Скадарлија: Улице Скадарска и Деспота Стефана
Улица Скадарска
Скадарлија је најстарија сачувана београдска целина коју су пре боема насељавали Цигани због чега је и називана Циганска мала све до 1872. године. Педесет година раније простор данашње Скадарлије био је пуста пољана на ивици шанца који су ископали Аустријанци у периоду између 1717. и 1739. године. Скадарлија је заузимала простор између две велике капије које су изградили Турци: Стамбол-капије и Видин-капије. Од 1835. године, десетак година после подизања првих дашчара, Скадарлију све више насељавају и Турци и Срби подижући прве куће с баштама. Насеље Скадарлија сачињавале су махом старћаре приљубљене једна уз другу у кривудавим и џомбастим сокацима. Тек понегде се могла видети нека лепша кућица са баштом. Према казивању Чича Илије Станојевића, првог великог београдског глумца, водоводни лук изнад Скадарлије доводио је воду са Булбулдера за Чукур чесму, Малу чесму, Сака чесму и Циганску чесму звану Циганлија.
На фотографији између два рата, нема чесме. Многе вишеспратнице су срушене. У првом плану је култна пекара „Спасојевић“, једна од ретких приватних пекара после рата и која је прва у граду нудила лепињу са кајмаком и лепињу са гулашом.
Скадарлија је чинила простор од Стамбол капије па до Видин капије. Имала је велики број неугледних ханова, у којима су се напијали и Срби и Турци, па често долазило међу њима до туча. Улица Скадарска је крштена 1872. године када је извршена и нумерација кућа.
Кућа Ђуре Јакшића
Кроз центар данашње Скадарске улице пролазио је зид преко којег је водовод био повезан са Теразијама. У подножју зида отварани су ханови, кафане по којима је Скадарлија и данас позната. Чувена „боемска четврт“ у самом срцу Београда смештена је у Скадарској улици и свакога дана посети је око 20.000 људи. Због непосредне близине Народног позоришта, у 19. и 20. веку овде су становали многи глумци, уметници, сликари и писци те је овај крај попримио репутацију уметничке четврти. Каже се да српски глумци имају обичај да пре наступа не једу ништа, али да зато после представе једва чекају да потамане добру вечеру. Наводно због тога су у Скадарлији отворене многе кафане, неке од њих и најстарије у Београду. Многи уметници који су данас већ део наше културне историје умели су овде да вечеравају после наступа, а понекада и да дочекају јутро. У то време Скадарлија је била слабо осветљена и поплочана калдрмом, у складу са обичајима из турских времена. Овај старограђански изглед је очуван, с тим што је простор између камења заливен бетоном. Из овог разлога је настао популарни, духовити стих: „Ноћу, кад је ситни сат, идеш Скадарлијом, да поломиш врат!“ Данас је Скадарлија не само једано од омиљених места за Београђане, већ и обавезна атракција за туристе који посећују наш град. Најпознатије старе кафане које овде раде су „Два јелена“, „Има дана…“, „Путујући глумац“ и хотел „Ле Петит Пиаф“.
Прва кафана Три шешира, отворена је 1864. године, а затим Два јелена, Бумс, Вук Караџић… У Скадарлији је данас најпопуларнија кафана”Три шешира”, која је у своје време била седиште београдске боемије, у коју је касније долазила и друга публика. Кафана”Три шешира” није врло стара. То је била кућа оца Ђоке Димовића, који је држао “Империјал”. Његов отац је био фабрикант шешира који је преправљао и фарбао старе шешире и на тој кући, у којој је он живео и радио, стајала је фирма, на којој су била насликана три шешира, сваки другог фазона. Шешири су били изрезани од лима. Ти су шешири дуго стајали и доцније, кад је фабрика престала да ради, а кад се у тој кући отворила кафана, сама је собом, и без икаквога крштења, понела име код „Три шешира“. Када је стари занатлија Димовић преминуо, радионица је затворена, али су три лимена шешира остала на улазу. Нису скинути ни када је уместо радионице отворен шнајдерај за угледне даме, ни када је шнајдерај уступио месту кафани 1864. године. Кафана је по тој фирми понела име. Овај ресторан је сведок многих турбулентних периода које су задесиле Београд. Када би његови зидови могли да причају, приповедали би вам о Београду какав је некада био и какав никад више неће бити. Овај ресторан је преживео нетакнут и ништа није могло да уништи боемски дух који је преовладавао и још увек је присутан у њему. У једном од својих писама о његовом настанку и о томе како је ресторан Три шешира добио име сведочи ни мање ни више него сам Нушић.
Из књиге Симе Ц. Ћирковића: „Надимци старих Београђана: 1830-1940“, приказујем и причу о Милораду Гавриловићу. Био је великан глуме и по умећу а и по елеганцији. Милан Грол суптилно уочава да је за њега позориште кућа немерљивих магија и умећа. То некадашње добро дете из добре куће, умело је са стилом да се посвети дугим ноћним седељкама код „Три шешира“. У глуми ни крпе ни маске нису могле да потисну његову господственост.
У Скадарлији су живели најумнији људи и највећи боеми 19. века – Ђура Јакшић чија је кућа до данас сачувана, Јован Скерлић, Антун Густав Матош, Жанка Стокић, Вела Нигринова, Милорад Гавриловић, Петар Добриновић, Змај Јова Јовановић.
