Улица Призренска и Теразијски тунел

Током живота је желео да буде што ближе Милици, али знајући да је та љубав забрањена, често је бежао што даље и слао јој писма. Јавности није познато када су се Иво Андрић и Милица Бабић тачно  „добро“ упознали, али се то највероватније десило пре него што је чувени писац и тадашњи амбасадор у Берлину дао њеном супругу Ненаду Јовановићу посао аташеа за штампу у амбасади. Чиновник Пресбироа Ненад Јовановић, радосно пристаје али и не слути да за постављење има да захвали својој отменој жени.

С обзиром на то да је био нежења, Милицу је замолио да буде домаћица на његовим пријемима. Пријатељи су били од 1939, па све до Ненадове смрти. Андрић им је готово свакодневно слао писма и обраћао им се са “Драги пријатељи”, а потписивао их је као Мандарин, јер је то надимак који му је Милица наденула.

Након готово 18 година познанства, 1957. Ненад је преминуо, а писац више није знао како да крије своју наклоност према Милици. Годину дана касније њих двоје су се венчали.

Када је тог, 10. децембра 1961. године, Иво Андрић ушетао у свечану салу Шведске краљевске академије, у којој ће му краљ Густав шести уручити Нобелову награду за књижевност, засвирала је севдалинка “Кад ја пођох на Бембашу”,  пише „Стил Курир: Андрићева инспирација и љубав Милица Бабић- Јелена, жена које нема“. Великан од пера није био сам. Под руку га је, у раскошној плавој хаљини, са дијамантском машном у коси, држала Милица Бабић. У то време њихов брачни стаж је бројао три године, али се љубавни стаж мерио деценијама, чак две.

Нобеловац више није крио да је Милица заправо “Јелена, жена које нема”, она о којој је писао док су се тајно волели, а остали могли само да наслуте ко га је инспирисао на такве редове и радове. Сада су сви знали да је она његова Лепа, како јој је говорио. И да се у писмима која јој пише, потписује са “твој Мандарин, који те нежно грли”. Нажалост, љубав је трајала краће од чежње и чекања. Због тешког облика артритиса Милица је пила лекове који су јој ослабили срце и оно  је издало 1968. године.

„Наш сан о вјечности сагоримо. Увијек сам тако осјећао свијет и себе у њему, иако нисам увијек имао снаге ни могућности да тој истини погледам у очи и да је мирно прихватим. Сад, кад је све добро моје у једном трену изгорјело, видим јасно: све што се на земљи рађа и под сунцем живи иде тим путем. И томе не треба тражити разлога, смисла ни објашњења”, написао је тада Андрић.

Попут лабуда, Андрић је након Миличиног одласка утихнуо. Повукао се у себе, избегавао друштвене активности, а здравље му је полако попуштало. Преминуо је 1975, а његова урна је положена у Алеји заслужних грађана у Београду, поред гроба Милице Бабић.

Имала је Милица своју причу независно од Андрића. Историја је памти као прву српску школовану костимографкињу, а њене креације су употпуниле сијасет великих позоришних комада. Милица Бабић је рођена 2. септембра 1909. године у Босанском Шамцу, у дому имућног трговца Стевана и мајке Зорке. Како је од малена волела да црта, а други у томе препознавали таленат, отац је после завршене мале матуре послао у Беч. Пет година се усавршавала у Школи примењене уметности Аустријског музеја за уметност и индустрију, а потом се специјализовала за позоришни и модни костим. Праксу је имала код Пјер Кардена у Паризу.

Зорица Јанковић, историчарка и кустос Историјског музеја Србије, наводи да је Милица 1931. године стигла у Београд, где је постављена за сликара костима, односно костимографа Народног позоришта. Видно је напредовала радећи са позоришним сликарима Јованом Бијелићем, Станиславом Беложанским, руским емигрантима Владимиром Загородњаком и Владимиром Жедринским, после чега је постављена за првог предавача на предмету Историја костима и перике, у тек основаној Глумачкој школи Народног позоришта”, каже Зорица.

