Улица Париска ка Савској падини

Прикупио, читао, понешто знао и обрадио:

Воја Марјановић

Ову калемегданску „кичму“ су звали Рудничка греда, јер су Кнез Михаилова, са једне и Васина и Узун Миркова, са друге стране, етнички делиле становнике Београда. Падина према реци Сави била је увек српска, Варош капија, зато се ту налази и Саборна црква и стара црква, док је падина доле према Дорћолу и Дунаву била тада немачка, па после тога турска и јеврејска. Дакле, српски део чаршије је Варош капија, а турско-јеврејски део Београда је Дорћол, и падина према Дунаву, . Улица Париска, некада Сава -капијска На основу одлуке Министарства унутрашњих послова од 9. фебруара 1848. године, дати су први званични називи главним београдским сокацима око Калемегдана, па се тако данашња Улица Париска, звала Сава капијска. Улица се простире од булевара Војводе Бојовића, затим иде уздуж Калемегдана пратећи га северно- источно. Са њене десне стране налазе се Симе Марковића, Грачаничка улица, Цара Лазара и Кнез Михаилова улица. Улица се завршава на раскрсници улица Тадеуша Кошћушка и Узун Миркове.

Како сам дошао до књиге господина Маринка Пауновића из 1962. године, дакле пре 60 година, то све фотографије на којима пише „у прошлом веку“ односе се на 19. век. Париска улица се тромо успиње од реке према граду. Читавом њеном дужином смењују се окрњци београдске архитектуралне раскоши, чији китњасти малтер од слободног пада придржава зарђала жичана мрежа, блистава новоградња и старе гиздаве конструкције, потлеуше и један сасвим усамљен, отмени балкон од кованог гвожђа. На истом потезу, налазе се и провинција и велеград.

Одоздо наилазимо на фасаду Савеза пензионера и зграду од цигала урушених спратова са вешом на штрику, затегнутом као конац за чишћење зуба. ту се налази у шибље зарастао плац, завејан усред августа снегом папирних марамица и затрпан грудвама згужваних новина. Ту су и степенице које воде у Карђорђеву улицу, чију изградњу платио је из свог џепа кнез Михаило и преко пута, непоновљиви зелени мирис са Калемегдана. Париска улица има облик ћириличног слова “Г ” када савија удесно, а завршава се као “У”, на углу са Карађорђевом улицом. Јединствена је и по томе што се бројеви зграда на њој налазе у низу, са исте стране. Уобичајени систем нумерације, парне куће са десне, а непарне са леве стране улице, увео је, иначе, у Француској Наполеон 1805. године. Бројеви од тог времена у Паризу расту од Сене надаље, баш као што Париска улица данас лагано узмиче узбрдо, од ушћа Саве у Дунав и најважнија је деоница на путу између Савског пристаништа и строгог центра. Почетак би у овом случају могао да буде и крај и управо ту се крије највећа занимљивост Париске улице. Она је једина улица у Београду у којој су сви бројеви зграда са исте стране. Како су у Париској сви објекти заправо са једне стране, јер је са друге Калемегдан, могло се очекивати да ће сви они добити или парне или непарне бројеве … Оно што Парску чини јединственом је то што се из неког разлога одустало од овог правила, па су сви бројеви поређани према природном редоследу: 1, 2, 3, 4… а где је ту непарна , а где парна страна? И како се снаћи ако вам, на пример, треба број 3, а ви гледате у Калемегдан и мислите да се неко нашалио са вама дајући вам адресу које једноставно нема… Наравно, док не “укачите” како иде нумерисање у Париској, јер она је ипак јединствена. Поред Калемегдана на левој страни улице, тачно преко пута Француске амбасаде, налазе се ове предивне степенице.

Ово ремек дело пројектовала је на почетку своје каријере Јелисавета Начић. У историји српске архитектуре заузима веома битно место, јер су иза ње остале бројне грађевине, од којих су неке и дан данас читаве и говоре о њеном таленту. Њен први рад у Београдској општини било је извођење радова на уређењу Малог Калемегдана, и то према пројекту тада чувеног архитекте Димитрија Т. Лека. Велике, декоративне, камене, барокне степенице којима се са Савске Алеје силазило у Париску улицу, као и ограда Савске алеје са вазама на каменим постаментима, стилизованим под утицајем сецесије, која ће бити порушена у Првом светском рату, што се и види на доњем снимку.

