Стари град, Улица Македонска
Улица Македонска
Улица Македонска се од 1872. до 1896. звала Кастриотова. Од 1896. до 1920. године звала се Македонска. Од 1920. до 1946. године звала се Поенкареова. Од 1946. до 1952. године звала се Стаљинградска, да би после разлаза бивше Југославије и бившег Совјетског Савеза поново био враћен назив Македонска 1952. године.
Да се мало подсетимо ко су била ова два велика човека, по чијим именима је ова улица носила називе.
Ђурађ Кастриот Скендербег и његова породица Кастриот(ић) води порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете. Скендербегов деда, Павле Кастриотић, доселио се у Јањину у Епиру као српски кефалија. Скендербегов отац, Иван Кастриот, био је кнез Епира. Његова мајка, Војислава, била је принцеза такође српског порекла , ћерка Гргура Бранковића и унука чувеног српског витеза Вука Бранковића. Иван Кастриот је био међу првима који се супротставио упадима Бајазита I, међутим, његов отпор није имао никакав значајан ефекат. Султан га је натерао да плаћа данак, а да би осигурао верност племића тих крајева, Турци су одвели Ђурђа заједно са његовом браћом као таоце.
Скендербег је у Љешу 1444. године сазвао племенске главаре Арбаније и Црне Горе, како би се заклели да ће заједнички ратовати против Турске. Постао је вођа тада формиране Љешке лиге. Због борбе против Османлија прво га је глорификовала Католичка црква, иако је током свог живота био и муслиман и православац, а убрзо и словенски народи са Балкана, који су га сматрали својим националним херојем. Крајем 19. века албански националисти су, у недостатку албанске средњовековне државе и њених хероја из тог времена, почели са албанизацијом Скендербега и његове побуне. Скендербегова борба против Османлија, међутим, није била општи устанак становника Албаније против Османског царства. Становништво великих градова у Албанији, који су на југу припадали Османлијама, а на северу Венецији, није га подржавало док су његови борци припадали различитим етничким групама попут Срба (Словена), Албанаца, Грка и Цинцара (Влаха). Османски војници против којих су се борили нису били Турци из Анадолије, већ локално, већином албанско становништво које је било вољно да се бори против мањинског дела припадника свог народа у редовима Скендербегових снага.
Почев од 15. века Скендербег је био предмет бројних књижевних и уметничких радова. Скендербегове војне вештине су Османлијама представљале велику препреку и у многим западноевропским земљама сматран је примером борбе хришћанства против османских муслимана.
Ремон Поенкаре био је француски политичар. Био је министар у више наврата и један од најзначајнијих фигура у Трећој француској републици. Био је председник државе у периоду од 1913. до 1920. године, у време Првог светског рата у коме се решавала судбина српског народа.
Пашонин конак
Пашонин конак или некадашњи хотел „Булевар“ је на месту где се налази кафана „Зора“ на углу Македонске и Браће Југовића. У тој дугачкој згради на „лакат“ налази се низ занатских радњи, ресторан „Србија“ и биоскоп „Балкан“. Ову дугачку згарду саградио је Грк, кир Ђорђе Пашон и отворио је гостионицу „Пашонин конак“. О овоме сам писао у линку Зејрек, Улица Браће Југовића.
Тамо где избија Скадарлија у Поенкареову (Македонску) улицу биле су једна према другој две знамените кафане старога Београда, од којих једна и сад постоји под именом “Хотел опера” (данас биоскоп “Балкан”). То је некад био чувени Пасонин “Булевар”.
“Булевар” је некад била само зграда, која је и сад на Поенкареовој улици, а према Позоришној улици је била велика и лепо уређена башта, где се цео Београд збирао, и где су се проводиле многе будне ноћи. Доцније, у тој башти назидана је велика сала спојена са ранијим локалом, те је служила за игранке и свадбе, све док се није назидала Коларчева сала. У тој сали је Жарко Савић отворио и прву оперету у Београду.
