Савски венац, Улица Милоша Великог од Немањине до Мостарске петље

Кад се крене низбрдо од Лондона наилазимо на Камену (Баумгартенову) палату, стару зграду Генералштаба чије је фасадне ратнике створио архитекта Иван Рик. Преко пута је зграда Владе Србије. Укосо преко пута је зграда Министарства спољних послова. Има браонкасту патину која подсећа на руске приповетке, а како и не би када ју је пројектовао чувени Николај Петрович Краснов, отац многих београдских палата.
Настављамо улицом кнеза Милоша ка Топчидеру. Са десне стране су били кућерци, баште и воћњаци ограђени дрвеним плотовима. Око 1890. године на овој страни ове широке и праве улице почињу да ничу куће, а после 1900. године чак и лепе, велике и простране виле. Низ ових кућа завршавао се до срушене зграде Савезног МУП-а који је оштећен за време бомбардовања, па је сада саграђена висока кула. Последња кућа према паркићу је била „Кафана код поцепаних гаћа“, али је наредбом крањице Драге преименована у кафану „Три кључа“. Иза ње, где је сада мост „Газела“ била је кафана „Мостар“. Када сам био ђак долазили смо и чекали да друг Тито прође и да му машемо заставицама и кличемо му. То смо радили са искреном дечјом радошћу.
При дну улице, на укрштању са Вишеградском, на броју 89, стоји кућа вечно јесеног изгледа, са давно осушеним пијавицама-пузавицама. Она је као скамењена бајка, са капијом какве замишљмо да би свака идеална кућа имала. Можеш чак и ући, није закључана, отворена је њена мистерија са каменим ћутањем. Најмистериознија је када је дан пун облака а остатак сунца се помаља баш над њеним шиљатим кровом.“
Извор : Есqуире
„У продужетку улице била је Господар Стевчина кућа, зидана као кпнак неког паше. Власништво је Стевче Михаиловића оној који је био на челу буне и Обреновића. До ње је била кућа Анте Богићевића, рођака Обреновића и из чије куће је била и Томанија, баба Катарине која је била у „шеми“ са кнезом Михаилом. О овоме сам писао описујући кућу Симке Лаховари. Антин синовац др. Милош Богићевић, Аписов пријатељ и човек који је 1916. године преговарао са Бечом и Берлином о сепаратном миру, а кога су пред Други светски рат у Бечу убили непознати агенти неке стране тајне службе.
Данас су на месту ових кућа ове зграде. У продужетку ове улице ређале су се и друге „великашке“ куће са великим баштама иза дворишта, узбрдо, према Врачару. Ту је и била кућа Цукићевих, од којих је један од Цукића био одличан пијаниста и интерпретатор Рубинштајнових композиција.
„Изнад Сарајевске улице, на тој падини према Сави је Улица Милоша Великог, која се спушта од Лондона па док не избије на Топчидерски друм. У тој је улици било мало кафана. На врху њеноме је кафана и хотел “Лондон” који припада више Теразијама, а мало ниже и са противне стране налазила се кафана код “Народне скупштине”. Седнице Народне скупштине држане су у почетку у згради Црвенога крста, у данашњој Симиној улици па, како се та зграда показала недовољна, осамдесетих година подигне влада једну привремену зграду (бондручару) на углу Милошеве и Краљице Наталије улице. Одмах према њој, на углу Милошеве и Његошеве улице подигне се тада кафана”Скупштина”, која је имала пространу и врло угодну башту те у своје време била врло посећена кафана. Једно је време носила и име: Трансвал.
Дуж целе Улице Милоша Великог нема затим кафана, све до њенога свршетка, где се налази најпре кафана”Губеревац” према болници за душевне болести и на врху њеном кафана код “Лепог изгледа”, иза које је сад мали парк.
Изнад “Лепог изгледа”, где пут већ завија да би пошао на Топчидерско брдо, налази се на самоме углу кафана “Мостар” а више ове, преко моста који јаше мокролушки поточић, а са противне стране, налази се “Смутековац” односно бивша кафана и башта Вајфертове пиваре.
Најстарији Београђани памте да је земљиште на коме је данашња Вајфертова пивара, односно “Смутековац”, носило име “Замастир”. Смутек се звао неки Чех који је први ту подигао зграду и отпочео рад, али је он напустио посао и отишао у свет. Доцније је ту зграду и место откупио Ђура Вајферт и развио ту своју велику индустрију пива. Башта “Смутековац” била је у своје време пријатно излетиште Београђана.

