„Скадарлија“: Улица Француска, први део
Улица Француска је једна од првих улица која се развијала ван шанца и градских бедема. Свој данашњи облик добила је одлуком градске општине да се изврши експропријација земљишта адвоката Димитрија Христића. Имање је раздвајало ову улицу од Јевремове до Душанове улице. Овом улицом, једном од ретких која није мењала своје име добијено у знак захвалности тој земљи, шетале су многе поете, глумци, корачали су војници, мајори и капетани, а у белешкама Моме Капора неретко су записиване догодовштине из њеног броја 7, где је чувени ресторан “Клуб књижевника”. Први назив ове улице јебио Дели Ахметова. Од 1872. године део улице од данашњег Трга Републике до Господар Јевремове звао се Глумачка улица, а други део од Душанове ка Дунаву назван је Вршачка улица. Од 1896. године Глумачка улица преименована је у Позоришну улицу. Назив Француска улица одређен је 1930. године.
Мало ниже а са противне стране била је кафана код “Обилића”. Доцније је та кафана преобраћена у посластичарницу и здрављак. Од “Обилића” па све до ћошка који води ка Батал-џамији није било кафана а од тога ћошка па до Пашићеве куће била је а и сад је кафана до кафане. Најпре “Шишкова кафана” и данас још чувена, па онда “Урошева пивница” која је била много пространија па имала чак и башту.
Улица Француска некада и сада и куће где је сада паркић су порушене.
Како ова улица почиње по левој страни Народним позориштем, јер су куће на десној страни порушене, где је сада паркић Стакленац, препричаћу из књиге Симе Ц. Ћирковића: „Надимци старих Београђана: 1830-1940“, једну анегдоту: Необични домар Народног позоришта Влајко кључар имао је обичај, ако сала није пуна, да бесплатно пушта ђаке, да би глумиште било пуно и да се уметност популарише. Његова жена, госпођа Марија, окупљала је у поткровљу, угледан женски свет из комшилука, којима је уступала позоришни таван да простиру и суше веш.
Кућа Душана Душка Попова, угао улица Француске број 5 и Браће Југовића број 6
Милиони мушкараца пожелели су да се макар на тренутак нађу у његовој кожи. Маркантан и углађен човек по имену Бонд – Џејмс Бонд, постао је узор многима чије очи беху приковане уз велике и мале екране широм света. Од како се први пут 1965. године, појавио на филму Шон Конери је постао планетарна звезда. Први филм гледао сам 1966. године у Брегенцу на ауструско-швајцарској граници, после завршено 3. разреда гимназије. Те године је и одржано светско првенство у фудбалу у Енглеској. Екранизоване верзије његових авантура, додуше, дозвољавале су помало искривљену и улепшану слику, па и интригантне детаље који би гледаоцима одржали пажњу. А редитељ Јан Флеминг учинио је то приказавши агента 007 као бескомпромисног заводника, љубитеља живота на високој нози и човека беспрекорног, истанчаног стила.
Ипак, знамо да су холивудска остварења незамислива без обавезног додатка фантастике. Уз то, знамо и да доживљаји углавном измишљених ликова баш и немају много везе са реалношћу. Уосталом, какав је то тајни агент који се размеће богатством и луксузом, чинећи тако од себе лаку мету и изнова стављајући свој живот на коцку? Није ли логичније да живи тихим, повученим животом – онаквим какав му, сходно шпијунском опредељењу, и доликује?
У томе се управо крије и моменат који причу о Бонду чини толико аутентичном. За њу је Флеминг инспирацију нашао у стварном животу, тачније у лику и делу господина кога је лично познавао. Џејмс Бонд је тако постао слика и прилика једног од најпознатијих светских тајних агената, а његово име је Попов, Душан Попов. Господин Попов, баш као и јунак Флемингових романа, био је све што не бисте очекивали од једног обавештајца. Шармантан и слаткоречив, са нескривеном потребом да буде примећен, али исто толико сналажљив и домишљат, тако да нико не посумња у његове намере. Можда је у томе и тајна његовог успеха, будући да је увек био у центру пажње, тешко је било замислити да је реч особи која зна све мале и велике тајне водећих учесника Другог светског рата. Међутим, откуд то да је баш „наш“ човек понео титулу једног од врхунских тајних агената?
