Скадарлија: Улице Венизелесова
Улица Венизелесова
Улица Венизелесова је првобитно названа Баштованска 1872. године. Од 1909. до 1939. звала се Раденичка. Од 1939. до 1946. звала се Кнегиње Олге. Од 1946. звала се Ђуре Ђаковића који је био секретар КПЈ и шпански борац, погинуо је у Шпанском рату, а затим добија данашњи назив.
Елефтериос Венизелос је можда најистакнутији политичар Грчке у њеној новијој историји. Био је велики противник грчког принца Ђорђа, што је касније изазвало велику поделу у целом народу. Био је премијер владе Грчке у годинама пре и за време Балканских ратова, и у току Првог светског рата. Због победа које је у тим ратовима Грчка извојевала, остао је упамћен као национални херој.
Како се ова улица звала по једној дивној жени Гркињи, књегињи Олги, а у њој живела и друга знаменита жена Олга Дунђерски, то ћу описати њихове животе, љубав према мужу и патњу коју су истрпеле.
Зашто су кнез Павле и кнегиња Олга Карађорђевић прогнани у џунглу у Кенији, и како их је спасила реченица: „Прегураћемо ако останемо заједно“
Преузето 24/09/2017 од аутора часописа ОНА МАГАЗИН
Историју Србије нису обележили само ратови, крвави преврати и политичке размирице, већ и велике љубави које су се догађале онима који су земљом управљали. Срећу да једну такву љубав проживи имао је и кнез Павле, Карађорђев праунук, који се нашао у погрешно време на погрешном месту, те је оптужен за највећи злочин који човек може да учини – за издају земље, а да му није омогућено да било шта каже у своју одбрану. Али зато је имао Олгу и њену безграничну оданост.
Кнез Павле Карађорђевић рођен је 15. априла 1893. у Петрограду, од оца кнеза Арсена, млађег брата краља Петра Првог, и кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато. Његови родитељи су се 1895. развели, па је мали Павле од тада живео у домаћинству свог стрица, кнеза Петра Првог Карађорђевића у Женеви. Како је Петар Први 1903. проглашен за краља Србије, породица се сели у Београд. Следеће године кнегиња Аурора умире. Основну школу и гимназију Павле је завршио у Београду, а на Оксфорду је дипломирао историју уметности. Често боравећи у Лондону, наочити младић посећивао је балове, на којима је увек био радо виђен гост.
Било је лето 1922. када је на једном од њих угледао деветнаестогодишњу Олгу, која не само да је била права лепотица, већ је била крајње симпатична, срдачна и спонтана. Њено ведро лице красиле су необично лепе плаве очи, прса и руке били су јој заобљени, док јој је врат био приметно дугачак, те је подсећала на египатску принцезу Нефретити. Павле се заљубио на први поглед. Осим плавих очију, Олгиним венама текла је и плава крв – њена бака по оцу била је сестра руског цара, а деда од данске краљевске лозе. Мајка кнегиње Олге била је велика руска кнегиња Јелена Романов, ћерка великог кнеза Владимира, а отац дански и грчки принц Никола.
‘Увек се будила пре Павла. Волела је да га посматра док тихо дише склопљених очију, окренут на страну. Гледала га је. Чиме је то заслужила, где је то у свемирском пространству, међу недокучивим звездама, било записано да се њих двоје сретну на балу код Зије Вернер. Уопште јој се није ишло. Сличних балова је било безброј, сводили су се на исто и почињали су да јој иду на нерве. Колебала се, али је Зија била упорна, па је на крају прихватила. И тада јој се догодио Павле. Осмехнула се сећајући се како је покушао да је упита хоће ли са њим на биоскопску представу. На себи је имао црни фрак, који је још више истицао бледило његовог лица. Сјајне косе, зализане уназад, био је најпривлачнији међу свим принчевима Европе. Цео женски Лондон је јурио за њим. А он је стајао пред њом, потпуно смушен. Принц једне државе, сјајан интелектуалац о коме је слушала од својих пријатељица, велики познавалац ликовне уметности, познаник Ентонија Идна, који га додуше није много подносио, што ће Олги касније бити веома неразумљиво, могао је да јој предложи да оду на коњске трке, у оперу, на позоришну представу, управо се играла Шекспирова ‘Укроћена горопад’, на изложбу француских мајстора 18. века. Уместо тога он се одлучио за биоскоп, као трговачки помоћници из предграђа. Толико је оклевао, да је она коначно упитала: ‘Да ли вас добро разумем? Ви бисте хтели да ме позовете да одемо у биоскоп?’ Сетила се белешке у свом дневнику, те сада већ далеке године записала је: ‘Принц Карађорђевић је веома стидљив’. Касније ће се показати да је Павле заиста онакав каквим га је она први пут доживела.’
Кнез Павле и кнегиња Олга венчали су се 22.октобра 1923. у Београду, а кум је био војвода од Јорка, потоњи британски краљ и цар Индије Џорџ VI са супругом Елизабетом, краљицом мајком краљевске куће Велике Британије.‘ Ни једног секунда се није покајала што се удала за њега. Венчање грчке и данске принцезе, унуке великог кнеза Владимира, другог сина цара Русије Александра Другог Романова, могло се обавити у Лондону. Њени родитељи су то желели – велики број званица, лондонска катедрала, гламурозни обред, свакако присуство краља и краљице, кум војвода од Јорка, фотографије у свим светским листовима. Они су се одлучили, на запрепашћење њеног оца, а посебно мајке, за Београд, калдрмисане улице, фијакер који су вукли коњи са кићанкама, капелу у близини двора и поклике масе на улицама, чије узвике није разумела. Ипак, у неким васељенским пространствима било је одређено да се њих двоје сретну.’
Породица је зиме проводила у Београду, а лета на Бохињском језеру у Словенији. Када је 9. октобра 1934. у Марсеју извршен атентат на краља Александра л Карађорђевића, кнез Павле је постављен за краљевског намесника Југославије, што је био све до 27. марта 1941. У време када се одлучивало о судбини земље. Oн је имао само два избора: да прихвати Хитлеров предлог за приступање Тројном пакту, или да му се супротстави са ослабљеном армијом. Одлучио се за прву варијанту, што је изазвало буру негодовања у земљи, војни удар и то да је Југославија окупирана за само једанаест дана. Кнез Павле је проглашен за издајника само због свог покушаја да избегне рат, те је изгнан из земље.
‘Олга је стајала на средини просторије и смирено је показивала двема слушкињама шта ће ставити у отворене кофере. Када је Павле ушао у собу, дала је знак слушкињама да изађу. Врата су се за њима затворила. Олга се бацила Павлу у загрљај: ‘Душо!’ Пољубила га је обгрливши га. Осећала је како његова топлина пролази кроз њено тело. Одмакла је главу гледајући га у очи: ‘Мислила сам да ћу умрети, љубави’. Павле ју је дотакао по образу: ‘Како су деца?’ Олга се осмехнула: ‘Ако изоставимо Александрову Демидовску црту да изађе на улицу и покаже побуњеницима ко је Карађорђев потомак, све је уреду.’ ‘Ти?’ ‘Сада сам добро.’ Наново га је загрлила.
Прелазила је шаком по његовом потиљку. ‘Да ли знаш колико сам се уплашила за тебе?’ ‘Знам.’ ‘Не , не знаш Павле Карађорђевићу. Никада нећеш ни знати. Ви Карађорђевићи сте посебна врста. Сматрате да жене треба да луде за вама, а притом ви љубоморно негујете свој его. Мислила сам да ће ти се нешто страшно догодити. Ноћас сам спавала као у бунилу. Више никада немој то да ми урадиш, јеси ли ме разумео Павле Карађорђевићу.’‘ Олга, одлазимо !’ ,Знам. Добри људи су се потрудили да ме обавесте. Увек имаш добре људе који уживају у туђим невољама. Али Павле, обећај ми…’ ‘Све што желиш!’ ‘Обећај ми да ћемо остати заједно, да се никада нећемо раздвојити!’ ‘Обећавам ти!’ ‘Иначе ћу престати да постојим. Да ли то разумеш Павле Карађорђевићу, љубави моја?’‘ Прогнани смо Олга. Идемо у егзил.’ ‘А шта си друго могао да очекујеш? Прегураћемо ако останемо заједно. Важно је да сачувам породицу, да сачувамо нас двоје.’ Зграбила га је за рамена и протресла: ‘Боже, колико си ми недостајао!’
