Савски венац – Улица Немањина
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио: Воја Марјановић, мејл: voja-sila@moj-beo-grad.com
Улица Немањина
Немањина улица једна је од важнијих београдских улица и саобраћајница у центру Београда. Након изградње железничке станице Београд 1884. године улица добија на значају, а именована је 1896. године по српском владару Стефану Немањи.
Улица се протеже на потезу од трга Славија, до Савског трга и Железничке станице Београд, дужине је 1000 m. Територијално припада градској општини Савски венац. Простире се кроз Западни Врачар, поред градских паркова Мањеж и Гаврила Принципа.
У овој улици налазе се неке од најважнијих зграда државне управе као што су: зграда Владе Републике Србије, зграда Генералштаба разрушена приликом НАТО бомбардовања- Милосрдног анђела 1999. године, зграда Народне банке Србије. У овој улици 12.марта 2003.године убијен је премијер Зоран Ђинђић.
Прелази преко неколико важних градских улица попут улице кнеза Милоша и Балканске улице. Пре настанка, на простору улице налазио се поток који је текао ка Савамали, а звао се Врачарски поток.
Немањином улицом је некада текао, откривени Чубурски поток. Тек по грађењу Железничке станице, улица је реконструисана. Доле, око станице, биле су разне гостионице, ашчинице и дућани, а око 1900. године велики број агенција страних прекоокеанских паробродских друштава, која су превозила исељенике у Америку.
Хотел „Београд“, угао улица Немањине и Балканске број 52
На доњој фотографији је део Немањине од Улице Балканске до Савског трга, лева непарна страна. Сада су ту вишеспратнице и хотел „Београд“.
За млађе читаоце приказујем разгледницу овог дела града на којој се могло понешто написати за успомену.
Раскрсница Улица Немањина и Хајдук Вељков венац. То би била зграда у броју 4. На фотографији из 1963. године види се дрворед, каменом поплочана улица и на углу хотел „Оријент“.
Зграда Министарства саобраћаја, улица Немањина број 6
Захтеви новоформиране државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, после Првог светског рата, за реформисањем старих и оснивањем нових министарстава довело је до градње и зграда за та министарства. За још пар зграда, министарски савет је донео у фебруару 1922. године, одлуку о подизању и зграде Министарства саобраћаја. Изабрана је локација на државном земљишту, тада звана”Стара шивара”. После расписивања конкурса за пројекат и добијања кредита од банке, градња је почела 1927. године, по пројекту архитекте Светозара Јовановића и трајала је до 1931. године.
Зграда Министарства саобраћаја је обликована у еклектичком-неокласичном духу, подигнута као слободностојећи објекат, издужене правоугаоне основе, са шест унуташњих дворишта, изграђена од опеке, вештачког камена и армирано бетонских носећих конструкција.
Строга композиција фасада са складним облицима, примена високих стубова и пиластера и одмерена декоративна пластика представљају је као класичан пример постакадемског решења и у основи и у спољњој архитектури. Посебно интересантан детаљ, као посебна фасадна целина, је завршни мотив сложене архитектонске композиције сатне куле, изнад централног тимпанона главне фасаде, које истичу бочно постављене фигуре Атланта.
За оне који желе нешто више да знају ево и тумачење појма. Електизам или еклектицизам се у архитектури јавља у употребљавању или имитацији елемената из различитих и често контрадикторних архитектонских стилова или на крају и елемената из дела других уметника и њиховог спајања у нове целине или композиције.
Разликујемо еклектицизам симултани, синтетски и формалан. Симултани еклектицизам је еклектицизам који се развио углавном од 1830. године у којем поједини елементи стоје једни уз друге и представници су немачки архитекти Карл Фридрих Шинкел, Фридрих вон Гартнер и Лео вон Кленце. Синтетски еклектицизам је друга фаза овог стила који се труди да смири опозиционе стилове уз спајање у једну целину. Овај начин се развијао у Аустрији, Немачкој и Француској и можемо га сматрати за несавршену композицију. Последња фаза еклектицизма је формални еклектицизам који наглашава стил лепих уметности. Био је у употреби нарочито у САД. У Европи се он јавља на прелому 19. и 20. века за потребе изградње репрезентативних објеката и луксуза који резултује у примени и коришћењима историјских стилова.