Душко Попов, човек који је послужио Јан Флемингу као лик легендарног Џемс Бонда, рођен је 1912. године у Тителу. Потиче из богате породице српских трговаца, од деде Омера и оца Милорада Попов. Док је био врло млад, породица му се преселила у Дубровник.
Почетком XX века, Дубровник је био космополитски, слободарски град, идеалан за живот богате породице из какве је потекао и Попов. Биће да су управо слободарски дух Дубровника, а потом и боравак у светским метрополама, заслужни за његов космополитизам и склоност боемском животу.
Душана шаљу на школовање у Енглеску, Француску и Немачку. Средњу школу је завршио у Паризу. Право је завршио у Београду, а у Фрајбургу је 1936. уписао постдипломске студије. Захваљујући томе, врло рано је савладао француски, немачки и енглески језик. Ипак, током школовања, страст су му били брзи аутомобили и жене, а стекао је и велик број пријатеља који су касније дошли на високе положаје, како у Енглеској и Француској, тако и у нацистичкој Немачкој. У Хамбургу је упознао Јохана Јебсена, богатог младића са којим је постао близак пријатељ.
До 1940. године, Други светски рат већ се увелико распламсава, затичући Попова у британској престоници, Лондону. Овде се Душану указује прилика да постане агент обавештајне службе MI6, српски Џејмс Бонд, започевши тако са прикупљањем поверљивих информација о намерама непријатељске Немачке. Након окупације Југославије, Британци 1941. шаљу Попова у Београд, где га један од пријатеља успева врбовати за рад у немачкој контраобавештајној организацији у Абверу. Недуго потом, Душан се пријављује и југословенској избегличкој влади у Лондону, постајући тако њеним службеником за специјалне задатке.
У Немачкој су у то време почели прогони Јевреја, што је ужасавало Попова. Попов и Јебсен су пркосили нацистима и пили кафе у јеврејским локалима. Дан пошто је докторирао, одали су га и Гестапо га је ухапсио. Душков отац је чуо вест о синовљевом хапшењу и потегао везе у влади Краљевине Југославије. Нацисти су ослободили Попова, који бива протеран из Немачке.
После избијања Другог светског рата, и Немачка и Уједињено Краљевство су почели да регрутују тајне агенте широм Европе. Попов је за то време водио адвокатску фирму у Дубровнику. Месеца фебруара 1940. примио је телеграм од Јебсена који је затражио да се сретну у Београду. Ту му је Јебсен саопштио да је постао двоструки агент који номинално ради за Абвер, немачку војну обавештајну службу, а заправо за британски МИ6 и позвао Попова да му се придружи. Попов је понудио своје услуге Британцима у британској амбасади у Београду. Ту су га послали у службу за издавање пасоша, која је заправо била штаб МИ6. МИ6 је два дана испитивао Попова пре него што су га прихватили.
На првом састанку са Абвером, Попов је лагао да има утицајне познанике у Енглеској. Абвер му је организовао фиктивно предузеће за трговину Југославије са Уједињеним Краљевством и поставио Јебсена као Поповљевог руководиоца. Задатак Попова био је да извештава о снази и моралу британске војске. МИ6 је пружао Попову лажне извештаје које је он даље прослеђивао Абверу. Абвер је такође без Поповљевог знања, врбовао и дугогодишег шофера његове породице да прати Попова. Возач је био познат по лењости и Попову је било сумњиво што се он добровољно јавио да га вози. Након што је Јебсен открио да је возача врбовао Абвер, Попов је био принуђен да га убије да његова двострука улога не би била откривена. Званична полицијска истрага је закључила да је возач убијен у неуспешној пљачки, па се Попов извукао.