То су делови пројекта уређења Великог Калемегдана што је, поред пројекта за уређење Теразија, још један од првих архитектонских подухвата Јелисавете Начић. Поред тога што раздваја најпознатије шеталиште и један од највећих паркова, овде су смештени Факултет ликовних уметности и Библиотека града Београда, а по значају не заостаје ни Салон Музеја савремене уметности. Ове описе зграда у Париској и Рајићевој улици користио сам из дела: АЛЕКСАНДАР БОЖОВИЋ: КУЋА МАРКА СТОЈАНОВИЋА, ПАРИСКА 15 У БЕОГРАДУ Пошто бројеви иду не логичним редом одоздо на горе и ја ћу кренути са нелогичним описивањем од горе на доле. Париска улица број 16 Ако скренемо из Кнез Михаилове, главне трговачке улице тога времена, низ Париску улицу која директно комуницира с Калемегданским парком наилазимо на дивне зграде које су за сва времена. У двришту зграде на лакат, где је сада Факултет за ликовну уметност подигао је зграду Марко Стојановић. Ова зграда има своју амбијенталну вредност, која је у корелацији с првом кућом Марка Стојановића, као и са зградом у Париској број 15. Дакле, она је и саставни део зграде у Кнез Михаиловој број 53-55.

У овом делу града, први реализовани пројекат била је кућа адвоката Марка Стојановића у Кнез Михаиловој улици 53–55, саграђена 1885. године, а 1899. године је за истог поручиоца пројектовао Константин Јовановић и другу кућу у непосредној близини, у Париској 16. Симетрија, хоризонтално рашчлањивање фасада венцима и архитектонским редовима, смењивање рустичних и равних површина, угаони и централни ризалити с куполама, фасадни венци са балустрадама, стубовима, манир су италијанске ренесансе са елементима француским барокним детаљима. То је главни израз архитекте Константина Косте Јовановића, којег ће се држати током целе каријере. Својим положајем, ван главних урбаних комуникација на којима се развијала трговачка делатност тога доба, овај објекат припада једном мирнијем амбијенту. Временски контекст у којем је кућа саграђена, јесте доба када се српска престоница убрзано развија. Развој трговине и привреде створио је нов слој добростојећих трговаца, спремних да свој материјални статус формализују кроз у то време заступљени академизам.

Марко Стојановић потекао је из скромне шабачке породице и рођен је 1844. године у Шапцу крај Саве а умро 1923. године у Београду. Био је бистро дете сиромашних родитеља. Издржавао се тако што је носио порције по кафанама и послужујући у богатим кућама. Служио је код војводе Узун Мирка. Гимназију и Правни одсек Лицеја завршава у року. Окретан и проницљив успео је у адвокатури. Први је у Београду користио писаћу машину. Посебно је наручио ћирилична слова али су му судови оспоравали јер није „написмено“, односно није писано руком. Догурао је до вицегувернера Народне банке Србије. Иако данас помало заборављен, Стојановић је оставио значајан траг у политичкој историји. Не сме се заборавити ни његов допринос популаризацији фотографије у Србији и архива коју је оставио за собом, а која сведочи о престоници која је остала негде давно иза нас. Као и велики део зграда у Кнез Михаиловој улици, објекат је осмишљен за пословно-стамбену намену. Приземље је намењено пословним активностима, док се на спрату налазио раскошан стан. Својим првим стамбеним објектом у Србији Јовановић је демонстрирао изванредно познавање академизма и сви елементи које је на њему применио остаће карактеристични за целокупан његов опус. Дворишна фасада објекта скромно је реализована. Ако посматрамо све укупно, архитектура Константина Јовановића била је у потпуности посвећена остварењу идеала ренесансе, док је њен формални исказ био реализован кроз прихватање и демонстрирање академског схватања у архитектури. Непосредни извори ренесансно академског схватања су поменута зграда палате Опенхајм у Дрездену, палата Фарнезе у Риму. Прихватио је дела и радове Готфрида Семпера у архитектури Све од наведеног имплементирано је у кући Марка Стојановића у Париској број 15.

