Улица Краља Милана, парна страна до Београђанке
Ова улица је кроз историју мењала називе. Прво се звала Крагујевачки друм, да би приликом другог преименовања београдских улица 1872. део од данашње улице Кнеза Милоша до Славије био назван Крагујевачка, а део од Обилићевог венца до Кнеза Милоша звао се Кнеза Милана. Од 1888. до 1946. назив је био Краља Милана, а од 1946. до 1992. Маршала Тита. Од 14. маја 1992. названа је Улица српских владара и најзад од 2003. године поново је дат назив Краља Милана.
Ово је изглед улице од Лондона ка Двору између два светска рата.
Дом Вукове задужбине, Улица Краља Милана број 2
Дом Вукове задужбине, саграђен 1870-1871. године по пројекту архитекте Александра Бугарског. Њу је подигао судија Димитрије Мита Голубовић. Одмах по подизању зграда је постала седиште Руског Царског конзулата у Београду, а након 1877. године адаптирана је за потребе смештаја Завода за српску сирочад. Од 1879. године у згради је било смештено Министарство просвете, затим и друга министарства. Од 1988, две године након прве ревитализације фасаде, зграда је додељена Вуковој задужбини на трајно коришћење и управљање.
Од 1880. поред Министарства просвете је било смештено и Црквено одељење Министарства просвете Кнежевине Србије, од 1914. Задужбинско одељење Министарства просвете Краљевине Србије, а од 1919. и Уметничко одељење (Краљевине СХС и Краљевине Југославије, а након 1944. године Народне Републике Србије), исте године када је од Министарства одвојено Црквено одељење, да би од њега било формирано посебно Министарство Вера. Поједина одељења Министарства просвете су, и поред проширивања, остала изван главног здања.
Ширењем министарства указала се потреба за проширењем, које је 1912. започето према Савској падини. Уз ово је изведено и преуређење зграде, а задатак да зграду прилагоде и учине раскошном припао је архитекти Бранку Таназевићу, који је за рад добио фасаду, и сликару и декоратеру Драгутину Инкиострију Медењаку коме је поверено уређење ентеријера, који је у то време једини уметничко-декоративни сликар у Београду. Иако су њих двојица били љути противници у схватању националног стила (у коме је требало преобликовати нову фасаду и ентеријер), на овом послу су морали да раде заједно.
Медењак је, у тежњи да обликује „национални“ стил, у дело уносио мотиве из народне орнаментике. Проширење надлежности Министарства просвете над територијама „Македоније, Косова и Старе Србије“, које су ушле у састав Краљевине Србије после Првог балканског рата 1912. године, али и потреба за новим преуређењем, условили су доградњу дворишног крила, али и потпуно реконструисање главне фасаде у „српско-византијском“ стилу, који су изведени исте године према пројекту Бранка Таназевића из 1907. Последња адаптација објекта за потребе Министарства, доградња новог крила према улици Краљице Наталије, изведена је 1924. године према пројекту архитекте Жарка Татића.
У време окупације у току Првог светског рата зграда је коришћена као канцеларија Главне Интендантуре аустро-угарске војске, али и као Главна поштанска управа. После капитулације Краљевине Југославије 1941. године, Министартво просвете је накратко престало са радом, али је основано Одељење за наставу на немачком језику, које је деловало до октобра 1944. године. У новембру 1944. основано је Повереништво за просвету НР Србије, које је априла 1945. прерасло у Министарство просвете. Оно је у згради остало до 1952. године, када су се у њу уселили Савезни завод за патенте и Савезни завод за продуктивност рада, као и редакција листа „Младост“, УЛУС и други који више нису корисници овог простора.
Генерална реконструкција зграде је изведена 1997/98. године, а 2006. поново је обновљена улична фасада. Фасада је сачувана и већина зидних композиција је уништена током времена, а сачуване су само зидне слике у пролазу ка дворишту, које је неко прекречио након Другог светског рата. Откривене су случајно 1963. године и очишћене, а на њима су алегоријске композиције Вере, Просвете, Историје и Уметности.