На фотографији је: Глумица Симон Симон, одрастала је у Марсеју, а 1931. године је прешла у Париз где је окушала срећу као певачица, манекенка и модни дизајнер пре него што је 1931. године ангажована у Le Chanter Inconnu и одмах постала велика национална звезда. Била позната по бурном љубавном животу, а један од њених љубавника је био и знаменити шпијун Душко Попов.
Попов је временом стекао Абверово поверење, који је одлучио да га у новембру пошаље у Лондон да прошири мрежу немачких агената, која је требало да олакша планирану немачку инвазију Велике Британије. Пре него што би дошао у Лондон, морао је да оде у Лисабон, који је тада био врло жив центар шпијунаже. Његове међународне пословне активности обезбедиле су му параван за посете неутралној Португалији, која је била повезана са Великом Британијом слабашним цивилним ваздушним саобраћајем скоро све време рата. У Лисабону га је сачекала Елизабет Сарба, немачки агент, која га је одвела до свог претпостављеног Лудовика фон Кастрофа (право име Кремер фон Ауенроде). Како је фон Кастроф такође потицао из аристократске породице и делио страст према женама, Попов је стекао његово поверење. Португалија и Шпанија су биле такође безбедна места за сусрете са Јебсеном, који је Попова обавештавао о напретку рата и стању у Немачкој, нелојалности у Абверу и микротачки, техници сакривања порука.
Тако је за непуне две године Попов себи „прикачио“ чак 3 различита идентитета. За британску тајну службу био је агент Трицикл, у Абверу је добио име Иван, а у југословенској влади Душко.
Одмах по приступању немачким контраобавештајцима, Попов добија и ново пребивалиште. Португал је током рата успео задржати неутралност, а монденско одмаралиште Есторил, недалеко од Лисабона, беше идеално место за господина навикнутог на екстраваганцију и луксуз. Овде се Попов састајао са немачким агентима, добијајући од њих кључне информације о плановима Трећег Рајха. Потом би се враћао у Лондон и сва своја сазнања откривао британском MI6. Истовремено, од Британаца је добијао упутства о томе које информације, што истините, што лажне, ће даље преносити Немцима, са све унапред припремљеним одговорима на евентуална „незгодна” питања.
Током боравка у Лисабону, Попова је надгледало будно око колеге из MI6 – и то истог оног који је касније забележио све његове авантуре. Наиме, Јан Флеминг, у то време и сам тајни агент, лично је био задужен за праћење троструког обавештајца. И немачка и британска страна, додуше, предочиле су Душану да се у ову авантуру уплиће на сопствену одговорност, што је значило да, уколико се деси да буде откривен, не би могао рачунати ни на немачку ни на британску подршку. По свему судећи, троструки агент се због тога ни мало није узбуђивао. Штавише, био је довољно сигуран у себе да би сматрао како његов боемски живот не мора трпети зарад шпијунске дужности. Тако се, напослетку, и владао: упркос свим ризицима, немилице је трошио новац, уживао у друштву лепих дама, а био је и често виђен гост у елитним казинима Лисабона.
Абвер га је крајем децембра 1940. послао у Лондон, тада свакодевну мету бомбардовања Луфтвафеа. У лондонском хотелу Савој га је чекао Т. А. Робертсон, који је водио службу Даблкрос, што значи превара на енглеском чија је одговорност била надзор двоструких агената. Робертсонов задатак је био да оцени поузданост Попова. Пошто је стекао поверење службе, Попов је прошао обуку. На дочеку Нове године у стану шефа МИ6 Стјуарта Мензиса, Попов је упознао Фридел Гартнер, згодну кабаретску уметницу и, непознато њему, агента МИ6 под кодним именом „Желатин“. Пре него што ће се вратити у Лисабон, поручник Јуен Матегју, члан службе Даблкрос, морао је да осмисли уверљиву причу која ће убедити Абвер да је Попов у Лондону шпијунирао за Немце. Одао му је имена тројице лордова за које су Британци знали да су симпатизери нациста. Попов се у Лисабон вратио 2. јануара 1941.
