„Скадарлија“: Улица Француска доњи део
„Клуб Књижевника“, улица Француска број 7
Зграда у којој је “Клуб књижевника” подигнута је још 1884. године, а књижевници и остали градски уметници на овој адреси окупљали су се од краја Другог светског рата. Ту сте током ноћи могли да сретнете не само писце и песнике него и политичаре, новинаре, хирурге, спортисте, амбасадоре, глумце и манекене, људе које никада раније нисте видели, али и оне које сте малопре срели у култној кафани у улици ниже”, забележио је у својој књизи “Београд за почетнике”Богдан Тирнанић.
У белешкама Моме Капора не ретко су записиване догодовштине из њеног броја 7, где је чувени ресторан “Клуб књижевника.
Ово је било место где су градски шмекери водили своје даме на фамозну кремпиту без које није ваљало заспати. Кажу да када се, након пролећне шетње Калемегданом, у повратку преко главне градске штрафте, појавите са својом госпођицом на овим вратима, састанак се може сматрати успешним.
Извести девојку, а оставити на њу незабораван чаробан утисак, је био и хотел Палас и срнећа леђа и парфе, или топла чоколада у хотелу Москва, или џин тоник у К(лубу) П(росветне)З(аједнице) или дискретно удварање у Клубу новинара.
„Клуб се отварао око осам увече. Тада смо сви увелико кружили околним улицама, а све да бисмо на време стигли и заузели неки од столова. Међутим, некада ни то није вредело. Једноставно, знало се ко су градске буџе и дасе, због којих бисмо ми аутоматски скакали са столица уступајући им место без поговора.“
Драган Николић је једном дивно рекао нешто што је обележило целу послератну генерацију којој сам и ја припадао:
„Никада нисам био сиромашан, али сам био без новца. Бити без новца је пролазно материјално стање, а бити сиромашан је стање духа.“
Како сам становао у Хиландарској улици, око пола седам увече се „пицнемо“: кошуља, кравата, одело, марамица у џепићу сакоа, брукс ципеле, фротир чарапе… наравно све купљено у Трсту и крене се у обилазак Видин капије, „Београдског бермудског тоугла“: Шуматовца, Липе и Грмеча па се сврати у Сунце, обиђу Градска кафана и „Коњ“, прошета „штрафтом“ и натраг до Скадарлије и до Клуба. Знате како је изгледао обилазак ових кафана када немаш ни кинте у џепу. Претходно на улазу, испред огледала поправиш фриз, чвор на кравати, марамицу у џепу, о ногавицу изгланцаш ципеле да се цакле… Станеш на врата и као „шатро“ неког тражиш. Погледом прелазиш по кафани а уствари „ђаниш“ да ли тебе неко или нека гледа и после 2-3 минута изађеш. Ако смо при парама можемо и да седнемо и попијемо пиће. И тако укруг два три пута у току вечери.
„Сваког 1. августа традиционални колективни годишњи одмор запослених изазивао је жал међу Београђанима, јер неко време неће моћи свој сто да поделе са дописним члановима Српске академије наука и уметности, секретарима комитета или неким вајаром, све док их јутарња свађа око састава фудбалске репрезентације не растави.“
Тако Момо Капор каже: „Овде смо волели да започнемо своју ноћ, културно и на време, будући да су око 10 већ сви столови умели да буду заузети. Људство разнолико, од брадатих студената, средовечних парова, до самозваних боема који пале нову цигарету док гасе стару. Мување преко стола и испод стола, филозофске расправе, глупе расправе, проналажење смисла живота у особи преко пута после четвртог вињака. Својеврсна модерна бајка у коју је већина нас пре или касније поверовала.“
Ратнички Дом (ДОМ ЈНА), угао улица Француске број 2 и Браће Југовића број 19
Наспрам овог клуба, налази се још један, некада Централни клуб Југословенске народне армије, а сада Дом Војске, чији је сат на торњу годинама био један од оријентира у главном граду. И не само то, у сали овог клуба многи Београђани прослављали су своје венчање. Е овде су биле игранке и долазиле су девојке које воле официре а нас студенте нису „шљивиле“.