Зато, када будете овуда пролазили, обавезно уђите и погледајте ове предивне слике.
Зграда је након подизања доживела бројне доградње и преправке условљене потребама и значајем институција које су се у њој налазиле.
Фасада је сачувана у потпуности, док је намештај према нацртима Драгутина Инкиострија делом сачуван, а неколико комада намештаја, столица из министровог кабинета налази се у Етнографском музеју и Музеју примењене уметности у Београду.
Изнад улаза у зграду постављен је грб Краљевине Србије уклопљен у сецесијски обликовану и двобојну црвено-белу фасаду, у којој су на оригиналан начин укомпоновани мотиви из српске средњовековне архитектуре, елементи српске народне традиције, али и декоративни мотиви из европске сецесије.
Фасада је ревитализована 2006. године, у оквиру пројекта „Лепша Србија“. Њене архитектонске и уметничке вредности сврставају је међу најзначајније примере примене елемената националног стила у београдском градитељству.
Дом Српско американске банке, Улица Краља Милана број 10
Дом Српско-Американске Банке је подигнут 1931. године и сврстан је у културне споменике Србије. Подигнут је по замисли чешког архитекте Јарослава Прхала. Налази се поред парка Александров, раније Девојачког парка, који је јавни градски парк.
Парк је оивичен улицом краља Милана на истоку, улицом Косовке девојке на северу, и улицом краљице Наталије на западу. На јужном рубу парка налази се стара зграда Народне скупштине Републике Србије. У непосредној близини парка налази се Андрићев венац, Нови двор, као и Руски дом.
Сећате ли се када је у овој згради била Робна кућа „БЕКО“ осамдесетих година прошлог века. Тада је наша конфекција сарађивала са многим светским модним кућама па је и БЕКО сарађивало са „ЛИ КУПЕРС“-ом.
Улица Косовке девојке, бивша Девојачка улица
Ово је мала улица за пешаке састављена од степеница. Парк Александров је један од новијих паркова у граду. Парк је формиран 1950. године. Док није пробијена улица краља Милана на његовом месту се до 1904. године налазила Симићева кућа, резиденција владара кнежевине и краљевине Србије током 19. и почетком 20. века.
1863. године, у улици Краљице Наталије, основана је прва српска средња школа за образовање жена, Висока школа за жене. Школа је била под покровитељством краљице Драге. Школи је краљица Наталија 1897. године даровала руску војну капелу Александар Невски коју је она добила на полон. Улица у близини накнадно названа Девојачка, а данас се зове Косовке Девојке, па је парк, који је формиран доста касније назван Девојачки парк. Све куће су имале лепе баште са егзотичним дрвећем и биљкама.
Дана 18. априла 2017. године Скупштина града Београда званично је променила име из Девојачки у Парк Александров, у част ансамбла Александров, војног хора Црвене армије. Често су наступали у Београду, а 25. децембра 2016. године многи чланови ансамбла погинули су у авионској несрећи преко Црног мора.
Споменик цару Николају Другом је дело руских скулптора Андреја Коваљчука и Генадија Праватворова. Тежак је око 50 тона и висок 7,5 метара, а сама скулптура 3,5 метра. Направљен је од бронзе, а постамент је од гранита. Рађен је у Русији око 6 месеци током 2014. године, допремљен 11. октобра, а свечано откривен и освештан 16. новембра 2014. године Истовремено је саниран и парк по пројекту архитекте Јанка Крстића који је осмислио амбијент у коме је споменик. Парк су уредили радници ЈПК “Зеленило – Београд”, у сарадњи са руским инжењерима.
„Дом Хаџија Роксанде и Лазара Књажевчана“, Улица Краља Милана број 20
Зграда „Дом Хаџија Роксанде и Лазара Књажевчана“ налази се у Улици Краља Милана број 20 у Београду. Саграђена је 1936. године, према плановима архитекте Фрање Урбана. Били су родом из Књажевца.