Од престанка те оперете, сала стално служи варијетеима и биоскопима. Пашонин “Булевар” носи име по оснивачу своме, у своје време најпопуларнијој личности старог Београда, Ђорђу Пашони, о коме постоје многе анегдоте које се још и данас причају.
Преко пута Пашониног “Булевара”, на другом углу постојала је “Еснафска кафана”. То је у ствари била еснафска берза рада. Ту су се у рано јутро збирали зидари, калдрмџије, циглари, тесари и друге занатлије, и ту су долазили они којима су били потребни радници и одводили су раднике на посао. Разуме се, да су с вечери те исте занатлије свраћале у “Еснафску кафану” да оставе један део зараде. Но у тој кафани било је и једно засебно собче, где су често свраћали и други. Тако је у своје време ту стално проводило ноћи ово друштво: Ђура Јакшић, Панта Бесаровић, рачуновођа Министарства просвете, Алекса Шилић, телеграфиста, капетан Марко Петровић, Љуба Недељковић, телеграфиста и Илија”Ћопа”, армоникаш. У тој собици је Ђура Јакшић написао и своју песму “Падајте, браћо!” После ове генерације, ту су собицу притисли великошколци, и држали су је деценијама. “Еснафска кафана”, као зграда, била је својина некога Милоша Жероње терзије, а дуго година ју је држао под закуп Таса Македонац.
Угао Македонске, Дечанске и Браће Југовића. Право су куће у Коларчевој улици. Све куће су порушене, а једино је остала спратна кућа на десној страни где је кафана „Зора“. Лево је „Еснафска кафана“. Пашонин конак или некадашњи хотел „Булевар“ је на месту где се налази кафана „Зора“ на углу Македонске и Браће Југовића. У тој дугачкој згради на „лакат“ налази се низ занатских радњи, ресторан „Србија“ и биоскоп „Балкан“. Ову дугачку згарду саградио је Грк, кир Ђорђе Пашон и отворио је гостионицу „Пашонин конак“.
На фотографији господина Бориса Белингара, приказан је угао Македонске и Браће Југовића. Види се Дом Армије, односно, Ратнички дом у изградњи. Снимио је 1931. године господин Јеремија Станојевић.
На фотографији господина Бориса Белингара, снимљен је угао Македонске и Браће Југовића, где се налази доле ниже фотографија. На углу је пекара са свежим нишким буреком, а мало десно већ постоји кафана Велика Британија, једна од многобројних кафана у Македонској улици.
Највећи број кафана и гостионица Београд добија крајем 19. и почетком 20. века. Град на сваких 50 становника има по једну кафану или гостионицу. Ево, да видимо колико је било кафана у ужем центру. На Тргу Републике било их је 16, у Македонској улици од 40 кућа било је 17 кафана. На Варош капији је било 12, у Скадарлији 7, на Славији их је 9, а на Дорћолу и то у доњем делу Краља Петра било је 16 кафана.
Најпознатија је била кафана „Дарданели“ где је сада Народни музеј. Постоји анегдота да је поред Стевана Сремца који је био професор долазили су и ученици његове гимназије. Како су играли билијар у то време најомиљенију кафанску игру, обрати се једном ученику: Слушај Јоваановићу. Или ти или ја морамо да променим локал…Локал је ипак променио Јовановић“.
Улица Македонска, лева страна гледано из правца Трга Републике. Сада се овде једино налази кафана „Зора“.
Прелазимо на други крај раскрснице где се укрштају Улице Дечанска и Македонска.
Дом Савеза набављачких задруга државних службеника, Улица Македонска 21
Зграда је грађена од 1928. до 1929. године према пројекту архитекте Димитрија М. Лека, једног од најзначајнијих представника академизма у српској архитектури у периоду између два светска рата. Овај објекат подигнут је за потребе еснафске организације, а у тој згради до марта месеца 2014. године налазио се Студио 10 Радио Београда, одакле су потекла најзначајнија дела у области радио драме. У моје време налазила се и продавница грамофонских плоча ПГП Београд, где смо куповали плоче најпознатијих
Кућа Јована Стејића, сада Језуитски манастир, Улица Македонска број 23
Можда сте хиљаду пута прошли Македонском улицом, а да нисте приметили да се у њој налази језуитска Црква светог Петра апостола. Заклоњена иза улаза зграде број 23, претворена у језуитски манастир, ова црква чува реликвију – икону Богородице Београдске, али и мири у себи две супротне стране – религијску, коју носе сами језуити и научну која потиче од човека који је кућу изградио, лекара Јована Стејића.