Данас познат као “Дом војске”, Ратнички дом поседује два тракта, први се простире према улици Браће Југовића, а саграђен је између 1929. и 1932. године а други према Симиној, Француској и улици Емилијана Јоксимовића и подигнут је 1939. године. Здање је саграђено на простору који је некада припадао бившем Велосопедском клубу а Општина града Београда га је поклонила бившим радницима. Градња је рађена према пројекту двојице архитеката: Јована Јовановића и Живка Пиперског. С обзиром да је од самог почетка пројекат имао намену друштвеног дома, грађен је по угледу на здања истог типа у Чехословачкој и Пољској. Велики број удружења и савеза уселио се у њега одмах по изградњи. И дан данас овај објекат има исту функцију због које је изграђен.
Некада Ратнички дом, а данас Дом војске, води се као споменик културе. Иако се зграда сама по себи није много променила у прохујалим деценијама, са ње је нестао натпис “Ратнички дом”, а данас испред ње тешко да можете да видите господу са елегантним шеширима.
Кућа Николе Пашића, улица Француска број 21
У Француској улици од 1893. године био је и дом оснивача радикалне странке, познатог српског државника и политичара Николе Пашића.
Кућа је изграђена 1872. године за трговце Џанга као скромна породична кућа. Године 1893. купио ју је политичар и државник Никола Пашић и у њој живео све до смрти, 1926. године. Пре тога живео је у кући која се налазила на месту где је сада Безистан.
Године 1936. постављена је мермерна спомен плоча као подсећање на ову изузетно значајну личност српске историје, председника владе, лидера Радикалне странке, председника Народне скупштине и Министарског савета, председника Београдске општине и посланика у Русији.
Кућа Јелене Димитријевић, улица Француска број 29
Рођена је 1862. године у Крушевцу, у породици трговца Николе Миљковића и мајке Стаменке, кћерке кнеза Милојка из Алексинца. Око 1872. Јелена прелази у Алексинац, у кућу најстаријег полубрата, Николе Петровића. Петровић је био имућни трговац без сопствене породице, те ускоро по смрти Николе Миљковића, у његов дом прелазе и Јеленина мајка остала браћа и сестре. Заједно са братом од ујака, Добросавом Кнез-Милојковићем, Јелена почиње самостално да учи стране језике. Због повреде ока, ограничавају јој читање и учење, али она кришом чита књиге из братовљеве, за то време, ”доста велике”, библиотеке.
Удаје се 15. фебруара 1881. године за Јована Димитријевића, артиљеријског потпоручника, и прелази у Ниш, где ће, уз повремене прекиде, остати 17 година. То је преломни тренутак у њеном животу. Прелазак у веће место и брак са Димитријевићем у чијем ”момачком стану, сав намештај и све покућство беху књиге, које је отплаћивао и после женидбе…” , значили су отварање нових хоризоната. За разлику од братовљевог дома, овде је могла да чита отворено и колико је желела.
1898. године прелази са мужем у Београд, где ће остати до краја живота. 1912-1913 Била је болничарка у Балканским ратовима. 1914. Први светски рат је затиче у Немачкој. У земљу се враћа преко Швајцарске, Италије и Грчке. 1915. Јован Димитријевић гине на фронту. 1919. Путује у Француску и Шпанију, а у септембру из Енглеске одлази у Америку.