Негде у то време се удала за Ненада Јовановића, угледног новинара и преводиоца, секретара Централног пресбироа, са којим се 1939. преселила у Берлин, када је он постављен за аташеа за штампу. Милица није могла да буде само нечији “пратилац”, жена без професије, па је у Немачкој радила као модни дописник Политике. “Све је почело у предвечерје рата, када су Иво и Ненад Јовановић преузели дипломатску дужност у Берлину. Старом и усамљеном момку, амбасадору Андрићу, све је више пријало друштво Јовановића, заправо Милице,  па је пријатељство временом прешло у грешну љубав”, наводи Зорица. Аутор књиге “Јелена у животу и делу И. Андрића”, Драгољуб Влатковић пише да је то од самог почетка велика и права грешна љубав и цитира запис нашег нобеловца: “Често ми се чини да сам гори и слабији од последњег међу људима”.

А Милица се, наводи Зорица, после Ненадове смрти пожалила пријатељици Хелени Јовановић да више не може да буде сама. И није била. У општини Стари град, 27. децембра 1958, пред сведоцима Александром и Јулијаном Вучо, венчали су се Милица и Иво. Вео тајне је скинут са њихове приче. Наредну деценију волели су се сасвим јавно, надокнађујући тренутке у којима им је то било ускраћено.

Када је земља била ослобођена, позоришни живот у Београду почео је да букти. Отворио се простор за Миличин таленат. Али, како у општој немаштини направити костим? Од чега? Једино од жеље, маште и креативности.” За прву послератну оперу ‘Евгеније Оњегин’, Милица је искористила џакове. Послужила се и падобранском свилом да би искројила костиме за дело ‘Кнез Игор’ “, каже историчарка, додајући да је Милица пажљиво радила и на изради оних за оперу ‘Кнез од Зете’, балет ‘Охридска легенда’, ‘Аида’, ‘Фауст’…

Сарађивала је са театрима у Новом Саду, Шапцу, Нишу, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Бањалуци, Љубљани, Дубровнику. .. Име ове талентоване и маркантне жене се налазило на готово сваком “звучнијем” позоришном плакату. Три деценије рада у Народном позоришту заокружила је са око триста премијера, а последњу костимографију урадила је 1961.године за оперу ‘Коцкар’ Сергеја Прокофјева.

Док је градила каријеру, лепа Милица, како су је звали, била је Ненадова супруга. И тако је било до његове смрти, 1957. године. За све то време, Милица је била Андрићева инспирација и љубав. Писао је да други читају: “Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем!” Није престао.

Одмарали су у дому у Херцег Новом, када је 24. марта 1968. године Милица имала срчани напад и умрла. Прва наша школована костимографкиња и једина супруга нашег јединог нобеловца, сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом Београду. Тамо ће седам година касније бити положена урна Иве Андрића.

Упознали су се на Дорћолу где је привукла пажњу великог Андрића. А  имали су нешто заједничко – достојанствен, помало хладан однос према другима, таман онакав да се одлично разумеју. Пред целим светом су заблистали у Стокхолму. За њом је чезнуо цео живот, а званично је постао њен у 66. години, коју је чекао 20 година.

13. марта 1975.године, умро је нобеловац Иво Андрић. Увек одмерен, уздржан, стварао је ликове чија је уверљивост показивала невероватну моћ запажања и животно искуство. Нежења до 66. године, чинило се да је на љубав имун, али није тако било. Многе су жене Андрићу утоплиле године самоће, а једна је ипак обележила његов живот. Милица Бабић. Једина Андрићева законита супруга,.

Упознао ју је у атељеу сликарке Лепосаве Беле Павловић, у Јевремовој 39. То се десило 1931. године. Милица је 17 година млађа од њега, нашла се усред зачетка његове љубавне приче са младом уметницом- сликарком Белом Павловић.

Већ тад верена за стару љубав из Тузле, Ненада Јовановића, Милица са „дугачким ногама срне“ опчињава писца. За цео живот.