Изразита ликовност објекта постигнута је скулптуралним ансамблима изведеним у камену, чији су аутори Тома Росандић, Драгомир Арамбашић, Живојин Лукић, Лојзе Долинар и Ристо Стијовић. Читав унутрашњи простор зграде био је подређен специјалној намени. Дуж дугачких ходника биле су распоређене службене канцеларије, кабинети и главна свечана сала. Површина основе зграде износи 5.500 м2, а шест стотина просторија, без ходника и степеништа, заузима површину од 16.000 м2.
Данас се у оквиру зграде налази и Железнички музеј који је основан 1950. године.
Преносим коментар госпође Бранке Ђорђевић Наканиши: Бранкин кутак са сајта „Црно бели Београд“. Унутрашњост радионице каменорезачке радње „Бертото“ у Рузвелтовој улици, око 1930. године. Радњу Бертотових је 1931. године су изнајмили вајари Тома Роксандић и Риста Стијовић ради израде монументалних композиција Атласа за зграду Министарства саобраћаја у Немањиној улици. Вајар Риста Стијовић стоји у белом радном оделу.
Први предлог за оснивање Музеја дао је бивши директор Железничке саобраћајне школе у Београду Фрањо Репић 1931. године. Три године касније, априла 1934. године, на 50-годишњице отварања пруге Београд – Ниш, приређена је велика железничка изложба на Ташмајдану у Београду. Музеј је основан, 1. фебруара 1950. године, у саставу Министарства железнице Федеративне Народне Републике Југославије. Три године касније, 30. априла 1953. године, отворена је прва стална поставка, која је носила назив „Кроз историју Југословенских железница“.
Зграда Министарства грађевине Краљевине Југославије, СДПР сада Апелациони суд, улица Немањина број 9
Ово монументално архитектонско остварење изграђено је према пројекту значајног архитекте Гојка Тодића из 1939. године. Према документима Завода за заштиту споменика културе града Београда, конкурс за идејно архитектонско решење тада нове зграде Министарства грађевине у Београду одржан је 1938. године. Петочлани жири, у чијем саставу су се као виши саветници Министарства грађевине налазили и чувени архитекти Момир Коруновић и Милица Крстић, од укупно 39 пристиглих конкурсних радова издвојио је 15 за детаљно разматрање. Одлука жирија је била једногласна да се ни једном од учесника на конкурсу не може доделити ни прва ни друга награда, а трећу награду добили су архитекти Лоренцин Анте и Гудовић Драган, из Београда за рад са ознаком „Град“.
Палата Министарства шума и рударства и Министарства пољопривреде и водопривреде данашње Министарство спољних послова Р.С, угао улица Немањине и Кнеза Милоша број 24-26
Ова палата убраја се у анталогијска остварења београдске међуратне академске архитектуре. У време подизања била је једна од навећих престоничких грађевина и требало је својом величином и изгледом да репрезентује државу и њене интересе.
Године 1923. почиње да се зида по плановима архитектонског бироа „Архитект“, под руководством емитентних архитеката Драгише Брашована и Николе Несторовића. Требало је саградити зграду у традиционално српско византијском стилу. Даље пројектовање преузима архитекта руског порекла Николај Петрович Краснов. Задржавши непромењену основу, израдио је нове нацрте фасада и рескошни ентеријер као и целокупну опрему. Палату одликује изразита динамичност фасаде на којима преовлађује богатство архитектонске пластике. Допринос ликовности фасаде чине дела вајара Петра Палавичнија, Драгомира Арамбашића и Живојина Лукића. Скулптуре мушкарца и жене, симбол су делатности везаних за одређена министарства која су ту смештена. Куполу красе алегоријске фигуре Шумарства и Жетелица, док су Рударство, Сточарство, Виноградарство као и много друге, уклопљене на осталим деловима плате. У овој згради се на петом спрату налазила Краткоталасна радио станица Београд одакле су емитоване радио емисије, а у згради САНУ у Кнез Михаиловој улици је 6. априла 1941. срушен спрат одакле је емитован програм напада Немаца на Београд.
