Теразије, непарни бројеви, од Коларчеве улице до Игуманове палате
Теразије су назив данас централног градског трга и улице. До 1946. године Теразије се звало Престолонаследников трг. Из претпрошлог века сачувани су хотели Москва и Касина, реновирана и дограђена кућа браће Крсмановића, познатија данас као Протокол, док је палата Атина, данас кафана, сазидана 1902. године.
На сликама горе је почетак Теразија где су на левој страни бројеви 1,3, 5, 7 и 9. Зграде у бројевима 9 и 11 су срушене и подигнута је бивша „Инвест“ банка, а касније „Славија“ банка. Обе су у стечају.
Трг Теразије обухвата подручје од Сремске улице до улице Краља Милана. Најпознатији је београдски трг. Централни трг у данашњем Београду недвосмислено је назван по турској речи која означава вагу, а неко мисли да је име од речи кула. Некада је турски водовод имао неку врсту куле, која је имала функцију водомера и распоређивала је воду по различитим деловима тадашњег града, па је термин „теразије“ био довољно упечатљив да га ни до данас не променимо. Назив Теразије потиче од турског водовода, прецизније три куле високе по 8 метара чија је намена била да омогуће већи пад притиска како би вода из извора у Мокром Лугу доспела до Калемегдана. Ови водоводни пунктови звали су се ћеризи и били су део зиданог водовода. На њима се мерила количина напуњене воде у буриће. То су радили сакаџије, људи који су продајући разносили воду по граду.
Прва и највећа кула била је на месту где је касније, по жељи кнеза Милоша, изграђена Теразијска чесма 1860. године, друга код кафане Руски цар а трећа код кафане Грчка краљица. Те куле Турци су називали теразије за воду па је и део београдске вароши од Стамбол капије до Симићевих кућа, који су касније преуређени у двор Александра Карађорђевића добио назив Теразије.
Сада вам преносим и фотографију господина Бориса Белингара, са сајта „Црно бели Београд“, чије прилоге сам узео и много сам му захвалан.
„Теразије за време Другог светског рата, сасвим лево код „Акре“ је некадашњи угао са Нушићевом, бившом Пашићевом улицом. Пре „Акре“ је у истој кући био Росулек- касапница позната по квалитетним крем виршлама и осталим ситницама: крајеви и остаци шунке и месних прерађевина, паковани у фишек који су се продавали по повољним ценама. Кућа је једна од многобројних кућа чији је власник био Голуб Јанић, власник хотела Балкан.“
Сада се на овом месту налази Привредна комора и бивша Р.К. „Београд“
Да нема хотела “Касина” на горњој фотографији, ово би био врло тешко препознатљив призор, изглед Теразија, око 1930. године. Фотографија и опис сам преузео од господина Владислава Томановића: “ Са лева на десно: „Акра“ робна кућа, не знам шта је било у мањој белој кући. До ње хотел „Касина“, па хотел и пивница „Париз“, па биоскоп Новаковић где је после рата Топола. До њега (није у кадру) је биоскоп Таково. Испред Такова је била посластичарница“ Игљатовића која се тако и звала.
О постанку имена Теразије историчар и књижевник Милан Ђ. Милићевић забележио је: „Уводећи воду у варош Београд, Турци су дуж онога ђериза, који узима воду из мокролушких извора, на извесним даљинама зидали куле, на које су водоводним цевима изводили воду да би она добила виши скок за свој даљи ток.“ Једна од таквих кула била је постављена на месту где је сада Теразијска чесма. Пошто су Турци те куле звали теразије за воду, овај трг је добио назив Теразије.
На Теразијама су се налазиле, углавном, приземне и једноспратне зграде. Док су градили куле за развођење воде, теразије, Турци нису слутили да ће још тада наденути име централној улици у срцу Београда. Овај део града, као крајња тачка Београда у време турске владавине, био је врло погодан за сточне сајмове и вашаре па су у те сврхе и постављене велике теразије по којима је овај трг назван.
Први становници Теразија били су ковачи и то не својом вољом већ по наредби кнеза Милоша. На том простору било је пусто поље 1832. када је Кнез одлучио да се сви београдски ковачи и казанџије, а највише их је било у Савамали где су били измешани са турским живљем, преселе на пољану коју је турски паша хтео да искористи као вежбалиште за своје војнике.
Кнез Милош је турске намере предупредио тако што је наредио да поље одмах буде поорано и испарцелисано. Међутим, пресељење ковача није ишло нарочито брзо, чак и уз претње и батине, јер локација на почетку Крагујевачког друма није била превише атрактивна за занатлије.