Париска улица број 15

Убрзо након доласка у Србију, Константин Јовановић је 1885. године израдио пројекат за прву кућу Марка Стојановића у Кнез Михаиловој улици. Наручилац пројекта, адвокат Марко Стојановић, био је 1884. године један од оснивача Народне банке Србије и њен вицегувернер, као и познаник његовог оца Анастаса, с којим је делио наклоност према фотографији. Четрнаест година након изградње прве куће Марка Стојановића, у њеној непосредној близини, у Париској 15, Јовановић је израдио пројекат за истог наручиоца. Реч је о мањем објекту, односно о другој кући Марка Стојановића где се на самом пројекту налази исписана година 1899. Кућа је подигнута током следеће, 1900. године. И нешто раније урађен пројекат Јовановића, за кућу Косте Миленковића у Змај Јовиној 9, такође има Земперову палату као инспирацију. Објекат је постављен на регулациону линију улице, са двориштем које је омеђено објектом у Париској 16 и првом кућом Марка Стојановића у Кнез Михаиловој 53–55. Основа куће је одређена плацем неправилног облика и осмишљена је као двотрактно решење. Да кажем шта је двократно или трократно решење у архитектури. То је избегавање симетричности објекта да дужина и ширина и висина буду једнаки. У основи је решена са бочно постављеним улазом ка улици и степеништем ка дворишту, док остали простор приземља заузимају собе. Спрат садржи стамбене просторије. За спрат је изведено степениште, постављено у бочну страну дворишног тракта, а простор у уличном и дворишном тракту сачињавају приватне собе. У сутерену је слично решење, али с помоћним просторијама. На основу оригиналног плана предвиђено је постојање задњег дворишта – авлије, поред дворишта ка првој кући Марка Стојановића у Кнез Михаиловој 53–55. За разлику од основног постулата академизма, који наглашава симетричност, симетричност главне фасаде у Париској 15 разбијена је постављањем репрезентативног улаза, смештеног на левој старни објекта, ка дворишту. Идентичан систем алтернације прозорских отвора примењен је на кући Живка Кузмановића у Коларчевој 7, изграђеној 1890. године, а порушеној 1965. године, на кући Косте Миленковића у Змај Јовиној 9 коју сам описао, као и на кући Катарине Јовановић, али у скромнијој обради. Исти систем алтернације налази се такође и на објектима у оквиру блока у Рајићевој 16 и 18.

Мотив постављања балкона у центар првог спрата Јовановић ће поновити на кући Јоце Јовановића Шапчанина, као и на кући Живка Кузмановића у Коларчевој 7. Декоративности балкона доприноси изванредно израђена ограда од кованог гвожђа, једнаког квалитета израде као на репрезентативнијем објекту, првој кући Марка Стојановића. Првобитно су на фасади, односно балустради, постојале украсне вазе, као мотив који се понавља с прве куће Марка Стојановића, али су оне касније уклоњене. Мотиви примењени у архитектонском обликовању фасаде, као што су снажно профилисани кордонски венац који носи фасаду, рустично обрађено приземље, уобичајени су у Јовановићевом архитектонском репертоару тако да се појављују на готово свим реализованим пројектима у Београду, било да је реч о јавним или стамбеним објектима.

Фасада као спољна представа објекта ликовно је обликована и зналачки укомпонована у целину. Однос ширине и висине фасаде готово је у савршеном односу 1:1, а орнаментика је подређена утиску целине и спроведена по строгим академским принципима симетрије.

Потребно је нагласити да се дуж регулационе линије Париске улице, између прве и друге куће Марка Стојановића, налазила ограда с постаментом и рустично обрађеним стубићима са декоративним куглама на врху. Средња два стуба била су декоративно обрађена и представљали су улазну капију у двориште. Објекат је, доследно естетским ставовима архитекте Косте Јовановића, изведен у стилу италијанске ренесансе.

Салон Музеја савремене уметности или Зграда за сликаре, Улица Париска број 14

Дом београдских уметника у Париској улици 14, или како је зову Зграда за сликаре или Зграда за уметнике пројектован је и грађен у периоду 1956—1960. године, према нацртима српског архитекте Мирослава Мирка Јовановића. Грађена је као прва виеше породична стамбена заједница уметника у послератном Београду настала комбинованим обликом инвестирања. Пројектним програмом предвиђeна je комбинована намена објекта – на спратовима су били предвиђени станови са уметничким атељеима: сликарски атељеи, музички студио и пројектни атеље, а у приземљу галеријски простор за излагање уметничких дела. Зграда је обликована у духу савремене архитектуре и једини је објекат који стилски искаче из амбијенталне складности блока.

