Прикупио, читао, понешто знао и обрадио:
Воја Марјановић
Мејл: voja-sila@moj-beo-grad.com
Oд давнина на Савској падини је живео српски живаљ, за разлику од Дунавске падине коју су насељавали и Турци и Аустријанци, односно Немци и Јевреји.
Како се у овом крају налазила Варош капија, једна од четири капије, кроз коју се могло ћи у варош. Отуда што је сав живот Срба становника Београда био сабран на Варош-капији, одувек се налазио велики број кафана. Тако је прва међу њима, када се пође од Саборне цркве: “Независна Србија”, у кући која је сазидана тек после српско-турскога рата. Прихватила је за свој назив политички догађај проглас независности кнежевине Србије. Одмах испод “Независне Србије” постоји једна кривудава уличица, остатак некадањих турских сокака, која се некад звала Јаворска улица. То би могла бити данашња Задарска улица.
Та улица, са оном која води на Косанчићев венац, одваја један мали блок старога Београда, живописнијег него у Скадарлији. У томе блоку, на фронту који гледа на Варош-капију, две су старе кафане. Једна од њих и носи име кафана код “Варош-капије”. То је малена, ниска и симпатична кафаница која има сталне своје госте који је годинама не напуштају.
Погелед на Поп Лукину улицу са терасе хотела „Палас“
Првобитна кафана “Варош-капија” срушена је 1935. ради зидања петоспратнице у Поп Лукиној улици. Та зграда и данас постоји између улица Косанчићевог венца и Задарске улице. Саграђена је у јесен1937, када је нестала и кафана “Црни коњ” и “прва београдска бурегџиница“.
Друга кафаница на истоме фронту, управо на углу Јаворске улице и Варош-капије, јесте “Црни коњ”. Она је знаменитија од оне прве по томе што су се ту састајале прве наше комите. Први четници, који су на своју руку и самостално, као хајдуци, водили борбе са Турцима, обично су на зимовник пребегавали у Београд, очекујући ту да гране пролеће. Тада су они по целу зиму проводили у тој мало кафаници код “Црнога коња”. Ту су се договарали о даљем раду на пролеће.
Једна од знаменитих кафана на Варош-капији, била је и она код “Сребрне кугле” која сад више не постоји. Она је била на месту где се сад диже четвороспратна кућа Раденка Раденковића, штампарија на углу Космајске улице и Варош-капије, управо према Валожићевој књижари. Ова кафана има један свој историјски значај из наше недалеке прошлости. То би био угао Маршала Бирјузова и Поп Лукине.
После немилих догађаја на Чукур чесми, док је још владала напетост новог сукоба дошла је први пут у Београд Хрватска позоришна дружина, која је дотле давала представе по Војводини. На челу те позоришне дружине био је Мандровић. Иако су мучне прилике у Београду биле, иако је цео Београд био под оружјем, опет је ова дружина дала том приликом седам представа, највећим делом родољубивих комада. Све слободно време глумци су проводили код “Сребрне кугле”, слушајући приче о бомбардовању и осталим догађајима који су се после овога низали. Глумци су се тада са нашим великошколцима толико сродили и њиховим подвигом да оружани чувају Београд толико одушевили да су им великошколци, пред полазак из Београда, приредили опроштајни банкет на самој барикади. Тада су, испред наперених топовских цеви пили, певали, грлили се и здравили заједничкој будућности својој – Срби и Хрвати.“
Ова слика је из периода после 1850. године.
На стотину метара испод”Сребрне кугле” низ Поп-Лукину улицу, налазила се кафана “Златан грозд”. Некада се та кафана звала”Енглеска краљица” а била је пре “Позоришне кафане” и пре “Дарданела” прва наша позоришна, односно глумачка кафана.“
У овој кафани је позоришне представе гледао и кнез Михаило и ту је донео одлуку о подизању Народног позоришта. После једне успешне представе, кнез је Јовану Ђорђевићу дао реч да ће сазидати Народно позориште и зидању се одмах затим и приступило.
Локација је требало да буде мало ниже на Зеленом венцу, али се одустало.
„Енглеска краљица“ је била на месту где се налази Дом здравља на углу Поп Лукине и Маршала Бирјузова.
Због чега се одустало читајте у линку Зелени венац.