За кнежеву породицу почеле су године пуне горчине и бола. Преко Грчке и Египта породица је стигла у енглеску колонију Кенију, где су интернирани под енглеском стражом усред џунгле, у кућу на обали језера Наиваша. У свој нови дом стигли су на дан рођендана кнеза Павла, а Олга је у свој дневник тада записала: ’Стигли смо на то место после пола сата вожње по прашини од станице… У кући нико није живео месецима, сва је мрачна и прљава, вода је нечиста, нема светла, ни радија, башта је, уствари, дивље растиње поред џунгле, језеро пуно нилских коња, а видели смо и питона врло близу. Права мора! Ту је немогуће живети. Али не смемо изгубити веру и храброст!’
Кнегиња Олга није никада изгубила веру и храброст, већ је верно пратила мужа у свим недаћама које су га снашле. Што због климе, што због одсечености од света коме је припадао, у Африци је кнез Павле имао великих здравствених проблема. У тој забити, у сиромаштву које је било неподношљиво у односу на живот у Белом двору у Београду, Олга је у свој дневник једног јутра написала: ’Павле је моје јутарње и залазеће сунце!’ У јуну 1943. породица је пребачена у Јужну Африку, у Јоханесбург, а 1948. се најзад враћају у Европу и настањују у Женеви. У домовини им је, у међувремену, све било конфисковано – дворац ’Брдо’ код Крања у Словенији, кућа у Београду и сва покретна имовина из Белог двора, успомене, албуми са фотографијама, лична писма… Павле никада више није видео своје слике које су тамо остале, а које је годинама са љубављу куповао. Све је, ипак, стоички поднео и као истински племић никада се није бранио од клевета.
На жалост, са повратком у цивилизацију, недаћама брачног пара није био крај. У аутомобилској несрећи у близини Лондона, априла 1954. године, њихов син кнез Никола изгубио је живот. Аутомобил који је возио склизнуо је са пута у јарак пун воде. Онесвешћен на седишту, младић се удавио. Родитељи никада нису прежалили смрт свог сина. Кнез Павле је, месецима после сахране, написао блиском пријатељу писмо: ’Сезона је у пуном јеку, кажу, али ми не виђамо никога и више нам није до тога. Има ствари од којих се човек никада не опорави, па наставља да живи механички, јер мора да живи, али нема више ни сврхе, ни жеља.’
Кнез је после ове трагедије много мање путовао, поклањао је музејима и галеријама слике и ретке уметнине, уживао је у својим унуцима, али никада више није свирао, нити је слушао музику коју је волео… У париској улици Шефер замрла је заувек музика Шопена и Баха. Дo краја живота остао је са својом вољеном у Паризу, где је и преминуо 1976. године. Кнегиња Олга поживела је још 20 година, али је била јако усамљена и није хтела да види никог после смрти мужа. Умрла је у 95. години у Паризу, а сахрањена је у Лозани поред вољеног супруга и сина. Успомену на безграничну љубав својих родитеља чувао је кнез Александар (који је преминуо 2016. у Паризу) и принцеза Јелисавета, која је једном приликом о љубави својих родитеља рекла: ’То је реткост у животу, али је дивно што ипак постоји. Моја мајка је у свему следила оца, а он је само хтео да спаси народ и милион људи који су у рату погинули. Зато је морао да пати. Мора да је било у питању нешто космичко у томе што је изабрао ту судбину. Мислим да свако од нас бира своју судбину’.
* Цитирани одломци у тексту преузети су из књиге Верослава Ранчића ‘Коначна истина’
ХИТЛЕР ЦРВЕНЕО ПРЕД СРПСКОМ ПРИНЦЕЗОМ: Фирер није смео Олгу да погледа у очи!
Кнегиња Олга Карађорђевић, супруга кнеза Павла, била је једна од најграциознијих и најпрефињенијих европских аристократкиња из прве половине XX столећа, право оличење рафиниране лепоте.
Кажу да је највећа Хитлерова љубав била његова сестричина Гели Раубал, чији се живот трагично окончао самоубиством у Адолфовом минхенском стану под сумњивим околностима. Кажу, такође, да је Хитлер потом примио у своје наручје Еву Браун само зато што га је подсећала на Гели. Има и злих језика који тврде да се немачки фирер петљао само са много млађим девојкама зато што је био несамопоуздан и стидљив пред правим, снажним женама. Има ли истине у томе, не знамо, али постоји једна фотографија која то свакако у извесној мери доказује. На њој, Хитлер зајапурен седи са кнезом Павлом Карађорђевићем и кнегињом Олгом, стидљиво се осмехује и прича са југословенским регентом те као да избегава поглед његове супруге.
А има и зашто! Кнегиње Олга је у своје време била ванредно лепа и заносна жена, права икона европске аристократије која је пленила грациозношћу, префињеношћу и чистом рафинираном лепотом. Као изданак данске краљевске Куће Гликсбург, рођена је 11. дана месеца јуна 1903. године, у атинском дворцу Татој. Отац јој је био принц Никола од Грчке и Данске, син грчког краља Ђорђа I а који је са своје стране био син краља Кристијана IX од Данске. Олгина мајка је била велика кнегиња Јелена Владимировна од Русије, унука руског императора Александра II. Након што је на њеног деду Ђорђа — који је у служби краља Хелена био пет деценија, још од 1863. године — извршен успешни атентат у Солуну 1913. пошто га је убио на улици социјалистички пијанац уз образложење”да краљ није хтео да му да паре”, Олгин отац, којег су, да би га разликовали од рођака и руског цара Николаја II, звали”Грк Ники” и мајка напустили су Грчку и са децом отишли у исељеништво.
Није то био слом грчке монархије, не још увек, али је било довољно турбулентно, што због тензија између новог краља Константина и Венизелоса, што због Балканских ратова, што због Првог светског рата, да су Никола и Јелена желели да својим ћеркама пруже мирнији живот.
Олгино детињство, нагло поремећено у 11. години, тако није било песма у поређењу са остатком европске аристократије. У поређењу са животим обичних људи, наравно, Олга је и даље живела у свили и кадифи, али све је релативно, јер постоји и она народна „и богати плачу“. У таквом релативном сиромаштву породица је живела у Паризу, док се Олга није касније отиснула на путовања по Европи, одседајући код своје бројне шире фамилије.
1922. године заручена је за данског принца Фредерика, каснијег краља Фредерика IX, али је та веридба раскинута и Олга се удала за кнеза Павла од Југославије којег је упознала у Лондону после Првог светског рата, где је овај завршавао студије на Оксфорду и где је стекао диплому из историје уметности.
Венчање је обављено 22. октобра 1923. године у Београду, на дан крштења престолонаследника Петра, будућег краља Петра II. Павлу и Олги венчани кумови су били британски краљ Џорџ VI, тада још увек војвода од Јорка, и краљица-мајка Елизабета, тада још увек војвоткиња од Јорка. У питању су отац и мајка краљице Елизабете II, садашње краљице Уједињеног Краљевства.
Наредних година Павле и Олга су проводили путујући. Живели су у Старом двору у Београду, а летовали су на Бохињском језеру у Словенији. Августа 1924. године добијају сина Александра, јуна 1928. другог сина Николу, априла 1936. ћерку Јелисавету.
Након што кнез-Павлови покушаји да спасе народ и државу од уништења нису успели, јер је народ желео да буде уништен, и након што је у пучу од 27. марта 1941. године његова регентура срушена, Олга је пратила свог супруга у егзил. Прво су отишли у Грчку, а одмах потом у Каиро. Неколико недеља касније, практично у британском заточеништву, пресељени су у Најроби у Кенији.
1943 . године преселиће их у Јоханезбург, а две године након рата добиће нове пасоше и швајцарске визе. 1952 . године Олга је са кнезом Павлом присуствовала сахрани краља Џорџа VI и крунисању Елизабете II. Године 1954. изгубили су сина Никола у саобраћајној несрећи код Лондона.
Наредне 22 године Павле и Олга углавном проводе у свом париском стану, ретко путују, поклањају слике и друге уметнине омиљеним музејима и галеријама. Павле умире 1976. године у Паризу. Олга ће га надживети више од две деценије: кнегиња се 1997. године.
Сахрањена је у Лозани поред Павле и Николе, а заједно са њима је и ексхумирана и пренесена у Србију да би били сахрањени у породичној крипти Карађорђевића на Опленцу.