Kућа с елегантним доксатом у Македонској 21 прича нам две историјске приче које су, наизглед, једна другој супротне. Подигао је лекар Јован Стејић, 1845. године. Стејић се у аналима српске медицине води као један од њених оснивача. Рођен у Араду 1803, студирао је у Бечу, а по доласку у Србију био је лични лекар кнеза Милоша, али и много више од тога. Невероватно да је у то време заговарао идеје макробиотике, превео је с немачког књигу „ Макровиотика или наука о продужењу живота човеческог“. Није штампарска грешка, говорио је макровиотика.
Просветитељство Јована Стејића није толико супростављено исусовачкој пракси, као што се наизглед чини. Стејић је био Доситејевац, заговорник просвећеног хуманизма. Написао је 1850. медицински уџбеник „Антропологија или наука о човеку“, књигу моралних и практичних савета „Сабор истине и науке“.
Успео је да стекне приличан иметак, који се и данас огледа у кући на спрат у средишту Београда. Кућа има неких 400 квадрата, и данас је њен унутрашњи распоред очуван.
Стејић је био заклети научник, просветитељ, врло критичан према религији, тако да није могао ни да претпостави да ће његови наследници 1930. године, продати кућу београдским исусовцима, а ови ће је претворити у манастир.
Данас у манастиру живе троје исусоваца којима је на челу сениор, што одговара по православном, игуман Винко Маслаћ. Некада луксузно опремљен породични дом, данас је скромно опремљен простор. Собе су опремљене писаћим столом, лавабоом, ормаром и рачунаром, док се на спрату налазе заједничко купатило и тоалет.
Католички ред Исусоваца у нашој средини је познат као језуитски ред. Исусовци су основали прву гимназију у Београду, 1612. године, у коју су своју децу слали и Јевреји и Срби из Београда. Још у време турске владавине језуити или исусовци су желели да нађу своје место у Београду.
Почетком 17. века, тачније 1612. године, језуити у Београду оснивају прву гимназију за 32 ученика који су углавном Јевреји и Срби. Касније, током борби против Турака, стајали су на страни хришћана помажући рањеницима и остајући уз њих до самог краја, због чега су многи језуити и сами бивали убијени.
Средином овог века поново су у Београду, али овог пута само као мисионари. Из тог времена посебно је био цењен Томо Главинић који је био прозван апостолом свих народности у Београду. Уживао је поштовање калуђера у Вишњици, а погинуо је 1690. године након што су Турци поново освојили Београд. Већа група језуита у српску престоницу долази тек 1718. Тада на Дорћолу праве своју заједницу, а њихова жупа добија на поклон из Петроварадина велику реликвију – икону Марије Помоћнице, која ће бити прозвана Богородица Београдска. Изнова покрећу гимназију која је уживала добар глас и 1735. имала 77 ученика, а подигли су и цркву посвећену Мајци Божијој на Дорћолу.
Ипак, Београд поново пада у руке Турака те језуити бивају принуђени да беже. Одлазе у Петроварадин и са собом носе само икону Богородице Београдске. Исусовци се у Београд враћају тек 1922. године, а осам година касније купиће кућу у Македонској тада Поенареовој, где су и данас смештени.
Из колског улаза, који је затворен лучном дрвеном капијом, улази се лево и десно у два дела куће. Леви има степениште, којим се пење на спрат и силази у подрум. Галерија на спрату је узана и из ње воде дугачки ходници. Очигледно да унутрашњи распоред није срећно решен за породични дом који тражи отворене, широке просторе за дневни боравак фамилије. Али, је, гле предвиђања, тај унутрашњи распоред идеалан за оно што ће кућа касније постати – манастир.