Такође, иселили су и породице и из Јатаган-мале, насеља око Мостара изнад Хитне помоћи, а испод Клиничког центра и око Железничке станице.
Илија Чарапић, син Васе Чарапића, који је извесно време био и председник Београдске општине, имао је посебан задатак да овим занатлијама дели плацеве на Теразијама. Ко је желео и пристао да огради плац и гради, добио га је бесплатно.
До 1845. на Теразијама није било ни пута ни калдрме а изграђено је тек десетину кућа. Пијаца са Студентског трга премештена је на Теразије 1862. године, а девет година касније премештена је и са тог новог градског трга.
Недалеко од Теразија где је данас Трг Николе Пашића била је кланица за клање стоке. Срушена је и подигнута је зграда Окружног суда. Данас је ту Дом синдиката или Комбанк арена. Пољане су биле где је Градска скупштина и Игуманова палата. Стара турска калдрма и кочијашка станица уклоњене су са Теразија тек 1911. приликом реконструкције на основу пројекта Владимира Лучића а под надзором Јелисавете Начић, прве жене архитекте у Србији. О њој, њеним љубавима и несрећнем животу писао сам у делу описивања Победника на Калемегдану, основне школе Краљ Петар и Цркве Александар Невски, па изволите прочитајте.
Те, 1947. године уклоњене су трамвајске шине, водоскок са фонтаном, сквер са травњацима и подземни клозет. Дрвена калдрма је замењена асфалтом. Саобраћајница је проширена. Почетком 80.их година прошлог века, саграђена су и три подземна пешачка пролаза и Теразијски тунел.
На Новом Београду је 2012. године подигнута реплика Теразија из 30-их година 20. века, која је пре пар година срушена због градње нове аутобуске станице.
Зграда Извозне банке, Теразије број 5
Од броја 7, дакле на левој страни саграђене су савремене грађевине, као што су бивша Инвест банка, РК „Београд“, ПК „Југославије“, „Интеркомерц“ и „Позориште на Теразијама“.
Крајем 19. и у првој половини 20. века Теразије су центар друштвеног живота Београда; Најпознатији хотели, кафане и трговинске радње смештени су овде.
На Теразијама су из периода друге половине 19. века остале само три куће: хотел „Касина“ која је реновиран и дограђен, Крсмановићева кућа, зграда бившег Протокола и хотел „Москва“, такође дограђен и реновиран.
После ратова за ослобођење свих Јужних Словена и уједињења у заједничку државу, разрушени Београд постаје архитектонска позорница на којој су ницали симболи обнове и економског развоја. Један од тих симбола је Палата Извозне банке. Извозна банка основана је још за време Обреновића, 10. маја 1901. године. Банка је имала од самог старта повлашћени положај и успешно је пребродила Царински рат и Први светски рат.
После рата Извозна банка је првобитно имала канцеларију у Кнез Михаиловој улици број 39, у кући др Јована Ђурића. О њему сам писао у делу Кнез Михаилова улица.
Године 1920. Извозна банка је купила земљиште на којем су се налазиле две куће, које су касније порушене како би почела градња зграде. Локација је била на тромеђи Теразије, Коларчева и Кнез Михаилова улица. Градња је почела 1921. године по плановима архитекте Данила Владисављевића. Због смрти архитекте Владисављевића надзор над градњом зграде наставио је архитекта Никола Несторовић 1923. године. Палата Извозне банке завршена и 24. септембра 1923. године банка је почела са радом.
Целокупан надзор је поверен инжењеру Милошу Савчићу о коме можете прочитати у мом одељку када сам описивао зграду у краља Милана број 1 и зграде на Сењаку и Дедињу…
Зграда је имала двадесет станова и 13 локала који су превасходно били за изнајмљивање и била је површине 3.000 квадратних метара на пет спратова. У подруму налазили су сефови и архива банке. Зграда је за оно време имала два лифта, један за запослене а други за станаре. Све просторије су имале централно грејање и посебан систем за расхлађивање у виду великих вентилатора који су били вешто скривени гипсаним детаљима и резбаријама.
На врху зграде је била летња башта за концерте и забаву станара и запослених. На зиду изнад кровног венца се налазе скулптуре Меркура и Преље симболи трговине и домаће радиности. Унутрашњост је била обложена вештачким мермером, мајоликом (украсном керамиком) и гипсом. Намештај је увезен из Немачке. Пасаж за станове и локале данас води у Чумићево сокаче.
Приликом бомбардовања Београда 1941.године зграда је тешко оштећена. Након завршетка Другог светског рата Извозна банка није постојала јер се спојила са многим банкама и звала се Југословенска извозна и кредитна банка, али је 1997, године отишла у ликвидацију. Зграда је преуређена али је задржала првобитну намену као пословно стамбени комплекс. Ипак, Палата Извозне банке и даље поносно стоји у свом сјају.