У приземљу су локали. Конципирана је у чисто модернистичком маниру где су наглашене вертикалне форме. Оваква форма је условљена узаном парцелом у самом центру града.
На фасади је натпис „ ДОМ ХАЏИЈА РОСАНДЕ И ЛАЗАРА ЈОВАНОВИЋА“
Раскрсница „Лондон“
Поред “Москве”, “Малог Париза”, “Прага”… Београд има и “Лондон”. Предратни хотел на углу Улица кнеза Милоша и Српских владара временом је постао ексклузивни ресторан у који су 50-их, 60-их и 70-их година прошлог века свраћали сви виђенији Београђани. У последњој деценији 20. века ово култно место прво постаје Дафимент банка, а потом и коцкарница.
Несумњиво једна од најважнијих раскрсница центра града оформљена је четрдесетих година 19. века. Тада су се ту секла два врло важна друма, Крагујевачки и Топчидерски – данашње улице Краља Милана и Кнеза Милоша.
Хотел „Лондон“, Улица Краља Милана број 28
Као и многи други делови Београда, и ова раскрсница је понела име по угоститељском објекту који се ту налазио. У овом случају то је био хотел „Лондон“, повелика једноспратница у стилу романтизма коју је за поручника Косту Стојановића подигао инжењер Андрија Вуковић, знаменити градитељ Београда.
Ова фотографија је из тридесетих година прошлог века, а овако оригинално здање хотела „Лондон“ срушено је 1962. године.
Хотел је, дуги низ година, пре свега захваљујући свом положају, био врло популаран и скоро увек добро попуњен. Неколико деценија по затварању хотела ова стара зграда срушена је 1962. како би уступила место здању Привредне коморе Београда по пројекту архитекте Ђорђа Грујичића, а поред се налазила и једна од зграда немачке амбасаде. То је најновија од четири данас постојеће зграде на раскрсници.
Како је објашњавао Бранислав Нушић, упућујући ондашње Београђане, кафана “Лондон” на врху Милошеве улице припадала је Теразијама. Иако то данас необично делује, дуж Милошеве улице спуштала се трамвајска пруга која је ондашње житеље престоног града водила ка Топчидеру.
Уосталом, на том простору налазио се и најважнији градски корзо, варошко шеталиште које је омогућавало најважније сусрете, од оних грађанских и препуних “етикеције”, па до скривених, чежњивих љубавних погледа.
Давне 1868. године подигнуто је здање на углу садашњих улица Краља Милана и Кнеза Милоша. Поред те вишеспратнице морао је да прође, баш као и данас, сваки становник главног града. Још у то време, планирано је да ова зграда буде хотел, а наденули су јој име “Лондон”, по чему је касније дуго прозивано и цело окружење. Ако би неко имао да закаже сусрет, одличан оријентир било је упутство: “Видимо се код Лондона”. Као и хотел „Балкан“ и њега је пројектовао инжењер Андрија Вуковић. И он је током једног века имао пуно закупаца, интересантно да никад није био прве категорије, јер је већ од 1896. био хотел трећег реда.
После Првог светског рата је био хотел другог реда, што значи да је био двадесетих био реновиран. 1908. године хотел је имао 13 соба. Различита публика је долазила овде јер се налазио у самом центру града. Али од изградње Народне скупштине 1882.године на углу Кнеза Милоша и Народног фронта, овде су почели долазити и коначити народни посланици.
У згради хотела „Лондон“ на спрату су извесно време боравиле и неке институције (Управа водовода, Уметничка школа Кирила Кутилка, познатог сликара тог доба, филијала Комуналне банке града Београда). На крају, педесетих година 20. века у њој су живели и обични људи, али у изузетно лошим условима. Хотел је срушен лета 1962. године. Осим приземља хотел је имао и подрум који се налазио испод целе зграде и један спрат. Припада периоду романтизма у архитектури Београда. Због незгодног облика плаца на коме је био подигнут, угао зграде је био необичног облика. Мењана је ширина размака између прозора и сегметним луковима на спрату решавано питање неправилних облика соба.