Након куповине куће Стејића, језуити су, благосиљали привремену капелу – Стејићеву гаражу. Три године касније, 1933. године, одлучили да у дворишту подигну жупни храм Светог Петра апостола према плановима загребачког градитеља Јурја Денцлера.
Међутим, подизање богомоље није текло глатко. С једне стране, Министарство грађевине је одобрило градњу, али се, с друге стране, општина снажно противила и чак “исекла” воду језуитима. Овај проблем, према причама, решен је тако што су жене из комшилука одлучиле да помогну и на главама носиле посуде са водом за радове. Преданошћу радника, црква је изграђена веома брзо и, наредне године, постала је стални дом за икону Богородице Београдске која је враћена из Петроварадина.
Реликвија овог манастира је Богородица Београдска. Икона донета у Београд из Баварског града Пасауа 1718. године, представља Богородицу с малим Исусом у наручју. Сликана је у стилу рафаеловских мадона. Пред најездом Османлија, Исусовци је склањају у Петроварадин. На позлаћеној плочи урезују натпис и на позлаћеној плочи урезују речи који су јој дали назив Београдска: “Из Београда изгнана Девице, својом заштитом непрестано чувај Петроварадинце”. За одбеглим језуитима је остао натпис: “Живи одоше, а у крипти остадоше мртви који чекају другове што ће једном доћи”.
Богородица је враћена у Београд 1934. године.
Првог дана бомбардовања Београда 6. априла 1941. године на језуитски манастир и цркву пале су две бомбе које су Немци бацили из својих бомбардера. Није се запалила, нити је њена највећа реликвија оштећена.
Прва, разорна бомба пала је на цркву Светог Петра апостола. Под силином удара настала су велика оштећења у богомољи, док су и сами зидови попуцали. Друга, запаљива бомба, неким чудом, није се активирала тако да је црква избегла пожар који би је засигурно у потпуности уништио.
Како је писао лист “Политика” – “Тако се догодило да је то била једина римокатоличка богомоља која је истински поделила судбину српског народа”.
Кућа Јована Стејића представља прави драгуљ историје Београда.
Кућа Јована Смедеревца, угао улица Македонске број 36 и Нушићеве број 27
У њој се налази сала за венчавање општине Стари град. Ту смо се 25.11.1973. венчали Љиља и ја. Кућу је за своје потребе пројектовао и изградио инжењер Јован Смедеревац, 1901. године. Пројектована као угаона зграда која има двојну намену, са кубетом над уским прочељем осликава академску традицију. Академски приступ присутан је и у обликовању симетрично рашчлањених фасада с наглашеном хоризонталном поделом зидног платна. Особеност објекта представља његова сецесијска пластична декорација, која га чини једним од првих примера продора нових стилских тенденција у архитектури Београда.
Сецесијском декорацијом су оживљене слободне зидне површине спрата, а чеона фасада је наглашена истуреним балконом са оградом од кованог гвожђа, такође карактеристичним елементом декоративног језика сецесије.
Јован Смедерeвац један је од инжењерa који су крајем XIX и почетком XX века, након школовања у Бечу, значајној европској престоници, који су у српску архитектуру унели нови дух који је допринео процесу европеизације пре свега Београда, а потом и целе Србије. Он је залагањем у оквиру сопственог архитектонског бироа, који је у време када је основан у Србији био новина, па потом у оквиру Београдске општине као члан многих одбора одговорних за питање модернизације Београда, и као члан Грађевинског удружења и Удружења српских инжењера и архитеката, допринео развоју Србије измучене ропством и ратовима. У то време у Србији је било тешко успоставити било какав континуитет, а камоли у изградњи, и тиме на крају допринео обогаћењу српске архитектонске историографије, али и историје индустријализације и европеизације Србије.