По завршетку градње, почетком 1961. године, у зграду су се уселили следећи значајни ствараоци: сликари: Миленко Шербан, Иван Табаковић, Стојан Аралица и Предраг Пеђа Милосављевић; музичари: Живојин Здравковић, и архитекте: Мирослав Мирко Јовановић, Даница Дана Милосављевић и Ратислава Загорчић. Поред њих, у згради су становали новинар дневног листа Политике Василије Васа Јакшић и грађевински инжењер Славко Ђорђевић.

Исте године, у приземљу зграде почела је са радом Прва модерна галерија у Београду, данас позната као Салон Музеја савремене уметности, који у овом простору постоји више од педесет година, где се излажу дела најзначакнијих светских, југословенских и српских уметника.

Кућа Фридриха Попса, Улица Париска, број 13

Кућа Фридриха Попса изведена је 1923. године, по пројекту инж. Драгана Стојковића. Објекат је реализован као вишеспратница, с наглашеном хоризонталном поделом на етаже, монотоним ритмом прозорских отвора, изузев крајњих прозора који су благо избачени у поље. Једини декоративни детаљ чине рељефи на задњој етажи. Објекат је конципиран у духу модернизма и у складу је са широм целином.

Кућа Михајла Миловановића, Улица Париска, број 12

Кућа Михајла Миловановића, из 1904. године, саграђена је по пројекту Драгутина Ђорђевића, у духу академизма. Објекат је скромних димензија, с хоризонталном поделом на две етаже. По истом концепту као и код друге куће Марка Стојановића, спрат је декоративно обрађен за разлику од једноставно решеног приземља.

Наглашен је профилисан кордонски венац који носи балустраду. Симетрија објекта је разбијена бочно постављеним улазом. Објекат се стилски и габаритом потпуно уклапа у амбијент.

Угаони објекат на углу Париске број 12 и Грачаничке број 1

Овај објекат подигнут је као колективна стамбена зграда крајем 19. века. Обе уличне фасаде, из Париске и Грачаничке улице, симетрично су урађене. У вертикали се састоји од две етаже. Зона приземља је решена рустично с једноставним прозорским отворима, док је зона спрата изведена равном површином наглашеном декорацијом прозорских отвора. Уклапа се у амбијенталну вредност блока.

Зграда Француске амбасаде, Париска улица број 11

Насред Париске улице сместила се Амбасада Француске, бисер арт декоа, архитекте Роже-Анрија Експера. Велелпна палата Амбасаде Француске је уз велику помпу саграђена и отворена 1935. године.

Њене високе бедеме и пространо степениште обложено је белим мермером, због чега је апсолутна супротност оронулим зградама које се налазе у подножју улице, односно на њеном почетку.

Романтични духови воле метафору која каже да је епоха арт нувоа или сецесије потонула давне 1912. са најлуксузнијим и највећим интерконтиненталним путничким бродом „Титаник“. Овај легендарни „град“ на води био је у целини дизајниран у раскошном, изразито декоративном духу сецесије, тог првог стваралачког превирања које ће се успротивити класичним академским канонима. Нови стил арт деко, који ће обележити двадесете и тридесете године минулог века, добиће своје максиме у Крајслеровом облакодеру у Њујорку и грандиозном путничком броду „Нормандија“ чије је ентеријере дизајнирао Роже-Анри Експер.

То је исти архитекта који је пројектовао једну од најлепших палата у Београду, ову зграду Француског посланства код Калемегдана.

Тако се у престоници ратовима измучене Србије појавио водећи светски уметнички стил у истом тренутку када и у великим светским метрополама. Показало се да спој српског мермера и француског укуса даје симбиозу апсолутне елеганције, која посматрачу напросто зауставља дах.

Да би се показало ондашње заједништво две државе њему су помагали београдске колеге Јосиф Најман и уметник Петар Палавичини. Амбасада је пример француске модернистичке архитектуре између два светска рата, инсиприсане монументалним класицизмом, раскошних пропорција и елеганције, с бригом за детаљ и једноставност линија.