Скадарлија добија свој назив тек после 1872. године када је централна улица, приликом другог преименовања улица, добила назив Скадарска како се и данас зове.
После турских ханова почело је оснивање првих српских кафана у Скадарлији. У стари Београд свакако спада и данашња Душанова улица, као и Скадарлија и Поенкареова улица једним делом својим. На Дорћолу је једна од најинтересантнијих београдских кафана “Црни орао”. Имена кафана постајала су често и по родноме месту онога који држи кафану. Таква имена носе кафане: Рудничанин, Губеревац, Мецовалија, Кичевац…..
Још чешћи је случај да је кафана названа по занимању оне класе људи који су се у њој скупљали. Тако су постала имена: Трговачка кафана, Еснафска кафана, Тесач, Ратар, Три ковача, Девет кочијаша…..
Тек после великог покрета 1848. године, када су војвођански елементи почели јаче да придолазе у Београд, донели су они и обичај, који је већ владао у њиховим крајевима, да и кафанама дају нарочито измишљена имена. У првоме реду су била династичка имена наших и страних пријатељских династија. Тако су постале кафане: Кнез Михаило Престолонаследник, Српски краљ, Српска краљица, Српска круна, Руски цар, Руска круна, Грчки краљ, Грчка краљица, Румунски краљ, Чешка круна….
Одмах потом су почеле да се јављају, као називи, имена европских престоница и других великих градова, као: Петроград, Атина, Златан Праг, Одеса, Њујорк, Берлин, Лондон, Париз, Солун, Видин, Софија, Мали Париз, Мостар, Севастопољ, Бели Петроград…
Упоредо са овим јављају се и имена земаља, као: Америка, Трансвал, Босна, Британија, Русија, Балкан, Сибирија, Македонија, Херцеговина…. Одмах затим почела су се употребљавати и имена наших градова и места, која су обично била везана са рођењем или пореклом кафеџијиним. Тако су постала имена кафана: Параћин, Ваљево, Борча, Крагујевац, Ресник, Жича, Ужице, Ђердап, Делиград, Охрид, Авала, Посавина, Шар-планина, Шумадија, Битољ, Високи Дечани, Љубић, Зворник….
Утицајем војвођанских омладинаца, занесених родољубљем, почела су се убрзо јављати и историјска имена везана било за име или за догађај историјски. Такви су називи по именима историјским: Обилић, Царица Милица, Топлица, Девет Југовића, Цар Душан, Краљевић Марко, Лука Вукаловић, Хајдук Вељко, Цар Лазар, Рајић, Велики Петар….. А историјски догађаји, као натписи кафана, ови су: Таковски устанак, Независна Србија, Топола, Балкански савез, Уједињење…..
Скадарлија је имала безброј дивних певача народних песама и шлагера. Две су по мени познате: легендарна Дивна Костић и Данче Циганче. „Певање ове сићушне госпојице дирало је човека у душу. Била је црнпураста, лепог изгледа. Нико јој није записао пуно име и презиме, па је била и остала- Данче Циганче“.
У овој кафани „Скадарлија“, од 1967. па до 1973. скоро сваку ноћ би навраћао да слушам дивну музику. Наручивали би „намештај“, 2 деци белог вина и пола кила сода воде у сифону. Дивна Костић је око поноћи „распамећивала“ публику својим чаробно промуклим гласом.
У то време почела је да се јавља и поезија у избору имена, те су тако постала нарочито тражена имена: Лепи изглед, Кошутица, Винова лоза, Бело јагње, Весели двори, Језеро, Бела мачка, Славија, Зелени венац, Последњи грош, Жировни венац, Задужбина, Авала, Вулкан, Златан крст, Млади Арапин, Златно буренце, Зора, Лепа Катарина, Бели орао, Три листа, Сабља димискија, Сребрна кугла, Три грозда, Два тигра, Два сокола, Сложна браћа, Златан коњ, Златан топ, Славина, Две буле, Златан анђео, Два бела голуба, Три лафа, Грозд, Јелен, Баштованка, Златна лађа, Паун, Два ловца, Месечина, Голуб, Пролеће, Седам Шваба, Златан бокал, Бумс келер…..
Имена кафана су постајала и на друге начине. Ако је нека личност била популарна у светским догађајима, њено име је узето за фирму кафане: Гурко, Кригер, Гарибалди, Наполеон….Такође су давана кафанама и имена по неком догађају или по некој идеји која су тако исто популарна: Нова влада, Велика Србија, Балкански савез….
За кафану „Бумс келер“ која је била у Зетској улици испричаћу вам нешто преузето из књиге Симе Ц. Ћирковића: „Надимци старих Београђана: 1830-1940“. „ Гавра Јовановић, кафеџија изашао је на глас тако што је шмркањем давао знак гостима да више нису пожељни у његовом локалу. Ако је гост био упоран да попије још који чокањчић, келнер се, према Гавриним инструкцијама, правио глув на њихове поруџбине. Избацивање гостију није било специјалитет овог локала. Глумац Народног позоришта, млађи син Гавре Јовановића, закупца „Бумс келера“, маштао је да буде великан сцене, а давали су му безначајне улоге, најчешће је играо послугу. Рођаци су хтели да у Бечу учи за краљевог лакеја, а он је похитао код чувеног глумца Левентала да му уживо прикаже свој таленат. Он га је частио једном дипломом, чији је превод, како наводи Марабо, објавио Јеврем Ђурић, син власника и уредника Београдских новина. Београђани су га частили са надимцима: Бумс Ђока, Ђока Гаврин, Ђока Кајнц, Ђока Левантал“.