Павле Паја Јовановић и Хермина Муни Даубер, Улица Бирчанинова број 28б

Ову причу преузео сам од аутора Владана Максимовића а фотографије од Марије Страјнић: Муни и Паја: Љубавана прича – обожавање музе, Поглед испод вела најчувенијег и најтајанственијег љубавног пара у историји српске уметности.
Однос Павла Паје Јовановића и његове супруге Хермине Муни Даубер Јовановић је одувек био покривен велом тајне. По свему судећи, тако ће и остати. Осим основних података о Херминином животу и чињенице да му је, пре него што је постала његова супруга, била дугогодишњи модел, чак и у Пајиним мемоарима, Херминино име се ретко помиње. Читањем, гуглањем, смуцањем по музејима и приватним архивама, покушали смо да кроз копрену ове тајне љубави бар делимично провиримо. Оно мало информација са којима располажемо довољне су да нам укажу на природу овог односа и то да је управо његова дубина и интима разлог што је остао затворен за врата јавности. Зато једној од најтајновитијих љубавних прича у српској историји (уметности) приступамо са дужним пијететом и поштовањем.
Пре него што дођемо до тог судбоносног тренутка у ком су се Паја и Муни срели, било би згодно да видимо где је један од најугледнијих српских сликара био у времену које је том сусрету претходило.
Ликовни опус Паје Јовановића се може поделити у три фазе. Прва, коју обележавају жанр сцене тада у Европи популарног оријентализма, донела је Паји као врло младом сликару интернационалну славу, титулу најмлађег српског академика као и материјалне услове за један лагодан живот. Друга фаза, коју обележавају монументалне историјске композиције, уписала га је путем признања и репродукција (олеографија), које су крајем 19. века у Краљевини Србији постале уносан посао, заувек у колективно сећање нације. Трећа фаза је везана за портрете и крије једну интимну и тајну каријеру надахнуту Пајином супругом у којој се, између осталог, бавио актом.
Наша прича почиње на месту на ком друга фаза сликаревог опуса полако бледи, док се трећа успоставља. Да бисмо овај прелаз обрадили на задовољавајући начин потребно је да скренемо пажњу на још један тајновит период у сликаревом животу, односно његов боравак у Минхену.
После свршетка чувене Бечке ликовне академије Паја, као млада нада у Европи популарног оријентализма, одлази у Лондон где ради за галерије “Френцх” и “Тут и син”. Пошто се кратко обрео у Паризу, Паја је свој атеље отворио у Минхену, тада једним од водећих градова на европској уметничкој сцени. Неутољив апетит буржоазије колонијалистичких сила за егзотичним призорима из живота оријента почео је да узима маха над уметниковим стрпљењем, те је непрестано сликање варијација оријенталних тема Паја звао “бедним мазаријама”. Ово незадовољство ће условити нову фазу у уметниковом опусу, а међувремену у сликању ових врло уносних жанр сцена па је једна од њих, “Два Башибозука пред капијом“, продата је у априлу прошле године у Содебију за 430.000 фунти и чини је за најскупљу слику у историји српског сликарства. Паја ће проводити живећи један разуздан живот који ће му заузврат поклонити једно од највећих његових дела које не припада ниједној од поменуте три фазе. У питању је акт његове минхенске љубавнице “Гола Берта пред огледалом” насликан 1895. године. Најсензуалнији и најуспелији акт у свом опусу ће Паја понети са собом у Беч као једину успомену на деценију проведену у Минхену, али чак и те успомене ће се продајом брзо решити у последњем покушају да избрише немила сећања на минхенске дане.
Поменута слика нам је важна како би нагласила да је сликање акта за Пају била једна интимна ствар, не намењена излагању и готово увек везана за блиски, љубавни однос са моделом. Није изненађење да ће се акту, као делу своје приватне каријере, вратити тек после упознавања са својом будућом супругом Муни, иако ће те актове сликати у духу кантијанског схватања лепоте као симбола моралности те ће ови актови у контексу модерне бити критиковани као ригидни и хладни.