Улица Балканска
Улица Балканска
Балканска улица повезује Савамалу са Теразијама. Најстрмија улица простире се до Немањине улице. Први пут улица је тако названа 15. марта 1872. године, док је део од Адмирала Гепрата до Немањине улице носио назив Пиварска, по Великој пивари која се налазила на данашњој раскрсници Балканске, Адмирала Гепрата и Гаврила Принципа. Пиварска улица постала је део Балканске улице решењем из 1896. године.
Балканска улица, са својих 700 м дужине, пружа се од старе Железничке станице, пресеца улицу Краљице Наталије до Теразија. Излази на две општине: Градска општина Савски венац и Градска општина Стари град Било је идеја да се улица назове Војводе Путника одлуком из 1927. године, али то никад није спроведено.
Балканска је једна од ретких улица које се нису замериле ниједној власти, па су сачувале име. Њен моћан назив потиче од Балканског полуострва, али је од средишта занатства и трговине који је била, данас само замрла улица са лепом историјом.
За већину ствари говорило се “наћи ћеш то у Балканској”, а уместо данашње Паметне зграде, заштитни знак биле су занатлије с породичном традицијом. Смештена у срцу Београда близу бивше Железничке и Аутобуске станице, Балканска улица била је прва којом су нови Београђани пролазили након силаска са воза. Бројне занатске, трговачке и угоститељске радње које су се у Балканској низале једна за другом осликавале су динамичан живот велеграда. Старији суграђани моје и старије генерације памте да је у целој улици било посластичарница где смо јели турске посластице: баклаве, тулумбе, кадаиф, суџук, туфахије и ћетен-халва, све то, заливено бозом или клакером.
Некада је Балканска улица имала посебан статус. У Београд се деценијама званично и долазило овом стрмом улицом, јер је највећи број путника у престоницу долазио возом, а потом са Железничке станице, пешке ка Теразијама и остатку града.
Некада је Балканска била главни центар занатства, њена повезаност са железницом устоличила је као царство занатлија и трговаца, а самим тим и центар животно потребних ствари. Балканском је доношена роба на Зелени венац па је тако, извесни Слободан Илић из села Бежанија, претходно прешавши пустињу садашњег Новог Београда и Немачки, а сада Трамвајски мост, непосредно после Другог светског рата, као малишан, довозио лубенице.
У улици налазиле су се: сарачке, ковачке и абаџијске радње, ташнери, шеширџије, јорганџије, златари и мноштво људи који су стално улазили и излазили из првобитно малих белих кућа налик на сеоске а после све више браонкастих, кремастих, господских, филигранских фасада.
Иако у Балканској улици нема појединачних објеката који су значајни у архитектонско-историјском смислу, ова улица представља важну улицу у централном градском језгру као занатско срце Београда. Сукоб старог и новог, модерног таласа и поноса традиције је и те како приметан дуж целе улице.
2019. године завршена је реконструкција најпознатије београдске узбрдице, времешног стрмопуза од гранитних коцки, вишевековног Монт Евереста којим се до срца центра пењао свако ко је однекуд дошао да га “осваја”. Стојим на раскрсници са улицом Краљице Наталије. испред хотела „Праг“ и гледам на доле, сада је ту и дрвеће округлих крошања налик на бонсаи, у великим саксијама и у низу, а поплочан је и тротоар. Све се мења па и Балканска, мада јој још једна промена не би шкодила – да се, што се тиче утицаја, врати “на старо”. У прилог значајне антикварности ове улице иде и чињеница да је једна од ретких од укупно 34 улица којој никада није мењан назив.
У Београду је много тога променљиво: имена, називи, памћење и ословљавање. Преносим вам чланак неименованог аутора, а који ми се свидео.
„Није лако пењати се, корак по корак, напред, напред, а испред тебе брдо, право правцато брдо, стоји и чека, не жури нигде, па ти види. Не бежи од узвишица јер не може све бити равно. Нарочито је било тешко дошљацима пењати се са коферима од картона увезаних канапима или старим дединим каишем да се од пренатрпаности и тежине не би распали.