Некада је у близини “Лондона” била Народна скупштина, тек стотинак метара наниже према Вазнесењском храму. Да се подсетимо, прва српска скупштина столовала је у кући која се налазила на крају данашње Улице краљице Наталије, а некадашњој Народног фронта, пре раскршћа са Милошевом улицом. Потом се, отприлике на том месту, угнездила зграда у чијем приземљу је био познати биоскоп “Одеон”.
Близина првог парламента дуго је била разлог због којег су често стални гости Хотела “Лондон” били народни посланици. Ту су сви били измешани, док су у то време градске кафане неретко биле права политичка окупљалишта.
Као и данас, српско “политичарење” било је веома битно у градском животу, а било је кафана које су изашле на глас по томе што су се у њима окупљали симпатизери појединих политичких партија.
У Нушићевим записима пише како је, поред “Лондона”, постојала још једна кафана која се звала “Паун”. Од “Лондона” па навише, Милошевом улицом до Батал-џамије, а данашњег здања Скупштине, није било кафана, док их је највише било у улицама које су окруживале данашњи обод Трга Николе Пашића.
Овај део улице је било главно корзо Београда, јер је велики број младих момакам добрих прилика за женидбу радио у околним министарствима и за време ручка излазили су на паузу, па су могли да запазе девојке а лепе девојке из различитих слојева да их запазе.
Фотографије оног доба приказују варошки развитак, будући да су запреге сменили први аутомобили, да би данас Улица краља Милана била једна од најпрометнијих у граду. У близини поред “Лондон”-а је здање Руског посланства, на чијем месту данас стоји споменик последњем владару из династије Романов.
Настављамо Краља Милана улицом и налазимо се још на раскрсници „Лондон“.
Најстарија је палата Врачарске задруге изграђена 1908. по плановима Данила Владисављевића. Након рата преко пута улице израста још једна зграда сличне намене, велелепно седиште Јадранско -подунавске банке. Са друге стране раскрснице, 1928. године прикључила им се и зграда породице Димитријевић, која је најпознатија по продавници обуће на самом углу, прво „Бата“ а касније „Борово“.
„Лондон “ је одувек био врло прометно раскршће. Већ прва линија трамваја пролазила је овуда а доцније је још једна скретала из Краља Милана у Кнеза Милоша. Појачани аутомобилски саобраћај стварао је доста мука на месту укрштања двеју улица приближно једнаке важности. Проблем је разрешен када је 1953. на овој раскрсници постављен и први семафор у граду. Поред јединог варошког семафора налазила се кућица у којој је седео саобраћајни милиционер. Он је притиском на дугме мењао светло на првом електричном средству јавне сигнализације.
Прелажење са једног на други крај улице дуго је била најпопуларнија игра дечурлије, која су широм отвореним очима изнова чекала светлећи знак. Тако је било и са првим покреним степеницама у Робној кући „Београд“ на Теразијама или касније у подземним пролазима. Знали смо сатима да се тако играмо.
Причати о регулисању саобраћаја а не споменути легендарног саобраћајца Јована Буља би било незамисливо. Био је препознатљив и запамћен по својим грациозним покретима при регулисању саобраћаја. Седамдесетих година био је атракција престонице, посвећен послу који је обављао на узбудљив и оригиналан начин.
Почетком 70-их година 20. века био је заштитни знак југословенске престонице. Саобраћај је регулисао на изласку из теразијског тунела, код Дома омладине, код Лондона али и на Теразијама, где се окупљао велики број грађана: дечурлија из школа, маме са децом, баке и деке са унучићима, туристи. Они су са одушевљењем посматрали кореографије надалеко познатог Јована Буља. Јована су све више и више волели грађани. Како возачи, тако су и пешаци стајали да се поздраве са њим и да виде како обавља свој посао. Познато је да свако воли да напрадује, али не и Јован. Волео је да регулише саобраћај и све више је купио симпатије суграђана.