Испод “Енглеске краљице” а потом “Златног грозда”, на углу где се укрштају Поп Лукина и Бранкова, некадашња Господска улица, била је кафана “Златан коњ”.
И као што на Варош-капији постоје две кафане са два коња, црни и златан, тако се налазе и две кафане које имају у својим називима и два грозда, златан и обичан грозд. Ово други име носи кафаница испод Државне штампарије која се зове кафана код “Грозда”, али је још познатија под именом: “Арса код Грозда”, по дугогодишњем свом кафеџији Арси
Да би лакше сагледали овај потпуно другачији део града, замислимо да нема овако сређене Бранкове улице и да можемо мимо степеница продужити Поп Лукином улицом. Мало ниже, где је сада одприлике АПР била је кафана која се звала “Радничка касина”, а пре овог назива звала се “Кафана код Луке Вукаловића”. На фирми је био насликан лик овога херцеговацког војводе. Како та кафана лежи преко пута Државне штампарије, није чудо што су јој најчешћи гости били чиновници и словослагачи из штампарије. У своје доба, као коректор Државне штампарије, велики део дана па и ноћи, проводио је у овој кафани Ђура Јакшић, па кажу да је доста својих песама ту, у тој кафаници, написао.
О њему сам писао у линку описујући Улицу Ђуре Јакшића.
На углу Бранкове и Поп Лукине подигнута је 1835. године зграда за државну штампарију која је после Другог светског рата срушена ради прилаза савском мосту.
На Варош-капији се налази велики број познатих угоститељских објеката, од којих неки постоје већ више деценија, например ресторан „Пролеће“, „Црвени петао“, „?“, „Варош Капија”, „Милан Топлица“.
Ушушкана између Косанчићевог и Топличиног венца, са крајем испод Бранковог моста, Поп-Лукина улица и данас је место где можете срести станаре који деценијама овде живе. Они је и даље називају ову улицу Варош-капијском, како је симболично именована када је пре два века представљала улаз у београдску варош.
Од Варош капије ка Зеленом венцу је био простор кога је покривала једна велика бара, у који се сливала вода са свих страна и у чијем шевару је увек било гусака и пловака. Ту је било српско гробље. То је део од Поп Лукине, Космајске, Царице Милице до Зеленог венца а на углу Бранкове и Поп Лукине је гробље самоубица и убица. Турски гробље је било од места где је данас САНУ, па до хотела Палас.
Интересантно је да је тај цео крај, па и простор где је била Државна штампарија, у дужини све скоро до Варош-капије, било српско православно гробље почетком деветнаестог века. Кад је та улица мало регулисана, и порушена једна страћара у Поп Лукиној улици, при прекопавању, ископаван је костур до костура.
Касније Срби граде куће на делу од Карађорђеве, Поп Лукине, Бранкове до Зеленог венца па на горе у Космајској и у Топличином венцу. У овој улици су се штампале прве српске новине и писали закони. Поп Лукина улица остаће упамћена и по првој пекари која је отворена у том крају. Била је то радња извесног Грубера, који је дошао из Земуна и прославио се по најбољим бутер-кифлама са шољом млека. Око четири сата по подне, у време ужине, кад деца излазе из школе, улицом би се прочула пиштаљка, а за децу је то био омиљени знак – иде “пек” (пециво).
Док је имала калдрму, Поп-Лукина је увек била весела улица. Зими би се претварала у клизаоницу, на чијој су се падини деца санкала и грудвала. Лети је била шетаоница и у њој би се поваздан чула граја младих Београђана. Поједине стамбене зграде грађене су још 1925. године, а новије после рата, педесетих година 20. века. Апотека “Варош капија” у броју 6, такође, је стара више од пола века. Нажалост, укинута је и сада је ту винарија.
Одисала је оним предратним „господским шмеком“.
Када се пође низ Поп Лукину улицу ка Бранковој улици са леве стране види се кафана „Златан грозд“. На углу где је данас Управа за трезор, била је кафана „Златан коњ“. Фотографија потиче око 1920. године.