У најотменијем предграђу Париза, у Неију, у Америчкој болници, у тишини, протичу последњи сати живота српског кнеза Павла Карађорђевића. Прошло је 35 година од када је 27. марта возом напустио Србију. Дан када је изгубио свој положај, своју славу, богатство, Музеј, слике, мир, срећу своје породице… И своју домовину. Али, бесмртност му нико не може узети.
Његова документација је педантно сачувана на Колумбија универзитету у Њујорку. У 16 кутија налази се 12.000 вредних докумената које је архивирао амерички професор Јакоб Хобтнер. Зато га је забринуло писмо кума и најближег пријатеља Часлава Никитовића, који му пише 1975. године:
“Јуче сам говорио с госпођом Хобтнер. Она се мало повратила од удара после смрти свога мужа, која нам је свима дошла веома изненада. Предмет разговора је углавном био ко ће руковати Вашим папирима на Колумбији после Хобтнера. Рекао сам да морамо прво с вама да се консултујемо, па тек онда да тражимо погодну личност. Не верујемо да бисмо могли пристати да то буде Србин, јер не видим никог коме бисмо то могли поверити…”
Коначно је Павлова збирка могла да се повери свим Србима. У бројним препискама с Чаславом Никитовићем кнез Павле показује забринутост за уништено српство. Његов кум одговара му 15. децембра 1967. пророчким писмом:
“У Југославији је ситуација врло тешка. Опште је превирање у српским крајевима, нарочито у Србији, али изгледа без нарочитог програма. Срби осећају да су угрожени са свих страна, али немају правац и не знају шта треба да ураде да отклоне опасност од себе. Стање је веома напето и само се чека Титова смрт. Масе се боје његовог одласка с овог света, јер не знају шта ће бити после. Људи, који отуда одлазе, веле да он ипак има известан ауторитет који све држи на окупу. Срби су угрожени у Македонији, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији, као и у свим пречанским крајевима. Ситуација је таква да би Срби, у случају распада Југославије, дошли у тежи положај од онога у коме су били пре Првог светског рата.
Хрвати се спремају за тренутак ако до распада дође. Из емиграције је отишао у Југославију чувени усташки духовник др Крунослав Драгановић, који је био интелектуална десна рука Анте Павелића. Он је амнестиран и сада ради у Сарајеву. Хрвати га поздрављају као месију и дочекују га свуда с одушевљењем. Имам информацију да је његова мисија да се нађе тамо у случају распада земље да би могао прихватити ситуацију у Хрватској. Био сам прекјуче с Вањом Суботићем. Он је такође забринут много за нашу српску ствар. Код њега је био један француски дипломата из УН који му је као српски пријатељ поверио да Хрвати из Југославије већ контактирају Кеј д Орсеј за случај распада Југославије. Они траже француску заштиту за себе и Словенце, као католике и западњаке, а за Србе веле да ће ићи са Истоком. Не би ли било могуће Вашем Височанству да дође у контакт с одговорним француским круговима и оцени њихов став у овом питању?
Словенци су у Југославији држава у држави. Сем иностране политике и војске, они имају све друге надлежности. На рачун федерације они су изградили своју ужу домовину. На пример, док у Србији нема уопште приватних угоститељских радњи, дотле их у Словенији има више од три хиљаде. Они чак имају и своју трговачку авијацију. Они су се толико осилили да говоре о конфедерацији, јер веле да неће да раде за друге. У Њујорк тајмсу је изашао један велики чланак о Словенији, из кога се виде ове њихове тежње. Сам Крек кога одавно нисам видео написао је прошле године четири могућности за Словенију: а ) засебна држава, али ово налази да није лако; б ) са Југославијом; в ) са Италијом; г ) с Аустријом.
Са стварањем аутокефалне цркве у Македонији наша ствар у тој српској покрајини претрпела је велики удар. Данашњи патријарх је пристао 1959. да устоличи македонске владике, а такође да буде македонски патријарх. Када је, пак, сада Тито наметнуо аутокефалност македонске цркве, он није могао да бекне. Тамо су до пуног изражаја дошли егзархисти (бугараши) којих тамо нема више од 400.000. Турци су се иселили за Турску, а то је за Србе штета, јер су они увек били за Србе против Бугара, а поготову против Македонаца. Прошле године посетио ме овде један угледни бивши бег из Скопља, који сада живи у Цариграду. Причао ми је да нема Турчина у Македонији који у случају плебисцита не би гласао за Србију, против Бугарске и Македоније. Али, каква је вајда кад их тамо више нема.
Најболније стојимо на Косову, у Призрену и Метохији. Фаворизовани Арнаути постали су несношљиви. Овде је стигао један млад Србин из Вучитрна, који ми је причао да се Срби сви отуда иселише и одоше у Србију, а многи и у Аустралију. У Приштини је универзитет на арбанашком језику, који врши велики утицај. Што је најопасније, Арнаути се веома множе, па ће преплавити и чисто српске крајеве у близини.
Срби виде своју угроженост и у томе што у федералној влади има само три Србина; Арнаута има два, Словенца три, Македонаца на кључним местима три, док Хрвата – без шефа државе – има шест. Када све ово сумирамо, слика изгледа страшна. Верујте ми да сам више пута несрећан кад о овоме мислим или читам нешто што о овоме говори. Знам и уверен сам да Ви због овога патите и да немате душевног мира због страшних догађаја који нас прате од злокобне 1941.”
На самртном одру у Неију, у Америчкој болници, пак, како је забележила његова Олга у дневнику, Павлу у мислима није била 1941. година. Последње речи које је изговорио чврсто јој стежући руку биле су: “Не! Не , немојте их убити…” Олга Карађорђевић нежно му је шапнула: “Пејси, то је само онај твој кошмар”.
Она је знала да њен муж често сања убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге 1903. Јер, као што је много пута говорио: тада је све почело.
Преузете су фусноте из: *Фељтон “Истина о последњим данима Краљевине Југославије” базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића.
Описах њихову љубав, Олгину биографију а сада ћу описати и најинтересантнији и најспорнији део Павловог живота.
Кнез Павле је 1937. године повео преговоре о сређивању односа између Римокатоличке цркве и државе. Тадашњи патријарх Варнава Росић и Српска православна црква томе су се оштро противили и ушли у директан сукоб са владом. На дан заседања Скупштине на којој се расправљало о конкордату 19. јула 1937. године, заказани су и молепствије за болесног патријарха и литија, која је требало да крене од Саборне цркве, прође кнез Михаиловом улицом и дође до Цркве Светог Саве. Управа Београда је забранила пролажење поворке том трасом, али она је ипак кренула и дошло је до сукоба са жандамеријом. Конкордат је 23. јула изгласан у Скупштини са 166 гласова за и 129 против. Патријарх Варнава је преминуо истог дана, а причало се да је отрован.
Због тог неуспеха да постигне било какав напредак у решењу хрватског питања, а делимично и због Стојадиновићевог све израженијег про-осовинског става, кнез Павле је сменио Стојадиновића у фебруару 1939. На његово место поставио је Драгишу Цветковића, поверивши му посебно задатак да постигне споразум с Хрватима. Од италијанске окупације Албаније постало је јасно да се не може избећи скоро сигурно мешање Југославије у предстојећи европски рат, па је ово питање постало од виталне важности, јер ако дође рат, незадовољни не-српски народи, нарочито Хрвати, могли би земљи изазвати велике проблеме. Скоро шест месеци трајали су преговори, у убрзани након сазнања да су СССР и Трећи рајх пред потписивањем пакта о ненападању, влада Драгише Цветковића убрзала је преговоре са Хрватима и убрзо, 23. августа, потписан је споразум Цветковић-Мачек о стварању Бановине Хрватске. Централна влада је задржала контролу над спољном политиком, одбраном, спољном трговином, саобраћајем, религијом, рударством, осигурањем и образовном политиком. Бановина Хрватска је добила свој Сабор са седиштем у Загребу и свој буџет. По угледу на законодавство Хитлерове Немачке, влада Цветковић-Мачек је 16. септембра 1939. године донела две антисемитске уредбе: Уредбу о мерама које се односе на Јевреје у погледу обављања радњи са предметима људске исхране, којом је јеврејским трговцима забрањено да продају прехрамбену робу и Уредбу о упису лица јеврејског порекла за ученике универзитета, високих школа у рангу универзитета, виших, средњих учитељских и других средњих школа“, којим је наведено да се у ове образовне установе може уписати онолико ученика јеврејске националности колико је пропорционално укупном уделу у становништву.