Припадао је српској елити која је свој статус стекла, пре свега, образовањем на познатим европским универзитетима. Основну школу Смедеревац је завршио у Баваништу, месту у Банату где је рођен 11. новембра 1854. године, и где је живео у породици столара Ђорђа Смедеревца, који је по вероисповести био грчки православац. Реалку је завршио у Панчеву. На Техничком факултету у Бечу студирао је од 1873. до 1878. године. Према подацима са Новог гробља, Јован Смедеревац је умро 18. априла 1920. године. Сахрану је обавила његова супруга Милева. За његово гробно место данас нема уплатиоца, што наводи на закључак да Јован Смедеревац нема живих потомака. Његова супруга Милева преминула је 17. марта 1931. године, а сахрањена је у породичној гробници у Панчеву. Сахранили су је ћерка Загорка и зет Милан Јаношевић.
У време кад се Јован Смедеревац формирао као стручњак у сфери цивилног инжењерства и архитектуре, на архитектонској сцени у Европи још увек владају утицаји академизма на бази историцизма. На крају XIX и почетком XX века, долази до уплива нове уметности, која је у Паризу носила назив Ар-Нуво, у Минхену Југендстил, а у Бечу сецесија. Почетак двадесетог века у српској архитектури обележила су три стилска тока: преовлађујући академизам »обновљених« европских историјских стилова, национални „слог“, базиран на тековинама српске средњовековне архитектуре и домаћа варијанта Ар-Нувоа, развијана под бечким називом »Сецесија«.
Интернационални методи Ар-Нувоа, односно нове уметности, утврђени у делима белгијског архитекте Виктора Орте и бечког архитекте Ота Вагнера, пренети су на српску архитектонску сцену бојажљиво у виду облика и тема, кад је реч о кованој и штуко декорацији, каменим и керамо-пластичним украсима у виду флоралних, зооморфних и геометријских мотива, док је основа грађевина и даље остајала на бази симетричног и строгог академизма. Потребно је напоменути да нова уметност у српској архитектури није пронашла своје упориште због презасићености историзмом, него из потребе да српска архитектура иде, што је више могуће, руку под руку са европским архитектонским токовима.
Поред Јована Смедеревца, носиоци Ар-Нувоа у српској архитектури су углавном школовани на београдској Великој школи, а своје усавршавање су настављали на академијама и техничким школама у Минхену, Бечу, Карлсруеу, Будимпешти и Прагу и на студијским путовањима по Европи. Међу 40 архитеката овог кова, поред Јована Смедеревца, издавајају се посебно: Виктор Азријел, Милан Антоновић, Никола Несторовић, Андра Стевановић, Данило Владисављевић, Стојан Тителбах, Бранко Таназевић, Димитрије Т. Леко, потом млађи Петар Бајаловић, Ђура Бајаловић, Петар Гачић, Јосиф Букавац, Владимир Поповић, Светозар Јовановић. Занимљиво је да су архитекти око 1880. године називани инжењерима и налазимо их и у архитектонском и у инжењерском одељењу Министарства грађевина. Јован Смедеревац је већ од осамдесетих година био познат међу инжењерима, бавећи се углавном извођачким радовима како у Београду, тако и у унутрашњости земље.
Једна дигресија. Када сам радио у Турској у граду Мерсину на изградњи хотела „Хилтон“ на месту комерцијалног и финансијског директора, видео сам да је архитекта и пројектант и извођач, па нема као код нас одступања у извођачком пројекту, a ни тешких аритектонских захтева, већ се изпројектује оно што се може и изградити.
Гледајући ову дивну зграду Јована Снедеревца, сву ишарану „глупим и неукусним графитима“ сетих се ђачке заклетве, коју прилажем да учимо своју децу.
Угао Нушићеве и Македонске, Десно је кућа Јована Смедеревца, а лево је кафана „Две мегданџије“. Срушена је и данас се на овом месту налази Општина Стари град.
Још понешто ћу вам испричати о животу и делу Јована Смедеревца, у области градњи железнице, јавних зграда и породичних кућа у Србији.