Изграђена је од белог и ружичастог венчачког мермера, са фасадном орнаментиком у ликовима Луја Четрнаестог, Маријане, Јованке Орлеанке и Верцингеторикса.

Три снажне фигуре жена у античкој одећи на кровном венцу амбасаде представљају слободу, једнакост и братство, кључне речи Француске револуције. Осмислио их је вајар Карло Сарабезол, али вероватно није ни слутио да ће се госпа која представља једнакост превише истицати. Скулптура је, наиме, враћена на дораду и „обучена“ у тунику пристојне дужине јер првобитна нага верзија није била у складу са тадашњим моралом Београђана. То је ова скулптура у средини.

Сав елитни свет југословенске престонице окупио се 21. децембра 1935. године на отварању новог француског посланства, а том сјајном пријему присуствовали су и кнез намесник Павле Карађорђевић и кнегиња Олга у друштву Милана Стојадиновића и свих чланова владе. После готово девет деценија, стил здања француске амбасаде у Београду је и даље елегантан и рафиниран.

Урбана легенда каже да је у време изградње амбасаде један службеник француског Министарства иностраних послова заменио архитектонске планове. Београд је наводно добио здање које је требало да буде подигнуто у Тунису, а тамо је освануо објекат планиран за наш главни град. У свему томе, наравно, нема нимало истине. Бројна писма и уредно очувани документи потврђују званичну верзију догађаја.

Спољашње зидове објекта украшавају четири рељефа, који представљају скраћену верзију историје Француске. На њима су приказани Верцингеторекс, Јованка Орлеанка, Луј 14. и Маријана, симбол Француске револуције. О Јованки Орлеанки и Лују 14. подоста знамо, али да поменем и Маријану која је национални симбол Француске Републике, алегорија слободе и разума, и приказ богиње слободе.

Маријана је приказана на многим местима у Француској и има почасно место у градским већницама и судницама. Она симболизује “Тријумф Републике”, бронзану скулптура која се налази на Тргу народа у Паризу. Њен профил је приказан на званичном државном амблему, утиснут је на француске кованице евра и појављује се на француским поштанским маркама. Она је значајан републикански симбол, супротстављен монархији, и икона слободе и демократије против свих облика диктатуре.

Такође, укратко ћу описати и Верцингенторикса. Био је вођа галских племена који се супротставио Цезару и издејствовао победу у бици код Греговије. Био је највећи противник Цезару када је опседао град Алезију у данашњој Француској. Опсада града трајалла је пар година.

Поробио га је на тај начин што је око града ископао два шанца са кољем на супротне стране тако да га је „херметички“ затворио. Није могло ни ући нити изаћи из утврђења. Верцингеторекс када није могао да гледа муке својих поданика, изјаха на коњу у пуној ратној спреми и дође до места на коме је седео Цезар и предаде му се. Кад га је заробио, Цезар га је одвео у Рим у ланцима окованог да покаже своју силу и моћ. Пет година га је окованог приказивао као дивљу звер на великим свечаностима, да би га на крају погубио.

Посебно је занимљив као историјска личност која је инспирисала настанак Астерикса, чувеног јунака из стрипа.

На вратима се налазе бронзане кваке које имају ознаку ФР, Француска Република. Поједини столови украшени су хексагоном зато што облик Француске на географским картама подсећа на ту геометријску шару, а велики рељефни медаљони поред улазног хола представљају познате француске реке: Лоару, Гарону, Сену, Рајну и Рону. Намештај је урађен од кубанског махагонија, храстовине, мермера и другог луксузног материјала. Арт деко стил познат је и по практичности, тако да је велики кристални лустер, који се налази на таваници ротонде, опремљен механизмом који омогућава лако спуштање да би се очистио.

Амбасада је саграђена као веома модерна грађевина. Има пет спратова, прва два за јавне функције, а преостала три за амбасадора и приватне просторије. Била је опремљена лифтом којим се храна допремала из кухиње у трпезарију, централним грејањем и гаражом прилагођеном аутомобилима и фијакерима. Радијатори су сматрани ружним, тако да је топлота дистрибуирана кроз систем подног грејања који функционише и данас.

