термоелектрану у Обреновцу и на више трафо-станица, оштећен електроенергетски систем и цео град остао без струје.
Дан четрдесет седми – Ноћ између 9. и 10. маја
Београђани су провели ноћ без узбуне, први пут од почетка кампање НАТО против СРЈ.
Дан четрдесет осми – Ноћ између 10. и 11. маја
Ракетирано подручје села Зуце и фабрика “Прва искра” у Баричу.
Дан педесети – Ноћ између 12. и 13. маја
Бомбардован аеродром у Батајници.
Дан педесет први – Ноћ између 13. и 14. маја
Бачене графитне бомбе на термоелектране “Дрмно” у Костолцу и “Колубару” код Лазаревца. Више градова и делови Београда остали без струје.
Дан педесет пети – Ноћ између 17. и 18. маја
Бомбардовано шире подручје Батајнице.
Дан педесет шести – Ноћ између 18. и 19. маја
Бомбардовано складиште “Југопетрола” у Радничкој на Чукарици. На околним зградама на Бановом Брду попуцала стакла.
Дан педесет седми – Ноћ између 19. и 20.маја
Три болесника је погинуло, а неколико медицинских радника је повређено приликом ракетирања Одељења за неурологију КБЦ “Драгиша Мишовић” на Дедињу. У тренутку напада у току су била четири порођаја. Две труднице су лакше повређене, а бебе евакуисане у друге болнице. Такође бомбардовани аеродром Батајница, фабрика “Прва искра” у Баричу и хангар на старом обреновачком друму.
Дан педесет осми – Ноћ између 20. и 21. маја
Поново погођено складиште “Југопетрола” на Чукарици. У том нападу је оштећена резиденција швајцарског амбасадора. Неколико детонација чуло се у Раковици, Липовичкој шуми и Остружници.
Дан педесет девети – Ноћ између 21. и 22. маја
Поново гађано складиште “Југопетрола” у Радничкој улици на Чукарици. Ракетирано подручје Липовичке шуме и брдо Стражевица у Раковици.
Дан шездесети – Ноћ између 22. и 23. маја
Петоро радника је повређено у ракетирању термоелектране “Колубара” у Великим Црљенима. Београд и већи део Србије остао без струје. Гађани циљеви у Обреновцу, Баричу, Макишу, Липовичкој шуми и Раковици.
Дан шездесет први – Ноћ између 23. и 24. маја
Велики део Србије остао је без електричне енергије после бомбардовања ТЕ “Колубара”, ТЕ “Никола Тесла” и ТЕ “Дрмно”. Нанета су тежа оштећења на трафо станицама и далеководима. Многи делови Београда, Новог Сада и Ниша као и других градова остали су и без струје и без воде.
Дан шездест други – Ноћ између 24. и 25. маја
Поново гађана зграда МУП-а Србије у улици Кнеза Милоша. Гађано брдо Стражевица у Раковици, далековод код Обреновца и подручје Батајнице.
Дан шездесет четврти – Ноћ између 26. и 27. маја
Три особе, међу којима двоје деце, су погинуле у гранатирању села Раља у општини Сопот. Гађано подручје Раковице где је погођен сервис фабрике “21. мај”. Бомбардована подручја Макиша, Остружнице, Батајнице и Зуца. Два пројектила, која нису експлодирала, пала на Нови Београд и Врачар.
Дан шездесет пети – Ноћ између 27. и 28. маја
Погођене трафо станице у Лештанима и на Бежанијској Коси. Без струје остао Београд и већи део Војводине. Погођена зграда Савезне дирекције за робне резерве на Новом Београду.
Дан шездесет шести – Ноћ између 28. и 29. маја
Гађано шире подручје Батајнице.
Дан шездесет седми – Ноћ између 29. и 30. маја
Бомбардовано шире подручје града, околина Обреновца, Бубањ Поток, подножје Авале, околина Батајнице и брдо Стражевица у Раковици. Један пројектил пао на зелену повшину 300 метара од Тржног центра Видиковац.
Дан шездесет осми – Ноћ између 30. и 31. маја
Више пројектила пало на Звездару, Рипањ, Миљаковац и постројења Термоелектране “Никола Тесла” у Обреновцу.
Дан шездесет девети – Ноћ између 31. маја и 1. јуна
Поново бомбардоване високонапонске трафо-станице у Лештанима и на Бежанијској коси. Цео Београд и највећи део Војводине остали без струје.
Дан седамдесети – Ноћ између 1. и 2. јуна
На мети шира околина града. Гађани Липовица, Умка, Остружница, Бежанијска коса, Обреновац и бензинска пумпа на путу Београд-Панчево.
Дан седамдесет први – Ноћ између 2. и 3. јуна
Једна експлозија на подручју Барича.
Дан седамдесет други – Ноћ између 3. и 4. јуна
Гађано подручје Батајнице. Протекла ноћ била је тек друга од почетка агресије без узбуне у Београду.
Дан седамдесет шести – Ноћ између 7. и 8. јуна
Бомбардована Батајница. Лансиране светлеће лопте које су обасјале готово читав град. Неексплодирани пројектили пали на Сланкамен, Котеж и Звездару.
Ово су само бомбардовања на подручју града Београда.
Готово нико не прође улицама Кнеза Милоша и Немањином, а да за тренутак не застане пред рушевинама зграда Сутјеска I и II, некада репрезентативних београдских близнакиња у којима се налазио Генералштаб војске СРЈ, а које су разорене у НАТО бомбардовању 1999. На само неколико корака од ових тужних сведока страдања Београда, својом лепотом маме погледе велелпна “Камена палата” и Касарна VII пука, такође војне зграде.
Вероватно највећу пажњу данас привлаче рушевине комплекса Сутјеска I и II, каскадно зиданих близнакиња од мркоцрвеног и белог камена, осмишљених да заједно подсећају на кањон реке Сутјеске у коме се одиграла једна од најзначајнијих битака на овим просторима током Другог светског рата. Сматра се да оне спадају у ред најзначајнијих достигнућа наше послератне архитектуре и класичан пример модерне.