Крени од угла, где је кожарска радња чији се излог не мења деценијама, где је изложено неколико каишева, ланаца и две-три ташне у стилу седамдесетих од коже бордо и карамел боје.
Ако ти је кошава продувала главу, а ти сврати у неку од три капаџијско-шеширџијске радње па купи шешир, качкет, неки покривач за главу. Можда си код ташнера, у чијој радњи пише “Услуге не наплаћујемо унапред”, поправио каиш да се стегнеш као ратник, јер пењање брдом живота је борба у дах, издржљивост, неодустајање. Сећам се да ми се једном рајсфершллус на зимској јакни покварио, неће ни горе ни доле, па се одмах поправља у радњи где на зиду стоји: „Услуга брза и тачна“ или „Част свакоме вересија никоме.“
Такође, ташнер у горњем делу улице спашава каиш на скупоценој торби.
Балканска је сада рај за мобилне телефоне које можеш да купиш јефтиније него у фенси тржним центрима, а оригинал су. Све може са тим мобилнима у Балканској, само сврати.
Некада је Балканска била главни центар занатства, њена повезаност са железницом ју је устоличила као царство занатлија и трговаца, а самим тим и центар животно потребних ствари.
Надам се да се неће заборавити да је улица била позната по најбољој ћетен-алви и сладоледу, али и по мајсторима-кројачима каквих сада тешко да има, то су они који шију одела и капуте. Такав је био мајстор Воја, чија је кројачка радња била нешто изнад садашњег пролаза ка Теразијама. Уз њега су биле сарачке, ковачке, абаџијске радње, ташнери, шеширџије, јорганџије и златари и мноштво људи који су стално улазили и излазили из првобитно малих белих кућа налик на сеоске а после све више браонкастих, кремастих, господских, филигранских фасада.“
„Паметна зграда“- Објекат Б2, Балканска улица број 2
У улици која је била симбол ручних радова никла је прва паметна зграда у Београду. Било је то 2005. године када је свечано отворена интелигентна грађевина пословно-стамбеног типа.
Објекат Б2 издваја се од других зграда сличне намене по јединственом интегрисаном електронском систему контроле, због кога је популарно и названа „паметна зграда”. Овај јединствени систем омогућава да корисници уз помоћ електронске идентификације приступе свим или само одабраним просторијама чак и са удаљености. У оквиру сваке стамбене или пословне јединице електронски систем управља регулацијом светла, грејања, сигурности, вентилације и комуникација. Захваљујући овом интелигентном систему трошкови изградње смањени су за 24%. Захваљујући овим садржајима зграда је, када је подигнута, представљала јединствен пројекат у Београду и као таква поставила нови стандард у изградњи оваквих објеката.
У згради је могуће управљти грејањем и енергијом, јер је на крову постављена мала метеоролошка станица, подешена да предвиђа температурне промене и на њих реагује подизањем и спуштањем капака, како би одбила или задржала топлоту. Централни систем узима податке са више од 1.000 сензора. Осветљење је програмирано за неколико сцена са различитим интензитетом светла, које корисник може сам да бира – за рад, одмор и спавање. Такође је, на пример, могуће програмирање времена подизања ролетни на прозорима. Зграда има два алармна система са са више око 350 видео камера у гаражи и ходницима, али их нема у собама, ни пословним ни приватним, како би се сачувала приватност корисника. Један систем је екстерни, а други је интерни и њега корисници могу по жељи да укључе или искључе.
Чекање за карту, биоскоп „Луксор“, када су се овде давали „каубојци“ у боји
Функционална структура објекта обухвата пословни и стамбено-канцеларијски простор на надземним етажама, а у четири подземне етаже смештени су гаража од 220 паркинг места, помоћне просторије и склониште на 207 м2. Приземље је резервисано за локале, а на шест надземних спратова налазе се пословни и апартмани за становање од 80 до 240 м2. Изградња ове зграде коштала је више од 30 милиона евра.
Постојећи пад терена на самој локацији је омогућио да се изгради компактна каскадна композиција између Балканске и улице Краљице Наталије. Имајући у виду топографију терена овај објекат је додатно учврстито теразијски гребен. У смислу визуре, са виших спратова пружа се несвакидашњи поглед ка рекама. Улази у зграду су из обе улице и Теразијског парка.
