Стари град улице: Дечанска, Косовска и Мајке Јевросиме
Улица Дечанска
Ова улица дуго није имала свој назив. Прво се звала Коларска, по занатлијама које су насељавале Теразије, затим од 1872. до 1896. Два јаблана, по јаблановима кији су красили варош све до Трга републике. Од 1869. до 1949. назив јој је Дечанска. Следеће 4 године носила је назив Кардељева да би од 1953. до 1957. поново била Дечанска улица, После смрти Моше Пијаде 1957. дат је назив Моше Пијаде а данашњи назив по трећи пут добија 2002. године.
Улица је кратка иде од Македонске до Трга Николе Пашића.
У моје време у њој се налазила кафана „Прешернова клет“ у којој су се скупљали Словенци на привременом раду у савезним органима.
У овом крају између два светска рата било је безброј народних кујни, где се за мале паре могло јести. Фотомонтажа где се виде ђаци који иду у школу за време рата и порушени део улице где се налази Дом синдиката, данас Комбанк арена.
Пре изградње Теразиског тунела и Дома омладине, негде пре 1964. године. Дом омладине још није саграђен.
Кафана „Топола“ у Дечанској улици, и такси станица око 1930. године
Кућа Браће Шонда, улица Косовска број 5
У Косовској улици у центру Београда од скора се истиче зграда на број 5, где је засјала обновљена свежа фасада. Реч је о породичној кући браће Шонда. Саграђена је 1929. године у стилу академизма. О њима сам опширније писао у делу Дорћол…. и Теразије, биоскоп Звезда..
Дошли су у Београд из северне Грчке из планинског места Клисура. Нушић у белешкама о Зерјеку помиње радњу Николе Шонде на углу данашње Узун Миркове и Краља Петра. Никола је био отац трговца и банкара Михаила Шонде. Нека истарживања, наводе Косту, Константина као оца будућег краља чоколаде. Међутим Душан Поповић у свом раду „О Цинцарима“, каже да су ова два брата Коста и Никола дошли у Београд око 1850. године. Они су говорили грчки и цинцарски. У родној Клисури су посећивали грчку школу. Кад се Михаило вратио са студијског боравка у Швајцарској, отац му је 1902. године подигао фабрику чоколаде, бомбона, кекса и леда. Пројекат је потписао грађевински инжењер Леон Талви. Фабрика на углу Солунске и Цара Уроша у два наврата је дозиђивана, а 1922. године, по пројекту Теодора Побуде и каснијој доради фасаде Алфреда Маја, добијен је модеран изглед широког платна фасаде изнад кога се диже фабрички димњак. У Шондину фабрику данас је усељена једна модна кућа. Фабрика је Михаилу Шонди донела богатство. Према изводу из финансијског извештаја за 1903. годину имала је промет од 128.087 динара, а трошкове 54.200 динара. Михаило Шонда 1911. године подиже биоскоп „Колсеум“ са 500 седишта, музиком уживо и ћевапима који су послуживани.
Породична кућа у Косовској улици имала је приземље, које се давало у закуп за радње, спрат за пријеме, други спрат за становање, а на трећем је живела послуга. Два наглашена троугла на фасади подсећају на тимпанон грчки храм, што ваљда сведочи о хеленском пореклу породице. У овој згради живео је Михајлов сиромашни брат, само акционар његове фабрике. У архиву се чува план изградње по којем је зграда на броју 3 требало да буде скоро исте величине као и суседна, кућа великог брата. Догађаји који су уследили избрисали су Шондин бренд и породични траг. Остала је грчка фасада Косовске 5. Мика Шонда је као један од најугледнијих београдских трговаца и индустријалаца постао је председник управног одбора моћне Београдске задруге. Погинуо је када је током Другог рата бомба погодила ову његову зграду.
