Трг Републике
Трг Републике
Садашњи трг формиран је после рушења Стамбол капије, 1866. године и подизања зграде Народног позоришта 1869. године. Стамбол капија, коју су саградили Аустријанци почетком 18. века, налазила се између споменика кнезу Михаилу и Народног позоришта. То је била навећа, најлепша и у исто време и најстрашнија капија у време док је град био опасан шанцем. Кроз њу је водио пут за Цариград, данашњи Истанбул, по коме је и добила овај назив. У народу је Стамбол капија остала запамћена по томе што су Турци на простору испред ње вршили егзекуцију “сиротиње раје” набијањем на колац.
Приликом заузимања Београда, 1806. пред овом капијом смртно је рањен Васа Чарапић, познати војсковођа из Првог српског устанка. У спомен на овај догађај, улица у близини овог места добила је његово име, а подигнут му је и споменик у паркићу испред Дома Војске.
Простор на коме се налази данашњи Трг Републике, била је једна баруштина, усред које се налазио брежуљак, где се налазила бивша Подунавска банка, а данас Народни музеј. Баруштина са шеваром и ђубриштем протезала се до иза шанца где је данас „Дом штампе“ или како се модерно каже „Прес биро“ и „Градска кафана“ и ишла је ка Македонској улици. Баруштина је захватала и цео простор од Коларчеве, преко Нушићеве све до Батали џамије, где је сада Народна скупштина. Кажу да су зими у овој густо обрађеној високом травуљином виђани и вукови. То је и логично јер се иза баруштине, ка тврђави, налазила и Стамбол капија са бедемом, ровом и шанцем. Преко рова пружао се дрвени мост, 30-40 метара дугачак и који се завршавао испред брежуљка који је био вештачки направљен да штити мост и Стамбол капију од нападача. Све до 1835. године са ове спољне стране шанца није било ни једне куће. Прва кућа је била ковачница, за ковање и за оштрење секира, мотика и осталих ковачких производа. Срби су избегавали да се ту на месту где је сада Градска кафана населе, јер су били на домаку турске страже.
Главни градски трг обухвата простор од 120 метара и окружен је значајним градским локацијама као што су Народно позориште, Палата „Риунионе“ у којој се налазио бивши биоскоп „Јадран“, а данас посластичарница „Аурелио“, Народно позориште, споменик кнезу Михаилу…..
На сликама су зграде на Позоришном тргу, данашњем Тргу Републике. На овом месту је сада „Дом штампе“. Снимак је пре Другог светског рата, а овај изглед је промењен бомбардовањем града 6. априла 1941. године. Приказ истих кућа после бомбардовања.
Преносим вам: Београдске приче: Сећање на Позоришни трг, од Зорана Николића од 11. јануара 2020. године: Здање Народног позоришта очувало је до данас своју улогу, а све остало је измењено.Стари кадрови, снимљени пре осам или више деценија, враћају нас у прошлост града која нам изгледа препознатљиво. Али, тако је само на први поглед. На фотографији сачињеној између два рата у Београду, само Народно позориште остало је са непромењеном улогом.
Истина, левом страном фотографије доминира здање у којем се налази Народни музеј. Међутим, у време оснивања ово је била Управа фондова и то јој је била прва намена. Још интересантнији је разлог због чега је ова државна институција основана. Наиме, сељаци су били под тешком пресијом ондашњих зеленаша који су им давали новац на зајам под врло тешком каматом. Интерес који су ови опаки људи узимали од ратара кретао се од 8 до 12 одсто, а нова Управа фондова помагала је сељацима уз камату од 6 %, али тако што им је давала и знатно повољније услове отплате дуга.
Низ Француску улицу је некада био Шанац, дубок опкоп око града који полако нестаје у доба Кнеза Милоша, када овај почиње да насељава народ и “изван Шанца”. До тада је овде била граница ондашњег, омаленог Београда.“
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: Стара пошта и поштари
„Са леве стране виде се високи димњаци из Бајлонијеве пивнице. Игњат Бајлони се дуго дичио чињеницом да је власник “прве парне пиваре”, што је било сасвим основано. Тадашње погоне покретале су парне машине, па отуд и овај назив.
Први електрични трамвај је повезао Славију и Калемегдан још крајем 19. века, а на Тргу се налазила окретница која је водила укруг, око Споменика кнезу Михаилу.
Празан простор који је потом заузео Дом Војске Србије некада је био плац на којем је, прво, поникао Ратнички дом, посвећен онима који су ратовали у Првом светском рату.
Поглед са палате “Реунионе” са које је фотографија направљена, водио је посматрача ка Дунаву. Данас је дорћолска страна, као и цела десна обала Дунава начичкана вишеспратницама и здањима која спречавају поглед са ове тачке до реке. Некада није било тако. Тада је река била “ближа” граду, иако и данас протиче на истом месту. Посматрач је могао да је досегне погледом.