По повратку у Лисабон, Попов је фон Кастрофу пренео податке о новом лажном британском ловцу по називу „бофајтер“. Абвер је желео што више информација о бофајтеру, па је Попов константно живео на релацији Лондон-Лисабон и користио прилику да Абверу достави много лажних података, као например лажна минска поља у Ламаншу.
Његов боемски начин живота је узбуњивао његове надређене у МИ6, који су одредили Фридел Гартнер да му буде пратилац. У Лисабону његов пратилац је био Јан Флеминг који је касније сусрете Попова са немачким агентима у казину хотела Паласио искористио као једну од инспирација за лик Џејмса Бонда. Од фон Кастрофа Попов је добио нов задатак да сакупи информације о САД и оснује шпијунску мрежу. Пошто је убедио Абвера да у Енглеској постоји мрежа немачких агената које Попов финансира из свог џепа, Абвер је пристао да надокнађује његове трошкове. Попов је планирао да тај новац „опере“ и пошаље МИ6, чиме би Абвер посредно финансирао акције својих непријатеља. Ми6 је овај план назвао операција Мида.
Напомена: ова тема још увек није разјашњена. Ова верзија је из угла Душка Попова
Пре одласка у САД, Попов је последњи пут ступио у контакт са Јебсеном, који му је открио да је Абвер тражио да у име Јапанаца оде у луку Таранто у Италији и сазна зашто је британски напад на Таранто из ваздуха био врло успешан. Испоставило се да је то био први напад са носача авиона у историји. Пошто су Немци тражили детаљне податке о америчкој морнаричкој бази Перл Харбор, Попов је схватио да Јапанци планирају напад на Перл Харбор.
Чим је стигао у Вашингтон, Попов је отишао у седиште ФБИ-ја да обавести Американце о могућем нападу на Перл Харбор. Шеф ФБИ Џон Едгар Хувер ја сматрао Попова непоузданим због његове двоструке улоге и одбио је да га прими. Уместо тога, послао је екипу агената да га испита. Американце је више интересовала техника микротачке, али не и упозорење о Перл Харбору. Разочаран због америчког неповерења, Попов је у потпуности занемарио свој главни задатак – снабдевање Абвера лажним подацима и препустио се боемском животу. У Њујорку је поново срео Симон Симон, холивудску звезду, коју је упознао у Паризу пре рата. Са њом је отпочео везу, појављивао се са њом на забавама у Њујорку. Полако је остајао без новца који су му Немци дали, а она је финансирала његов животни стил.
Нису, додуше, баш сви Душанови тајни задаци били успешни. Иако је први обавестио Американце о јапанској инвазији на Перл Харбор, тадашњи начелник ФБИ-ја Едгар Џеј Хувер дисквалификовао је Попова као неповерљив извор. Хуверовој процени умногоме је кумовала Душанова склоност боемском и расипничком животу. ФБИ стога одлучује да овај податак заташка, што беше грешка коју је америчка војска напослетку скупо платила. Душанова предвиђања су се, нажалост, и остварила, чинећи тако напад на Перл Харбор трагедијом која се лако могла избећи. За највећи пораз у својој шпијунској каријери није био крив Душко Попов, већ тада свемоћни први човек ФБИ Џеј Едгар Хувер, који није поверовао у Душкову информацију да Јапанци спремају напад на Перл Харбор.
Дана 24. септембра Хувер је позвао Попова на састанак у канцеларији ФБИ у Њујорку. Како је Хуверу била позната репутација Попова као озлоглашеног женскароша, сматрао је да је Попов заправо дошао да шпијунира Американце како би Немци даље финансирали његов стил живота, па је зато игнорисао информације које му је Попов доставио.