Новине су почеле да пишу о њему, а ускоро је постао и занимљив телевизији. Своје умеће приказивао је и на такмичењима, па је на светском првенству у грациозном регулисању саобраћаја заузео треће место – кажу у Министарству унутрашњих послова. Иако се причало да је завршио вишемесечни курс балета у Народном позоришту у Београду и да је зато имао тако грациозне покрете, изјавио је да се само активно бавио спортом, фудбалом и рукометом. Ипак, он је завршио Полицијску школу у Сарајеву, а за своје покрете „кривио је“ бављење спортом, али и љубав према послу.
Био је редован гост на пријемима у Скупштини града, чак и код Јосипа Броза Тита. Најинтересантнији тренутак његове каријере јесте онда када га је на улици Београда запазио градоначелник Лондона који је био у посети Београду. Импресиониран његовим покретима и изгледом позвао је Јована у Лондон. Тада је своје умеће показао на чувеном Пикадили тргу. На Светском првенству у грациозном регулисању саобраћаја заузео је треће место. Представљен је и енглеској краљици Елизабети. Док је он регулисао кретање возила, саобраћај је био песма, а његов посао граничио се с плесом. Обучен у бело одело, грациозним покретима „рашчишћавао” је саобраћајне гужве у време када је Београд добијао епитет метрополе. Старији суграђани се и данас са сетом сећају чувеног саобраћајца Јована Буља, а млади се с њим „упознају” из прича.
Свој перформанс Буљ је показао је поред лондонског Пикадилија па је тако његова „саобраћајна кореографија” обишла Рим, Милано, Берн, Цирих, Париз, Русију, а лети је гостовао у градовима дуж Јадрана. За њега су у Лондону рекли да је „најбољи даса после Елвиса Прислија” а он је говорио да је саобраћајац постао јер му се допадало да буде „лепа појава са шапком и белим рукавицама”. Јован Буљ остаће познат као човек који је од полицијског посла направио уметност и који је показао како се ради с љубављу – истичу у МУП-у.
Тек што је одслужио војску као гардист у Београду, вратио се у главни град, где је примљен у Савезни секретаријат унутрашњих послова и био ангажован у обезбеђењу. Седам година је чувао најважније зграде и људе: СУП, СИВ и ЦК, Кочу Поповића, Вељка Влаховића, Александра Ранковића и Тита, који ће га касније звати као госта на пријеме. После пада са власти Александра Ранковића, када су му многе колеге пензионисане, Буљ је тражио да га преместе у саобраћајце. Рекли су му да је превише низак, али су на његово наваљивање попустили.
У то доба је већ имао искуства као глумац у новобеоградском аматерском позоришту, с којим је путовао по земљи, али никада није похађао балетски курс. Грациозни покрети су му били урођени а позориште је прво место где је могао да се искаже.
Чим се нашао на улици, на Теразијама, постао је представа за себе. Деловао је као да је разрадио кореографију, мада му је, тврдио је, сваки гест навирао спонтано. Страна телевизија је снимак његовог наступа синхронизовала с Моцартовом музиком.
Јединствен на овим просторима остао је до 1980. године када се вољена каријера Јована Буља завршила прерано и превремено послат је у пензију. Оволику популарност нису могли да му опросте јер код Срба важи да све могу да опросте али славу и успех никако. Нажалост. Да ли је некоме засметао утицај који је имао на суграђане или је у питању нешто друго?
Прво је Јован са најпрометнијих улица премештен на мање прометне улице. По граду се причало да га тадашња београдска власт не воли јер је привлачио превише пажње и стварао велике гужве око себе. Како било, и на мање прометним улицама Јован је и даље привлачио пажњу, па је пензионисан 1980. године када је имао свега 41 годину.
После прераног пензионисања радио је дуго година као продавац у трафици у блоку 70 на Новом Београду, заједно са својом супругом Евом, а након тога и као чувар паркинга испред сплавова на Савском кеју. И тамо је задржао необичне кретње и љубазно се јављао сваком пролазнику. Можда и у знак сећања на Буља, пре пар година саобраћајци на Славији обновили су традицију – у току лета саобраћај су регулисали о бучени у свечане беле униформе, али је то кратко трајало. Преминуо је 3. фебруара 2010. године у Београду, у 71. години
Ретко се данас среће неко ко је унео толико живота и љубави у посао који то не захтева и по природи није такав. Зато Београђани тврде да се његов дух и даље осећа изнад раскрснице код Лондона.