На овој локацији је била фирма „Инвест-Импорт“, основана 1950. године за увоз и извоз капиталне и инвестиционе опреме.
Последњих деценија сведоци смо необичних зграда које ничу из београдских бетона и оне својим несвакидашњим изгледом свакодневно привлаче пажњу пролазника. Једна таква управо се налази у самом центру престонице, тачније на Теразијама 5, међутим, многи је не могу ни видети. Гледајући са Теразија из Кнез Михајлове или из правца Дечанске, она је тешко видљива. Али, када се уђе у Чумићево сокаче, прво што се примети је ово стамбено чудо.
Наиме, овај објекат је спој традиционалног и модерног, од темеља па до шестог спрата налази се зграда стара око стотинак година, док је на горњем делу потпуно другачији стил који је изграђен 1991. године. Седамдесетих година југословенске банке су се налазиле баш у овог згради, а након што су пресељене, зграда је проширена. Фирма за увоз робе је добила на коришћење, а они су заузврат дозидали последње спратове.
Лифтом је могуће отићи само до четвртог спрата, док се на пети мора ићи пешака. Зграда има два улаза, један је за станаре, а други за надограђени простор.
У згради одакле се улази у подземни пролаз налазила се „Златарна“ Цеље и салон „Клуз“. Годинама стоји „Клуз“ замандаљених врата, уз „Беко“ наша највећа производна конфекцијска кућа.
Светска фирма „Мек Грегор“ је имала своју филијалу у Клузу и конфекција се извозила по целом свету.
Са те стране Теразија била је некада и знаменита београдска кафана “Златан крст”, која је постојала још пре седамдесетих година 19. века. Зграда и данас постоји као својина Владе Лацковића, и лежи одмах до палате банке “Славија” које на жалост више нема, али то није више гостионица, већ је ту једна велика мануфактурна радња. Док је постојала зграда испод стреје над кровом био је златним словима натпис “Златан крст”. Једини натпис ћирилицом, који Аустријанци за време окупације нису скинули, јер га вероватно нису приметили. “Златан крст” је у најбурније доба наше историје играо знатну улогу. Ту, у тој кафани је 1876. године никао родољубиви поклич да се помогне голоруким устаницима у Босни и Херцеговини. У њој су се скупљали новчани прилози за устанике. Ту су се уписивали добровољци. Када је Србија загазила у свој први рат, одатле су, из “Златнога крста” кретали добровољци на Дрину, Делиград и Јавор.
Доцније, по ослобођењу, та је кафана постала збориште либералне Ристићеве странке, мада су у њу радо залазили и конзервативци. Држао ју је тада чувени газда Михаило Јовановић, један од многих симпатичних људи којег је волео цео Београд. За његово време је била код “Златног крста” нарочито чувена кујна, те је Коста Вујић, професор, у њој редовно јео и био је један од најчешћих гостију. Од “Златнога крста” па до Калемегдана била је још између данашње Делинијеве апотеке и “Цара” такође врло позната кафана и ресторација “Хајдук Вељко”, којој је углед нарочито уздигао познати и симпатични Талијан Карло Пероло, један заостали добровољац – гарибалдијевац.
На углу са Теразијама где је ПК Србије и РК Београд била је троспратница вршачко шабачке породице Јосимовић. Налазила се на углу са Нушићевом улицом. Ту се налазила радња Тасе Ристића, пушкара и продавца оружја. Прекопута улице, било је чувено „Пашићево ћоше“ и простирало се све до Безистана. У локалима је била кобасичарска радња Росулека а други дућан је држао стари Јеврејин, мењач девиза.
На спрату је живео Никола Пашић а улаз му је био из Скопљанске улице, сада Нушићеве. Раније је та кућа припадала Томанији Обреновић, која је дала кућу у мираз својој унуци Катарини, последњој љубави кнеза Михаила. По његовом убиству удала се за намесника Миловоја Блазнавца, кажу, ванбрачног сина кнеза Милоша. И по његовој смрти удаје се за свог ујака Михаила Богићевића који је волео ту ватрену жену коју је Чедомиљ Мијатовић звао „црни дијамант“. Како је била несташна у љубави и „дародајка“ једног дана нестаде из куће Богићевића. Породица, послуга, полиција, пријатељи и двор су је тражили, а она је била у кревету са неким великошколцем из Поп Лукине улице. Нормално да је школарцу служила само за „послужење“ а не и да је жени. Школарац, оде код мужа јој и исприча да је код њега. Михаилов брат, генерал Анта Богићевић је вратио кући мужу и сину. Муж јој јадни и фини Михаило Богићевић није могао да преболи срамоту и умро је од срамоте.