Најчешће су давана имена по професији оних који су се у тој кафани окупљали. Тако су постала имена кафана: Влаковођа, Гардист, Два Талијана, Седам Шваба, Тесач, Ратар, Бандиста, Два ловца, Девет кочијаша, Патролџија, Баруџија, Пожарна касина, Јеврејска касина, Краљева гарда……
После рата настала је манија за страним именима, нарочито у центру Београда. Тако су никли: Унион, Сплендид, Ексцелсиор, Луксор, Палас, Клериџ, Трансвал…. И док се центар града тако интернационалише, не изостају ни периферије. И оне су почеле да траже егзотичне натписе кафанама, међу којима се истиче: “Бифе промаја” и кафана “Земљотрес”.
Једно од најоригиналнијих имена носи кафана Јаћимовића-Јагоде у Краља Александра улици. На њој, као фирма, пише: „Чија није била; Чија бити неће“.
Београд је до Другог светског рата бројао око три стотине кафана. Тешко би било хроничару снаћи се. Кафане су ницале и затварале се, дућани се за ноћ преправљају у кафане а кафане у дућане. Некадашњи знаменити “Златан крст” била је велика помодна трговина Цупарина. Некадашња знаменита кафана “Престонаследник” каснији “Гранд хотел”, постала је банка. Некадашња, исто тако знаменита теразијска кафана “Париз”, претворена је у дућане.
Описујући поједине кафане, ми не можемо стићи да их све обухватимо. Стога се у овоме опису нећемо придржавати ни некога нарочитога реда, азбучнога или хронолошкога, већ ћемо најпре говорити о оним кафанама, и на њима се задржати, које су најизразитије у томе погледу.
Најизразитије су од ових београдских кафана деветнаестог столећа, без сумње су биле пет кафана: “Гранд хотел”, “Коларац”, “Дарданели”, “Позоришна” и “Гушанац кафана”. Тим пет кафанама треба додати и “Грађанску касину”, коју не убрајамо у кафане.
Много старија је по постанку она кафаница на врху Скадарлије која се данас зове кафана код “Вука Караџића”, а раније, мислим да није имала никакво име. Она је и данас сачувала тип старих турских кафана.
Из књиге Симе Ц. Ћирковића: „Надимци старих Београђана: 1830-1940“, описаћу какао је кафана „Два јелена“ добила име.
„Стара скадарлијска еснаф-жена Стана Ђорђевић била је како пише Вокјин Пуљевић, чувена пом својој агилности, предузимљивости и радозналости. Рано је остала удовица са троје деце. За време бомбардовања 1862. године удала се за Ђоку кафеџију (Ђока Стојковић). Ђока и Тана како су је звали трчали су, кажу. као два јелена. Зато и дадоше кафани назив „Два јелена“. Наследила их је унука, госпођа Каја.“
Када смо већ у Скадарлији описаћу и дочеке Нове године која се у Србији одскора „дочекује“. Знамо да ми Срби славимо две Нове године. У Карађорђево и Милошево доба се 1. јануара завршавао „наш“ Божић и зато се тај дан звао Мали Божић. Тог дана је било терање Божића. После богатог ручка младеж је јездила на коњима гонећи Божић који је прошао читаву седмицу. Симболично су гонили стару годину са свим злима које је донела ако није била родна година или ако је био помор стоке или ако су биле кише и поплаве. После јахања су се враћали кућама и седали поново за пуну софру, а жене су их служиле „васиљицама“ колачима премазаним медом. Звале су се тако јер су падале на Светог Василија. Домаћину је служена свињска глава од божићне печенице, која је остављена да се једе на тај дан.
Када сам и ја био дете у нашој кући је био овај обичај. У народу није постојао неки нарочити начин честитања Нове године. Српска православна црква Нову годину рачуна од 1. септембра јер од тада почињу црквени празници и службе. У Милошево доба почиње државна администрација да ради по западном устројству и он поче да честита Нову годину странцима а њему почеше да честитају његови поданици. Овакав обичај је био у градовима а не у селима. По угледу на новогодишњи дворски бал који је у Паризу организовао Наполеон Трећи и код нас почињу балови, а увео их је „у моду“ кнез Михаило. Балове су изузетно уважавали краљ Милан и краљица Наталија. Изузетно лепа, префињена, горда уживала је у музици и плесу.
Дакле, хук балова и игранки је у Србији био после 1876. године када се оснивају „танцшуле“ и учитељи играња стилизује наша народна кола у салонска тиха кола. Прво је свирана и играна Србијанка, па неки валцер, па онда коло краљице Наталије, па полка. Дакле једна страна па једно српско коло до поноћи и од поноћи. Знате ли зашто се у поноћ гаси светло? Домаћин излази и говори: Госпође и господо, имам да вам јавим једну тужну вест: Стара година је умрла и сада ћемо је сахранити… У том тренутку би се „утулиле“ лампе а потом би се упалиле и оџачар у гаравом оделу би узвикнуо: „Срећна Нова година“.