Али, сем на фотографијама, јер су је велике зграде заклониле види се дивна летња башта која се налази у рушевинама вишеспратнице страдале у бомбардовању још 1941. године.
Улица Балканска број 4
Одмах испод хотела “Москва” био је легендарни Лесковчанин, познат по најбољим пљескавицама. Претходне генерације су уживале у првом фаст фоод-у на српски начин, пљескавичарници “Лесковчанин” која је мамила сласт у уснама и тешила све београдске стомаке.
Преко пута пуном паром је радио биоскоп “20. октобар”. Данас је од биоскопа остала празна, запуштена зграда која је пуштена да пропада. Приватници су, додуше, вратили сјај заборављеним радњама, али то више нису старе занатлије као некада. Балканска улица је утихнула.
Уместо ових кућица после рата, у моје време били су чистачи ципела и фарбања коже и јавни тоалет. Срушене су и подигнута је „Паметна зграда“. На овој тераси су лети приказивани филмови, а испод су биле две сале биоскопа „20 октобар“, бивши „Луксор“. Најбољи „каубојци“ су приказивани овде, а ја сам филм „Обрачун код ОК корала“, гледао 5 пута. У горњој сали филмови су приказивани од 10, 14,16,18 и 20 сати, а у доњој сали приказивани су од 11, 13,15,17 и 19 сати. Често смо знали да излазећи из једне сале утрчимо у другу салу јер је био заједнички ходник за обе сале.
Тек од краја осамдесетих година почињу и ноћене представе од 21 сат па на даље.
У овој згради постојао је тих година и Индекс бар где се слушао рок. То је био велики простор, са сасвим посебном атмосфером.
У броју 4 поред биоскопа, налазило се студентско културно-уметничко друштво Крсмановић, у чијим су се просторијама одржавале пробе академских ансамбала овог друштва: хора, оркестра и позоришта. Градски мангупи долазили су на те вечерње пробе „Крсманца“ да се удварају студенткињама, јер је био већи број девојака него мушкараца, а затим се прелазило у Индекс бар.
Прича о мистериозној позорници и њен изглед је када од хотела Москви погледате преко док пословна зграда Б2 још није била изграђена, приметио би свако неку чудну кровну терасу. Када се приђе ближе види се да је то зграда данас затвореног биоскопа 20. октобар. Попните се на претпоследњи спрат и једним коридорским ходником дођите до излаза на терасу.
Портал Градња пише: -У челу терасе се отворила руинирана летња позорница, за коју у том тренутку нисам имао појма чему је служила нити када је изграђена. Наоколо су биле разбацани разни предмети, старудије и ђубре, а цела сцена деловала је као да је замрзнута у неком постапокалиптичном тренутку…. Испрва сам сазнао да је претходни биоскоп који је радио у згради носио друго, егзотично име – Луксор. О згради и биоскопу нисам могао да пронађем пуно информација.
По историчару др Видоју Голубовићу, зграда биоскопа с летњом баштом је постојала још у време Балканских ратова, међутим мислим да је ту реч у неком претходном објекту ниже спратовности јер архитектура садашње зграде одговара оној која је настајала у међуратном периоду.
У медијима се појавила и феноменална фотографија, датирана у 1928. годину, која приказује зграду сликану са бока, где се јасно види монументална летња позорница. Зграда тог типа су биле веома честе у центру тадашњег Београда. Како је потражња за стамбеним простором била све већа, грађевинске парцеле су биле веома економично коришћене, са пуно стамбених јединица у једној згради.
Зграде су биле зидане из два тракта, првог чији су станови груписани око степенишног простора и који су гледали на улицу и другог, до којег се стизало коридорским ходницима, који су гледали на унутрашње двориште. Први су били обично већи и раскошнији, док су други били знатно скромнији, најчешће намењени нижим социјалним слојевима.