У броју 13 налазио се биоскоп „Космај“, кога више нема.
Зграда Робне куће „Београд” и зграда Савезне индустријске коморе, Теразије од броја 15 до броја 23
Пре градње ове велике зграде биле су кафане „ Урошева пивница“ и „Таково“.
На углу са Нушићевом била је једноспратница у којој је између два светска рата била продавница сухомеснатих производа „Росулек“, где су се могли купити сухомеснати производи по приступачним ценама. До ње је била посластичарница Пантелића, позната по изврсним јефтиним колачима. На овој адреси налази се Зграда Робне куће „Београд” на Теразијама или зграда Савезне индустријске (привредне) коморе (како јој је био званични назив), саграђена је 1958. године, по замисли загребачког архитекте Лавослава Хорвата.
Она је убрзо након изградње својим „положајем, величином и обликовањем одредила смернице даљег обликовања и изградње Теразија као београдског средишта“.
Након Другог светског рата Београд се интензивно градио, с обе стране реке Саве. Тако су се паралелно са изградњом Новог Београда, као секундарног центра, главног града Југославије, градиле и Теразије, као чвориште свих градских активности.
Иако су прве опсежне студије за измену простора на Теразија израђене још крајем 1920-их година, између два светска рата, када је и донета одлука да се првобитна стамбена намена овог простора поступно измени у корист јавне, како би новосаграђене грађевине на Теразијама дале не само нову намену већ и нови изглед. Међутим до коначног, истакнутог положаја Теразија у централном делу Београд, оне су кроз неколико деценија морале да прођу низ урбанистичко-архитектонских решења и преживе бројне студије и пројекте, од којих су неки остали ипак недовршени и као такви дочекале педесете године 20. века.
Када је почетком 1950-тих година коначно донета одлука, и расписан конкурс за идејни пројекат, којим је требало да се Теразије обимније реконструишу и дограде блоком зграда између Теразија и тадашњих улица Булевара Црвене армије, Дечанске, Стаљинградске и Коларчеве улице, на сцену је ступио загребачки архитекта Лавослав Хорват. Он је на томе простору, по освајању прве награде на конкурсу из 1954. године, започео градњу зграде Савезне индустријске коморе (СИК), која је током градње преименована у Робну кућу Београд, и са њом дао нове смернице даљег обликовања Теразија, као важног дела Београда
Зграда Робне куће „Београд” пројектована је тако да у благом радијусу, њено јако дугачко прочеље (ширине 365 метара), са хоризонталним низовима кратких прозора и раствореним горњим делом, лежи на колонади стубова увученог приземља.
Овде је заступљена симболика 365 метра дуга је колико има и дана у години. Ево, још једне симболике. Када се саберу све карте у шпилу добија се збир 364, а када се дода Џокер добија се број 365. Затим, 4 различита знака: херц, каро, пик и детелина представљају 4 годишња доба. Боје црвена херц и каро и црне боје пик и детелина представљају дан и ноћ. Шпил садржи 12 карата са сликама што представља 12 месеци у години. Ко не верује нека провери ову „случајност“.
Грађевина оваквог облика и габарита, која је својим смештајем затворила Нушићеву улицу, у каснијем периоду реконструкције Теразијског трга својом величином и обликовањем утицала је на изградњу околних зграда, које су морале да се њој прилагођавају.
Према пројекту из 1954. године зграда је у доњим деловима (приземљу, сутерену, мезанину и првом спрату) имала сталан изложбени простор, који се током градње показао као неадекватно искористив, за њену првобитну намену. Како се на почетку градње утврдило да положај такве грађевине у средишту града треба да поседује интерни садржај шире јавне намене, пре свега трговачке (како је коначно и одлучено), пројект је битно измењен.
Сигурно би најпознатија београдска трговачка фирма, Робна кућа Београд, по унутрашњем уређењу била функционалније пројектована да је Хорват од почетка пројектовања београдске Савезне индустријске коморе имао у виду другојачију намену објекта. Међутим и поред свих компликација током градње успешно је заживела намена објекта која се одлично уклопила у задати простор.
Коначни изглед зграде, након измене пројектне документације, значајно је одступио од првобитног Хорватовог пројекта, јер је инвеститор одлучио да простор преименује, из пословног у трговачки центар.