1926. Путује на Исток, у Египат, Палестину, Сирију, Либан. Обилази Александрију, Каиро, Мемфис, Луксор, Долину Краљева, у Свету Земљу, одлази на Христов гроб, Јерусалим, Дамаск, Бејрут, Хаифу… У Египту се сусреће са чувеном феминисткињом Ходом Ханем Шарауи-Пашом, председницом Савеза египатских феминиста. Сусрету је посвећено једно поглавље у њеном путопису „Седам мора и три океана“, које завршава констатацијом: „Да сам отишла из Египта, а да нисам имала срећу и част да видим Госпођу Шарауи-Пашиницу, било би ми исто тако као да сам отишла из Шпаније а да нисам видела Алхамбру.“ 1927 . Путује из Египта у Бомбај. У Индији се на кратко среће са Тагором. Даље путује у Јапан, Кину, на Цејлон…1934 . У августу јој је опљачкана кућа, лопови су однели не само новац, већ и много предмета од вредности. Јелену је овај догађај дубоко погодио, а нарочито је имала зазор од тога да се о крађи пише у новинама.
Умире 22. априла 1945. у Београду. У рукопису остају аутобиографски роман Мелпомена, записи о Грчкој, Под небом вечно плавим, поезија, неколико приповедака и белешке. Три рукописне збирке из њене заоставштине јесу Старински гласови, Сунцу за сунце и збирка из тридесетих година, написана у Паризу, на француском.
Поред европских језика које је већ почела да учи (научиће немачки, француски, енглески, руски, грчки и, вероватно, италијански), од муфтије Ибрахим ефендије учи и турски, и то не само језик, већ и турске обичаје. Захваљујући муслиманским женама из суседства, које поштују њено образовање, улази у хареме и њихов живот упознаје у простору који је женама друге вере готово недоступан. То је почетак њеног интересовања за живот муслиманки, због ког ће путовати у Скопље, Солун, Цариград и даље на исток.
У овој улици је све до своје смрти живео принц Ђорђе Карађорђевић. Како о њему круже контрадикторне приче ја сам преузео две приче.
ЛИЧНОСТ ПРИНЦА ЂОРЂА: Душевни болесник, раскалашни богаташки син или жртва амбициозног брата
Принц Ђорђе Карађорђевић био је човек прогнан из историје. Прејака крв удаљила га је од краљевствог престола. Афера са ађутантом Колаковићем био је окидач његовом нестанку са државничке и владарске сцене. Лудачки је био храбар, двапута рањаван. Био је човек непредвидивих потеза. „Као мајор српске војске положио је заклетву верности брату Сандру, али га је овај заточио у лудницу у Топоници крај Ниша.“
“Зар је требало да цео један народ… народ чији сам и ја син, изгуби слободу – да бих је ја стекао?” … Ово су речи којим је принц Ђорђе Карађорђевић завршио своју аутобиографију “Истина о моме животу”. Упркос томе што је и сам Ђорђе испричао своју истину, она коначна још није, нити ће вероватно икада, угледати светлост дана, а можемо слободно рећи да је био један од најкомплекснијих и најинтригантнијих личности наше историје, али и жртва политичких превирања, самих околности у којој је рођен, сулуде искрености и свог карактера.
Његов лик и дело поново су актуелни, 47 година од његове смрти, због филма “Краљ Петар I”, али и истоимене серије, као и серије “Сенке на Балкану”, у којима се принц Ђорђе појављује као један од актера. Треба, истаћи да су сва ова остварења тек делом заснована на чињеницама, те да је принчев живот увелико романсиран и више је фикција него истина, а посебно у околностима када званични историчари немају усаглашен став.
Незахвално је и апсурдно, али и готово немогуће са ове тачке гледишта разматрати да ли је његов животни ток требало да буде другачији, да ли су поступци његове ближе и шире околине били неопходност или грубост, да ли су учињени из суровости и властољубља или из простог морања… Ипак, како време одмиче – све више историчара са одређеном благонаклоношћу гледа на личност овог човека, гордог и напраситог, али истовремено и праведног, до сржи осетљивог и неразумно искреног. Једно је сигурно – да је уместо Александра на престу седео Ђорђе Карађорђевић, историја би се писала дијаметрално другачије, а у ком смеру – нико не зна…
“Никада нећемо сазнати да ли би Ђорђе био добар владар, али оно што свакако можемо казати јесте да је по многим особинама подсећао на свог великог претка – Црног Ђорђа. Судбина је одредила да се не успне на трон иако је био рођен да влада. Разлога за то је више и они највећим делом задиру у његов карактер, склоности и поједине поступке који су за тадашње српско друштво били тешко прихватљиви”, каже за портал ” Žena.rs “, историчар Дејан Ристић.