Палата Министарства финансија, РИВ, сада Влада Републике Србије, Немањина број 11
На месту ове плате је око 1830. године, на почетку државности Србије, Кнез Милош саградио двор. Прекопута је била Артиљеријска школа а касније стара Војна академија. Стотинак година касније граде се ове зграде.
Грађена као палата Министарства финансија, два пута бумбардована и обнављана зграда на углу Немањине и Милоша Великог улице данас је дом Владе Србије. У њој се налази кабинет премијерке, као и кабинети потпредседника Владе.
Данашња зграда Владе Републике Србије грађена је од 1926. до 1928. године. Појектовао ју је руски царски архитекта Николај Петрович Краснов. У њој се налазило Министарство финансија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Представља прво јавно здање подигнуто у Београду за потребе управе новоформиране Краљевине СХС, а касније Краљевине Југославије.
Зграда је прво имала два спрата, а након 1937. добија изглед какав има и данас.
На врху зграде налази се дело вајара Ђорђа Јовановића – жена са бакљом и штитом у рукама – што је персонификација Србије. Зграду красе још четири статуе овог уметника које симболизују занатство, плодност, индустрију и трговину.
Зграда је два пута бомбардована. На зграду су два пута падале бомбе – 1941. и 1999. године. Зграда је оба пута оштећена, али је и обновљена.
Ова два лустера – поклон званичника из Чешке – преживела су бомбардовање и данас красе салу за састанке. Трећи је уништен 1999. године.
На згради Владе вијори се неколико застава. Њихов животни век је неколико месеци, пошто не смеју да буду оштећене. Заставе заузимају посебно место и унутар зграде. Две које се налазе иза премијерске фотеље места у сали за састанке, никада се не померају са тог места. У једној од просторија у згради налазе се и све заставе које су представљале Србију у бившим државама. Заставе које више нису корисне, односе се у депо који се такође налази у овој згради, а одатле односе даље на рециклажу.
У просторији се поред старих застава, налазе и портрети свих бивших премијера Србије. На једном зиду окачене су фотографије свих председника Влада од Матеје Ненадовића до Александра Вучића.
Салон који неки министри нарочито воле, налази се у овалној просторији и у њему се налазе жуте столице. Све столице су рестауриране и донете из Смедерева, а неке су припадале породици Обреновић.
Посебно место у згради у Немањиној 11 заузима соба за поклоне.
Од позлаћених чашица за ракију које је Ивица Дачић добио од Владимира Путина, преко истканог портрета који је Александар Вучић добио у Новом Пазару, до бунде коју је Ана Брнабић добила од Нурсултана Абишула Назарбајева – поклони свих премијера од 2012. налазе се у посебној просторији у згради у Немањиној 11. Политичари могу да задрже поклоне вредности до 1.700 динара, прописано је законом 2012. године. У соби за поклоне налазе се и фотографије политичара са другим политичарима. Ни њих државници не могу да понесу кући да се не би изгубиле а настале су док су они на државној функцији. Највреднији у соби је тепих – поклон премијера Азербејџана. Процењује се да вреди око 2.500 евра.
“Камена палата” (стари Генералштаб), Касарна VII пука и здања Сутјеска I и II
Oвaj комплекс војних зграда налази се на простору између улица Кнеза Милоша, Ресавске и Немањине. Грађевине међусобно различите по архитектонском стилу и времену настанка, према изворној замисли, и даље служе као седиште највиших органа Војске Србије и Министарства одбране.
Ниже су били Генералштаб и Министарство војно, које је изгорело 6.априла 1941. године.