Тако је током градње значајно измењена функционалност пространих унутарашњих простора, од приземља до спратова, што је нанело штету изворном изгледу објекта, јер је својом величином прелазио габарите изведене грађевине. Такође овом изменом је и доста хваљена замисао архитекте Хорвата, која је предвиђала широк подземни пасаж, опасан низом ексклузивних трговина, и подземном пешачком комуникацијом која је повезивала зграду са супротном страном Теразија, значајно измењена .
Данас се на 7 спрату налази ресторан „Карузо“ из кога се протеже предиван поглед на цео Београд. Ко није био, обавезно нека оде и седне на затворену терасу.
Хотел „Касина“, Теразије број 25
Хотел “Касина” je најстарија зграда на Теразијама. Према подацима из списка кафана из 1860. године саграђен је 1857. године. Не зна се тачно ко је пројектовао ову веома посећену кафану и хотел, али је променила безброј закупаца. То је била једноспратна зграда. Први хотел имао је 4 собе, кафану, кухињу и подрум. Служио је и као сала за читање. Читаоница „Касине“ је била својеврсни „пионир библиотека“ у Београду, нека врста клуб-кафане затвореног типа. Касина за коцкање је отворена 1858. У почетку је хотел био првог реда, али 1896. кад су изграђени нови хотели, овај хотел полако постаје хотел другог реда. Стари хотел „Касина“ везан је за више политичких догађаја, помиње се 1858. у вези са Светоандрејском скупштином, када је скинут са власти Карађорђев син, кнез Александар Карађорђевић. Ту су се окупљали народни посланици пред скупштину. Пред Касином су се 1875. одрађивале бројне лицитације за продају ствари. 1907. студенти су држали концерте са игранком. 1918. године је заседала Народна скупштина Србије, а после све до 1920. године Народно позориште је приређивало своје представе. На спрату је велика читаоница на чијим столовима се налазио велики број француских, енглеских и словенских политичких листова и часописа. Ту се налазила и соба за разговор, соба за билијар, за картање и сала за забаву. У приземљу се налази Народна књижара, подигнута за време владавине Намесника.
Дакле, просторије „Касине“ су биле веома важне за промоцију и узлет културних дешавања. Као кад бисмо могли да замислимо мешавину данашњег клуба где се дешавају књижевне промоције, предавања, радионице, али и дискотека са баштом. Све је то било у овом хотелу.
У другој половини 19. и у првој половини 20. века Теразије су центар друштвеног живота Београда. То је условило на овом простору оснивање првих хотела, кафане и трговинских радњи. Од значајнијих објеката, који су се налазили или се и сада налазе на Теразијама, био је одмах поред хотела „Париз“, преко пута хотел „Балкан” и стари хотел „Касина”.
Његов први власник био је Стеван Лукић. Створила га је група грађана која је поднела захтев београдским властима за оснивање клуба по угледу на енглеске клубове и дала му име „Касина” које још увек носи. Најпознатији хотели, кафане и трговинске радње смештени су у овом делу. Хотел “Париз”, који је саграђен 1870. године и био на месту данашњег “Безистана”, срушен је приликом реконструкције трга 1948. године, а на месту “Душановог града” била је кафана „Код златног крста” у којој је 6. јуна 1896. одржана прва биоскопска представа. Одмах уз „Париз” био је стари хотел “Касина”, саграђен око 1860. године.
Садашњи хотел “Касина” саграђен је на истом месту 1922. године. На овој страни Теразија, између два рата, налазили су се култна кафана и биоскоп “Таково”. Хотел Касина као један је од три најстарија хотела у Београду, саграђен је 1856 или 1857. године. Назив „Касина” хотел је добио по италијанској речи „Casino“ која се средином 19. века користила за „летњиковац” и „ресторан”.
Одмах по отварању „Касина” је имала значајну улогу у културном, друштвеном, економском и политичком животу Београда, а постао је и место где су одржани састанци београдских еснафа, и у коме су одседали виђенији гости за време боравка у Београду. У великој дворани хотела, по ослобођењу Београда на крају Првог светског рата, једно краће време заседела је и Народна скупштина Србије. У хотелу Касина су до 1920. године, приређиване и представе Народног позоришта. У хотелу је једно време произвођено оригинално „хотелско” пиво, уз које су београдски боеми проводили много бесане ноћи.
Као део хотела „Касине” био је једно време и биоскоп „Козара” у коме су посетиоци, током пројекције филма, могли да наруче било које јело или пиће од конобара. Стални гост овог хотела био је и истакнути научник и велики пријатељ Србије, Арчибалд Рајс.
На месту порушеног хотела, који је након 70 година постојања постао нефункционалан и неугледан, саграђен је нови (садашњи) хотел „Касина“ 1922. године.