Милан Стојадиновић, премијер од 1935. до 1939, показивао је све израженију наклоност према силама Осовине, па су Италија и Југославија потписале споразум о пријатељству и ненападању 25. марта 1937. Регент Павле као номинални шеф државе се сложио са таквом одлуком.
На позив Адолфа Хитлера 1. јуна 1939. је посетио Берлин, где му је приређена војна парада која је требало да остави снажан утисак на кнеза Павла. Недуго затим, током посете Великој Британији, 19. јула 1939. бртански краљ Џорџ VI одликовао га је Орденом Подвезице, највишим британским одликовањем витешког реда установљеним још 1348. године. Британски краљ и краљица су тим поводом приредили пријем у Бакингемској палати на којем је присуствовало 900 званица. Када је избио Други светски рат, Југославија је прогласила своју неутралност. Кнез Павле је од самог преузимања одговорности за Краљевину чинио све што је било у његовој моћи да Југославија не буде увучена у рат. То је било супротно интересима политике Уједињеног Краљевства на Балкану. Када је 28. октобра 1940. Мусолинијева Италија из Албаније напала Грчку, дошло је до наглог заоштравања југословенско-италијанских односа које је претило избијањем рата. Уверен да ће Италија брзо поразити Грчку, министар војске и морнарице генерал Милан Недић је предложио да Југословенска војска заузме Солун пре Италијана. Кнез и председник владе Драгиша Цветковић сматрали су да Југославија не сме допустити да Италија заузме Солун. Међутим, кнез је истовремено сматрао да не може да нападне савезничку земљу, из које је пореклом његова супруга Олга. Осим издаје Грчке, заузимање Солуна би се могло сматрати актом издаје према Великој Британији и сврставање уз силе Осовине. Недић је такође сматрао да Југославија треба отворено да се сврста уз Немачку у текућем рату. Због тога је кнез Павле сменио Недића са места министра војске и морнарице, наводећи као разлог неспремност Југословенске војске након битољског инцидента. Дана 12. јануара 1941., британски амбасадор у Београду Роналд Кембел обавестио је кнеза Павла да Велика Британија сматра да је Југословенска неутралност постала неодржива. 14. фебруара исте године Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић састали су се са Адолфом Хитлером у Салцбургу. На овом састанку Југославији су понуђени повољни услови за приступање Тројном пакту али они нису прихваћени. Суочен са растућим немачким притиском да се што пре реши статус Југославије, кнез Павле покушава да пронађе савезнике који би војнички и финансијски подржали Југославију у случају рата. Међутим британски амбасадор избегава конкретан одговор на захтев за помоћ и сугерише Павлу да заједно са Грчком и Турском оформи војни савез који би се супротставио немачкој експанзији на Балкану. Кнез Павле затим шаље свог саветника др Владислава Стакића у Рим у покушају да приволи Мусолинија да подржи Југословенску неутралност. Међутим Мусолини је понудио склапање новог уговора између Београда и Рима који је између осталог подразумевао и италијанске гаранције за приступ Југославије Егејском мору. Кнез Павле није могао да прихвати овакав споразум зато што је он задирао у суверенитет тада пријатељске Грчке државе. Павле подршку није добио ни од амбасадора САД у Београду Артура Лејна који је изнео став да Југославија мора да се супротстави агресији ако жели да сачува независност али није могао да да гаранције да ће САД благовремено помоћи југословенску борбу. Последњи покушај да се очува неутралност Југославије учињен је преко амбасадора Југославије у Москви, Милана Гавриловића. Међутим, према Гавриловићевом извештају иако нису отворено заговарали сукоб са Немачком, Руси нису подржали Југословенску неутралност јер им је одговарало отварање новог фронта на Балкану што би за неко време одложило неизбежан сукоб између Трећег Рајха и СССР.
После неуспешног покушаја да обезбеди подршку Југословенској неутралности од стране великих светских сила, кнез Павле је отпутовао 4. марта 1941. у Берхтесгартен на тајни састанак са Адолфом Хитлером. Током састанка који је трајао пет сати и којем је поред Хитлера и Павла присуствовао још само Рибентроп, на Павла је извршен притисак да Југославија што пре донесе одлуку о приступању Тројном пакту. 6. марта 1941. састао се Крунски савет краљевине Југославије који је, након што је Павле информисао присутне о резултатима састанка са Хитлером, донео одлуку о приступању Југославије Тројном пакту.
Доношењу одлуке претходила је расправа на којој је закључено да Југославија није спремна за рат са Немачком и да не може да рачуна на војну помоћ пријатељских држава.
У време када се одлучивало о судбини земље, кнез је имао само два избора: да прихвати предлог Адолфа Хитлера за приступање Тројном пакту, или да му се супротстави са ослабљеном армијом. Његова влада и Крунски савет одлучили су се за прву варијанту. Југословенска влада је 25. марта у Бечу потписала приступање Тројном пакт. Прва нота је обавезивала силе Осовине да поштују територијални интегритет и суверенитет Југославије. У другој ноти силе Осовине су обећале да неће тражити од Југославије било какву војну помоћ, а у трећој су обећали да неће тражити од Југославије дозволу да превоз своје војске преко југословенске територије током рата.
Након што му је Драгиша Цветковић поднео извештај о потписивању Тројног пакта, кнез Павле је возом пошао на одмор у Брдо код Крања. Приступање Тројном пакту је изазвало бурна негодовања у земљи, војни удар и преузимање власти од краља Петра II, малолетног сина краља Александра. Кнез Павле је за пуч чуо док је воз био у Винковцима, али је наставио пут. Сутрадан ујутро, нови председник владе Душан Симовић је наредио генералу Петру Недељковићу да се Павле спроведе из Запрешића код Брежица у Загреб. По доласку у Загреб, кнез Павле је спроведен у Бански двор. У кратком сусрету са Влатком Мачеком, Мачек му је понудио да прихвати услуге Четврте армије која је у потпуности била састављена од Хрвата и да отпочне преговоре са пучистима. Павле је одбио Мачекову понуду зато што није желео да изазове грађански рат и угрози живот чланова своје породице који су се, у том тренутку налазили у Београду. До Београда је стигао у пратњи бана Ивана Шубашића. По доласку у Београд, у Министарству Војске, кнез Павле је потписао своју оставку у присуству генерала Симовића и Мирковића и професора Радоја Кнежевића, након чега му је дозвољено да се састане са својом породицом. Остављено им је четири сата да се спакују и у 11 сати увече, кнез Павле и његова породица укрцали су се у специјални воз који их је одвезао до грчке границе. Истог дана малолетни краљ Петар је проглашен пунолетним.
Немачки напад на Југославију почео је 6. априла 1941. Слабо наоружана и још горе припремљена за рат против неупоредиво јачег непријатеља, Југославија је била окупирана за само једанаест дана. Представници врховне команде Војске краљевине Југославије потписали су 17. априла 1941. безусловну капитулацију.
Принуђен да оде у егзил, кнез Павле је из Београда отишао са породицом у Грчку, затим у Каиро. После неколико недеља, под будним оком британске обавештајне службе, пресељен је у Најроби (Кенија). Тамо је, што због климе, што због удаљености од света коме је припадао, имао тешкоћа са здрављем. У таквим, нарочито тешким условима живота, породица ће остати све до почетка јуна 1943., када ће бити пребачени у Јужну Африку, у Јоханезбург.
Доласком комуниста на власт у Краљевини Југославији њему и целокупној породици Карађорђевића је забрањен повратак у отаџбину. Одлуком Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, кнез Павле Карађорђевић проглашен је издајником народа јер је водио спољну политику приближавања силама Осовине.
Судбина му се осмехнула тек почетком 1947., када су британски краљ Џорџ и краљица Елизабета посетили Јоханезбург и том приликом примили у аудијенцију кнеза Павла и кнегињу Олгу. Са новим пасошем и швајцарском визом стигао је у Женеву крајем октобра 1948. Убрзо му је било допуштено да посети и Уједињено Краљевство. Поводом смрти краља Џорџа VI, фебруара 1952., био је позван у Виндзор и присуствовао је сахрани оданог пријатеља. Наредне године је, као краљевски сродник, позван је и на крунисање британске краљице Елизабете II.