На крову унутрашњег тракта, власници биоскопа Луксор подигли су отворену позорницу, намењену летњим биоскопским пројекцијама и позоришним представама. Историчар Голубовић наводи да је у архивским подацима пронашао и податке да је за рад биоскопа Луксор био везан књижевник и комедиограф Бранислав Нушић. Не би ништа чудило да је он можда кумовао имену самог биоскопа, што не би било немогуће на основу његових личних склоности ка езотерији, египтологији и разним егзотичним местима и темама, којима се до смрти бавио, а умро је 1938. године. Довољан је поглед на његову пирамидалну гробницу на Новом гробљу и чињеницу да је био предратни слободни зидар и многе ствари постају јасније. Сама летња позорница била је активна све до априлског бомбардовања 1941. године, када је претрпела извесна оштећења.
Након Другог светског рата, биоскоп мења назив у 20. октобар, а оштећена позорница поново улази у употребу, али не само за биоскопске пројекције већ и за свирке и игранке. У згради се од 1946. године налази и седиште АКУД Бранко Крсмановић, које је неколико деценија такође користило летњу позорницу.
На њој су снимани кадрови неколико домаћих филмова, али и музичких спотова попут хита Рама Лама Динг Донг групе Вампири, пре него што је место утонуло у тридесетогодишњи заборав.
Како спасити позорницу од девастације. Како се зграда налази у процесу реституције, то јест, не зна се прави наследник летње позорнице (можда више и не постоји). Станари зграде, усељени након Рата, који живе на спрату тракта који излази на кровну терасу у потпуности су присвојили овај простор и споре се око његовог коришћења. Зарад своје приватности, на врата су постављене челичне решетке, а сами станари често су непријатни према особама које би имале жељу да виде кровну терасу и позорницу. Постоје неке приче око потенцијалне реконструкције, али не и поновне употребе, јер како ишта да се поново употребљава јер нечија спаваћа соба, кухиња или поткровни собичак гледају на позорницу, пише портал Градња који вам преносим.
Кућа Јована Смедеревца, Балканска улица број 13 и Теразије број 36
Јован Смедеревац био је веома имућан човек и имао је више кућа. Једна кућа се налазила у Балканској улици на броју 13, док друга постоји и данас и налази се на Теразијама на броју 36. Планови за обе зграде чувају се у архиви Музеја града Београда. Зграда на Теразијама је вероватно подигнута већ деведесетих година XIX века, а преправке су рађене 1905. године. Оно што се види из документације јесте да је у Смедеревчевом поседу био велики плац под зградом на Теразијама број 36 који се налазио поред плаца трговца Алексе Крсмановића, где је подигнута кућа по пројекту архитекте Јована Илкића. То је кућа између Крсмановића куће и биоскопа „Звезда“.
Оба земљишта су имала излаз на Балканску улицу. Ево, како изгледа ова кућа у Улици Теразије број 36.
Зграда окренута ка Теразијама је једноспратна, са уличном фасадом решеном у академском маниру, са рустично обрађеним приземљем у чијем централном делу се налази полукружно завршен отвор који води у пасаж. Са бочне стране отвора налазе се застакљене површине излога локала, трговинске намене. Централни део спрата наглашен је балконом са балустрадом и бифором завршеном прекинутим сегментним тимпаноном. Бочно од бифоре налазе се по два полукружно завршена прозора. Завршни венац чини богата зооморфна рељефна декорација. Изнад завршног венца, у централном делу, издиже се једноставна правоугаона атика, са каменим барокним вазама на оба краја. Кров су красила два окулуса са обе стране уличне фасаде зграде. Ова зграда постоји и данас, у готово изворном стању, као типичан представник академског начина обликовања у архитектури Београда с краја XIX века.
На сличан начин, у необарокном стилу, била је решена и узана фасада према Балканској улици где су се налазили само богато декорисана улазна капија и један прозор изнад ње. Већи део земљишта је био покривен стамбеним објектима чије су фасаде биле окренуте према дворишту. Зграде су биле једноспратне или приземне у зависност од пада терена. Данас се на овом месту налази модерна вишеспратница, која не приличи простору на ком је подигнута својом спратношћу и модерним дизајном. Није познато да ли је пројектовао још коју зграду, јер како је наведено, више се бавио извођачким радовима како у Београд, тако и у другим градовима Србије.