Са друге стране раскрснице, 1928. године прикључила им се и зграда породице Димитријевић. пројектанати А. Гавриловић и Ј. Најман која је најпознатија по продавници обуће на самом углу, прво „Бата“ а касније „Борово“. Мислим да нема ко у овој радњи није купио бар један пар ципела, чизми или каљача. Преко пута “Лондона„ била је прва фабрика обуће Томаша Бате, која је крајем 19. века створена из старе радионице једног опанчара. На овој раскрсници често су се могла видети озарена лица Београђана, који су са новим “батовкама”, првим фабрички произведеним ципелама, на ногама излазили из “Бате”. О овоме читајте у линку Кнеза Милошева улица.
На доњој фотографији виде се и са леве и са десне стране куће које су порушене
Београђанка или Палата Београд, између улица Краља Милана и Масарикове број 5
Објекат је изграђен у језгру старог градског ткива, на потезу од Теразија до Славије, са наглашеном тежњом да својим високим делом, доминира као просторни градски оријентир. На првих неколико спратова се налазила Робна кућа “Београд”, која је нажалост у стечају, а на осталим спратовима су пословне просторије, као и седиште неколико београдских медија.
Први солитер у центру Београда почео је са градњом 1969. године а завршен је 22. априла 1974. године. Пројектовао ју је Бранко Пешић а са својих скоро 101 метар и 24 спрата била је највиша зграда на Балкану. Као и за палату Албаније било је противљења за њену градњу па су је неки називали руглом, чак и „црном удовицом“ Београда.
Овај део данашње Краља Милана и Масарикове био је трговачки део па су се ту налазиле радње попут књижара и банака, када сам био дете ту је био и чувени фотограф “Фото Ниџа“. Верујем да свако од нас има по неку слику израђену у овом атељеу. Недељом је Ниџа излазио на Калемегдан и ту би нас на степеницама које силазе са платоа, фотографисао у „матронским“ оделцима са кратким панталоницама, белим доколеницама и сандалицама. Обично су сликања била за Ускрс или Први мај када Београд озелени. Сликање смо вршили да покажемо родбини у унутрашњости колико смо порасли од задњег фотографисања. Након изградње првих година „Београђанка“ је била атракција где је долазило и до 100.000 људи годишње како би разгледало Београд са највишег спрата.
Изградња Београђанке је била поверена грађевинском предузећу „7 јули“. Приликом градње било је проблема са великим бројем извора и подземним водама. Огромне пумпе су даноноћно испумпавале воду у посебан колектор који је ишао и данас иде до Саве.
Зграда представља једно од најзначајнијих остварења београдске архитектуре с краја шездесетих година 20. века и у то време је била највиша зграда Београда. На последњем спрату зграде се налазио ресторан са видиковцем који је затворен почетком деведесетих, када је локална РТВ станица Студио Б, која се већ деценијама емитује управо из ове зграде, закупила последњи спрат за своје потребе.
Чувени београдски бакалин Јеремија Миливојевић звани Јеремија црни пас, ушао је у урбану легенду како по имену своје радње, тако и по својим манирима. „Марамбо бележи да је бакалница била смештена преко пута Ристићеве куће. Уз његов локал била је и чувена кафана „Црна мачка“, где је данас палата „Београђанка“. Небески скок пса и мачке, у црном.“
Београђанку не би довољно описао ако не бих споменуо и легендарног Душка Радовића и његово: Београде, добро јутро!