Угао Улица Немањине и Ресавске, тадашње улице Зрињског – Касарна VII пука
На углу улица Немањине и Ресавске налази се зграда која је некада служила као касарна VII пука, а до данас је остала у служби Војске Србије. Изграђена је крајем 19. века као једна од првих модерних касарни у Србији. Касарна VII пука је препознатљива по две четвртасте куле које се издижу над кровном конструкцијом главног улаза као и украсима у облику оклопа и штита на фасади.
На разгледници је Улица Ресавска која се почетком XX века звала Улица Зрињског. Улица је изгледала сасвим другачије. Немањина улица је до Славије била једна узана улица, а касарну је опасавао један високи зид. До 80. тих година 19 века Немањином улицом је текла река, а овде негде код парка је био водопад висине око 5 метара.
На углу Реасвке и Немањине улице, одмах преко пута парка Мањеж налази се Касарна VII Пука. Касарна VII Пука подигнута је крајем 19. века по плановима архитекте Драгутина Ђорђевића, на плацу које су окруживале друге војне грађевине. Изграђена је у духу академизма, простире се на обе улице, Ресавску и Немањину, са унутрашњим двориштем. Пројектована је као двоспратна зграда са подрумом и сутереном, док је трећи спрат дозидан 1927. године, према пројекту архитекте Божидара Вукићевића.
Главна фасада решена је полихромно, у више боја, а њом доминира лук изнад улаза и два симетрично постављена ризалита у облику четвртастих кула, чије се троугласте куполе уздижу изнад кровне конструкције. Импозантном ефекту здања доприносе и полукружни прозори спрата, који су решени као бифоре, са два прозорска окна подељена стубом, затим профилисани подеони венци и пластични украс у облику хералдичких картуша са Грбом Краљевине Србије.
Карактеристични симболи фасадне пластике, као што су штит и оклоп, указују на војну намену здања. Од грађевина намењених војсци, сачуваних до данас, Касарна 7. Пука једна је од најрепрезентативнијих.
Зграда на углу је некада служила као касарна VII Пука , а до данас је остала у служби Војске Србије. Изграђена је као једна од првих модерних касарни у Србији. Касарна VII Пука је препознатљива по две четвртасте куле које се издижу над кровном конструкцијом главног улаза као и украсима у облику оклопа и штита на фасади.
Foto2 : Wикимедиа Цоммонс, Stamenkovic15, под Цреативе Цоммонс Ауторство-Делити под истим условима 3.0 Унпортед
Касарна VII пука представља једну од најрепрезентативнијих грађевина намењених војсци
Зграда Војне штампарије, угао улица Немањине број 40 и Ресавске
Зграда је саграђена 1899. године по замисли архитекте Димитрија Лека. Доградња је завршена после Првог светског рата. У почетку је био Дом питомаца. 1941. године објекат је прилично оштећен. После Другог светског рата, тадашња ЈНА због својих потреба овде отвара штампарију и смешта део администрације.
Дом Радничке коморе, раније Р.У. „Ђуро Салај“, Академија 28, Немањина улица број 28
Дом Радничке коморе саграђен је 1928. године. према пројекту Светислава Путника у духу академизма. Објекат је био намењен потребама радничке класе. Касније је био у функцији образовања и културног уздизања као Раднички универзитет „Ђуро Салај“. У њему је био отворен и биоскоп а тек касније позориште.
Зграда Социјалног осигурања, Угао Улица Немањина број 30 и Светозара Марковића
Објекат је грађен у периоду од 1959. до 1962. године. Зграда се по величини не издаваја од других у Немањиној улици, основе објеката су чисте и једноставне, а карактер састава функционалних делова зграде условио је просторну организацију. Над приземљем које је наглашено слободним стубовима од вештачког камена, доминирају канцеларије. Зидана парапетна поља обложена су керамиком, а форма њиховог орнамената је геометријска и крајње једноставна. Орнаменти на објекту се понављају правилно, а зграда спада у највредније длео архитекте Алексеја Бркића и заузима истакнуто место у историји српске савремене архитектуре.