Од значајнијих објеката, који су се налазили или се и сада налазе на Теразијама, треба поменути хотел „Париз“ саграђен око 1870. на месту где је данас Безистан. Срушен је приликом реконструкције трга 1948. На месту где је данас „Душанов град“ била је кафана „Код златног крста“ у којој је 6. јуна 1896. одржана прва биоскопска представа. На овој страни Теразија, између два рата, налазили су се кафана и биоскоп „Таково“.
На Теразијама су се јели најбољи колачи у граду. У срцу Београда, на Теразијама, до 1963. године доминирале су две популарне посластичарнице – Таково и Болоња, једна преко пута друге. Од старог краљевског двора, сада Скупштине Београда, на почетку Улице краља Милана, па до Палате Албанија те две радње представљале су слатку авенију.
У њима су се гостили многи од око 300.000 становника колико их је било у главном граду после окончања Другог светског рата.
Наш саговорник, Властимир Игњатовић, син брачног пара Борисава и Станојке, који су били власници “Такова”, са сетом описује време када су Београђани прелазили преко улице поплочане дрвеном калдрмом, испресецаном трамвајском пругом, како би могли да седну на ободе водоскока који је и раздвајао две најпознатије „слатке оазе”.
– Моји родитељи су отворили ову радњу још у време немачке окупације – приповеда нам Игњатовић.- Пуну афирмацију доживели су после 1944. године и ослобођења града, када су Теразијама марширали учесници параде славећи Дан победе – 9. мај. Преломни моменат је био када су са ручне обраде сладоледа прешли на машинску мешалицу “катабригом” коју су набавили из Италије. Она је брзо пунила велике цилиндричне посуде од порцелана, које су гости још брже празнили.
Игњатовићи су довели мајсторе за колаче чак из Чехословачке, а ови су маштовито слагали рукотворине на плех, вадили их из пећи и ређали у витрине или излог. За њих би се “лепили” погледи пролазника неодољиво их мамећи да кроче у слатки рај јер су се правили махом оријентални колачи.
„Безистан“
Безистан је реч турског порекла која означава базар, тржницу или трговачку кућу у њему, место за трговину, углавном покривено са више купола или бачвастим сводом.
На месту где се од 1870. године налазио хотел “Париз” који је срушен приликом реконструкције трга 1948. и 1949. године. На овој страни Теразија, између два рата, налазили су се култна кафана и биоскоп “Таково”.
Архитекта Владета Максимовић је те далеке 1949. године, дао простору модеран изглед кружног трга са мрежастим кровом. У средини је фонтана украшена бронзаном скулптуром чувеног југословенског уметника из 20. века Александра Зарина – “Девојка са шкољком”.
Један догађај из 23. септембра 1900. године, везан је за овај хотел. У посету је стигао персијски – ирански шах Мизафер Ел Дина, обучен у златом извезену униформу, који се налазио на пропутовању по Европи и посећивао је владаре и дворове. После доласка приватним возом и свечаног дочека на Станици, свита је кренула Немањином, па скренула у Књаз Милошеву до Лондона и отатле ка Теразијама до хотела „Париз“, који је одређен за резиденцију шаха, ађутаната, министара и харема. Богати и размажени шах није био задовољан смештајем и услугама у хотелу, па је одлучио да ноћ проведе у својим спаваћим вагонима. Маса света је опседала хотел желећи да види да тада невиђену шахову свиту. Шах се преобукао у грађанско одело и са свитом тајно мрачним неосветљеним улицама стигао је до свог воза. У хотелу је остао пун сандук драгоцених одликовања и злата. Дуго се чекало на инструкције шаха шта да се ради са одликовањима. Убзо стиже и 1903. година и убиство Краља и Краљице и сандук је нестао. Тајна никада није откривена и расветљена.
Ту је био главни стан Радикалне странке и Николе Пашића. После Другог светског рата, у самом срцу престонице, у пасажу који спаја Трг Николе Пашића и Теразије, пројектован је и саграђен Безистан и срушен хотел, са идејом да пролаз буде културни и туристички центар Београда. Безистан је наткривени трг на коме се налазе мале трговачке радње, а некада је било и занатских радњи са фонтаном а иза је чувени Дом синдиката, тренутно Комбанк арена.
Некада замишљен као покривени трг, данас представља оронуло здање са ижврљаним стубовима, неугледним локалима и оштећеним плочницима. Лепота централне фонтане са бронзаном скулптуром која је реконструисана пре неколико година, не може да дође до изражаја због околине, а натпис испред банке “Опрез – пада фасада”, сведочи да ни безбедност пролазника није загарантована.