Један од првих његових подухвата по доласку у Србију, био је рад на изградњи пруге Београд–Ниш. У то време, отварање београдске железничке станице било је условљено одлукама Берлинског мировног уговора из 1878. године, након Српско-турског рата. По овом уговору су се српска влада и кнез Милан Обреновћ, обавезали да спроведу у дело Споразум о укључивању српске железнице у систем аустроугарских пруга.
Ратовима економски ослабљена Србија, била је приморана да затражи помоћ страних концесионара, што је довело до склапања уговора са једним од париских акционарских друштава. Од 1880. до 1884. године, захваљујући пре свега финансијској и стручној помоћи страних инвестиција, Краљевина Србија добија прву железничку пругу која повезује градове Београд и Ниш, у дужини од 234,5 км. Поред учешћа на изградњи пруге Београд–Ниш, познато је да је Јован Смедеревац радио и на изградњи комплетне пруге Аранђеловац–Лајковац, изграђене 1908. Иако је после балканских ратова железничка мрежа у Србији била доста скромна, значајно је утицала на развој унутрашњег капиталистичког тржишта, и на размештај производних снага, што је довело до просперитета српске привреде. Када почетком XX века у Београду, почињу да се организују приватни бирои за извођење свих врста архитектонских и грађевинских послова, биро Јована Смедеревца почиње да добија на значају. Као многи инжењери пред Први светски рат, и Смедеревац се бавио подизањем зграда јавне и стамбене намене. Већ 1894. године се наводи као предузимач грађевинар у „Трговачко-занатлијском шематизму Краљевине Србије”, што је значило да се ваћ тада његов приватни биро бавио извођењем свих врста грађевинских радова. Године 1895. био је ангажован приликом изградње Касарне VII пука, на углу Немањине и Ресавске улице у Београду, према плановима архитекте Драгутина Ђорђевића.
Јован Смедеревац је као предузимач био део Грађевинског савета Министарства грађевина 1898. године, а следећа зграда коју је подигао у Београду, и која се сматра његовим најбољим делом јесте кућа на углу Нушићеве и Македонске улице из 1901. Године. Ова зграда је међу првима у Беграду на којој су присутни елементи нове уметности и која је представник интернационалног смера Ар-Нувоа у Београду. Реч је о једноспратници, академски, двотрактно решене основе засеченог угла. Према закључку о учешћу грађевинских инжењера у пројектима стамбених зграда, Смедеревац није могао да пројектује фасаду ове зграде, мада је могуће да је био идејни творац орнаментике. Код зграде је, кад је реч о фасадама, наглашен управо угао због своје богате декорације. Фасада угла објекта решена је на оба спрата у ненаметљивој рустици при чему се у централном делу приземља налази полукружно завршен улаз, док је први спрат акцентован балконом израђеним од кованог гвожђа и отвором завршеним правоугаоним тимпаноном који је обогаћен декорацијом у виду волута и кружног украса у средини, а који су окружени акантусовим лишћем. Бочно од централног отвора и балкона, у висини тимпанона, налазила су се два украса у виду пауновог пера. Угао зграде је завршен куполом у облику зарубљене пирамиде, са окулусима на страницама, и која је надвишена оградицом од кованог гвожђа. Иста кула је поновљена на крају фасаде окренуте ка Нушићевој улици. Окулуси су данас заптивени док остали делови купола нису мењали своју физиономију. Сецесијска декорација у виду флоралних преплета, је поновљена и у тимпанонима прозора бочних фасада. Централни део фасаде у Нушићевој улици наглашен је декорисаном бифором у висини првог спрата и атиком изнад завршног венца. Данас су локали приземља угла нешто увученији у односу на остатак фасаде, па зграда има прозрачнији изглед. Ова грађевина је 1966. године проглашена за споменик културе, као дело значајног српског градитеља, издвајајући се у архитектури Београда по својој декоративности примењеној на свим слободним површинама, што је за време кад је по дигнута представљало почетак ослобађања од крутих правила академизма. Познато је да је Јован Смедеревац већ 1902. године био члан Грађевинско предузимачког еснафа у Београду, а исте године је на збору одржаном у кафани „Код српског краља” изабран у привремену управу заједно са инжењерима Милошем Савчићем, Љубом Марковићем, Ђуром Николићем и Адолфом Штоком. Њихов задатак, као привремене управе, био је да заврше све претходне послове у року од три месеца, као што је на пример упис чланова до избора сталне управе. Такође је био члан Повлашћеног столарског акционарског друштва. Ово друштво је основано како би се бавило фабричком израдом и усавршавања израде столарских артикала свих врста, а посебно оних који су се увозили из иностранства. За покретање посла било је потребно да се сакупи капитал у износу од 500.000 динара, при чему је за остварење овог буџета било нужно прикупљање акција, где је свака акција износила 25 динара. Министар народне привреде одобрио је правила друштва 25. јануара 1902. године. Оснивачки одбор је након тога отворио упис акција и апеловао на све суграђане да се укључе у њихово прикупљање.