Увођена је и девојчица у беломе са пуним рукама цвећа, која је престављала Нову годину. Музика би засвирала „туш“ и после честитања би настала „журка“. Био је и обичај да се пусти „ђилкош прасе“, које је гроктало и цикало јер није умело да се снађе уз појачану вриску и цику дама. Момци су јурили да га ухвате јер ко га ухвати биће срећан. Од колача су служени „салчићи“ где би се у један стављао златник. Нешто слично као данас пара која се ставља у Божићну чесницу.
Бајлонијева пивара
Бајлонијева пијаца име је добила захваљујући Чеху Игњату Бајлонију, који је у Београд донео револуцију у производњи пива.
На месту данашње Бјлонијеве пијаце биле су баште баштованлука и баре за заливање. На крају Цетињске улице била је кафана „Цетиње“.
По доласку у Србију 1855. године у потрази за бољим животом Чех Игњат Бајлони открио је, а затим и откупио малу ручну пивару у подножју Скадарлије. Ова фабрика међу првима је користила енергију електричне централе, а производи ове мануфактуре већ 1900. на Светској изложби у Паризу освајају значајне награде. Модернизацијом производње пива у Београду у 19. веку овај чешки предузетник дебело је задужио Београђане, који у знак захвалности одлучују да некадашњу мочвару наспрам пиваре назову његовим именом.
На месту пијаце била је мочвара препуна маларичних комараца. Игњат Бајлони је исушује и између два рата ту ће никнути први “кванташ”. После Другог светског рата, када се на Бајлонију могло пазарити и на мало, пијаца добија званично име “Скадарлија”, које ни после 60 година нико не користи, већ је сви зову Бајлонијева пијаца.
Да ли сте знали какве везе имају први Београђани и мамути са пивом?
Први најстарији Београђанин је назив за фосиле човечије лобање Хомо примагениуса пронађене 1892. године у Београду. Остаци лобање припадају средњем каменом добу и са осталим проналасцима допринели су стварању слике живота неандерталаца на нашем простору.
Али какве везе има пиво са овим проналаском?
Наиме, овом проналаску претходио је долазак Чеха Игњата Бајлонија у Београд 1855. године. Бајлони је дошао са породицом на позив своје сестре и зета, који су већ живели у Србији. Он је планирао одлазак у Америку, али историчари бележе да се предомислио након што му је зет написао: „Долази, нема боље Америке од Србије“.
Три године након доласка у Београд, 1858. године, Бајлони је отворио кафану, која је међу грађанима била позната и као пивница. Названа је Бајлонијева кафана. Игњатов син, Јаков Бјалони, изучавао је бачварски или пинтерски занат. Искористивши своје искуство у раду са пивским бачвама, проценио је да ће пиварство бити профитабилан посао.
Породица Бајлони озбиљније почиње да се бави производњом пива 1880. године када су откупили малу ручну пивару. На њеном месту, саграђена је већа радионица за производњу која је опремљена, за то време, веома модерним машинама. Постављени су уређаји у којима се пиво кувало на пари, проширени су подруми, а пиво се хладило у бетонским цистернама. Ова пивара је међу првим местима у граду где се користила електрична енергија, а уведена је механичка обрада уместо ручног превртања јечма. 1892 . године почиње изградња нове Бајлонијеве пиваре на простору Скадарске и Цетињске улице.
Познато је да је крајем осамдесетих година XIX века подигао једну од зграда за потребе пиваре Бајлони. Наиме, Игњат Бајлони, због тешке економске ситуације претходног власника Јована Брабеца, откупљује производњу и сам плац на коме се пивара налазила 1888. године, и под именом „Игњат Бајлони и синови” и исте године започиње са пиварском производњом. Пивара је након уласка у фирму „Игњат Бајлони и синови” предата на управу Јакову Бајлонију, који је убрзо откупио и околна имања чиме је проширен плац пиваре. Набављао је нову пивaрску опрему из Аустроугарске и Немачке. Снабдевање главном сировином, водом, решено је тако што је изграђен сопствени водовод, којим се вода црпела из Дунава. Пивара је имала седам занатских радионица за разне потребе као што су: бачварска радионица, коларска, столарска, сарачка, ковачка, механичарска и електротехничка. У фабричком кругу становали су сви стручни мајстори и стално запослени радници, при чему је пивара имала шест станова за стручне мајсторе и десет соба са 110 лежаја за смештај радника. Судећи према данашњем изгледу, зграда коју је подигао Јован Смедеревац је двотрактног решења основе, са академизмом као стилском базом кад је реч о троделној хоризонталној и вертикалној подели фасадe, која је остварена уз помоћ подеоних венаца и јонских пиластера. Присутни су и елементи сецесије у виду украса од кованог гвожђа на балконима, декорацији прозора и улазних врата, као и камених украса у виду женских глава. Како није у потпуности сигурно која је била намена ове зграде, на основу изгледа и физиономије, може да се закључи да је служила за смештање радника и мајстора, и обављање административних послова за потребе пиваре.