Убрзо након тога Попов је примио телеграм из Лисабона од фон Карстрова, који је захтевао да се Попов сретне са Елизабет Сарбом и агентима Абвера у Рио де Жанеиру. Немце је интересовало зашто Американци траже руде уранијума у Јужној Америци. Попов није знао да су Немци и Американци већ били у трци да први произведу нуклеарно оружје. Вест о јапанском нападу на Перл Харбор Попов је примио на повратку бродом за САД.
У међувремену британски обавештајци су дешифровали тајну шифру коју су Немци користили за комуникацију. Такође су открили преписку о Попову из Абвера. Пошто се Попов није јављао недељама након сусрета из Рија, Немци су постали сумњичави. Британци нису смели да јаве Попову да је шифра разбијена, па су се уздали да ће се извући када се буде вратио у Лисабон. Попова су у Лисабону о његовој неактивности о САД испитивали фон Кастров и још један агент Абвера. Попов је остао миран и правдао се Немцима. Британски обавештајци су два дана касније пресрели немачку поруку у којој је писало да се Попову још увек може веровати. Абвер је дозволио Попову да се врати у Лондон.
И заиста, тешко да би ико посумњао да тог тренутка седи у друштву тајног агента. Јер, њих је лако замислити као дискретне и повучене ликове, који нипошто не би ризиковали да на себе привуку превише пажње. Душан Попов, пак, био је све само не дискретан и повучен. На екстравагантном животу пак, имао је захвалити својим послодавцима, будући да му је улога обавештајца доносила поприлично лепу зараду.
Ни то, напослетку, није било за чуђење. Поред константног ризика, информације до којих је Попов стизао умногоме су допринеле успеху савезника и осујећивању немачких снага у намери да однесу коначну победу.
До краја 1942. године ратна срећа се окренула против Немаца, па су Савезници почели да размишљају о искрцавању на тло Француске. Због тога су отпочели са операцијом Фортитјуд, у коју је био укључен и Попов, да убеде Немце да ће се инвазија извршити код Калеа или у Норвешкој. Када је последњи пут одлетео за Лисабон, Попов је фон Кастрову однео планове о инвазији са лажним подацима о броју и размештају савеничких војника. Британска обавештајна служба је 9. марта пресрела немачку поруку у којој су информације које је донео Попов оцењене поузданим. У Лисабону фон Кастров је упозорио Попова да се клони Лондона, јер Хитлер ускоро намерава да над њиме употреби ново немачко тајно оружје, летећу бомбу Фау 1.
Само неколико недеља пре операције Оверлорд, Гестапо је у Лисабону ухапсио Поповљевог пријатеља Јебсена. Британци су се забринули да ће Јебсен можда одати Попова и угрозити искрцавање у Нормандији, али је било прекасно да се операција обустави. Иако га је Гестапо мучио, Јебсен није открио ни свој ни Поповљев идентитет.
Тако је Попов у Абверу имао већ уходану мрежу такозваних фиктивних шпијуна. Њихов задатак био је да немачком Генералштабу шаљу унапред припремљене лажне податке о плановима везаним за француску инвазију. Једна од бројних успешних операција, позната под називом Фортитјуд, имала је за циљ да обмане Хитлерову команду. Наиме, Попов је „упозорио“ Немце да ће се савезничке снаге, како би ослободиле Европу, искрцати у француском Па де Калеу. План је, наравно, био потпуно другачији – савезници су у то време већ увелико планирали искрцавање на Нормандији.
Ипак, Попов је успео убедити Немце да је реч о лукаво смишљеном мамцу који је требало да осујети њихове планове. Један од тадашњих савезничких пуковника касније је признао како је Душан „лично заслужан за задржавање седам немачких дивизија у Па де Калеу, три недеље након искрцавања у Нормандији“.