Југословенска кинотека, Улица Косовска број 11
Југословенска кинотека носи назив од 1952. године. Она је национални филмски архив Републике Србије, основан 1949. под називом Централнa jугословенскa кинотекa. Током рада, више пута је мењала статус, а данас је, на основу Закона о заштити културних добара, установа од посебног значаја за Републику Србију. Југословенска кинотека је један од оснивача и стални члан FIAF-a (Међународне федерације филмских архива), у чијем чланству активно учествује од 1951. године. Срце установе чини Архив Југословенске кинотеке који обавља основну делатност установе: прикупља, трајно чува и стручно обрађује филмове односно филмску грађу и пратећи филмски материјал: фотографије, плакате , рекламне материјале, документацију, макете, старе предмете из области кинематографије; чини их доступним истраживачима, студентима, грађанству; сарађује са сродним установама у земљи и иностранству, обавља размену филмова и филмске грађе. Један од тренутно примарних делатности Архива је компјутерска обрада огромног броја података сачуваних у његовим стручним и техничким картонима.
Кинотека је отворена за све истраживаче и научне раднике који се баве историјом и теоријом филма. Путем предавања, трибина, промоција изложби и књига, активно учествује у едукацији и ширењу филмске културе у нашој земљи.
“2.Марта.1952. године у реновираном биоскопу “Косово” у Косовској улици бр.11 отворен је Музеј Југословенске Кинотеке” писале су дневне новине пре више од пола века. Од тада до данашњег дана, на истом месту и у истој сали, многи великани нашег филма стицали су, а данас млађе генерације стичу, непроцењива знања о филму, режији, драматургији и глуми гледајући култна остварења седме уметности. Преко 50.000 пројекција је приказано на платну Музеја Кинотеке. а памте се времена када су се карте „тапкале“. У моје време је био изузетно популаран биоскоп који је приказивао старе чувене филмове.
Хотел „Унион“, Улица Косовска број 11
Хотел Унион смештен у самом срцу пословног и културног центра Београда, изграђен је у типичном архитектонском стилу 20-тих година прошлог века, с добро опремљеним собама, погодним и за пословне путнике и за туристе. Климатизовани хотелски ресторан може примити до 200 особа и служи разноврсна јела локалне и интернационалне кухиње у пријатном амбијенту. Клуб сала хотела Унион, која се налази у близини ресторана, савршена је за организовање свих врста догађаја, као што су промоције, конференције и венчања. У моје време у њему су певали Тома Здравковић и Звонко Богдан. Минимум два пута недељно смо одлазили на слушање предивних песам ових чувених певача.
Улица Косовска број 19
Господин Борис Белингар је дао ову фотографију Улице Косовске ка Влајковићевој почетком тридесетих година прошлог века. Данас је ту О.Ш. „Дринка Павловић“. Госпођа Јелена Јанић Љубисављевић је дала свој коментар који преносим: „Прве две приземне куће на фотографији су припадале Анастасу Јовановић. Цео низ кућерака је порушен да би се сазидала школа. На самом ћошку са Влајковићевом је зграда у којој је било грађевинско предузеће „Рад“. На доњој фотографији је је једна од те две куће која је припадала Анастасу Јовановићу.
Друга кућа је била кућа Арсе Дреновца коју је пројектовала Јелисавета Начић. Срушена је када се зидала О.Ш. „Дринка Павловић“
Штампарија „Борба“, Улица Косовска број 26
Косовска бр. 39
У овој згради је било седиште Независне радничке партије Југославије и уредништво “Окованог радника”. Године 1923. на овом месту илегално је одржана Трећа земаљска конференција Савеза комуниста Југославије, чији Централни комитет 1952. године у част Шестог конгреса на броју 39 подиже спомен плочу.
Преносим коментар са сајта „Бранкин кутак…“: Угао Влајковићеве и Косовске. Снимао се неки филм. Преко пута је кројачка задруга „Радна жена“, увек са заставама и радничким оделима и мантилима у излогу. Поред у Косовској улици била је посластичарница, па кафана „Косово“, а сада кафић.