Уобичајени назив Трг Републике овај простор добија, наравно, после Другог светског рата, будући да је пре тога постојала Краљевина Југославија, када се звао Позоришни трг, по позоришту који је установио кнез Михаило Обреновић. Када је тадашња држава променила облик државног уређења република је преузела своје место. Тако се и данас
„После успостављања српске власти и рушења Стамбол-капије, простор данашњег Трга Републике дуго је остао неизграђен. Народно позориште стајало је више од 30 година као једина велика зграда. Када је 1882. подигнут споменик кнезу Михаилу, почело је постепено урбано формирање овог трга. На месту данашњег Народног музеја била је подигнута дугачка приземна зграда у којој се, између осталог, налазила позната кафана “Дарданели”, стециште уметничког света. Зграда је срушена да би се на њеном месту 1903. подигла Управа фондова, садашња зграда Народног музеја. У малом парку поред Народног позоришта, све до Другог светског рата, налазили су се позната кафана и биоскоп “Коларац” . Ззграда је била власништво трговца и добротвора Илије Милосављевића Коларца. Палата “Риунионе”, у којој се налази биоскоп “Јадран”, саграђена је 1930. године….“
„…На простору данашњег Дома штампе, све до Другог светског рата, стајале су старе приземне и једноспратне зграде са трговачким радњама.
Већина ових зграда порушена је приликом немачког бомбардовања 6. априла 1941. После Другог светског рата уклоњене су трамвајске шине. Између два рата на овом месту налазила се трамвајска окретница. Сквер је премештен на којем су кратко време после ослобођења били гробница и споменик борцима Црвене армије палим у борби за ослобођење Београда 1944. Њихови посмртни остаци пренесени су на Гробље ослободилаца Београда. Касније је подигнута и највећа зграда на овом тргу, Дом штампе, у којој се налазе “Градска кафана” и Међународни прес-центар.“
Сада ћу вам приказати фотографије, које сам преузео из књиге господина Миодрага Пауновића, „Београд кроз векове“.
Палата „Реоунионе“
У овој згради пре рата налазио се Немачки саобраћајни биро. Зграда у којој се сада налази посластичарница „Аурелио“ и ресторан „Код коња“ а преко пута је „Градска кафана“. Палата „Реунионе“ у којој је био биоскоп „Јадран“, један од престижнијих биоскопа у граду, изграђена је 1930. године.
Као и данас, главно састајалиште био је Трг републике, коме је требало смислити интерни назив. Већина старијих Београђана тврди да је термин “коњ” настао у кафани “Дрина” поред споменика, у монденском састајлишту 60-их година, када омладина све више почиње да се окреће западној култури.
Виђенији момци су возили веспе и носили шимике, а девојке широке сукње са жипонима и еспадриле, по узору на нашу глумицу Бебу Лончар и филм „Љубав и мода“ и Брижит Бардо и филм „Парижанка“. То је било доба копирања италијанског стила „Долче вита“. Једни су сматрали да термином “код коња” млади исказују свој став према режиму и Републици, други да се подсмевају краљевској династији, а највише је оних који верују да је у питању чист жаргон и практичност у говору јер је реч “коњ” звучнија него споменик или кнез Михаило. Када сам се ја замомчио одлазили смо у ресторан „Дрина“ и биоскоп „Јадран“ у пролазу до „штрафте“ у кнез Михаиловој улици.
Овакав изглед трга потиче из моје младости
На слици са десне стране, приказан је угао Трга Републике и Француске улице пре рата где се сада налази паркић а у моје време је био киоск „ПКБ“, где смо јели чаробне виршле у земички са сенфом. Морали смо да молимо продавачицу да нам стави мало више сенфа, јер сенф нисте могли да купујете у продавницима, већ је продаван само у киосцима „ПКБ“.
На месту данашње зграде Дома штампе пре Другог светског рата налазиле су се разна дотрајала приземна и једноспратна здања у којима су се налазиле трговачке радње. Већина њих уништена је за време бомбардовања 6. априла 1941. године. По завршетку рата извршени су радови где су уклоњене трамвајске шине, и заједно са њима стара трамвајска окретница која се овде налазила. Трг на коме се једно кратко време налазила гробница и споменик палим борцима Црвене армије је реконструисан.
И поред своје локације и статуса најпознатијег састајалишта у граду, као и разних знаменитости које се овде налазе, на тргу се одиграо и велики број историјски значајних тренутака.