Поживео је још 28 година, станујући у Паризу. Путовао је мање него раније. Његова љубав за лепе уметности, међутим није престајала. Пред крај, поклањао је својим омиљеним музејима и галеријама слике и ретке уметнине. Кућа у којој је живела породица кнеза Павла у Паризу 1998., постала власништво Филипа Цептера
Кнез Павле Карађорђевић је преминуо 14. септембра 1976. године, у Америчкој болници у Неију, крај Париза. Сахрањен је на гробљу у Лозани, у Швајцарској, одакле је ексхумиран 28. септембра 2012. да би био сахрањен на Опленцу. Посмртни остаци кнеза Павла, кнегиње Олге и њиховог сина кнеза Николе пренети су у Саборну цркву у Београду 4. октобра 2012. године. Дана 5. октобра, посмртни остаци су пренети у цркву на Опленцу где су сахрањени 6. октобра 2012. уз највише државне почасти.
Влада Илић и Олга Дунђески
О Влади Илићу, писао сам и у линку Кнез Михаилова улица, а о његовој љубави са госпођом Олгом Дунђески писаћу овде.
Два добротвора, Влада и Олга, за живота су задужили цели власотиначки крај, али и више од тога. О њиховој љубави и данас се прича, али нико не сме да спомене да су крај живота дочекали у највећој беди.
Док јавност помно прати серију “Санта Мариа делла Салуте”, причу о чувеном несуђеном зету Дунђерских песнику Лази Костићу, ретко ко зна да је та богата војвођанска породица за зета имала београдског градоначелника Владу Илића, богатог индустријалца родом из Власотинца, али ни причу о такође великој љубави и трагичном крају. Љубавна балада Лазе Костића и Ленке Дунђерски свакако је романтичнија и узвишенија, али суморна судбина Владе Илића Мумџијског и Олге Јовановић, по мајци Дунђерски, делује као да је писана руком неког грчког трагичара.
Владина супруга била је Олга, унука Лазара Дунђерског, односно ћерка његове старије ћерке коју у серији игра Слобода Мићаловић.
Ову “романтичну љубавну причу, али и суморну судбину брачног пара” проучавао је Саша Станковић, власотиначки писац, а у склопу обимне монографије о Влади Илићу из познате власотиначке породице Мумџије.
– Прича о њима делује као да је писана руком неког грчког трагичара – каже Станковић за “Блиц”.
Већ самим рођењем живот Владе Илића изгледао је ружама посут. Као најмлађе чедо Косте Мумџије и Костадине, био је једини члан породице рођен у слободном Власотинцу, четири године по ослобођењу од Турака 1882. године. Док је он био дете, отац Коста је увећао богатство купујући напуштена турска имања. Кад је Влада постао младић, Мумџије су били сувласници прве лесковачке фабрике штофа, која ће временом постати највеће такво предузеће на Балкану. Постоји прича да је краљ Милан Обреновић наговорио Косту Мумџију да свог најмлађег сина школује у Ахену, престижном немачком текстилном центру.
По Владином повратку из Немачке 1904. године рамишљало се о развоју бизниса, али и о женидби јединог индустријалца у Србији са академским образовањем из текстилне струке. Коста је по већ опробаном рецепту и најмлађег сина оженио из фамилије својих пословних партнера. Тако ће Влада постати супруг Олге, „ највеће српске миражџике“ и унуке Лазара Дунђерског. У складу са њиховим богатством кум ће им бити будући српски краљ Александар Карађорђевић. Кредит Српске банке у Загребу, у којој је Лазар био главни акционар, биће неопходан да Влада Илић од мале штофаре на Карабурми створи велику Краљевску српску повлашћену фабрику вунених тканина Косте Илића и синова у Београду. Затим савременија енглеска технологија набављана је углавном преко Угарске, где је Лазар Дунђерски имао акције текстилне индустрије у Рожахеђу. У Првом светском рату штофара крај Дунава бива оштећена, а санација је финансирана из сопствених извора, кредитима Народне банке и немачком ратном одштетом. Чланови Управног одбора фабрике били су Мумџијски и Дунђерски који су водили главну реч.
Смрт Косте три године пре рата и Лазара неколико година касније, није нарушила односе њихових наследника. Године 1921. Влада Илић и његов братанац Урош купују од мађарских акционара Великобечкеречку фабрику тепиха променивши јој назив у Српска фабрика тепиха Лазар Дунђерски а.д. у Великом Бечкереку (Зрењанину). За време Светске кризе, 1929. Концерн Косте Илића синови највише се задужио, а финансијске проблеме премостио је узевши кредите од Народне банке у чијем је Управном одбору био Гедеон Дунђерски, ујак Владине супруге Олге.
Олга и Влада Илић, које је венчао лично краљ Александар, нису имали потомство, али су зато сву љубав према нерођеној деци пренели на туђу децу. Приликом Божића или Ускрса примали су у свој дом сиромашну децу Београда, а Олга је заједно са краљицом Маријом, а касније и са кнегињом Олгом Карађорђевић, била једна од највећих донатора у Србији. Није заборавила ни родно Власотинце свога супруга.
У јавности име Владине супруге Олге највише се помињало прликом хуманитарних акција. Прве јесени по доласку Владе Илића, 1935. на место градоначелника Београда, уведена је Зимска помоћ за сву престоничку сиротињу и формирао се Акциони одбор за зимску помоћ, чија је председница била кнегиња Олга Карађорђевић, а једна од чланица Олга Илић. Акциони одбор са Општином и Црвеним крстом упућују апел свим имућним Београђанима за помоћ сиротињи у храни, обући, одећи, огреву… Као пример другима Олга Илић поклонила је 100 зимских одела и 105 зимских капута за сиромашну децу, што је заједно са донираном обућом Фабрике „Бата” уручено дечацима и девојчицама. Тако је већ крајем 1935. била спроведена заштита за 5000 сиромашне деце, а у току наредних година број збринутих достизао је преко 6.000.
Године 1932. у центру Власотинца подигнут је Споменик погинулим борцима од Првог српског устанка до Великог рата. Чину освећења споменика присуствовала је Владина супруга Олга, која је дошла из Београда да ода пошту настрадалим прецима свог супруга и да као кума дарује соколску заставу и штоф за одоре Соколском друштву у Власотинцу. Три године раније Владина ташта, Олга Јовановић Дунђерски, послала је вагон првокласне пшенице као помоћ за 320 гладних породица са 1.573 малишана Власотиначког среза. Касније се Илићева супруга Олга помиње као један од највећих донатора за жртве Другог светског рата, рецимо, када је после трећег савезничког бомбардовања Београда приложила 500.000 динара за настрадале.
Поред пословно-породичних односа Дунђерски и Влада Илић били су велики узгајивачки коња. Тако ћемо њихова имена наћи међу оснивачима Хиподрома у Београду. У међуратном периоду њихови коњи доминирају галопским тркама Југославије. На имању своје жене Олге у Хајдучици (општина Пландиште), Влада је направио ергелу „Власина” чији су коњи освојили око 300 победа за двадесетак година постојања.
– Године 1932. у центру Власотинца подигнут је Споменик погинулим борцима од Првог српског устанка до Великог рата. Чину освећења присуствовала је Владина супруга Олга, која је дошла из Београда да ода пошту настрадалим прецима свог супруга и да као кума дарује соколску заставу и штоф за одоре Соколском друштву у Власотинцу. Три године раније Владина ташта Олга Јовановић Дунђерски послала је вагон првокласне пшенице као помоћ за 320 гладних породица са 1.573 малишана Власотиначког среза – прича Станковић.
После Другог рата супружници су раздвојени. Влада је ухапшен и као заробљеник чистио је улице у граду чији је градоначелник био од 1935. до 1939. Из затвора је ослобођен 1951. на како тврди Станковић, ургенцију Винстона Черчила. Умро је наредне године, а Олга 1959.
– Последње три године је живела у Београду од новца узетог од продаје једног француског прстена. Тако су некад најбогатији Србин и његова супруга, наследница најбогатијег Војвођанина, завршили без потомства у крајњој беди и понижењу. Они на неки начин представљају симбол успона и пада српске грађанске класе, која је настала и опстала под турском, односно угарском влашћу, а затим нестала у првим годинама комунизма – објашњава Станковић.
Влада је имао још три брата, од којих двојица такође нису имала деце, и једну сестру. Унуци , праунуке у чукунунуци његове сестре и брата, нажалост, ништа не знају о животу Владе Илића и Олге Дунђерски.