Тада долази до укрштања са великим историјским открићем. Приликом радова и ископавања темеља за нову зграду пронађена је чувена лобања неандерталца. Фосили су пронађени на дубини од два и по метра. Поред тога, пронађено је око десет зуба изумрлих слонова мамута. Тим открићем бавио се професор доктор Ђорђе Јовановић, који је годинама утврђивао истину о београдском неандерталцу. Овде се путеви фосила и пива разилазе, али ће на крају дочекати исту судбину.
Први Београђанин, иако вредан аерхеолошки проналазак, није сачуван. Након Првог светског рата фосилу се губи сваки траг. Постоје индиције да су остаци за време рата закопани у бунар, а локација је изгубљена. Међутим, други историчари кажу да су фосили предати Словенцима на аналзу и да никада нису враћени.
Бајлонијева пивара радила је одлично и за квалитет својих производа добила разна признања, чак и на светским изложбама. До почетка 20. века ова пивара је толико повећала производњу, тако да је годишње производила око 28.000 светлог пива Првенац и Плзен, као и тамног пива Првенац и Салватор. У фабрици је радило око 50 сталних радника и то само мушкараца.
Као и за велики број других производњи, ратови су пореметили рад ове фабрике. Током балканских ратова производња се знатно смањила, а за време Првог светског рата рад је био потпуно обустављен. У периоду између два светска рата покушано је да се обнови производња. Производили су се: светла пива Првенац и Експорт, Ускршње црно пиво, Империјал карамел пиво, Стаут црно пиво спремљено на енглески начин и специјално црно пиво. Међутим, пивара није успела да се опорави и послује као пре ратова. По завршетку Другог светског рата пивара је национализована под називом Београд. 1963. године настаје БИП – Београдска индустрија пива и безалкохолних пића. Формирана је од пивара Београд и 7. јули, као и предузећа Безалко. До краја 1989. године стара Бајлонијева пивара послује под називом БИП ООУР Фабрика пива Скадарлија. У склопу пиварског комплекса изграђен је и један од првих тржних центара у Београду.
2006. године БИП је пивару продао фирми Стар иммобилиаре ДОО. Поред пиваре продате су и пивнице Велика Скадарлија, Бајлони, Александар и пословно-тржни ценар Скадарлија. Већ наредне године комплекс је препродат.
Да ли сте знали да је још давне 1934. године у Београду основан и договорен први картел између пиварија које су у то време владале тржиштем у Србији. Након кризе која је тих година озбиљно утицала на промет и зараду домаћих пивара, а по иницијативи два највећа произвођача овог пића Вајферт и Бајлони договорен је картел пивара у септембру 1934. године.
У Београдски пиварски картел ушли су: Вајфертова пивара која је добила 45.8% тржишта, затим Бајлонијева са 19.66%, сви остали пивари као што су били Михајло Косовљанин из Јагодине, Деоничарска пивара из Сарајева и Парна пивара А.Д. из Скопља добили су остатак. Наравно , као и данас, Београд је био посебан део тржишта и омиљени део колача свих, па је подела Београдског тржишта имала посебан договор. Вајферт се изборио за чак 62.68%, док је Бајлони узео 21.25% удела у Београду.
Ипак Картел није обезбедио веће зараде, продаја је опадала, а смрт Игњата Бајлонија Млађег је сигурно утицала на пословање ове пиваре. Све ово је наравно довело до великих сукоба који се 1936. године између Вајфертове и Бајлонијеве пиваре са једне стране и Београдских угоститеља са друге. Наиме, трговци су својевољно продавали пиво по нижим ценама у својим радњама, неки су из протеста чак и престали да точе ово алкохолно пиће. Овај сукоб је имао негативне ефекте за све пиваре. Београђани који мало више проводе времена у градским кафићима сведоци су да се и данас води жестока борба између пивара, само што су сада главни играчи нажалост стране компаније. Зато смо хтели да у Београдске приче уврстимо и некадашње Београдске пиваре као битан елемент који је утицао на чувено Београдско угоститељство.
Извор : Историјски архив Београда
Крај око Бајлонијеве пијаце био је познат и по томе што су боеми из скадарлијских кафана ујутру ту лечили мамурлук. Јутра на Бајлонију често су се дочекивала уз бурек или погачице.
„ Чињеница да је “Змајко” поред пијаце могао да ради искључиво ноћу, будила је посебни жар у нама. Ту бисмо по целу ноћ певали и бекријали“, присећа се Александар Латиновић.
Док је ресторан „Вашингтон“ био „господска“ кафана, дотле је „Змајко“ била кафана у којој сваки час може да се заподетне кавга. Ево једног мог догађаја из студентских дана. Како сам становао у Хиландарској улици а јунски испитни рок је увелико трајао, негде око поноћи спопаде ме на нервној бази неиздржива глад. Како ми је „Змајко“ био у близини а била је једна од 4-5 кафана у ширем центру града, које су радиле преко целе ноћи. Одох да вечерам цревца на жару. Наручих и чим ми келнер донесе порцију приђе ми један грмаљ од близу два метра и узе тањир. Пожалих се келнеру који ми рече да наручим нову порцију, што и урадих. Он ми опет приђе и узе и тај тањир са цревцима. Келнер је све то гледао и рече ми: Ако наручиш нову порцију, узеће ти. Зато плате ове непоједене и бежи, док још и не добијеш батине“. Шта ћу платих, али глад ме спопаде све јаче и ја се упутих пешке до савског пристаништа, где је радила такође целе ноћи кафана коју су сви звали „Промаја“, јер су биле честе туче и није се стизало са поправљањем прозора па је зато дувала стално промаја, па јој је отуд и наденуто име. Коначно нешто поједох и вратих се кући пред зору. Кафане „Промаја“ више нема. Мислим да је на том месту стаклени кафић „Саванова“.