Један пример је догађај из 1806. године , када су се водиле борбе за ослобођење града. Прича се да је пре почетка коначног напада на тврђаву један од војника, Милисав Чамџија, обећао својим саборцима да ће запевати са врха највећег турског топа и тиме означити победу. Док је још увек трајао најжешћи окршај Чамџија је одржао обећање упркос тешким повредама. Наводи се и да је сам Карађорђе, пошто је чуо његову песму, наредио општи јуриш војске у коме је тврђава коначно освојена. Током истог напада погинуо је и Васа Чарапић, познати јунак кога су у народу звали „Змај од Авале“, те данас улица која води од некадашње капије носи његово име. Такође, овде су се догодиле и демонстрације 9. марта 1991. године. Овде су били и концерти за време бомбардовања 1999. године.
Управа фондова, сада Народни музеј, Трг Републике број 1
Првобитни блок зграда, према Тргу Републике, саграђен је 1902. по пројекту Андре Стевановића и Николе Несторовића за Управу фондова.
У овој згради 13. новембра 1918. године, потписано је примирје са Мађарском.
Здање представља репрезентативан пример монументалних јавних палата с краја 19. и почетка 20. века. Конципирана је у духу академизма са доминацијом неоренесансних елемената. Украсне декорације на фасадама и у унутрашњости здања радио је Фрања Валдман. Данашњи Атријум, која је била Шалтер-сала и део зграде према улици Лазе Пачуа, дограђени су 1930. године. Зграда је током Другог светског рата претрпела знатна оштећења у бомбардовању а након рата је обновљена, али без централног кубета.
Народни музеј у Београду је 1950. године добио ову зграду на коришћење и коначно сместио своје збирке, које су се од оснивања Музеја, 1844. године, селиле једанаест пута. Свечано отварање за јавност, у новом простору, уприличено је 23. маја 1952. године. Шездесетих година 20. века, залагањем тадашњег управника музеја др Лазара Трифуновића, обављени су опсежни конзерваторско-рестаураторски радови и згради је враћено је средње кубе и уређен ентеријер, тако да данас у потпуности одговара намени. У ентеријеру је извршена адаптација за потребе Народног музеја, чиме су делимично задовољене тадашње потребе институције. Радови су изведени према нацртима архитеката Александра Дерока, Петра Анагностија и Зорана Петровића.
Највећа историјска скупоценост која се чува у Народном музеју је Мирослављево јеванђеље, наш највреднији и најстарији ћирилични рукопис који је настао чак око 1190. године.
Народно позориште, Трг Републике број 2
На доњој слици коју сам преузео са сајта „Црно бели Београд“, господина Бориса Белингара, приказана је зграда позоришта из 1869. године. На отвору који се налази на врху зграде постављен је био сат који је страдао за време Првог светског рата.
Рушење Стамбол капије била је симболична одлука коју је донео кнез Михаило Обреновић да би на том месту саградио Народно позориште, чиме би овај подсетник на српска страдања заменио симболом напретка. Нажалост кнез није доживео да види завршетак тог пројекта.
По оснивању Народног позоришта, Кнез Михаило Обреновић и Државни савет одредили су нову локацију за сталну позоришну зграду. У питању је био бивши турски плац код Стамбол-капије. Сазидано је по плановима архитекте Александра Бугарског, једног од најплоднијих градитеља Београда у 19. веку. Зграда је изведена по општем типу позоришних објеката тога времена, посебно зграде Миланске скале, од које је преузета ренесансна концепција и декоративна обрада. Каснијим реконструкцијама првобитни изглед у потпуности је измењен. Обимна реконструкција изведена је 1986. када је позоришту враћен изглед из 1922. и извршена доградња према улици Браће Југовића. Осим за позоришне представе, сала је током 19. века коришћена и за добротворне балове и концерте. Велика Уставотворна скупштина је у њој изгласала познати Устав од 1888. године.
Покушаји да се у Београду оснује стално професионално позориште датира још од 1841. године, а треба имати у виду да је Београд тада имао нешто више од 25.000 становника. Ипак, било је јасно да је Београду потребан театар. После неколико различитих покушаја да се установи стално позориште, Народно позориште је основано 1868. године. Народно позориште саграђено је на иницијативу кнеза Михаила, који је темеље освештао три дана пред убиство, 26. маја 1868. године. Градња зграде прошла је веома брзо, кров је стављен већ у јануару 1869. године. Прва представа одиграна је 30. октобра 1869. године. У новој згради била је представа „Посмртна слава кнезу Михаилу“, у сали која је тада имала 800 места.
Прва представа ансамбла Народног позоришта одржана је, по новом календару, 22. новембра 1868. године у гостионици „Код енглеске краљице“, која је била привремени дом Народног позоришта. Била је то представа „Ђурађ Бранковић“, Кароља Оберњака. Кафана „Код енглеске краљице“ налазила се на месту где је данас Дом здравља у Поп Лукиној улици.