Михајлов чукунунук Влада Мојсиловић, који потражује имовину Владе Илића, објашњава да је под теретом пресуде београдског градоначелника и најпознатијег и најуспешнијег Власотинчанина, остатак породице деценијама гурао под тепих сећања.
– Влада је био председник тог концерна од скоро 20 предузећа, али су сви чланови породице Илић били акционари и укључени у посао. Олга Дунђерски је унела велики мираз у брак, али се та њена имовина сада нигде не помиње – прича Мојсиловић.
Породица Дунђерски позната по трагичној љубави Лазе Костића и Ленке Дунђерски, имала је још таквих прича које су јавности мање познате. Романса београдског градоначелника Владе Илића и његове супруге Олге Јовановић, која је по мајци Дунђерски, такође је била права љубавна драма.
Сви знају за трагичну причу Ленке Дунђерски, али нико не зна коју је неправду доживео њен брат. Лазар Дунђерски имао је двојицу синова и три ћерке, Јелену-Ленку чија је трагична судбина препричавана широм Србије, и Милку и Олгу чије су приче мање познате.
Олга Дунђерски се удала за касационог судију Стевана Јовановића и тако постала госпођа Олга Јовановић Дунђерски. Једној од ћерки дала је своје име и управо она се касније удала за Владу Илића.
Владимир (Влада) Илић био је први текстилни индустријалац из тадашње Србије са академским образовањем. Поуздано се зна да је говорио француски и немачки, а по неким сведочењима и енглески језик.
Дунђерски и Илићи били су пословни партнери и уско су сарађивали, па је Владин отац, Коста, по већ опробаном рецепту, свог најмлађег сина оженио из фамилије својих пословних партнера. Тако је Влада постао супруг Олге”највеће српске мираџијке” и унуке Лазара Дунђерског. Олга Илић добила је у мираз од мајке дворац Дамаскин у Хајдучици. Дворац је био популарно место за забаву господе између два светска рата. И данас се старији мештани овог места у Банату сећају гламурозних балова, раскошних дамских хаљина и бечке музике која се орила двором богатих трговаца.
Олга Илић добила је у мираз од мајке, која се такође звала Олга, дворац Дамаскин у Хајдучици. Изградио га још 1911. Лазар Дунђерски. Између 1936. и 1939. године Олга Јовановић Дунђерски подиже своју задужбину, Цркву Светог архангела Михаила, а зет Влада Илић је био главни организатор радова. Атар где су некад тренирани Илићеви расни коњи и сад у Хајдучици зову Тркалиште.
У суседном Милетићеву брачни пар Илић помогао је изградњу Спомен цркве краљу Александру Карађорђевићу, који им је био, већ је речено, венчани кум. Црква је освештана на Светог Илију 1935. пред око 10.000 гостију како је написао ондашњи парох Блажо Јовановић, у Летопису СПЦ маргитске парохије.
Ипак, далеко од тога да су Дунђерски и Илићи мислили само на забаву. У првом реду, реч је била о вештим трговцима и бизнисменима. Након Владиног постављења за градоначелника Београда, његове обавезе само су се умножиле.
Влада и Олга су живели у браку у коме је било пуно љубави. И ако нажалост нису имали своју децу, љубав су поклањали другим малишанима. Њихов дом у Београду био је место многобројних приредби, ту се делила помоћ сиромашнима и поклони престоничким малишанима, нарочито пред велике празнике – Ускрас, Божић, Материце, Очеве…
Крај Другог светског рата раздвојио је Олгу и Владу. Илић је ухапшен и осуђен на казну робије од десет година и на конфискацију целокупне имовине. У пресудама је као главна кривица Владе Илића наведена то што су његове фабрике радиле током рата и на тај начин “јачале ратни потенцијал окупатора”.
– У вилу Владе и Олге Илић у Венизелосовој улици упала је руља која је све опљачкала, а нова власт никад није казнила починиоце овог недела. До средине 90-их вила је била у власништву Генекса, па седиште Југословенске левице, а затим хотел функционера ЈУЛ-а Ненада Ђорђевића – објашњава Саша.
Влада је провео седам година у затвору у Сремској Митровици где су му бивши радници доносили пакете. Једно време био је кажњен да чисти београдске улице. По казивању Јованке Лалић, унуке Владине сестре Јевросиме, од погубљења бившег градоначелника Београда, спасио је лично Винстон Черчил, који је интервенисао код Јосипа Броза Тита. Илић бива пуштен на слободу 28. септембра 1951. године , али убрзо доживљава шлог и умире у мансарди свог рођака, 3. јула 1952. Сахрану му организују некадашњи радници. Супруга Олга је те године понижења преживела продавајући накит, али и захваљујући сељацима, који су јој поклањали храну на пијаци када би је препознали. Од новца узетог од продаје једног француског прстена, Илићи су живели 3 године, како наводи Мира Мојсиловић, праунука Владиног брата Михајла. Олга је после Владе живела 7 година, преминула је 1959. године.
То су били изузетно тешки дани за предратне богаташе.
Окружни суд у Београду је фебруара 2009. усвојио захтев за рехабилитацију Владе Илића и ништавном прогласио пресуду Војног суда из 1946. године. У образложењу пише да је Илић “морао да буде проглашен народним непријатељем да би та осуда била основ и оправдање за државу, да преузме његово богатство“.
Овај чаланак прузео сам од Dnevno.rs.
А сада преносим и Београдске приче: Важна је љубав… аутора Зорана Николића од 23. новембра 2016. године
…а све остало некада су имале чувене Робне куће “Београд”. Овај маркетиншки слоган и данас памте многи старији Београђани.
На згаришту бројних предузећа која су некада била понос овог града још само тиња жар добронамерних сећања и меланхолија за временима која су била хуманија и са више човекољубља.
Уосталом, доказ да смо изгубили још један рат је и чињеница да у најпопуларнијој градској улици – Кнез Михаиловој, где је некада била прва робна кућа која је пре рата припадала Влади Митићу – данас постоји још само неколико ћириличних натписа. Један је на Српској академији наука и уметности, до ње на Галерији, а још по један на оближњој пекари и легендарном ресторану “Коларац”. Пети је више сезонски, и то је ћирилични натпис на колицима за кокице која се често изместе са градског корзоа. И, то је углавном – то.
Сећање на једно од предузећа које је имало неприкосновено место у градској историји предочио нам је Богољуб Главинић, који је радни век провео у робним кућама.
Наш саговорник је дошао у Београд 1958. године и почео школовање за трговца и истовремено је ишао на праксу у “Градски магазин”, који је наследио национализовану Робну кућу “Митић”.
– Сваког дана сам ишао на четворочасовну праксу у “Магазин”, а после подне у школу – сећа се Главинић.- Тако се настављало и лети, само што смо после једномесечног одмора два месеца проводили на свакодневној осмочасовној пракси. Одмах по окончању школовања, 1961. био сам стално запослен.
Ускоро Главинић постаје шеф Одељења ТВ и радио-апарата, бицикала и грамофонских плоча. Тако упознаје и супругу Ружицу.
Говорећи о том времену, саговорник нас упућује како су крајем педесетих у Београду постојале две робне куће: “Градски магацин” у Кнез Михаиловој и “Модна кућа” у истој улици, преко пута тадашњег хотела “Загреб”, а данашњег “Руског цара”. Током 1958. отвара се још једна, на Теразијама.
Недуго затим “Градски магазин” отвара још једну робну кућу на Душановцу, а “Народни магазин” на Новом Београду, да би, коначно, 1966. године директор робне куће на Теразијама Чеда Јеленић покренуо иницијативу за интеграцију свих робних кућа у једно предузеће. Тако настају Робне куће “Београд” које су генерацијама биле основно место за породичне куповине.
Тек распадом државе и њеног економског поретка ова врста трговине и снабдевања премештена је на којекакве бувљаке, да би касније тржиште било предато страним, конкурентским фирмама и домаћим увозницима.
Сећање Богољуба Главинића сежу и у доба када је оснивач прве робне куће у Београду Влада Митић био жив. Иако му је комунистичка власт отела све што је стекао за време старе Југославије, он је био достојанствен човек.
– Имао сам част да га упознам, јер су послератни шефови у “Народном магазину” пре рата били његови намештеници. И после национализације Митић је све куповао у “његовој” робној кући. Радно време је било двократно, од осам до 12, и од 16 до 20 часови, а у међувремену је Митић излазио у кафану “Пролеће” са својим бившим радницима. Неколико пута сам седео с њима. Сећам се, тада сам био младић, ја сам пио клакер, а они шприцере.