У архитектонској историографији се наводи да је подигао мост на реци Ђунис, као и мост на Нишави. Јована Смедеревца су око 1910. године за члана Занатске коморе изабрали предузимачи. Био је један од првих грађевинара са „протоколисаном радњом” по Закону о радњама из 1910. године. Пре Закона о радњама за сваку занатлијску браншу постојали су еснафи, када су и грађевинари имали свој Предузимачки еснаф коме су припадали и зидаро-тесачки мајстори. Ступањем на снагу овог закона, формирана је Занатска комора као врховна инстанца занатлијских организација. Након доношења Закона о радњама, Занатска комора, у чијој је управи као представник грађевинара и зантлија био Јован Смедеревац, на његов предлог је редиговала одлуку о делокругу грађевинара предузимача код извођења високих градњи, коју је одобрио министар народне привреде и која гласи: „Предузимач-грађевинар предузима целу грађевину а поједине даје у израду мајсторима тих заната, а као стручно лице у грађењу зграде он руководи свим пословима на згради; он ради детаље за поједине занате (нацрте и описе) и уопште упућује и надзирава израду грађевине. Према томе предузимач-грађевинар предузима и изводи израду целе грађевине.” Оваква одлука наводи на закључак да почетком XX века, занатски и грађевински послови све више добијају на значају, те да се домен делатности зантлија и грађевинара проширује.
Зграда у првом плану је срушена 70.их година прошлог века и сада је ту паркинг. У средини се види кран када је започета градња солитера „Политика“. Фотографија је из 1962. године. Десно од ње је стара зграда „Политике“.
Зграда „Политика“, улица Македонска број 31
Владислав Рибникар, један од власника чувене породице Рибникар „преодређен је да буде „неко“ и то је остао до краја“. У журналистичкој грађанској кући, какава је била редакција „Политика“, елегантно се наметнуо као први међу једнакома…Био је и шеф Предрагу Милојевићу, недосегнутом освајачу новинских стубаца, писцу Каквог Србија дуго неће имати, те је тиме показао да се сравњује с највећима и да је сам – мистериозно велик….Новинску империју ставио је у службу маршала из Јајца, па је узео министарски портфељ. Ко игра тај и добија. Један од надимака му је био и Влада Монден.“ Симо Ц. Ћирковић: „надимци старих Београђана, 1830-1940.“
Очигледно је тада “Политика” имала висок тираж, што се види по ролнама штампарског папира испред зграде Друге београдске гимназије. Зграда Друге београдске је страдала у Другом светском рату. Уместо старе зграде сада је ту “Политикин” модерни солитер. Школа је у послератним годинама пресељавана прво у зграду Пете београдске гимназије, да би се скрасила на Зеленом венцу у Каменичкој улици као Друга београдска гимназија, и касније је постала Филолошка гимназија.
„ Бермудски троугао кафане“ „Под липом“, „Шуматовац“ и „Грмеч“, Улица Македонска
Некада су „Шуматовац”, „Грмеч” и „Под липом”, кафане у Македонској, на угоститељској карти престонице чинили чувени Бермудски троугао. А онда је дошла нова мода и дунули су ветрови транзиције. Транзиционој мећави најуспешније је одолео „Шуматовац” који, иако прилично модернизован, и даље ради.