Такође је била позната и кафаница „Последња шанса“ у Ташмајданском парку која је радила до зоре. И данас волим да одем до ње, попијем еспресо и присећам се дивних прохујалих времена.
Овај крај Београда био је познат и по ледарима који су разносили табле леда по кућама и трговинама за оне који су имали фрижидере израђене од масивног дрвета обложене металом. Како су ове “ледене кочије” врло често тутњале око Бајлонија, многи дорћолски дечаци жудели су за бар једном вожњом. Београђанин Александар Латиновић био је један од срећника који је то и успео.
За време летњег распуста сам испред своје зграде на тротоару понедељком и средом чекао татиног пријатеља чика Перу ледара. Имао је кола у облику велике зелене кутије у коју је могло да стане, чини ми се, око 400 килограма леда – присећа се Александар.
Ондашње домаћице су за своје „ајс-касне”, претече фрижидера, могле да бирају од кога ће набављати лед: поред фирме Шонда лед су могле да поруче од Вајферта или Бајлонија. Они су правили лед за кафане, које су снабдевали пивом, али и за домаћинства. На фотографији се уз Улицу Београдску спушта доставно возило које је припадало Кланичком друштву и које је развозило лед београдским домаћинствима. Кланица, касније БИМ Славија на Вилиним водама код Панчевачког моста.
На доњој фотографији видимо како је изгледало разношење леда у Београдској улици изнад Славије.
Евангелистичка црква, Битеф театар, Сквер Мире
Једна од мистичнијих грађевина у граду свакако је Евангелистичка црква иза Бајлонија. Изградња је започета 1940. године, али је градња прекинута због рата који је убрзо избио. По завршетку рата зграда је национализована, а у њу су убрзо ушетали Архив Југославије и радионица Позоришта “Бошко Буха”. Крајем осамдесетих зграда је реконструисана и адаптирана за потребе Битеф театра, који се налази у несуђеној цркви.
Мира Траиловић је један од оснивача, а потом и дугогодишњи управник познатог позоришта у Београду – Атељеа 212. Рођена 22. јануара 1924. године у Краљеву као ћерка Андреја Милићевића који је превео више од 36 дела француских класика и Радмиле Симић, професорке француског језика. Милан Симић, управник Народног позоришта, био је њен деда.
У Београду је похађала Другу женску гимназију, као и средњу музичку и глумачку школу. Од 1944. године радила је као спикерка и уредница Драмског програма Радио Београда. Својим гласом освојила је све слушаоце. Овде је упознала и свог будућег супруга, Драгољуба Гуцу Траиловића, тадашњег спикера, а каснијег дописник Политике из Париза.
Како су је привлачили телевизија, драма, режија и позориште, 1950. године завршава Високу филмску школу, а први деби имала је две године пре дипломирања. Режију је дипломирала 1956. године на Факултету драмских уметности у Београду, а нешто касније је на истом факултету била професор радио-режије дужи низ година. Исте године, 12. новембра, њеном режијом Фауста, у сали са 212 столица у дворани некадашње новинске куће Борбе отворено је авангардно позориште Атеље 212. Под њеним вођством, Атеље је убрзо постао позориште познато свуда у свету, као и прво позориште са подручја СФРЈ-а које је позвано да гостује у САД-у после Другог светског рата. Године 1968. године, пубилика остаје без текста након извођења мјузикла „Коса“ у њеној режији. Било је то прво извођење ове поставке у Европи после америчке праизведе овог култног мјузикла.
Заједно са Јованом Ћириловом, 1967. године основала је Београдски интернационални театарски фестивал – БИТЕФ, који је настао у Атељеу 212. Захваљујући њеном шарму и таленту за убеђивање, на БИТЕФ је доводила имена као што су: Семјуел Бекет, Питер Брук, Жан-Пол Сартр, Боб Вилсон, Ливинг театар, Пина Бауш, Ла Мама, Гротовски и многи други.
Фестивал је основао своје БИТЕФО-ово, односно Мирино позориште – БИТЕФ театар, који од 20. БИТЕФА организује фестивал и води програмску политику у духу БИТЕФА. У наставку прочитајте део текста Мире Траиовић са отварања БИТЕФ-а.
,,Уметност почиње тамо где се сложе неке тајанствене и непознате силе унутар човека и епохе. Срећна сам што ће Београд имати још једно место где ће уметници и гледаоци покушавати да ту тајну, људског постојања, каткада дотакну.“
Мира је скромно говорила да не мари за награде, иако јој ласкају, а толико их је добила. За живота је одликована највишим одликовањима Француске. Део свог живота провела је у овој земљи, у Паризу, у Театру нација. Мира је умрла 7. августа 1989. године , само неколико месеци након што је добила своје позориште. Сахрањена је на Новом гробљу, по својој жељи уз присуство најуже породице и најближих пријатеља, Убрзо је добила и свој сквер, Сквер Мире Траиловић, простор испред БИТЕФ театра. Такође, Велика сцена Атељеа 212 од 2014. године носи њено име. Извор : Wикипедиа, Театар Битеф.