.
Биографију Владе Митића наш саговорник зна из прве руке јер је био сведок преласка из “приватне” у “друштвену” имовину. Како каже, Митића су после рата оптужили за издају на основу тога што су његове камионе, прво Немци конфисковали, а затим их користили за транспорт. На њима је остао натпис Митићеве фирме, што је, према мишљењу комунистичких комесара, било довољно за оптужбу.
Осудили су га на једногодишњу робију, а узели су му и кућу на Дедињу. Бивши радници, који су га и даље веома уважавали, омогућили су му да по изласку на слободу оснује своју радњу за израду кравата.
Није тако дуго потрајало, и оснивач прве, предратне робне куће заувек је отишао из Београда, за њим су прво узлетеле “Робне куће”, а потом су се суновратно сручиле у прашину.
Запослени у “Митићевој” робној кући, а касније у “Народном магазину”, говорили су да је власник за време окупације предао кључеве сину, да до октобра 1944. није долазио у Робну кућу, а да је, одмах по доласку партизана предао новим властима сав новац као и две златне полуге које је сачувао.
Железничка станица „Дунав“
Преносим чланак листа Политика, Магазин од 31.05.2018: „Дунав станица сведок прохујалог времена“
„Каква је то гужва била пре скоро 60 година! Тискали су се људи с обе стране парне локомотиве јер су сви хтели да уђу у воз који је тих година био једини поуздан за путовање. На железничкој станици „Београд Дунав”, познатијој као Дунав станица, надомак Панчевачког моста, све је врвело од путника. Парњаче су у Београд довозиле становнике Зрењанина, Вршца, Орловата, Алибунара, Панчева и других банатских места, да би их у поподневним и вечерњим сатима враћале у своја места.
Од гужви на Дунав станици остала су само сећања и понека фотографија, сачувана у Железничком музеју. Станична зграда је тада одржавана, баш као и чекаоница, билетарница, перони, ресторан, јер се о удобности путника и те како бринуло. Онда су возови почели све више да касне и да изостају, па је јењавало и поверење путника у њих. Остали су им одани једино они којима је динар за превоз био велики као кућа. Љутили су се и они на железницу, али шта су могли него да чекају, па кад стигне… А возови су се проредили, многе пруге су укинуте, а станичне зграде опустеле.
Пролазиле су године, почела је да посрће и зграда Дунав станице. Данас та зграда изгледа као да је у њој време стало. Жуди за обновом, баш као и чекаоница и све што уз њу иде. У чекаоници је стара каљева пећ на којој су једна вратанца разваљена, а неколико дрвених клупа са ознаком „Железнице Србије” једини су инвентар у служби путника. Да не грешимо душу, ту су и два „Инсина” сата, један у чекаоници, а други на зиду зграде који, за дивно чудо, и даље раде, показујући тачно време.
– Не касне сатови, а ни возови – с осмехом каже Милутин Војводић из Вршца. – Често користим воз да бих се превезао до Београда. Стигнем за сат и 45 минута. Станица? Памтим кад је била лепша, кад је на њој било гужве, иако су вагоне вукле парњаче. И њу су сустигле године. Шалим се, мада верујем да је не сређују зато што овуда ускоро вероватно неће пролазити возови. Када ће то бити не знам, јер се већ дуго о томе прича.
Перони на овој станици најчешће су пусти. Тек кад из Зрењанина и Вршца стигне један од седам возова, станица оживи. На једној клупи две средовечне жене покушавају да пецивом утоле глад. Не дозвољавају да их фотографишемо. Излазимо на пероне. Станична зграда је оронула и са унутрашње стране, али траје. Перони су, чули смо од појединих путника, постали место где се фотографишу младенци. Није то често, али има и таквих који одаберу баш овај амбијент да забележе тај свечани тренутак. Свиђају им се клупе, покривени перон и свеукупни амбијент. Недостају једино старе, моћне парњаче и њихов продоран писак, некада симбол превоза железницом.
– Још као дечак сам са родитељима путовао од Орловата до Београда, јер је отац носио на пијацу оно што смо производили у селу, тако да Дунав станицу памтим из тог времена. Била је лепо уређена, народ се тискао у чекаоници, посебно зими, жамор није престајао, јер су људи међусобно разговарали. Друго време, други начин живота – присећа се Петар Јованов, сада 70-годишњи пензионер. – Мени је тада парњача изгледала као чудо. Тутњала је банатском равницом, чак и по великом снегу. На свим успутним станицама гужва, у вагонима такође. Много се тада путовало возом. Аутобуси су дошли тек касније. Не знам како да објасним, али према возу смо имали неки узвишен однос.
Призоре преплитања старог и новог на овој станици једино „кваре” нови возови, познатији као „Руси” на чијим локомотивама блеште дисплеји, док на појединим деловима фасаде станичне зграде малтер само што није отпао. Све је прохујало на Дунав станици, макар што се она не предаје и што је и даље од користи путницима и транспорту.
Пошто смо се, новим возом, упутили ка Вршцу, листамо железнички летопис у којем је назначено како је 1858. године ова варошица, пругом преко Темишвара, повезана са Бечом, Будимпештом и другим европским градовима. Потом су 1891. постављени колосеци до Великог Бечкерека (Зрењанина), затим до Ковина 1894. и до Панчева 1898. године. Пруга је ишла преко тадашњег Петровог Села – данас су то Владимировци. Нова, модерна зграда вршачке железничке станице грађена је од 1900. до 1902. године. Оно на шта су железничари посебно поносни јесте сазнање да је најстарија пруга у Банату имала релацију Оравица (Румунија) – Јасеново – Бела Црква – Базијаш (Румунија). Јасеново је село на путу између Беле Цркве и Вршца, а пругу је добило 1854. године.
Прва пруга у Банату, која је повезивала Јасеново са местима у Румунији, била је са коњском вучом, како би се превозила руда из молдавских рудника, а већ 1856. године туда је прошла и прва локомотива. Главна станица била је у Јасенову. Имала је водоторањ за пуњење парних локомотива, радионицу, ложионицу, окретницу и угљарницу. Занимљиво је, како пише у летопису, да је у саставу зграде железничке станице постојала посебна чекаоница за мајке са децом, затим чекаонице првог и другог разреда, бифе, ресторан.
Опет о кафанама београдским
Највећи број кафана и гостионица Београд добија крајем 19. и почетком 20. века. Град на сваких 50 становника има по једну кафану или гостионицу. Ево, да видимо колико је било кафана у ужем центру. На Тргу Републике било их је 16, у Македонској улици од 40 кућа било је 17 кафана. На Варош капији је било 12, у Скадарлији 7, на Славији их је 9, а на Дорћолу и то у доњем делу Краља Петра било је 16 кафана.
У почетку постојања нашега друштва “у доба зачетка нове државе” куће наше нису биле тако приступачне, што је трајало готово до пред крај прошлога века. Оне су, под утицајем турскога харемског живота а можда и из потребе да буду поштеђене посета турских господара, постале једна врста породичнога скровишта.
Високи зидови, који су кућу одвајали од улице, скривали су за собом тих, миран и патријархалан живот, обезбеђен од спољних утицаја. Сем о слави и великим годовима – Васкрсу и Божићу – када су се спољна врата широм отварала, сав се живот у авлијама кретао између родбине и комшилука, спојенога нарочитим капиџицима, тако да се култ “комшилука” био попео на степен најближега сродства. Сав остали живот, ван породичнога, кретао се кроз чаршију и кроз кафане. Још у доба првих дана живота наше престонице, док су још и Турци становали у вароши, ситнији су се послови свршавали на ћепенку. Ћир-Николче прешао би на ћепенак код ћир-Стерије, тутнули би џезву са кафом у жар распаљен у мангалу, крај којега би чучао чирак мешајући кафу комадићем за то нарочито обрезаног штапића, а чорбаџије би, подвијених ногу под собом на ћепенку, шушкале повијених леђа и ослоњених руку на колена. То би били мањи, ситнији послови.