Све је касније, до њиховог венчања 1958. године, било у знаку љубавног троугла. Андрић је са брачним паром Јовановић гајио пријатељске односе. За време дипломатског боравка у Берлину позива Миличиног мужа да буде аташе за штампу у амбасади у Берлину. У то време Милица поред Иве бива на фотографијама са Хитлером, Герингом, Гебелсом…

Као протерани амбасадор Андрић се враћа у Београд, доба окупације проводи у непрестаном контакту са пријатељима Јовановићима. Сваког послеподнева Иво долази до стана Милице и Ненада Јовановића у Мишарској улици. У стану их је много: Миличина мајка, сестра, зет, деца, муж и она. Иво им чита оно што је претходног дана написао а Ненад, образован човек, школован на европским факултетима, начитан и причљив даје своје коментаре.

 Као и сваки троугао, нешто мора да га прекине. То чини 1942. године Гестапо који хапси Ненада Јовановића и шаље га у логор због анонимне дојаве да је енглески шпијун, под оптужбом да је слушао Радио Лондон чекајући шифроване инструкције. Љубавни пар је био слободан у окупираном Београду. Други светски рат је био мучан за Ненада, јер је добар део провео у логору Дахау. Из логора излази тек после рата, болестан и скрхан. Никада се није сазнало ко га је пријавио, само може да се нагађа..

Даћу један пример забрањене љубави. У време „пријатељског“, савезничког бомбардовања на Ускрс 1944. године, једна удата жена којој је муж у логору, трчи избезумљена по разрушеном Београду да би се бацила у загрљај кућном пријатељу и бившем шефу…

Ево једне дигресије у игри речи, да ли знате разлику између „пријатеља куће“ и „кућног пријатеља“? Многи ће рећи да нема разлике. Међутим, итекако постоји разлика. Пријатељ куће кад хоће, дође, а кућни пријатељ кад дође, хоће.

Тек кад је умро Ненад Јовановић, Андрић се иселио из подстанарске собе, у Призренској и почео је да живи са Милицом Бабић у Пролетерских бригада број 2а, данас Андрићев венац. Дипломата и писац Бранко Лазаревић, звао је Андрића „друг фра Иван-бег”, не без зависти. Љубавну причу прекида само смрт.

Љубав која је чекала две деценије озваничена је у општини Стари град, 27. децембра 1958. године. Брачни дани Иве и Милице протичу у стану на данашњем Андрићевом венцу, а три године након венчања Милица прати Иву на њему најважнијој свечасности у животу.

Ово није био први љубавни троугао Иви Андрићу. 1919. године у Загребу је кум на венчању песника Густава Крклеца и Пољакиње Персиде Кершнијевич зване из милошти Сиђушка. Када су се кумови преселили у Београд, забрањена, али слатка веза траје до 1925. године. Обојица су чланови масонске ложе „Препорођај“. Крклец је разлику од кума боем. Вечери и ноћи проводи  у Скадарлији у чувеном Бумскелеру са Тином Ујевићем. Како је једном пребало да иде на дужи службени пут Крклец моли кума да му обиђе жену и децу, да јој се нађе..

Можда је нешто Крклец и сумњао али када се вратио са пута упита жену да ли их је кум обилазио. Одговорила је да није био, али њихова ћеркица је рекла да је био ту сваки дан. Све му је било јасно и кад је троугао разоткривен, Крклец упада код Андрића у канцеларију и у разговору са Ивом пита га: „Побогу, куме, како се то догодило“. Иво није имао шта да лаже, наручује му кафу  и дипломатски, смирено му каза „Густи (надимак од Густав), знаш, то је овако било. Ромињала је нека кишица, па тако, онда се и, то, десило… То ти је као летњи пљусак, како дође, тако и прође“.

Крклеци су се после овог развели и он пише протестно писмо масонској ложи. Андрић је био не само Крклечев кум, него и брат масон. Поводом Крклечеве пријаве за неверство, ложа „Препорођај” је Андрићу скинула кецељу, односно замрзнуто му је чланство…

Нема сумње да је Андрић био затајан, перфидан карактер. А ево још једног прилога тој тези. Све време рата, Андрић је водио дневник ћирилицом. А онда, кад су партизански топови запуцали на Авали, прешао је на латиницу…

Још о неким симпатијама Иве Андрића.