Принц Ђорђе Карађорђевић је био први син краља Петра и старији брат краља Александра, а име је добио по свом надалеко славном прадеди Црном Ђорђу – Карађорђу, вожду Првог српског устанка и оснивачу династије. Ђорђе је имао посебно место у срцу краља Петра – био је његов првенац, син у ког је полагао наде, и у ком је препознао праву узаврелу крв Карађорђевића… “Ђорђе је моја крв, а Александар крв његовог деде” (црногорског краља Николе, прим. С.П.), поверио се краљ Петар I ађутанту.
“Могло би се рећи да му је Ђорђе био понос и слабост, нада и бојазан. Другим речима, представљао је велику непознаницу за свога родитеља. Судбина и догађаји који су уследили су староме краљу дали за право”, објашњава историчар Дејан Ристић.
Принц Ђорђе био је плаховит, изразито емотиван, понекад нерационалан и непредвидив, често непопустљив и редовно је излазио из уобичајеног шаблона понашања и деловања у који је био смештен. Београђани су по његовом повратку у Србију 1903, са школовања у Русији, били затечени атипичним понашањем тада 16-годишњег бунтовног принца, између осталог и јурцањем по калдрми невероватном брзином аутомобилом, тада јединим у држави. Народ су чудили и његови ноћни излети на јахање по Топчидеру, прелажење залађене Саве на коњу док је лед за њим пуцао, а он са задовољством бежао од ове неприлике, али и дружење са рибарима у чије друштво је ушао преко математичара Михајла Петровића Аласа, како се касније испоставило – човека који му је био нераздвојан пријатељ до смрти.
Описујући принца Ђорђа морам да споменем и једног угледног политичара др. Момчила Нинчића кога је је принц Ђорђе поспрдно звао Тапир. Према злобном казивању Ивана Рибара, он је половину златника из државних фондова, задржао за себе. Краљ Александар се чудио како луксузно живи од министарске плате. Чак и Стоимировић га описује као импозантну личност, али му пришива негативне особине носоње, човекакаменог и безизразног лица. Имао је и тикове мрдајући вратом.. Момчило је сини Арона Нинчића, Вршчанина. Прва жена му је ћерка Милана Пироћанца, напредњака, а друга је ћерка Раше Милошевића, радикала. Кроз Албанију је уз Пашића и на Крфу улази у владу, а потом постаје и министар финансија. Био је и масон. Изузетно радан радио је за тројицу. Имао је докторат стечен у Француској.
И буран емотивни живот Ђорђа Карађорђевића интригирао је оновремену београдску чаршију гладну скандала, а занимљиво је да су неке од љубавних сцена у актуелној серији “Краљ Петар I” аутентичне, с тим што су имена промењена. До дана данашњег остале су упамћене његове романсе са неколицином познатих глумица Народног позоришта, али је принчеву младост, а касније и зреле године ипак облежелила једна тајна, нетипична љубав, за многе и неприхватљива, која је за овог човека одувек била светиња, те чак и кад је истина о њој испливала на видело, о њој се говорило тихо, а ни садашњост то није променила.
“Прави Карађорђевић, какав је по своме темпераменту принц Ђорђе био, имао је неколико емотивних веза које су временом у све мањој мери постајале прихватљиве за Двор и самог владара, односно његовог оца краља Петра Великог Ослободиоца. У оне бенигне и толерисане везе спадала је и једна љубавна афера са тада истакнутом глумицом престоничког Народног позоришта. Једна од његових највећих и најдуговечнијих љубави и до данас је у потпуности остала сачувана од знатижеље радознале јавности. Стога је примерено да тако остане и у будућности”, наглашава Ристић.