Кућа ковача Штајлехера, Поп Лукина улица, број 14
Био је чувени занатлија и као рекламу на кров је поставио ковача у природној величини, са кожном кецељом око врата, чекићем у руци и наковњем пред њим. Кад је кућа дошла у руке државе, надзидан је кров и, на општу жалост, скинут је ковач. У кући је живео и Јован Хаџић, када је боравио у Београду ради писања закона, па се ту окупљала београдска интелигенција и тадашња опозиција.
У време сукоба Срба и Турака у Београду 1862. године, када је на Чукур-чесми убијен један српски дечак, капија на месту данашње Поп-Лукине улице, а тадашњег улаза у београдску варош, кућа је срушена. Део око Саборне цркве до Варош-капије и ниже према Сави касније је постао центар Српске кнежевине.
Кућа књиговесца Глигорија Возаревића, Поп Лукина улица, број 18
Једна од знаменитих личности ове улице је и Глигорије Возаревић Глиша. Био је префињени први београдски књижар, уметнички књиговезац. Открио је Београђанима шта значи магија књиге. Кроз живот се тешко пробијао, увек са муком али се држао заната. Штампао је и за књаз Милошев двор, али му је Господар увек обарао цену.
У његовој радњи су били стаклени прозори уместо „пенџерли хартије“. Успомену на њега чувамо преко Возаревог крста који је симбол једног краја града, Црвеног крста.
Како је Поп Лукина улица некад била средиште друштвеног живота престонице, кућу у њој пожелео је да сазида и Глигорије Возаровић, први књиговезац и књигопродавац у Београду. У Београд је дошао на наговор Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Његова кућа, нажалост, касније је срушена.
У његовој штамаприји марта месеца 1832. године штампане су прве књиге.
Када се обнављао Бранков мост и градио подвожњак испод Бранкове улице, морао је се ниво улице спустити за 5-6 метара. Многе зграде су срушене а ова која је остала је зграда АПР.
Улица Фрушкогорска
Мала улица која се протеже од Поп Лукине до Малих степеница којима се силази на Саву. И данас је задржала стару калдрму. Негде на средини улице налазе се степенице којима се излази на Косанчићев венац. Треба поменути још једну малу кафаницу која је осамдесетих година 19. века била посећивана, а то већином од радника, па и чиновника из Државне штампарије. Она је постојала у оној малој уличици до Државне штампарије, и звала се “Каљавац”. То је била једна мала кућица, са великом баштом и воћњаком. Доћи до ове кафанице, по рђавом времену каљавом улицом био је читав проблем, али ипак, а нарочито суботом, кад радници приме плате, ова кафаница би оживела. Мезило се, пило и песма се орила све до зоре. Ова је кафаница била власништво Стајића, старог словослагача Државне штампарије.
На слици су степенице које воде на Косанчићев венац. Преносим коментар са сајта „Црно бели Београд“.
Кућа преко пута ове куће звала се „Макина кућа“ на броју 11, једна од најстаријих породичних кућа у Шанцу. Саграђена је у првој половини 19. века. Године 1953. послужила је за снимање филма „Општинско дете“ Пурише Ђорђевића. Двориште је било пуно јасмина, јоргована и ружа. Уместо да се стави под заштиту као историјско архитектонски споменик, ова „Макина кућа“ и остале куће на непарној страни су срушене све до моста. На том месту је сада мали паркић и у дну бивше Ловћенске улице које више нема подигнут је обелиск, поводом Прве конференције несврстаних земаља 1961. године. Од Ловћенске улице остала је само бензиска пумпа.
Кућа у Фрушкогорској број 2, била је власништво породице Рибникар.
Улица Космајска, данас Маршала Бирјузова
Друга улица која је у то време, врло брзо формирана, била је Космајска, или Поп Лукино сокаче како се првобитно називала. Касније су ову улицу и звали „улица мастила“ јер се у њој једно време налазило пет редакција ондашњих београдских листова. У броју 16, била је редакција „Малог журнала“, „Новог света“ и „Карикатуре“. У броју 22 била је редакција „Трубе“, а у броју 50 налазила се редакција и штампарија шаљивог листа „Браво“. У броју 33 налазила се и чувена кафана „Плован“ у коју су навраћали новинари, књижевници и боеми. Дакле, Космајска улица је била Волстрит ондашњег Београда.