Непосредно пред почетак Другог светског рата поједини предмети, попут таписерија и намештаја, враћени су из амбасаде у Француску због заштите. Кад се рат завршио, нови закон о уметнинама забрањивао је да стара уметничка дела, попут таписерије из 17. века, поново напусте земљу и она више никада нису изложена у Србији.

Када су Немци запосели објекат за време Другог светског рата, прекречили су трпезарију дебелим слојем креча. Сећање на Експерове зидове брзо је избледело и станари који су се смењивали у амбасади нису знали како би она заиста требало да изгледа. Рестаурација, која се спроводи од 2003. године, поново је открила оригиналне идеје архитекте. Наслаге креча су уклоњене и шареним мермерним зидовима, украшеним црвенкастим правоугаоницима, коначно је враћен стари сјај.

Један од салона у амбасади нема прозоре, што га чини јединственим у објекту. Његова прозирна таваница пропушта осветљење са спрата. Слична решења примењивана су за потпалубља великих прекоокеанских бродова, какав је био пароброд „Нормандија“. Приликом рестаурације амбасаде мотив за завесе у малој трпезарији такође је тражен у стилским особинама тог брода, репрезентативног примера арт деко стила, јер знамо да је брод грађен у исто време када и амбасада.

Амбасада је са две стране окружена Грачаничком и Париском улицом, а са друге две вртовима. На месту где се данас налази већи врт са базеном и бистом Луја Бартуа, француског министра настрадалог приликом атентата у Марсеју 9. окробра1934. године, планирана је изградња богословског семинара. Српска православна црква се због тога опирала продаји парцеле пуних пет година. Преговори су коначно завршени после свечаног отварања амбасаде. Зграда је европски и светски бисер архитектуре „арт декоа“ и спада у најлепша београдска здања, коју су наменски, као Француски легат и посланство, изградили француски и српски градитељи у периоду од 1928. до 1935. године.

„Народна гостионица“, касније хотел „Национал’, улица Париска број 9

Најпознатија грађевина ове улице је хотел „Национал“ који је отворен 1869. године као „популарна кафана”. Фасада хотела је изграђена у стилу академизма са комбинаци-јом неоренесансе.

Хотел „Национал“, испрва „Народна гостионица“, припадао је групи „калемегданских хотела“ који су грађени и отварани у току или непосредно после предаје градова Србима од 1867. до 1870. године.

На врло кратком простору и у врло кратком временском раздобљу подигнути су хотел „Српски краљ“, затим „Народна гостионица“ и на крају поновљена „Српска круна“. Подизање ових модерних хотела надомак Тврђаве означило је крај напора да се слободни градски простор испред Калемегдана укључи у програм убрзане модернизације Београда, а тиме, симболично, и у читаво српско друштво. Желело се да се након вековне војничке намене, слободно земљиште испред Београдске тврђаве послужи као парк и продужено градско шеталиште. И упоредо са успостављањем националног идентитета, ови хотели добијају адекватне називе са префиксом српски.

“Прве београдске међународне аутомобилске и мотоциклистичке трке”, Велика награда Београда, 3. септембра 1939. године

Верујем да међу мушком свету нема неког ко не зна за Гран При који је одржан у Београду, а био је до скора избрисан са страница историје.

По природи ствари, све су очи тада биле упрте у ону највећу, немачку силу, од чијих потеза је зависио глобални мир. Закувавало се добро у целој Европи, те је и Београд помно пратио актуелна превирања. Дакле, Немачка је већ прешла Одру, а Велика Британија и Француска су јој објавиле рат. Због угрожене безбедности у Београд нису дошли такмичари из Британије, али ни екипе Алфа Ромеа и Масератија из Италије.

Али, од претњи ратом било је и пречих ствари.

У Београд се, на измаку августа 1939. године, сјатила необична гужва. Хотеле “Париз” и “Москву” опсели су представници седме силе, очекујући звезде које су управо пристизале. Несвакидашњи метеж имао је и нарочит разлог – наиме, 16. рођендан краља Петра Карађорђевића ваљало је обележити како доликује. Знамо да је Престолонаследник рођен 6. септембра 1923. године.

Данима уочи тог 3. септембра, атракција која ће престоницу дићи на ноге све је држала у приправности. Највише је посла, ипак, имао Ауто-клуб Краљевине Југославије као њен главни организатор, док је све пратило будно око краљице мајке младога краља.