Престолонаследник се тешко носио са поштовањем дворског церемонијала, увек је стизао са закашњењем, а имао је и штошта против човека који је био задужен за његов протокол – једном приликом га је чак и ошамарио, након чега је овај дао отказ и пожалио се краљу Петру.
Краљ се страховито наљутио, а то је резултирало и драконском казном – Ђорђе је завршио у затвору на хлебу и води наредних 15 дана, како је испричао историчар Милован Балабан у својој трибини “Принц Ђорђе Карађорђевић – сенка над Србијом” из 2017. године. Казну је стоички и издржао, али карактер није променио, управо супротно – тешко је могао да упадне у калуп, у било чији систем и да се држи под контролом и то је особина која га је пратила све до тренутка када му “крила” силом нису одсечена.
Специфична нарав младог принца бринула је заверенике који нису били сигурни шта могу да очекују када дође на власт, па је отпочело оспоравање које није било нимало дискретно, а било је чак и гласина да су покушавали да га отрују. Накнадно су његова страховања око тровања окарактерисана као параноја, међутим данас има индиција озбиљних историчара да су покушаји да се на овај начин смакне Ђорђе због “непогодности”, заправо заиста постојали. У јануару 1907. у принчевим просторијама одјекнула је бомба, што је протумачено као класичан атентат. Пуком срећом – Ђорђе у том тренутку није био ту.
Случај који је уверио заверенике да престолонаследник губи компас одиграо се годину дана касније, 1908, на званичној прослави, а потом је у жучној расправи рекао руском посланику да је “његов цар лажов”, а аустрогарском посланику поручио је да им је “цар лопов и лупеж зато што узима туђе земље”. Ово је дало чврсте основе његовим непоклоницима да га окарактеришу га као “фактор нестабилности” и захтевају његово одрицање од права на престо, али је устав у том тренутку био такав – да је Ђорђе то могао да уради само и искључиво својом вољом.
Оно што је била преломна тачка у Ђорђевом животу и догађај који га је можда спасао злосутније судбине, а можда његов живот обојио у црно, зависи са какве тачке посматрате историју, јесте смрт дворског послужитеља Стевана Колаковића.
Наиме, 14. марта 1909. године Ђорђе је у изливу беса због непредатог писма једној девојци ногом снажно ударио Колаковића у доњи стомак, након чега је завшио у болници. Неколико дана касније Колаковић, ионако веома болестан, подлегао је повредама и преминуо, а овај инцидент изазавао је буру како у домаћој, тако и аустрогарској штампи, а готово истог момента на таласу ове смрти отпочела је окрестрирана акција престолонаследникових неистомишљеника.
Годинама касније, Ђорђе се у аутобиографији осврнуо на овај догађај и смрт коју је сматрао несрећним случајем, а оптужбе против њега неутемељеним. Присетио се како се Колаковић правдао да писмо није могао да преда јер га није ни нашао у престолонаследниковој соби, што је га је навело на “осећање несигурности у рођеној соби, под рођеним кровом”. Ђорђе даље пише: “Моји противници имали су, дакле, саучесника у особи којој сам се поверавао, која је била стално поред мене, у мојој служби.”
“‘Губи ми се са очију, издајицо!’, дрекнуо сам на Колаковића и подигао руку да га ударим. Али на несрећу, руке су ми биле спутане шињелом, који још нисам био свукао, па сам подигао ногу и снажно одгурнуо Колаковића. Учинило ми се да је посрнуо, али је моја свест била неспособна да то региструје. Пожурио је вратима, а мени се поново привидело да тешко иде и да посрће…”, писао је у мемоарима Ђорђе.