У овој улици свакога јутра око пет сати из правца „Касине” пред палату “Београђанка” стизао је један натмурен човек, који би се затим лифтом попео на њен последњи спрат и закорачио у просторије Студија Б. Онда би смишљао како да се обрати Београђанима. Тако је из пера Душка Радовића настајала чувена емисија “Београде, добро јутро”, која је почињала увек у 7.15. Увек радо слушан Душко Радовић и „Београде добро јутро“ једног јутра је рекао, онако више по мом сећању и не дословце: „Будите срећни што сте се пробудили у Београду, јел могло је да се деси и супротно.“
Реченице тако срочене, да је мало ко смео да их помисли, а камоли каже. Шта је допринело томе да се Душко Радовић „ућутка“? Можда је ућуткан тада и на том месту, али ту смо да његов глас и дан данас преносимо даље.
Емисија Београде, добро јутро! почела је са емитовањем 1975. године на радију Студио Б. Тачан датум гашења емисије није познат, али је узрок свима јасан. Душко Радовић и његови политички афоризми постали су неподобни владајућима. Тренутно постоје две верзије, али познато је да је Душко „ућуткан“ негде у периоду крај 1982. почетак 1983. године. Такође, два коментара на радију се узимају као основа и као оно што је засметало политичарима.
Без обзира на то када је дошло до гашења, сви се слажу да је иницијатор био генерал Никола Љубичић, у то време, председник председништва Србије. На седници Централног комитета Савеза комуниста у новембру 1982. године оцењено је да „афоризми у популарној сатиричној емисији “Београде, добро јутро” у последње време све чешће имају обележја политичких порука са израженом моралистичком и демагошком позадином. Садржина тих порука понекад је крајње деструктивна и неприхватљива. Потребно је извршити подробнију анализу идејне усмерености оваквог делања”. У преводу, потребно је угасити овакво деловање.
Као што је већ речено, постоје две различите реченице изговорене у две емисије за које се сумња да су прелиле чашу политичких моћника и да је због њих одлучено да се емисија угаси.
„Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других. Ко мисли другачије, нека каже.“
„Кад више не буде ни вас, ни ваше славе и привилегија, ваша деца ће продавати Дедиње деци фудбалера, певача, трговаца и накупаца. После краће паузе, Дедиње ће поново постати оно што је некад било.“
На YouTube-у постоји снимак за који се верује да је последња емисија Београде, добро јутро. Насловљено је да је снимак из 1983. године, што се не поклапа са неким изворима који тврде да је последња емисија урађена крајем 1982. године.
„Ја јесам мали човек са радија, али нисам онај који се пали и гаси на дугме.“
Након гашења обожаване емисије Београде, добро јутро, партија је била изложена великом притиску јавности, сведочио је брат Душка Радовића, Брана. Каже да су политички моћници претили да угасе и Студио Б, ако треба, само да склоне Душка.
Брана Радовић каже да је његов брат био патриота и врло интелигентан човек. Знао је да паметних нема много, али да су људи који су укинули емисију били много моћни. Прихватио је одлуку о укидању емисије тихо, због својих колега са Студија Б. Ево неких његових мисли:
„Чувајте се слободних дана. Нису слободни дани за сваког. Слободан човек увек је у искушењу да мисли. А ко пет дана није мислио, можете мислити шта тај може мислити кад одједном почне да мисли.“
Зграда Официрске задруге, бивша зграда Робне куће „Клуз“, Угао Улица Масарикове број 4 и Ресавске
Зграда је изграђена на углу Масарикове и Ресавске, а сама градња је завршена 1908. године.
Главни архитекта на овом пројекту је био Светозар Јовановић, коме је у том тренутку било само двадесет шест година. Њему су за рад на овом згради додељени као сарадници и Данило Владисављевић и Владимир Поповић. Ова зграда представља важну карику у ланцу развоја српске и београдске архитектуре.
Зграда за време у којем је настала, је представљала модерну робну кућу, са приземљем и два спрата. Зграда је обликована је са стилским обележјима сецесије. Унутрашњи простор је веома спретно решен, уз коришћење веома доследног конструктивног система.