У данашњој Улици Маршала Бирјузова, некадашњој Космајској улици, на стотину метара од “Сребрне кугле” али са супротне стране, била је кафана код “Црногорца”. Њу је у своје време основао и држао неки Милун Катуњанин, те се по њему и прозвала код “Црногорца”. Доцније је он дао намоловати на великој табли од плеха Црногорца у природној величини, и таква реклама је висила на вратима. То му је била фирма коју је он звао “шиљте”, шаљите. После овога Милуна Катуњанина држао је исту кафану Велицки, књиговезац.
У овој улици је живео и имао воскарску радњу Бата Коле, човек префињених манира, коленовић. Коленовићи су стари назив на све људе који су дошли у овај град сиромашни и постали неко и нешто. Били су без „педигреа“. Бата Коле је био на гласу као и ловац, али није напуштао свој дућан у Поп Пантином сокаку, па касније у Космајској улици. Увек је седео пред радњом и пуши на чибук.
Пре неку деценију направљен је избор 150 грађевина из периода модерне архитектуре.
У том периоду између два светска рата, српска архитектура се развијала кроз више паралелних праваца: закаснела сецесија, фолклоризам српско-византијског стила, микс неокласицизма и академизма. Међутим, појавом ГАМП-а, односно групе архитеката модерног правца, усталиће се најновији доминантни грађевински тренд функционалности. То је естетика минимализма једног Ота Вагнера или Адолфа Лоса.
Тако су настале неке од институција попут Палате “Албанија”, Дома Армије, зграде Тањуга, Пароброда, Прве и Пете београдске гимназије, Етнографског музеја и Аеро-клуба, Павиљона “Цвијета Зузорић” и Патријаршије, Југословенске удружене и Аграрне банке, хотела “Мажестик”, “Праг” и “Београд”, Радио Београда и Позоришта на Теразијама, Игумановљеве палате, зграде “Борбе”, УНС-а или Удружења инжењера и архитеката, цркве на Црвеном крсту и Битеф театра, Старог сајмишта и зграде команде РВ и ПВО у Земуну, термоцентрале “Снага и светлост” и БИГЗ-а, болница “Тиршова” и “Свети Сава”, ауто-салона Фиат и Опел, старог МУП-а и Астрономске опсерваторије на Звездари. Или појединачних стамбено-пословних зграда попут Солида, Лектреса, кућа Здравка Ђурића или Невене Заборски, свих других референтних, широј јавности непознатих репера са Дорћола, Обилићевог и Топличиног венца, са простора од Улице кнеза Милоша до Главне железничке станице, залеђине између поменутог Радио Београда и Скупштине, гравитације Врачара око Булевара и Његошеве улице, кућа и вила на Неимару, у Професорској колонији, на Топчидерском брду и Сењаку.
Београдска синагога „Сукат Шалом”, Улица маршала Бирјузова број 19
На већ савској падини налази се ашкенаска синагога, тренутно, једина активна јеврејска богомоља у Србији. Зидање синагоге свечано је отпочело 1924. године када је Краљ Александар Карађорђевић положио камен темељац. Зграда је сазидана 1925., с тим што име главног пројектанта није сачувано. За време Другог светског рата ова синагога је имала је тужну и чудновату судбину.
Историјат насељавања и живота Јевреја Ашкеназа на простору града Београда започиње још током XVIII века, али њихов број се знатно увећава средином XIX и у првој половини XX века. 1. октобра 1869. године, основана је и засебна Ашкенаска општина у Београду. Доносе се и „Правила верозаконог скупа ашкенаских Јевреја“, јер се тако се звала Ашкенаска општина у оснивању, у 20 тачака, којим су предвидели оснивање школе и богомоље. Управа вароши је потврдила ова правила, чиме је постављен темељ новој Ашкенаској општини у Београду. У почетку је коришћена закупљена зграда у Космајској улици, данашња улица Маршала Бирјузова, за верске, управне, културне и сличне потребе општине. Идеја о подизању нове функционалније зграде, као и акција у прикупљању прилога за изградњу ашкенаске синагоге започета је пред Први светски рат.
Синагога је изграђена на земљишту које је Друштво београдских Јевреја Ашкеназа купило од Града. Према званичним плановима, зграда је требало да садржи синагогу, ритуална купатила (микве), школу, канцеларије Друштва и станове за запослене у Друштву. У близини данашње, до 19. века, налазила се друга ашкенаска синагога која је срушена ради урбанистичког развоја.