Суочен са нападима и ужасним притисцима са више фронтова, Ђорђе Карађорђевић је у поподневним часовима 27. марта 1909. године абдицирао у корист млађег брата Александра, ког је одређени број савременика сматрао подстрекачем читаве драме. Касније је у писму блиском пријатељу Мики Аласу, он абдикацију објаснио речима: “Л’хоннеур авант тоур” (“Част пре свега”), сматрајући своју одлуку исправном и патриотском. Ипак , помало лабилан и психички пољуљан, он 1910. године почиње да се каје због своје абдикације, посебно када је увидео да се његов садашњи статус краљевића и некадашњи престолонаследника битно разликују. Ђорђе се тешко носио са новим статусом у друштву, који је неминовно долазио тиме што више није третиран као будући апсолутни владар, али и обавезом да”слуша”свог монарха.
Оно што је, између осталог, била главна препрека Ђорђу Карађорђевићу да вуче рационалне, проницљиве и лукаве потезе, и што га је на концу свега лишило титуле престолонаследника јесте потпуни недостатак такта, изражена искључивост и доживљање људи и ситуација као “црних и белих”, без икакве нијансе. Кроз његове мемоаре јасно се видело да је реч о ванредно емотивном човеку, који је људе перципирао или са огромном наклоношћу и емпатијом или са крајњим анимозитетом.
Избијање Балканских ратова 1912. у пуном светлу је показало још једну црту краљевића Ђорђа – а то је луда храброст, коју је тешко описати другачије сем као “за страх није знао”. Како је остао без команде и било какве позиције, с обзиром да Александар није желео да га уврсти у распоред, а краљ Петар остао је нем на његове апеле, он је на фронт отишао као обичан војник, вративши се с орденом Карађорђеве звезде.
С друге стране, он се са бојног поља повукао пре краја рата, наводно отишавши на Азурну обалу где је неко време водио монденски живот. Но, то је било кратког даха – већ 1914. године избија Први светски рат, а он опет остаје без сталног распореда, што га је нагнало да са групом од још неколико војника непрестано мења штабове и дужности. Тако је завршио и на Мачковом камену на сложеним биткама на Дрини, где је био иницијатор непромишљеног, али херојског подвига када је са исуканом сабљом повео на јуриш посусталу јединицу и преокренуо ток борбе. У овом јуришу краљевић је и рањен, а француски ратни дописник из тог периода у књизи “Са спрском војском” описао је те тренутке: “Трче према њему, али он разуверава оне око себе који су се уплашили: “Не бојте се ништа, они мене не могу да убију. А затим… Ми смо им узели Мачков Камен! Нек “цркнем оно није ништа”…. Живела Србија!”.
И из овог рата остала је успомена у виду ордена, који је од преко 400.000 војника добило њих 118.
После Првог светског рата и смрти краља Петра 1921, Ђорђе је дизао политичке тензије захтевајући да се регулише његова апанажа, статус на двору и да се правилно распореди очева имовина. Александар га је игнорисао и није имао разумевања за брата, а обострана нетрпељивост је била готово опипљива, но нико није могао да предвиди како ће читава прича кулминирати, а до тога је дошло 1924. године. Наиме, Ђорђе је штампао брошуру “Из мојих политичких записа” у којој је обелоданио своју страну приче, износећи низ ситуација када га је краљ Александар оштетио, али и информације које су бацале неповољно светло на династију и државу на међународном нивоу, а овај очигледно непромишљени потез пресудио је наредних 16 година принца Ђорђа Карађорђевића.
Коначна одлука била је та да се услед душевног растројства принц интернира у дворац Беље где је био од 1925. до 1926, да би потом био пребачен у специјалну психијатријску болницу у Горњој Топоници код Ниша. Данас, не са стопостотном сигурношћу, али ипак прилично очито да су тадашњи лекарски извештаји о његовој неурачунљивости били вешто монтирани. Први извештај психијатриског тима указивао је на одређени број девијација у нарави принца Ђорђа Карађорђевића, међутим таквих какви се код човека који није на његовом положају не би ни приметили, али истим Александар није био задовољан, те је наредни недвосмислено казивао да Ђорђе болује од шизофреније и да није способан за сасмосталну бригу о себи. Годинама касније, психијатар Урош Јекић и управник болнице у Топоници, а поживео је до 1980, увек би одмахивао руком на питање да ли је Ђорђе заиста био “луд”. “Ма какви луд”, одговарао би Јекић.