Битка за Нормандију, напослетку, одлучила је и крајњи исход Другог светског рата. Попов и британски MI6 успели су да, преваром, сачувају велики број недужних живота.
Највећи шпијунски успех Душка Попова је то што су он и његово одељење за три године рада дали Немцима толико лажних информација да су помислили да су савезници имали више војске на северу Енглеске него што су имали и да ће се искрцати на потезу од Калеа до Норвешке. И кад је почело искрцавање у Нормандији, Немци су мислили да је то тек провокација савезника и недељама су чекали удар главног контигента савезничких снага на локацијама које су добили од Попова и другова.
Кад је почела операција искрцавања, одмах је Дан Д постао Дан победе. Да им Немци нису веровали, Дан Д би био највећи пораз у историји ратовања – наглашава Марко Попов и додаје да би нацисти свакако изгубили рат, али би он знатно дуже трајао, уз много веће жртве на страни савезничка.
После завршетка Другог светског рата, Попов је престао да се активно бави обавештајним радом. Мемоари Душана Попова под насловом «Трицикл» објављени су 1974. године. Предговор је написао Евен Монтегју, његов сарадник и аутор књиге «Човек који није постојао»
Преминуо је 10. августа 1981. године у својој 69. години, остављајући иза себе удовицу и четири сина.
Марко Попов, син чувеног агента, каже да је релативно добро научио српски језик тако што је са оцем сваке године проводио по два-три месеца у Дубровнику, где су имали породичну кућу.
Марко Попов, који је недавно добио српско држављанство, и данас често свраћа у Дубровник, али и у Војводину, на породична окупљања где се окупи око 600 чланова породице Попов. Наглашава да ни у време социјалистичке Југославије породица најпознатијег британског шпијуна није имала проблема да посети земљу предака.
– Отац се враћао јер није ништа урадио против комуниста. После рата тражио је место где би могао да живи нормално, у којем би волео да живи, да је близу мора и да је топло, па је пронашао Кан, где смо се родили моја браћа и ја. Кан је после рата био сличан Дубровнику – мали и леп град. Душко се враћао слободно у стару Југославију, али његов брат који био већи антикомуниста, био је на црној Титовој листи, тако да он није могао да се враћа – објашњава Марко Попов за Спутњик.
Без обзира што је Душко Попов током Другог светског рата радио и за краљеву Владу у Лондону, није имао проблема с комунистима, јер је по окончању рата напустио шпијунажу и политиком се није бавио, ни његов син. Радио је као адвокат у Немачкој и заступао је око 1.500 фирми које су тражиле повраћај имовине коју су нацисти запленили.
Душко Попов није причао породици о својим ратним подвизима. За његове ратне подвиге први пут су чули кад је написао аутобиографију — „Шифра трицикл“, 1974. године, кад је наш саговорник имао 11 година. Данас знају много више о Душковим ратним подвизима, јер су 2001. године отворене архиве ФБИ, а две године касније и архиве британског MI5 и MI6 у којој се налази 7.000 докумената о Попову. Из тог времена његов син сећа се углавном анегдота из шпијунског живота. Кад је Душко умро, Марко је имао 18 година и још није био свестан важности послова које је његов отац обављао током рата.
Неколико пута са оцем је гледао филмове о агенту 007, а човеку који је био главни модел за лик Џејмса Бонда омиљени лик из филмова у којима се прославио Шон Конери, био је негативац Зуба, који је у неколико наставака гинуо, а после поново оживљавао. Иако је Душко Попов говорио да агент који би живео као Џејмс Бонд не би преживео ни два дана у реалном животу, филмови о агенту 007 били су му забавни.
Флемингу је инспирација за Џејмса Бонда био мој отац из ратног времена. Гледао је како раде двоструки агенти, не само Душко, али он је био најсличнији Бонду, јер је од свих двоструких агената једино он имао овлашћење да иде на састанке лицем у лице са Немцима. Други двоструки агенти су само слали информације радио-везом из Лондона или су писали писма невидљивим мастилом – истиче Марко Попов.