Дана 15. јуна 1924. године, одржана је церемонија постављања камена темељца, којом приликом је прочитана и повеља написана на хебрејском и српском језику, а потписана од краља Александра и краљице Марије.
Градња синагоге је завршена 1. новембра 1925, а зграда је отворена у лето 1926. године и освештао ју је рабин Шланг по пројекту архитекте Фрање Урбана. 1929. године су изведени накнадни радови на измени ентеријера по пројекту архитекте Милутина Јовановића. Објекат је до 1941. године служио као зграда Српско-Јеврејске црквене општине Ашкенаског обреда. Током нацистичке окупације Београда од 1941. до 1944. године њена аутентична функција је деградирана претварањем у јавну кућу, да би након рата враћен у функцију синагоге намењене обема верским конгрегацијама београдских Јевреја и сефардима и ашкеназима. Служила је и као складишете експлозива и муниције.
Зграда синагоге је конципирана у духу архитектуре академизма, са преовлађујућим елементима неоренесансе. У елевацији се састоји од сутерена, приземља, галерије, приземља и првог и другог спрата. Унутрашњост је решена вишенаменски, као простор за разноврсне активности јеврејске заједнице: верске, културне, просветне, канцеларијске и стамбене.
Оваква вишенаменска концепција објекта заснована је на верском и друштвеном контексту синагоге која треба да обједини три основне функције: место религијске службе јеврејске вере, место намењено едукацији и састанцима јеврејске заједнице. У сутерену је смештена кухиња са трпезаријом, и помоћне просторије. Централни простор приземља са галеријом је у симболичном и верском значају примаран, као место намењено верском обреду. Бочно, одвојени зидом од верског простора, се налазе канцеларије, учионица и сала за седнице. На првом и другом спрату распоређене су стамбене просторије. Молитвени простор је подељен са два низа стубова који носе опходну галерију. Фронтална фасада је конципирана складно и симетрично, а декоративни акценат је дат на крову где је смештен Давидов штит – шестокрака звезда.
Централни део фасаде заузимају четири издужена и полукружно завршена прозора, који се простиру у зони приземља и галерије. Зона првог спрата је од ниже зоне раздвојена плитким и једноставним подеоним венцем. У равни фасаде ове зоне распоређен је правилно ритмован низ од четири полукружно завршена отвора. По аутентичном плану из 1923. године између ових отвора осмишљени су декоративни медаљони. Други спрат је решен најједноставније са осам полукружно завршених прозора и одвојен је од првог спрата декоративним подеоним венцем. Крајњи акценат вертикалности је дат троугаоним забатом изнад другог спрата. Целокупном утиску свечаног и церемонијаланог карактера синагоге доприноси и широко трокрако приступно степениште у зони сутерена и приземља, украшено једноставном балустрадом са два канделабра. У стилској и просторној формулацији степениште представља реминисценцију француског класицизма.
Молитвена сала намењена верском ритуалу је уједно централни и суштински део синагоге. Оријентисана је правцем исток запад и подељена са два низа осмостраних слободних стубова са декоративним капителима. Ови стубови који имају уједно естетску, симболичну и конструктивну функцију носе опходну галерију. Таваница је декорисана флоралном бордуром. Најсветији и уједно најдекоративније изведен део је „арон хакодеш“ смештен на источном зиду храма. У њему су смештени свици светих књига ашкенаских и сефардских Тора и библија Старог Завета. Са обе стране овог дела су постављена по два стуба, иста као и стубови хале, само кружног пресека. Они носе велики мермерни кубус који симболизује Мојсијев ковчег.
Ови декоративни архитектонски елементи потичу из времена реконструкције споменика културе, након II светског рата, с обзиром на то да је ентеријер, осим што је задржао просторну концепцију, током окупације у потпуности био деградиран јер је служио као магацин муниције.
У почетку, у овој синагоги су се поштовали ашкенаски ритуали београдских Јевреја који су говорили Јидиш. Међутим, данас она служи малој заједници Сефарда који су остали у Београду, преживевши холокауст. Службе се редовно одржавају петком увече када је почетак Шабата, суботом ујутру и на јеврејске празнике. На челу ове синагоге је главни рабин Србије.