Давне зиме између 1969. и 1970. године, радио сам као „баба сера“ у „Шуматовцу“. То је наплаћивање тоалета који се налазио у сутерену ресторана. Одлично се зарађивало као у песми Боре Чорбе: „Мала нужда динар, велика нужда два, друже“, јер су се испијале велике количине шприцера и пива.
На доњим фотографијама преузетој са сајта Стари Београд приказан је стари „Шуматовац“ и сређена башта након рушења малог сквера и пре постављања споменика Моши Пијаде.
У прво време моје младости када сам се преселио у Хиландарску улицу, маја 1967. године, кафана „Под липом“ била је једна од три кафане чувеног „бермудског троугла кафана“ уз Шуматоваца и Грмеча.
Октобра месеца 1968. године, кафана „Под липом“је затворена. У њу се силазило низ пар степеника и улазило у задимљену кафану. Кафана није била у нивоу улице. За мале паре могли сте јести разне гурманлике: цревца у сафту или на жару, шкембиће, бризле, беле бубреге…уз заливање шприцера.
Захваљујући сајту „Црно бели Београд“ и „Штампа из Љубиног киоска“, господина Љубомира Бранковића, подсећам нас старије на растанак од старе кафане „Под липом“. Такође овековечен је велики београдски боем Слободан Марковић Либеро Маркони. Данас је ту ресторан, а пре тога налазила се банка која је отишла под стечај.
Како се силазило у полусутерен са десне стране била је чесма, за прање руку пре и после. Такође нас господин Љубомир Бранковић подсећа на растанак од старе кафане, окобра 1968. године. Група редовних гостију је сазвала опроштајно окупљање.
На радост боема и других редовних гостију старих кафана данас, после више година откако је закатанчен, на престоничку угоститељску мапу вратио се и други угао Бермудског троугла – кафана „Грмеч”.
Постављани су дрвени столови, намештане су беж завесе и бордо драперије, уношена је опрема и друге ствари неопходне за рад једног оваквог ресторана. Да је новим закупцима традиција и те како битна уверио нас је и изглед зидова „Грмеча”. На њима су црно-беле фотографије некадашњих гостију ресторана – Мике Антића, Миће Орловића, Зорана Радмиловића, Оливере Марковић, Раше Попова, Минимакса…
Објекат у коме се налази ресторан саграђен је 1922. године и он припада просторној целини „Стари Београд” која ужива статус претходне заштите. Кафаном у Македонској 32 најдуже, више од три деценије, управљала су „Три грозда”, некада чувени угоститељски ланац.
Све до 2001. године. Тада је истекао уговор. У том објекту смењивало се неколико закупаца. Чувена кафана Бермудског троугла у Македонској радила је до јуна 2011, када је после пожара затворена. Неколико година после тога „Дунав осигурање” је огласило продају објекта, али како она није успела, уследили су адаптација и реконструкција, што је урадила ова компанија. Једно време после тог сређивања, „Грмеч” је био и кутак за уметнике.
Младићи су подједнако волели да заседну и за столове уз прозоре „Грмеча”, са којих су посматрали девојке које „шпартају” Македонском. Најпожељнији сто као осматрачница био је први са леве стране од улаза, с ког се одлично видела штрафта у Македонској. Гости „Грмеча” били су познати и по хорском певању. Некадашњи посетиоци ове кафане сведоче да је госте, када се мало више занесу и почну да ларме уместо да певају, смиривала куварица која би излетала из кухиње и подвикнула.
Својевремено је, иначе, постојало и неписано правило да „Грмеч” походе новинари „Политике”, а „Под липом” наше колеге из Радио Београда. Заједничко састајалиште за оба новинарска табора био је „Шуматовац”. Кафана је дуго била препознатљива и по слици у дрвету Зуха Џумхура, која се налазила лево од улаза.