А краљица Марија Карађорђевић, као пасионирани возач Ролс Ројса, решила је да у склопу прославе синовљевог рођендана уприличи ауто трке које ће постати, а није ни слутила да ће и остати први и једини Гран При икада одржан у Београду. Као покровитељ догађаја, она ће се, преко 75.000 знатижељника, наћи на трибинама.

Серија трка окупила је тада највећа имена ауто-мото света. Немачка се у то време, осим војнополитичком снагом, могла похвалити и најбољим возачима Мерцедес-Бенцових “сребрних стрела”. Међу њима су свакако били Манфред фон Браухич и Херман Ланг, док су Тацио Нуволари и Херман Паул Милер господарили воланима Ауто Униона, данашњи Ауди. Планирано је да им се придруже и возачи италијанског Масератија и Алфа Ромеа, уз долазак тимова из Велике Британије, Мађарске и Француске.

Осим што се дизала политички и војно, Немачка је била лидер у аутомобилизму. Друга половина тридесетих у ауто-мото спорту је прошла у доминацији два немачка произвођача – “Мерцедеса” и “Аутоуниона”.

Возачи “сребрних стрела” су били веома чувени и хваљени у Немачкој, а нацистички режим их је прилично својатао, без обзира што неки од возача нису били заслепљени наци-лудилом.

Циљ је, за истину, постигнут. Простор око Калемегданске тврђаве, покрај стазе на којој ће се гулити гуме болида, врвео је од људи. И само је једна ствар у том тренутку могла изазвати пометњу, а то да је током одржавања пробне вожње, стигла вест о нападу Немачке на Пољску. Из безбедносних разлога, француски и мађарски тимови одмах су отказали долазак, а сазнавши потом да је и Британија објавила рат Немцима, исто чине учесници из Уједињеног Краљевства.

Београдски Гран При имао је свој значај из још неколико разлога – пре свега, друштвено-политичких. Осим што је био једини икад одржан у Београду, то беше и последња Велика награда одржана током Другог светског рата. Први наредни је одржан седам година касније. Последња је то у каријери била и победа Нуволарија, који је тада имао свега 46 година.

По завршетку рата, комунистичка власт се добро потрудила да овај догађај избрише из колективне свести. Наиме, у то су се време ауто-трке доживљавале као забава за елиту, што се косило са идејама ондашње радничке класе. Проблематично је било и то што је већина финалиста стизала из земаља које су пропагирале фашизам. Тако су сећања на београдски Гран При практично избрисана из сећања чак и ватрених љубитеља Формуле 1, док су нам у аманет остављене тек ретке анегдоте као сведоци једног од највећих спортских догађаја у Београду.

Тридесете године прошлога века биле су веома турбулентне у целој Европи за шта је главни кривац била Немачка. Међутим и поред њихове анексија неких држава и области, живот је текао својим током. Посебно кад је реч о мото-спорту.

Многи сматрају тај период и најзначајнијим у историји аутомобилског спорта. Прошло је довољно времена од кад је кренула масовна производња аутомобила, а појавили су се и први заљубљеници у мирис бензина и спаљене гуме.

Широм Европе су кренула и прва такмичења, а посебно је било занимљиво гледати трке тадашње “формуле 1”. Те машине су ишле и преко 200 километара на сат, што је за оно време било далеко импресивније од актуелног F1 рекорда који је поставио Хуан Пабло Монтоја 2005. године од 372 километара на час.

Дошло је и време за последњу трку “формуле 1”, не само те сезоне, већ и за наредних неколико година. Ипак, најбитнији немачки тимови, Мерцедес и Аутоунион нису отказали. Посебно се то није очекивало од “сребрних стрела” као миљеника немачких власти јер је “формула 1” и тада била добра прилика за пропаганду.

Тако су, са по два болида, кренули на пут дуг 1.400 километара још 25. августа поневши са собом чак и цистерну са бензином, како би били сигурни да ће се без проблема вратити кући.

О атмосфери тих дана у Европи, најбоље говори Мерцедесов Херман Ланг који се у Београду пео на неко брдо како би боље ухватио Радио Берлин и чује шта се дешава код куће. “На дан трке смо чули да је Британија објавила рат Немачкој, па је такмичење одмах пало у други план. Међутим, Нојбауер (Алфред, Мерцедесов менаџер) нам је, по повратку из немачке амбасаде, рекао да се опустимо и кренемо ка стази.” – присећао се тог историјског тренутка Ланг.