Угао улица Балканске и Краљице Наталије
Кућа на углу са улицом Краљице Наталије личи на мињон са лувровским стубићима на врху и широким зидовима са по три издужена прозора. У подножју је била место за пржионицу кафе, па се онда ту продавала апаратура за шпиритус, а касније су ту биле народна кухиња и посластичарница, а најжаморније је можда било тридесетих година прошлог века када су Београђани у њено двориште долазили да виде дебелу Рожику из Минхена, жену од 270 кила! Осамдесетих година у Балканској улици отворена је једна од првих роштиљница у граду.
Било је па је прошло све. Преносим чланак неименованог аутора. Извор : esquire.rs
„Али, видиш, главна ствар је, у ствари, у пењању-учествовању. Крени, па колико стигнеш, али закорачи, вери се, закачи се. Брдо неће доћи ка теби, мораћеш ти ка њему, дај, продај, купи, снађи се, препешачи, усуди се, дођи, прођи, уради нешто. Није лако било уз Балканску ни Слободану Илићу са његовим коњима и лубеницама јер га је највише било страх да они не застану па да неће моћи да их покрене или да ће га тежина робе повуче назад. Варнице су севале испод потковица када би коњи запели по калдрми. Али, кад се попнеш на Теразије видећеш зашто је важно да никада не одустанеш. Раван, сталожен мир те чека само када си сасвим сигуран да си животној шанси дао и последњу грашчицу зноја.
Београд ти је управо то – град од брда и падина које ће те носити горе-доле док сам себе не избалансираш као два таса на кантару. Балканска је испит, а на Теразијама се мери колико си му дао, колико си му узео и јеси ли си у балансу- винклу. Зато је Београд главна мера живота. И његов највећи мерак.“
На слици доле је зграда са дорађеним стубићима на врху, обогаћене фасаде.
Осим што је била позната по најбољој ћетен-алви и сладоледу у граду, Балканска улица је важила и за ону где можете пронаћи све – од игле до локомотиве.
Ова зграда лево на ћошку Балканске и Гаврила Принципа још постоји и ту сте могли да купите сода воду, клакер и кабезу. Сода вода је била саставни део КИ-КИ, КИло белог и КИло сода воде, док се није измислило ЛИ-ЛИ; ЛИтар белог и ЛИтар Киселе књаз Милош воде, када су уведене стаклене флаше за вино и киселу воду. Сада се служи у пластичним боцама.
На супротном углу улица Балканске и Адмирала Гепрата, где се данас налази велика зграда, налазила се Велика пивара, коју је 1840. године саградила књегиња Љубица.
Тог 20. новембра 1858. године, на Светог Андреју Првозваног, сазвана је, баш овде, Велика Народна скупштина, позната као Светоандрејевска скупштина.
Данас се Краљева пивара или Велика пивара, како су је доцније звали, велика је зграда која је све доскора постојала у близини Вазнесенске цркве. Први закупац те пиваре био је неки Риста Париповић, Рудничанин. У тој се пивари налазила повећа овална сала у којој су наши дилетанти, како су звали глумце, давали позоришне представе и у којој је 30. новембра 1858. године одржана и знаменита Светоандрејска скупштина.
Београд је тада имао 22.432 становника. На овој Скупштини, збачен је кнез Александар Карађорђевић, и изабран је Милош Обреновић. Дакле, први пут у историји, један владар је скинут у Скупштини.
Такође, Гургусовачка кула у коју су затварани и мучени противници бившег режима је срушена, одлуком Скупштине, а Гургусовац је променио име у Књажевац, у част новог старог књаза. Књаз Милош се вратио на власт, али није био онај витални човек, већ је старац тешког хода. Скоро две деценије изгнанства оставиле су трага и на психичком и физичком стању.
Овај поглед на слици је из правца Теразија
На углу улица Балкаске и Ненањине налазила се кафана „Добро јутро“. Она је после 1935. године срушена и подигнут је хотел „Београд“. Преко пута, где се данас налази парк и споменик Гаврилу Принципу, налазио се хотел „Оријент“.