Конципирана је као угаони објекат пословно-трговачке намене. Има подрум, сутерен, приземље и два спрата. Обликована је са стилским обележјима сецесије. У просторном компоновању извршено је логично раздвајање функције радног дела, смештеног на крајевима бочних крила, од средишњег дела намењеног јавној комуникацији, што је доследно спроведено и у обради фасада. Фасаде бочних крила компоноване су традиционално, са малим отворима, док је главно фасадно платно решавано модерно, са прозорима кроз више етажа.
Сецесијски узори нашли су примену у наглашеном вертикализму и орнаментици слободних површина испод кровног венца. Рељефне женске главе, флорална пластика, декоративне конзоле и решетке од кованог гвожђа као и карактеристична купола са декоративним детаљима сецесијског су порекла. По архитектонском решењу, са јединственом унутрашњом шупљином просеченом етажним галеријама у главном делу архитектонског корпуса, као и по квалитету израде занатско-уметничке декорације, овај објекат је представљао значајно остварење у развоју српске архитектуре почетком века. Канцеларијски простор се налази на крајевима зграде, чиме држе равнотежу масе целог објекта и изграђени су од пуног зида.
Палата у Масариковој 4, коју старији Београђани памте као зграду “Клуза” направљена је као прави драгуљ варошке архитектуре давне 1908. године. Ову причу приповеда нам Зоран Докић, један од градских колекционара и заљубљеника у београдску војну прошлост. Безброј “сувенира” из војничке историје престонице красе његове витрине, а овог пута смо се вратили међу војничке и официрске потрепштине, које су старешине могле да набаве у овој згради.
– Министарско војно је давне 1883. године одлучило да пропише тип и изглед официрске униформе, а тада је донета и одлука да официри и додатну опрему набављају о свом трошку. Тако је остало све до Другог светског рата – каже Докић. – Индустрија је била неразвијена, па се све набавке углавном обављају у иностранству. На крају, 1899. године основана је Официрска задруга, као акционарско друштво. Тако је старешина могао да уложи одређен залог за наплату евентуалне потражње, а чланство у Задрузи гарантовало је куповину униформи и опреме кроз пристојне кредите.
Здање Официрске задруге осмишљено је, нимало случајно, са локацијом у близини Официрског дома, данашњег СКЦ, као и других важних војних зграда у окружењу. После Другог светског рата Официрска задруга је променила име у “22. децембар “, а потом у “Јединство”. Дошли су друго уређење и другачија правила за старешине. На крају је војска направила договор са фабриком “Клуз” која је потом постала једна од најпопуларнијих у Југославији. Њена војна производња била је праћена светским угледом. Одељење “Клуза”, који је основан 1947. године, шило је спортске, али и војне падобране.
Извозили су у многе земље света, а њихови теретни падобрани били су посебно квалитетни. Како каже наш саговорник, осамдесетих година извозили су чак у САД, а четири “Клузова” специјална падобрана могла су безбедно да приземље цео тенк.
Главни фасадни мотив је заобљен угаони део са улазом у приземљу и куполом специфичног облика, са доста декоративних елемената и конзола. На осталом делу фасаде вертикалност је наглашена декоративним елементима у висини крова. Рељефне женске главе, флорална пластика, декоративне конзоле и решетке од кованог гвожђа као и карактеристична купола са декоративним детаљима сецесијског су порекла.
По архитектонском решењу, са јединственом унутрашњом шупљином просеченом етажним галеријама у главном делу архитектонског корпуса, као и по квалитету израде занатско-уметничке декорације, овај објекат је представљао значајно остварење у развоју српске архитектуре почетком века. Зграда делује складно и представља успешно остварење еклектичне архитектуре. Коришћени су и класични елементи, а и елементи новијих тенденција у архитектури који су почели да се примењују на почетку двадесетог века. Испод кровног венца се у одређеној мери може приметити и утицај сецесије у виду декоративне пластике коришћене у том архитектонском стилу.
Према неким наводима, пројекат за Официрску задругу рађен је према скицама бечких архитеката, али ако би се та тврдња прихватила, онда би велики број грађевина имале узор у другим грађевинама из иностранства.