Такмичари су стазу дугу 2,79 км оценили као веома изазовну посебно због калдрме, трамвајских шина, као и дела код садашње градске библиотеке, када се успон нагло прекида, услед чега су се тркачки аутомобили при брзини од 180 на сат потпуно одвајали од тла на општу радост публике. Поздравили су што се возило само 50 кругова. А оно што им се посебно свидело била је сама локација јер су Калемегдан и Ушће одувек били добитна комбинација.

Иако се по правилнику из тог доба редослед за саму трку утврђивао по запремини мотора први је онај који има највећу запремину мотора, одлучено је да се ипак користе најбоља времена с тренинга. Дакле, “Мерцедесови” пилоти фон Браухич и Ланг су били испред “Аутоунионовог” двојца Милер и Нуволари који је дошао вече уочи квалификација. Последњи, пети је био наш Бошко Миленковић са својим личним, не баш конкурентним “бугатијем T51”, који чак није ни учествовао у тренинзима. На дан трке направљена је изузетна атмосфера са преко 75.000 гледалаца од којих су многи дошли из целе Југославије.

Почев од 26. августа, над Београдом, Нишом, Сарајевом, Скопљем и Загребом кружили су авиони бацајући памфлете-позивнице за народ, док је цена возне карте до Београда, на захтев огранизатора, спуштена за чак 66%. Министарство саобраћаја је позивало грађанство да дођу и виде највећи спортски догађај до тад организован у нашој земљи.

Драгољуб Алексић је висећи на ужету у устима летео изнад Београда и бацао рекламне летке.

Да је заиста била реч о спектаклу, наслућивало и по најавама. Ауто -клуб је желео да поручи грађанству да ће ово бити “највећи спортски догађај”, те је у оптицај пуштена специјална серија од 4 поштанске марке. Павиљон “Цвијета Зузорић” на Калемегдану је био претворен у пошту где су могле да се купе и посебне коверте и пошаљу писма са овим маркицама печатирана посебним жигом.

Тачно у 16:45 кренула је прва и за сада једина трка “формуле 1” у Београду. Иако је стартовало само пет такмичара, трка је обиловала узбуђењима. Због неприлагођеног терена, возаче су умели снаћи и озбиљни киксеви. Најпре је Херман Ланг морао одустати од трке због камена који му је, одскочивши испод фон Браухичевих точкова, разбио заштитне наочаре. Њега је заменио Немац Валтер Баумер, али ни он није ништа боље прошао. Његов се ауто успео забити у дрворед топола у близини Куле Небојша.

Проблема су имали и возачи Ауто-Униона. Фон Браухичев болид се, начинивши непланирану пируету, испречио посред стазе кад је овај изгубио контролу над возилом. У последњој кривини 16. круга , код Француске амбасаде, фон Браухич губи контролу на углачаној “коцки”, попречно се зауставља и гаси. Ситуација је била прилично опасна. Захваљујући спретности и рефлексима, Нуволари је иза њега у последњем тренутку успео избећи судар.

Чинило се да једино Миленовић није имао већих проблема јер његов плави Бугатти T51 није могао парирати немачким зверкама. Занимљиво је да скоро сви имали проблема са гумама, због подлоге, али и веома топлог времена.

На крају, први кроз циљ пролази Тацио Нуволари са 7 секунди предности испред фон Браухича и 23 испред Милера. Наш Миленковић је био четврти са чак 19 кругова заостатка иза победника. Нуволари, кога је публика громогласно поздравила, примио је ловоров венац, новчану награду, као и велики пехар Њ.В. краља Петра. Ово је била последња победа у богатој каријери Тација Нуволарија, кога је доктор Фернинанд Порше прогласио “најбољим возачем прошлости, садашњости и будућности”, а Енцо Ферари рекао да је Тацио возач који никад не скида ногу с гаса.

Трка око Калемегдана је последњи гран при златне ере аутомобилизма. На жалост, ова трка је пала у заборав и код нас из неколико разлога: мото-спорт као елитни није био пожељан међу радничком класом, главни спонзор је био лично краљ Петар, а и већина учесника је била из фашистичких земаља.