Већина радњи у пасажу има вишедеценијску традицију, пре свих продавница са дресовима коју држи Јоца Оташевић мој друг са факултета и “Соко-Штарк” где смо куповали кики, желе и негро бомбоне, али су се у међувремену доселили и мењачница, локал брзе хране, већ поменута банка… Из Безистана се недељом улазило у „Кафе Теразије“ на матине игранке.
Власници, међутим, нису задовољни изгледом Безистана. Предузетници, који су локале изнајмили од Агенције за пословни простор углавном на неодређено, спремни су да заједно са градским властима реновирају пролаз. Простор је веома леп и жалосно је што се налази у тако лошем стању. О Безистану највише брину радници ЈКП “Зеленило Београда” који редовно чисте смеће, скидају огласне материјале који се лепе по зидовима и стубовима пасажа, али њихова брига није довољна. Идеја са уличним продавцима који нуде уникатан накит, штрикане производе и сувенире је добра, али немају адекватне тезге, па додатно урушавају изглед пролаза. Град би требало да им обезбеди минимум простора за рад – тврди један дугогодишњи закупац. – Током девет година како изнајмљујем локал услови су били увек лоши. Када падне фасада нико није надлежан да је склони са пода, осветљење често не ради, а пролазници константно шарају зидове.
За реновирање фонтане град Београд је 2011. уложио око осам милиона динара. Очекивало се тада да ће Безистан вратити стару славу, али једини културни догађај који је организован у пасажу био је концерт поводом отварања фонтане.
Постојао је и Безистан којег данас нема. Почев од вероватног првог “инстант апарата” за фотографисање где смо сви хрлили да се сами фотографишемо за пасоше, индексе, личне карте, преко радње у којој су се куповале мајице са амблемима омиљених рок група, до дискотеке која се налазила у подруму данашњег “Мекдоналдса”. У њој је некада био Кафе Теразије а доле „Романи Тар“ где је са групом „Ођила“ певао и Харис Џиновић. Када сам био гимназијалац одржаване су игранке, такозване матинеи у поподневним сатима и свирале су најпознатије групе тог времена „Елипсе“, „Мине и Шине“, „Силуете“, „Црни бисери“…. У дискотеци која је била једно од омиљених састајалишта Београђана и која је отворена 1980. године и одударала је од свих тада популарних места. Радила је као класичан дансинг клуб све до 1989. године, у њему су наступале Зана, Аске, Викторија…
Заштитни знак Безистана без икакве дилеме деценијама је био биоскоп “Козара”, најпопуларнији у престоници. Ко је хтео да шармира девојку водио је овде. Приказивани су најбољи и најпопуларнији филмови и међу првим биоскопима је имао синемаскоп (широко платно) и апаратуру за приказивање филмова у боји. Место на којем се за пројекције увек тражила карта више, потпуно је реновиран осамдесетих година прошлог века, неколико пута је мењао власника, пре него што је због неуспешне приватизације затворен 2003. године. Коначно, у пожару маја 2012. изгорео је добар део унутрашњости.
„Позориште нас Теразијама“ и биоскоп БЕОГРАД некада Палата пензионог фонда чиновника и служитеља Народне банке краљевине Југославије, угао улицаТеразије број 29 и Трг Николе Пашића број 3
На овом месту налазила се једноспратна зграда у којој је била кафана „Шишко“, са баштом, позната као састајалиште либерала. Палата пензионог фонда чиновника и служитеља Народне банке краљевине Југославије, пдигнута је зграда према пројекту руског архитекте Григорија Самојлова.
Пред Други светски рат, тачније 1939. године, довршена је зграда у којој је данас Позориште на Теразијама, а где се некада налазила чувена”Шишкова кафана”, а у моје време и биоском „Београд“.
Позориште на Теразијама је основано 22. децембра 1949. године као „Хумористичко позориште“, стална, репертоарска установа позоришне културе, музичког и комедијског жанра. Од 1954. до 1959. године звала се „Београдска комедија“. Спајањем са Београдским драмским позориштем 1959. године добија име „Савремено позориште“ да би 1972. године добило име „Београдско позориште“. Коначно, у позоришној сезони 1975/76 поново постаје самостално и добија садашње име „Позориште на Теразијама“.
Као јединствено позориште у нашој земљи има стални административно-технички и извођачки састав који чине: глумачки, балетски, хорски и оркестарски ансамбл, укупно око 200 људи, као и већи број спољних сарадника широког спектра уметничких и сценских делатности. Током више од 60 година постојања, увек одлично прихваћено од стране најшире публике, али и критике, Позориште на Теразијама је својом доследном репертоарском политиком пратило збивања на светској музичкој и комедиографској сцени. Посебно се негује и развија домаће драмско стваралаштво, комедије, оперете и музички комади („Столица која се љуља“, „Сплитски акварел“, „Уби ил ‘ пољуби“, „Мала Флорами“…), као и светски хитови („Оклахома“, „Прича са западне стране“, „Хелоу Доли“, „Виолиниста на крову“, „Цигани лете у небо“, „Човек од Ла Манче“, „Моја љупка дама“, „Кабаре“, „ Неки то воле вруће“…).