У јуну 2021. године биће 153. године постојања Народног позоришта. У току своје дуге и богате историје имало је безброј божанствених глумаца, балерина, оперских певача који су пронели славу не само Народног позоришта, већ и Србије и Југославије, а ја ћу испричати причу о једној која је поред својих глумачких квалитета била и прва звезда и прва јавна личност тадашњег Београда. Изнад свега била је велика патриоткиња и ако није рођена у Србији. Успомену на њу чува и једна улица на Црвеном Крсту.
То је Вела Нигринова, због које су многе јавне личности излазиле на двобоје. Звали су је српска Сара Бернар. Многи мушкарци утапали су тугу због не узвраћене љубави у алкохолу због ње, а она је била и остала једна од најзначајнијих особа у историји српског театра. Оставила је печат у једној епохи Београда, њена смрт је потресла целу престоницу и како је њен живот Београдска прича морам вам је испричати. Не само због тога, већ и због патриотског набоја које је већина жена и мушкараца имала доласком из разних крајева у Београд.
Име јој је било Августа Вела Нигринова која је рођена у Словенији, 14. новембра 1862. године, а у Београд долази са двадесет година. Њу је Народном позоришту препоручио словеначки композитор Даворин Јенко, иначе аутор српске химне Боже правде. Исте године, 1882., је први пут крочила на сцену Народног позоришта у представи „Дебора“.
Остварила је око 400 улога, а између осталог се највише памте њене улоге: Јулија (Ромео и Јулија), Нора (Нора), Офелија (Хамлет), Маргарет Готје (Дама са камелијама), Есмералда (Звонар богородичине цркве), Ђована (Мона Вана), Теодора (Цар проводаџија).
Можда млађа генерација не зна, да су најлепше светске глумице глумиле у овим култним филмовима а ми „пубертетлије“ смо уздисали, „балавили“ за њима, исецали слике из француских журнала и лепили их по зидовима соба.
Гостовала је у разним позориштима и ван граница Србије, па је тако добила и понуду да се прикључи Чешком народном позоришту. Вела је позив одбила са изјавом да је Србија њена најдража домовина.
По доласку у Београд, Вела Нигринова је почела да живи у кући композитора Даворина Јенка. Он је њом био опчињен, а њихова веза, заснована пре свега на великом поштовању и пријатељству, трајала је до краја њеног живота.
Као доказ своје љубави, Јенко је 1894. године положио заклетву и постао српски поданик. Вела се брзо прилагодила београдском менталитету и духу и запамћена је као најелегантнија жена тог доба. Била је темпераментна, лепог лица са црном косом, беле пути и крупним очима. Због своје лепоте и друштвености била је муза многим уметницима и највећа инспирација фотографа Милана Јовановића оног кога сам описао у одељку Теразије, биоскоп „Звезда“ и сликара Ђорђа Крстића
Због поменутог темперамента, елеганције и лепоте, Вела Нигринова, привлачила је пажњу бројних мушкараца у Београду. Иако је удвараче држала на дистанци, волела је да се дружи са познатим личностима тог доба и често је посећивала београдску боемску четврт Скадарлију. Познато је да су два ондашња министра изашла на двобој због ње, али нису забележени детаље овог сукоба.
Хрватски песник Антун Густав Матош патио је због несрећне заљубљености, али је град највише причао о заљубљености српског књижевника Јанка Веселиновића у Велу. Верује се да је свој чувени позоришни комад „Ђидо“, написао и наменио управо њој. Толико је желео да је усрећи и да помогне њеном наступу, да је и сам учествовао у представи, певајући у хору у првом чину представе.
Вела је била заљубљена у Србију и покушавала је да помогне на разне начине. За време српско-бугарског рата 1885. године радила је добровољно као болничарка за српске рањенике.
Прве информације о болести појављују се 1902. године и тада се сазнаје да је Вела тежак плућни болесник. Отишла је на лечење у ваздушну бању у близини Беча, а пред пут многи поштоваоци су прикупили новац за њено лечење. Након пет година, Вела се вратила на сцену 1907. године и прославила 25 година каријере. Од колега је добила скупоцен прстен, а на прослави у хотелу „Париз“ добила је и Орден Светог Саве. Последњи пут на сцени се појавила у улози царице Теодоре. Умрла је у 45 години живота, у поноћ, 31. децембра 1908. године. Њена смрт је потресла целу престоницу, а по њеној жељи сахрањена је по православним обичајима на Новом гробљу. Сахрани је присуствовало хиљаде Београђана, колеге, пријатељи и поштоваоци.
Даворин Јенко након смрти његове највеће љубави одлази из Београда назад у Љубљану. Умро је у 80 години живота, а због тога што је постао српски поданик, аустроугарске власти нису дозволиле да му се одржи погреб достојан његовог имена и дела.