Отац им није причао колики је био заводник и плејбој пре него што је упознао њихову мајку, али је Марко пронашао један ормар у поткровљу породичне куће пун љубавних писма које су жене слале Душку Попову. Мајка је знала за његову репутацију, али није била љубоморна. Кад су ступили у брак она је имала 19, а Душко 47 година.
Иако се званично повукао из шпијунског посла после Другог светског рата, Душку су се из MI5 „јавили“ два или три пута у послератном периоду. Једном приликом добио је задатак да „угаси“ швајцарске банке које су давале кредите комунистима. Та акција је трајала од 1954. до1956. године.
– Код MI5 сте увек на”листи чекања”, али Душко није био велики идеалиста и зато није много радио против комуниста. Звали су га само кад је требало да с неким ступи контакт. Једна наша даља рођака Зорица Мишковић радила је за Удбу. Контакт између београдске тајне службе са британском ишао је између ње и Душка. Сваке године долазила би код нас две-три седмице на југ Француске и она и Душко су сигурно размењивали информације – каже Марко Попов.
Према његовим речима, Душко Попов није имао контакте са комунистима, али његов старији брат Иво, који је такође радио у MI5, имао је, у најмању руку, непријатна искуства. Претпостављени официр Ива Попова у MI5 био је један од чланова „петорке из Кембриџа“, групе чувених високопозиционираних двоструких агената који су радили за Совјетски Савез, а касније и пребегли у ту државу.
Душко је тражио да живи слободно. Прошао је рат, а како је остао жив – нико не зна. Имао је доста среће, два или три пута Немци су помислили да он ради за Енглеску, али се извукао. У рату је добио чир на желуцу. Кад су га питали да ли се плашио током рата, одговорио је: “Само једном – од кад је рат почео до кад се завршио”. После рата мислио је само као да живи добро и увек је живео како је волео – објашњава Марко Попов.
По завршетку рата, Попов за своје заслуге добија признања и са британске и са немачке стране. Иако се након тога више није бавио шпијунажом, наставио је уживати у лагодном животу све до смрти 1981. године.
Све податке о Душановим активностима након рата је преузео амерички Федерални истражни биро. Тек почетком 21. века, један од његових синова, Марко Попов, успео од службе MI6 добити приступ очевом досијеу.
Листајући биографију од импозантних 2.870 страница, уверио се у то да су све приче о његовом оцу истините. То значи да је и некадашњи Душанов колега Флеминг имао сасвим поуздане изворе када је авантуре агента 007 овековечио у својим романима. Штавише , о легенди светске шпијунаже до сада је написано 36 књига, а у прилог Душановим заслугама иде и податак да се његово име нашло на листи 10 највећих британских агената свих времена.
Душкова књига „Шифра Трицикл“ прво је објављена у Америци, нашла се одмах на листи бестселера, али нико тада није веровао да је Хуверу дао информације о нападу на Перл Харбор. Тад су сви мислили да Душко лаже, али после отварања досијеа ФБИ, пронађено је 2.700 докумената у којима се спомиње Душко Попов.
Људи из ФБИ нису разумели какву им је информацију Душко пренео. Нису знали ништа о контрашпијунажи, они су били обични полицајци и тражили су од њега да открије немачке шпијуне – истиче Марко Попов.
С обзиром на породични педигре и Марка су покушали да врбују да ради за MI5. Кад је имао 22 године отишао је у Лондон да потражи посао. Контактирао га је један стари очев пријатељ, шпијун MI5, који је уговорио састанак у „Вајтс“ клубу, месту где се састају сви шпијуни у британској престоници, али је Марко одбио понуду.
– Није био рат. Душко је то радио зато што је био рат против фашизма и Хитлера – закључује Марко Попов.
(Sputnjik.rs)