У почетку постојања нашега друштва “у доба зачетка нове државе” куће наше нису биле тако приступачне, што је трајало готово до пред крај прошлога века. Оне су, под утицајем турскога харемског живота а можда и из потребе да буду поштеђене посета турских господара, постале једна врста породичнога скровишта. Високи зидови, који су кућу одвајали од улице, скривали су за собом тих, миран и патријархалан живот, обезбеђен од спољних утицаја. Сем о слави и великим годовима – Васкрсу и Божићу – када су се спољна врата широм отварала, сав се живот у авлијама кретао између родбине и комшилука, спојенога нарочитим капиџицима, тако да се култ “комшилука” био попео на степен најближега сродства.
Но већи и крупнији обављали су се још тада у хановима, где је био усредсређен сав трговачки живот. Ти ханови представљали су тада једну врсту берзе, где се усредсређивала сва и увозна и извозна трговина, где су чињени закључци и где се регулисавао и курс оне чудне мешавине монета која је тада циркулисала кроз нашу чаршију.
Кад су ханове, где се седело на асурама повијених ногу под собом, почеле да замењују кафане са столовима и клупама око њих, прешао је цео тај живот у кафане. Ту су се збирали трговци, ту занатлије, ту чиновници – ту су се вршиле куповине и продаје, ту утврђивале погодбе, ту закључивали и отплаћивали зајмови, ту мењао новац, ту куповала и продавала имања, ту се ортачило и разортачавало, ту закључивали бракови, кумства, пријатељства; ту се водила политика, ту писала писма, тужбе, жалбе и молбе властима, ту су се сретали људи и упознавали се. Уз сваки такав чин, било трговачки или лични, закључивала се каква погодба или се склопило какво пријатељство, следовао би облигатни “алвалук”, који је обичај још више везао тај свет за кафану.
Што се више развијала нова престоница, кафане су све више и више постајале центри у којима се кретао живот. Ту су се састајали људи ради споразума; ту су заказивали састанке ради посла, ту су се чак и адвокати консултирали са клијентелом, ту се заказивао састанак између проводаџије и девојачког оца, ту је дужник потписивао меницу, ортак уговор, тужилац пуномоћје и, готово сви јавни акти, изузимајући тестамента, обављали су се у кафани. Ту су друштва држала састанке; ту су политичари склапали завере и конспирације, ту је често и болесник потражио доктора да га припита за савет.
Наишао је затим партијски живот који је још више везао људе за кафане, и то до тога степена да су кафане већ биле и политички обележене. Било је кафана либералних, напредњачких и радикалних и никад, или врло ретко би приврженик једне партије залазио у кафани друге партије.
Најпознатија је била кафана „Дарданели“ где је сада Народни музеј. Постоји анегдота да је поред Стевана Сремца који је био професор долазили су и ученици његове гимназије. Како су играли билијар у то време најомиљенију кафанску игру, обрати се једном ученику: Слушај Јоваановићу. Или ти или ја морамо да променим локал…Локал је ипак променио Јовановић“.
Партије су у тим кафанама имале и своје клубове па често и канцеларије; ту су се држале конференције, ту зборови, ту су се збирали и дан и ноћ приврженици те расправљали своју партијску политику. А за време општинских или скупштинских избора, те кафане су постајале штабови, одакле су излетали кортеши, где су се збирали гласачи пре гласања ради инструкција, а после гласања ради очекивања извештаја о резултату. Често, приликом избора, те су кафане служиле и као амбуланте, где се доносио покоји свесни гласач разбијене главе да му се исперу ране и да се поткрепи.
И не само политички већ и сав духовни живот кретао се у кафанама. Ако је требало провести какву иницијативу уметничку, књижевну или ма коју другу јавног значаја, први састанци, на којима би се измениле мисли, били су за кафанским столовима а затим, кад је те састанке требало претворити у конференције, повлачило се у оне “засебне” собе где се увек до дубоко у ноћ већало. Многа и многа иницијатива, која данас има широке замахе, никла је у тим кафанским засебним собама. “Народна одбрана” поникла је из засебне собе код “Коларца”; велики народни покрет против анексије Босне и Херцеговине, који је заталасао и целу Србију и целу Европу, поникао је из засебне собе “Позоришне кафане” где је дуго година имало своје седиште и Новинарско удружење.
За кафанским столовима оснивали су се и листови и политички и књижевни, а организовале су се и редакције; ту је многи сарадник написао уводни чланак, а многи поета песму. Покојни Војислав Илић је на столу код “Дарданела” написао за Јовићев дечји лист многе песме, па и ону познату светосавску песму: “Ко то тако позно лупа?” Сем неколико богатих и скупих клубова, основаних у последње време, и данас још кафане служе као клубови појединим организацијама. И данас се још поједине организације у кафанама састају и одржавају своје седнице. Еснафи и удружења и данас још своје славе славе у кафанама а није ретка појава да погде ко и даћу приређује у кафани. Ранија певачка друштва одржавала су чак и своје часове певања у оној засебној соби у кафани, док нису затим извојевала право да се послуже школским учионицама, а затим стекла и сопствене зграде.
Тако се ето, у прошлости, сав наш јавни живот манифестовао у кафани и кад се данас која од њих руши, односи собом читаву једну прошлост и свако такво рушење брише по једну традицију старога Београда.
Но у тим кафанама и кафаницама, и онима у центру и онима у забитим и далеким махалама, на крају града или на друмовима који воде у град, није се развијао само нас јавни живот, већ упоредо са њим и порок, који је тај живот нагризао. Многа се и многа трагедија почела а многа завршила у тим кафаницама. Колико је младих снага, које би корисно послужиле и држави и друштву, разорило своје здравље овде; многи ум, који је могао поузданом светлошћу обасјати стазе нашега напретка, замрачио се овде; колико се великих и крвљу и знојем стечених имања расточило овде; колико је срећних породица запиштало на праговима ових кафана где им је срећа утонула; колики се злочини ту, у тим забитим кафаницама, зачели и колики још и извршили.
“Пре но што су се у Београду појавиле кафане у данашњем смислу, постојале су већ на периферијама или на друмовима, који воде у варош, механе. Те друмске механе и данас још постоје, само их је сад престоница, својим наглим проширењем, обухватила те су престале бити оно чему су намењене и постале варошке кафане. Такве су механе: Вулетова механа, Стефановица механа, Господарска механа, Чедићева механа, Деспотова механа итд. Оне нису можда одувек носиле ова имена, а извесно да ни данашње зграде нису оне исте из првих дана – али, оне несумњиво означавају места на којима су већ одавно биле механе.
Механе су прве установе где се осим кафе крчмило и пиће. У њима су се увраћали путници који би ходили друмом, да се одморе и поткрепе; у њих су се увраћали и сељаци који су доносили на београдску пијацу воће, сир, млеко и живеж (месо).
Прве кафане у Београду постајале су из оних дућанчића у којима се пекла кафа и разносила по чаршији. Међу тим дућанчићима било је, за време Турака, и пространијих са разастртим клупама около целог дућана, где су се збирале балије. У таквој кафани обично је у једном ћошку био и берберин те би ту, уз кахву, балије бријале главу док би остали водили велику и крупну политику. Једна од таквих најстаријих кафана била је “Гушанчева”, у непосредној близини градске капије. У ту кафану у прво доба нису смели нити су хтели залазити хришћани, нити се у њој служило што друго до кафа, ратлук и чесменска вода.“ Ето, тако нам нашироко рече Нушић.
Од “Рускога цара” па све до Калемегдана било је још само неколико кафана. Најпре “Гранд хотел” иза онога дела према Академији. То је био најотменији хотел и ресторација који је подигао Душан Милићевић, пошто је напустио стари “Гранд хотел” (данашњу Жел. дирекцију). Данас је и тај хотел затворен, а локали претворени у банкарске канцеларије. Према “Гранд хотелу”, у великој палати Академије наука, налази се кафана “Академија” која је новога порекла, а на углу према Академији, где Караџићева улица сече Кнез-Михаилову, налазила се некад кафана “Русија” али је и она ишчезла и у ту се зграду уселила банка.
Та кафана је носила само званично име “Русија”, али је под тим именом нико није знао. Она се звала по газди “Јамандија”, и била је знаменита са своје необично јевтине кујне, тако да се ту хранила сва сиротиња универзитетска, као и млади трговачки помоћници из чаршије.
Ниже “Јамандије” у истоме реду, на доњем спрату Првостепенога суда, била је знаменита трговачка кафана Браће Крстића, а још ниже, друга трговачка кафана која и данас постоји, “Грчка краљица”. Ред кафана до Калемегдана завршава “Српска круна”, некада омиљени хотел, данас кафана старога Београда, са врло лепом терасом ка Калемегдану.