“Овде ми је слобода више ускраћена. На Бељу сам имао огроман парк и могао сам да шетам у пратњи чувара по великом пространству пуним столетним дрвећем. Топоница има мању шуму, погдегде које дрво, усамљено и без много хлада. Двориште је скучено и осим сунца, које за топлих дана просто бије у прозоре, могу да видим још једино — небо. Нема много ни птица, и оне као да беже из ове атмосфере, у којој царује мртвило”, поредио је Беље и Топоницу Ђорђе у мемоарима, ову дугогодишњу епизоду свог живота сажецши у две језиве речи – “предворје пакла”.
Нажалост, чак и након убиства краља Александра 1934. у Марсељу, Ђорђе је наставио да буде играчка у рукама режима, сада допавши у милост и немилост кнеза Павла, те је упркос очекивању слободе, наставио да копни, изолован од свега и свих које је волео. После 16 година окрутног заточеништва слободу су му дали они који су се косили са његовим патриотским духом; немачки окупатори Југославије ослободили су га у априлу 1941. године, у нади да ће успети да га увуку у политичку комбинаторику и мотивишу га да прихвати престо окупиране Србије, што је одбио, стекавши поштовање народа, савезника, чак и самих комуниста. О детаљима овог разговора никоме никада није причао.
После Другог светског рата нова власт је прогласила Карађорђевиће државним непријатељима, одузела држављанство и конфисковала имовину свим члановима династије који су били у изгнанству. Ђорђе је остао у Београду, изнајмио вилу на Дедињу, баш прекопута винограда Мике Аласа, нова власт му је доделила пензију, а он је успео да пронађе неопходан душевни мир и тек је у тим позним годинама његова расцепљена личност нашла спокој.
Београђани га памте као снажну, маркантну појаву, човека који је умео да “ошацује погледом”, а често су га сретали на пијаци, у трамвају или док се колима вози са својом супругом Радмилом. Живот је Ђорђу донео и утеху у зрелој, јакој љубави и браку са 20 година млађом Радмилом Радоњић, родом из Његуша, којом се оженио 1949. године у општини Савски венац без икакве церемоније.
“Принцезу Радмилу упознао сам неколико година пре њене смрти. Била је то достојанствена старица племенитог и благог карактера, одана успомени на свог супруга о коме је увек говорила са пуно љубави и поштовања. Њихов брак је протекао у годинама испуњеним љубављу и међусобном пажњом иако су представљали једини принчевски пар у тада социјалистичкој Југославији. Принцеза је на мене оставила утисак веома образоване, достојанствене даме која је увек говорила тихим гласом, бирајући речи и пажљиво слушајући свога саговорника”, открио је историчар Дејан Ристић, а ево и како је сама принцеза Радмила описивала свој брачни живот.
“Наш живот у принчевој вили на Дедињу текао је уобичајеним и устаљеним током. Како је још одмалена васпитаван у војним школама, знао је да се држи утврђеног реда. Устајао би око шест часова и пошто није ни доручковао ни кафу пио, одлазио би у град. Пошто смо имали кола, тај излазак се брзо завршавао. Скоро свакодневно, одлазили смо на рибарење, на Саву или код Ритопека иза Винче. Ту би са рибарима проводили цело преподне. Са рибарења смо увек долазили кући тачно на време, да се у подне седне за сто…”, причала је она, увек називајући Ђорђа “принцем”, а никада “супругом”, “мужом” или једноставно именом.
Принц Ђорђе Карађорђевић преминуо је у дубокој старости у октобру 1972. године у Београду, а сахрањен је у задужбини свог оца, цркви Светог Ђорђа на Опленцу код Тополе.
Стефана Павловић