Стара Телефонска централа, угао улица Косовска број 47 и Палмотићеве
Телефонска централа у Београду грађена је од 1905. до 1908. године као двоспратна грађевина. Трећи спрат је дозидан 1925. године по пројекту истог архитекте. Ово је прва зграда у Србији намењена за смештај телефонске централе. Бранко Таназевић успешно је помирио традицију и модерно, пласирајући на њеном асиметричном прочељу, завршеном угаоном ребрастом сецесијском куполом, разноврсне »неоморавске« отворе, полихромне површине и керамопластичне мотиве. Велики прозори широког ризалита заузимају знатне површине зидног платна, док је плитка пластика, сведена на раван фасаде, састављена од псеудомедиевалних розета и шаховских поља. Уз фуге у приземљу, којима се алудира на византијско грађење и преплетну орнаментику, створена је живописна структура, слична остварењима тадашњег српског ћилимарства. Поткровни венац поново је пробијен, а отвори се сходно интернационалној пракси Ар-Нувоа од приземља ка врху бројчано умножавају и димензионално уситњавају.
Зграду у Палмотићевој улици пројектовао је Момир Коруновић, али његовим успешнијим делом сматра се зграда Палате поште код Железничке станице, чија је градња почела две године касније. У немачком бомбардовању 1941. и савезничком 1944. њена фасада је знатно оштећена, а нове власти после рата нису хтеле да је обнове, јер су је сматрале “буржоаском” и “китњастом”. Тако смо добили ружну и безличну зграду која траје до данашњих дана. Записи и фотографије, међутим, сведоче да је ова Коруновићева палата у своје време била искићена масонским симболима. Историчари уметности данас тврде да је Коруновић “инспирацију црпио из српско-византијског градитељског наслеђа” и да је “трагао за коренима националног градитељског стила”, па испада да су овде најраспрострањеније алатке биле шестар и угломер и да су Шумадинци били све математичар до математичара…
Нескривени знаци – Врх зграде, у своје време највише у овом делу града, украшен је наизменично троугловима и висковима, а цела ограда састоји се од испреплетених симбола – шестара, виска и троугла.
Пројекат за зграду у којој је био смештен главни комутатор израдио је доцент Београдског универзитета, Бранко Таназевић. Здање је изграђено, захваљујући чему је касније омогућена телефонска инсталација за око 6.000 претплатника. Заједно са телефонском централом, у исту зграду су биле смештене и поштанска и телеграфска служба, обједињујући све тадашње комуникације на једном месту.Занимљиво је да је зграда првобито требала бити изграђена на регулационој линији Косовске улице, међутим уместо тога је смештена у самој улици јер се у њој већ налазила стара зграда комутатора. Чак се и сам аутор пројекта, Бранко Таназијевић, овоме оштро противио, између осталих разлога и зато што је оваква изградња била против тадашњих грађевинских закона. Зграда је накнадно добила трећи спрат после Првог светског рата, а од 1981. под заштитом је државе као културно добро од великог значаја.
Зграда Министарства пошта, Угао Косовске 47 и Мајке Јевросиме број 13
Зграда Министарства грађена је у периоду од 1926. до 1930. године. У том периоду била једна од највећих зграда у Београду, а пројектовао ју је српски архитекта Момир Коруновић.
Прва Модерна и јавна гаража, Улица Мајке Јевросиме број 30
Гаража је изграђена на имању Влајка Каленића, а по пројекту руског архитекте Валерија Сташевског 1929. године. У зграду је могло да стане око 50 возила и имало је своје централно грејање, као и сву неопходну опрему за одржавање возила.
У њој су били смештени и аутомобили учесника прве београдске међународне аутомобилске и мотоциклистичке трке, одржане 3. септембра 1939. године, о чему сам писао у линку „Париска улица“.
На данашњем месту гараже налази се МУЗЕЈ АУТОМОБИЛА.