Булевар деспота Стефана
Деспот Стефан Лазаревић је колико ја знам личност која има две улице у истој општини Стари Град. Има ову и Високог Стефана улице. Улица се звала Кнеза Павла и 29. новембра.
Улица повезује данашњи Трг Републике са Карабурмом, Хаџи Поповцем и Звездаром. Први назив улице био је Баштованска, јер је улица формирана просецањем башта. Од 1872. до 1940. године носила је назив Кнез Милетина (по кнезу Милети Јакшићу). Од 1940. до 1946. звала се Кнеза Павла (по кнезу намеснику Павлу Карађорђевићу). Од 1946. године звала се 29. новембра по Дану Републике СФР Југославије, а сада се зове Булевар деспота Стефана.
Ова улица настаје изградњом Палилуле и формира се пресецањем многобројних башата јер су се Палилулци дуго бавили баштованлуком. Улица је вековима била „вишњички пут“, којим се из града ишло у села Вишњицу, Миријево, Сланце или Велико Село. Од Видинске сада улице Џорџа Вашингтона до Каја бурме (Карабурме), џада је била равна. Овај други део до Цетињске улице је била блага узбрдица и овде се завршавала улица. Све до 1918. није било пута од Цетињске до Скадарске улице. Ишло се Зетском улицом до Скадарлије па навише до Народног позоришта. За старе Београђане Цетињска улица је била“преко света“ и тек 1900. године се уредила улица од Македонске до Бајлонијеве пијаце и граде се лепе партерске куће.
У књизи Симе Ц Ћирковића: „Надимци старих Београђана 1830-1940“, о њему пише, а ја препричавам: Кнез Павле енглески Балканац није био по мери нашем народу, јер је био савршено љубазан, префињен, достојанствен, аскета и волео је уметност. Све је то била његова друштвена фасада, јер се изродио у великог политичара који вешто окреће све око себе. Није се упуштао у отворене сукобе, све је радио иза завесе у кулоарима. Подржао је Влатка Мачека у стварању Бановине Хрватске јер је сматрао да је Југославија тиме ојачана. Срби су га поред осталог и за ово мрзели. Војска је о њему имала лоше мишљење, али су га зато дипломате цениле и поштовале.
Злобници су говорили да није син кнеза Арсена који је у време његовог зачећа био на лечењу.
Енглези су га одбацили када је схватио моћ и јачину Немачке и Хитлера. Принце је послао емисаре предвођене председником владе Дргишом Цветковићем да потпишу Протокол о приступању Тројном пакту и да земљу спасе зла рата, али је војна хунта сматрала да је издао националне идеале. Послали су га у избеглиштво. „Личну драму до краја живота носио је у себи, јер је био аристократ духом и појавом, до краја неодгрнута национална величина, разапет личним крстом једног Карађорђевића, осуђен да и после смрти тражи свој пут“.
У истој књизи, описан је блиски сарадник кнеза Павла, Александар Цицар Марковић. Милош Црњански га описује као уљудног и поноситог дипломату који мало говори, али учтиво пита. Многи су се питали како је човек тако просечне памети дошао до доктората и то у иностранству. Кажу, да је за време преговора у бечу, марта 1941. године отежао и приметно оћелавио.
Међу улицама којима је некада ишао трамвај је и Булевар деспота Стефана, некадашњи Булевар 29. новембра – бивша улица Кнеза Павла. Туда је возила првобитна линија 9, а на углу Скадарске улице некада је постојала и кафана истог имена – “Деветка”. Реч је о првој кафани Аце Деветке, једног од најчувенијих београдских угоститеља. Данас је на том месту ресторан “Два бела голуба”. Њени први и најчешћи гости, били су возачи трамваја број девет, чија је почетна станица била ту, у близини. Долазили су редовно, рано ујутро, на доручак, пиће и кафу. Кафана је по њима и добила име “Деветка”.
Ординација др. Душана Стојимировића, Булевар деспота Стефана број 61
Зграда и ординација су на углу Палмотићеве и деспота Стефана где су окретали аутобуси из Борче, Овче, Крњаче и где је била пицерија „Калимеро“ када сам био момак и живео у Хиландарској улици. Зграда је подигнута 1909. године. Зграда је класична, с тим да је улаз са стране због дискреције пацијената а и да радња у приземљу буде већа. Кућа је имала три дућана који су били увек празни јер нико није хтео да их узме ни под најјефтинију кирију јер то био „мртав крај“. На спрату у 5 соба је под кирију од 120 динара месечно живео песник Драгутин Илић.
Негде око 1903. године калдрмисана је улица све до Кланице а иза Кланице је постојала и Штофара. На углу ове улице са улицом Војводе Добрњца биле су Краљеве штале које су срушене. На углу са Таковском улицом била је кафана „Сунце“. Овај крај су звали „Кланички крај“ јер су њему становали месари, шкембари, цревари, кобасичари..