Верујем да је већина нас гледала неку од ових представа. Од увек је владала јагма за куповину карата.
Последњих година, репертоарска делатност Позоришта на Теразијама доживљава убрзан уметнички и маркетиншки успех. Изузетну гледаност постижу комедије „Др“, „Парадокс“, затим мјузикл „Неки то воле вруће“, док су „Лутка са насловне стране“, „Јубилеј“ (апсолутни победник Дана комедије у Јагодини 2000), „Бриљантин“, „Гоље“ и „Пољуби ме Кејт“ већ постали култни позоришни догађаји, за којима интересовање постоји и ван граница наше земље.
Ипак, прва идеја о позоришној представи забавно музичког типа јавила се почетком 1949. године, када је Исак Амар добио задатак да организује припрему једне ревијске представе. С обзиром на то да је представа наишла на одличан пријем код публике, у јесен 1950. године дошло је до оснивања Хумористичког позоришта.
Позориште је смештено у салу биоскопа „Београд“ у којој ће остати током највећег дела свог постојања. Испод зграде позоришта налазе се четири дренажне јаме, са по две пумпе које су непрестано у функцији, како би спречиле пробој воде на сцену.
Обновљена зграда Позоришта на Теразијама свечано је отворена 15. октобра 2005. године. После готово 40 година током којих је делило простор са биоскопом „Београд“ у којем су се пробе представа изводиле само у ограничено време које је позоришту доделио биоскоп и после 10 година принудног исељења у Установу културе „Вук Караџић“, позориште је добило савремену салу, прегледну и акустичну, уз позорницу опремљену свим техничким иновацијама потребним жанру мјузикла.
Споменик обешенима на Теразијама, на углу Трга Николе Пашића и Теразија
Споменик обешенима на Теразијама, подигнут је 1983. године, у спомен на пет суграђана и родољуба обешених од стране Гестапоа на Теразијама 17. августа 1941. године. Налази се на углу Трга Николе Пашића и Теразија. Рад је вајара Николе Јанковића.
Игуманова паллата, Теразије број 31
Пре градње ове палате била је приземна зградица у којој се налазила деликатесна радња. Игуманова палата у Београду саграђена је 1938. године према пројекту архитеката Петра и Бранка Крстића, у стилу модернизма. Подигао ју је Сима Андрејевић Игуманов, који је рођен 1804, године, а умро 1882. године, српски трговац и добротвор.
Палата Игуманов саграђена је у време интензивних напора да се Теразије, које су у међуратном периоду постале градски центар, обогате репрезентативним објектима. Задужбина трговца Симе Игуманова, Призренца, расписала је ужи конкурс за пројекат палате крајем 1935. године. Конкурс је водио Пера Поповић, поборник српско-византијског стила, а на конкурс су позвани архитекта Александар Дероко и архитекте Бранко и Петар Крстић. Захтев је био да палата буде монументалног израза и у траженом стилу. Рад браће Крстић, модернизована верзија српско-византијског стила, са широким аркадама у приземљу, усвојен је на конкурсу и током 1936. године је почела израда главног пројекта.
Током разраде пројекта архитекте Крстић су одустале од нефункционалних елемената, попут аркада у приземљу. У време градње извршене су неке мање исправке, а непосредно после Другог светског рата урађене су неке мање преправке у приземним просторијама.
Игуманова палата је угаона петоспратница. Декоративни мотив издуженог залученог отвора води порекло из српско-византијског стила, а пројектанти су га супротставили формалним одликама модернизма – мермерној облози фасаде, низовима правоугаоних прозора на последњем спрату, јакој надстрешници у приземљу, декоративним округлим прозорима на врху грађевине, декоративној шипки за заставу… У приземљу је пословни простор, док је на спратовима становање. Употребљени материјали одговарају стандардима периода у коме је објекат изграђен. Улази у зграду су декоративно обрађени у гипсу и штуко-мрамору. На фасади зграде налази се натпис: „Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца“.
На врху зграде првобитно се налазила скулптура Симе Игуманова са сирочићима, рад вајара Лојзе Долинара, “први групни вајарски рад у нашој земљи”. Ова три и по метра висока бронзана група уклоњена је након Другог светског рата.
На доњој слици не постоји скулптура на врху зграде.