Архитекта Емерих Штајнлехнер и отац му Јозеф, који је градио Капетан Мишино здање, дворове Обреновића, Министарство финансија
Архитекта Емерих је био први српски дизач тегова. Дизао је бурад пуну воде, коју је мерио на ваги на сточној пијаци. Касније је добио истрошену топовску ђулад коју је ковач истопио и направио прве тегове. Обучен у трико са бртелама вежбао је на Калемегдану уз чуђење шетача. Но, без обзира на његов у то време чудан хоби био је одличан архитекта и потписао је пројекте у Таковској 3 (ту је био за време рата базен), Господар Јовановој 81, Шафариковој 5 (чувеном Клубу код Шаце из мога доба), Проте Матеје 54, Смиљанићевој 34, Крунској 54… као зграда апотеке уз хотел Москва.
Др. Стојимировић је на спрату лечио у ординацији а приземље је издавао као и станове у дворишту. Један од крајџија је био и Бен Акиба – Бранислав Нушић, који је бележио догодовштине из ординације. Пола Београда је сматрала доктора лудим а пола се Београда лечило код њега. За време Првог светског рата био је управник свих болница, јер је једини остао. Лечио је бесплатно и тако настаде легенда о њему. Није се женио, није имао деце.
Иако је био пријатељ са Нушићем никада није био у позоришту, као и на сахрани. За покој душе би у кафани одсуо вина или ракије, уместо суза. Ето још једног обичаја за који нисмо знали како је настао, а и данас је у употреби.
У својој омиљеној кафани Коларцу је читао писма психијатријских пацијената који су му писали како желе да га убију. Једна пацијенткиња, учитељица је замишљала да га везује и у кофи га спушта у бунар везаног. Они једу око бунара, али њему не дају. То су била његова љубавна писма и изливи љубави.
Живот му је имао обрте и био је пун противречности. Иако, несташан и враголаст био је најбољи ђак у школи. Када је решио да студира медицину у Бечу или у Паризу набубао је француску и немачку граматику и из сваког језика научио по 2-3 хиљаде речи. На 4. години медицине, оболео је од туберкулозе. Отишао је да лечи на море и био је у Задру и Дубровнику и излечио се, али се коцкао и зарадио је приличну своту. Легенда каже, да је једне ноћи, очекујући смрт и живећи разуздано и „лудо“ зарадио на картама око 500 дуката и да се онако у одушевљењу и оженио. Чешки богаташ и бадаваџија Шкода боравио је са својом јахтом у Дубровнику, где се целу ноћ картало, пило и веселило уз музику, жене и вино. Коцкајући се на јахти чешког ауто магната Шкоде зарадио је приличну своту дуката. Одличан живот му је пријао, оздравио је и завршио је медицину.
Био је посланик радикала али пред убиство Обреновића и опет уђе у невоље када на власт дођоше Карађорђевићи и за казну га послаше у забити Губеревац. Отворио је и болнице у Топоници и Ковину. У Ковин је бродом превозио оне с ума сишавше, али је имао муке јер су хтели да се купају у Дунаву. Да би био безбедан транспорт са ума сишавших направио је конвој: напред су ишла два умоболника, који су носили државну заставу изаставу Црвеног крста, између њих двојице ишао је Стојимировић, а за њима поворка лудих жена и људи који су певали. Говорио им је да их води на излет. Болница у Ковину је бивша касарна аустроугарске војске и он им рекао:“Сада имамо нову кућу, децо“. Највећа мрља у каријери је била што је потписао налаз да је принц Ђорђе Карађорђевић дементан. Правдао се да су га из двора притисли и да је морао да потпише. У ресторану Коларац се правдао да он није то учинио, потписао би неко други. Душан Стојимировић је толико зарадио да је саградио неколико кућа. Живео је скромно, без аута и луксуза. Имао је само две страсти: ординација и кафана Коларац. У 85. години је умро и сахрањен у родном Смедереву а радио је до 84. године све до 17.08.1956. године. Ето судбине. Принц Ђорђе је био везан и изолован и једино га је обилазио пријатељ и учитељ Мика Алас. Из психијатријског заточеништва ослободиће га Немци.
Јован Смедеревац допринео је развоју индустрије у Београду и учешћем у изградњи пруге која је повезивала Београдску кланицу са главном железничком станицом. Ова пруга изграђена је 1899. године и повезивала је станицу Сточни трг са станицом Београд–Кланица, а одатле даље са главном београдском железничком станицом. Ова пруга је на захтев Кланичког друштва грађена упоредо са изградњом Београдске кланице, чије зграде су подигли архитекти Милош Савчић и Данило Владисављевић. Станица Београд–Кланица имала је велики економски значај за Србију. Градња Кланице на Дунаву започета је 1895. године према Закону о помагању кланичких предузећа из 1885. године, који је прописивао и изградњу одговарајућих железничких веза са овим погоном. Једноколосечна пруга која је пуштена у рад 1899. године ишла је од Железничке станице, уз саму обалу реке Саве, пружала се кроз пристаниште по савском кеју испред зграда са дућанима, па настављала око Доњег града, преко Јалије до Кланице. На тој прузи, која је временом добијала нове колосеке, била је отворена и железничка станица Кланица, касније, од 1936. године, Дунав станица. Кланичка пруга је била слепи колосек до изградње Панчевачког моста, када је допирала све до Баната. У међуратном периоду пруга је прерасла у индустријску пругу за опслуживање дунавске индустријске зоне.