По смрти Милице Бабић, у стан у Пролетерских бригада број 2а, данас Андрићев венац усељава се Вера Стојић, стрпљива следбеница и дружбеница великог писца. Како је у свему био уздржан, па је тако например са Милицом Бабић увек у друштву био на ви.. тако је за Веру рекао: „Близу 40 година Вера Стојић чита моје текстове, прекуцава их, води коресподенцију и финансије…“

Чувена Исидора Секулић је са презиром називала Веру Стојић „пратиљом генија“. Вера је рођена 1902. године у Будимпешти у најчувенијој српској породици Стратимировић. После школовања је радила превођење књига на и са мађарског, немачког, француског, енглеског и руског језика.

Вера се никад није удавала нити је хтела да говори о детаљима свог односа са Ивом. Живела је уз великог писца до краја његовог живота. Имала је свој улаз и његов стан, то је онај улаз који је служио за послугу.

Ево још једне „женске“ у његовом животу.

То је сликарка Лепосава Бела Павловић. Имала је атеље у породчној кући у Господар Јевремовој 39 у поткровљу. Уметница из угледне београдске куће и Иво били су у романтично –платонској вези која је обећавала и нешто више и дубље. Белин отац је дипломата и по тој линији Иво је приман у њихову кућу као уважени и цењен гост. Веридба између њих двоје се назирала. Посвете су биле лирске и често на француском језику. Како је обичај у домаћинским кућама био да девојке пре веридбе не примају момка у кућу, а он је становао у хотелу „Екцелзиор“, а желели су да се виђају, позвала је своју пријатељицу сликарку која је дошла на студијску праксу из Париза код себе и да би била“параван“. То је била Милица Бабић. Наставак њихове животне приче сам испричао.

После краха тек започете везе са Андрићем, Бела Павловић добија статус  дворске даме. Пре него  што  је  кренуо  за  Марсеј,  краљ  Александар је  поднео  дворским  службама  захтев  да  Лепосава  – Бела Павловић  буде  постављена  за  дворску  даму. Захтев  је,  пошто  је у  Марсеју  било  шта  је  било,  остао  у  нечијој  фиоци. Неколико  година  касније,  док  је  Београдом  одјекивало: „Боље  рат  него  пакт!”,  секретар  двора  јој  је  јавио  да је  захтев  из  1934. потписан. Ту  дужност  за  своју  другарицу  краљицу  Марију  никад  неће  обављати,  јер  ће  је  још  само  једном  видети,  после  рата, у  Лондону.

Рођена је 17. августа 1906. године у Београду. Свет је угледала у старој београдској породици у Господар Јевремовој улици, Други рођендан је прославила у возу за Париз. Госпођица Бела је ту завршила и ниже разреде гимназије, у интернату за женску децу, тако да јој је француски језик постао близак као матерњи. Ту је попримила и дух француске културе, који никад неће заборавити. Следи повратак у родни Београд. Ту ће, одмалена склона сликарству, по савету породици блиске сликарке, Бете Вукановић, уписати и завршити припремни течај на Уметничкој школи. Дипломираће на Краљевској уметничкој школи код уваженог наставника Љубе Ивановића, упоредо са познатим уметницима: Љубицом Сокић, Стеваном Боднаровим, Мишом Вукотићем, Пивом Караматијевићем. Самостално је излагала у Букурешту, Скопљу и Београду. Била  је  сликарка,  професор  француског језика,  оснивач  и  доживотни  почасни  председник  првог  друштва  српских  уметника  „Лада”.  

 О  њој  је  објављена  монографија  „Лепосава  – Бела Павловић”  из  пера  Љубице  Миљковић.

Чланак о њој вам преносим. „Бела Павловић је била  јединствена  појава  у  српској  култури. Без обзира  на  то  што  се  читавог  живота  сналазила  у  једној  соби  и  делимично  на  мансарди,  јер  је у део  породичне  куће  усељен  станар,  никад  није  никога  мрзела  нити  о  било  коме  рекла  ружну  реч. Чак  је  и  уметницима  комунистима,  посебно  онима  с  којима  се  дружила  од  студија,  проналазила  само  добро,  бранила  их  и  помињала  њихову  спремност  да  помогну, истичући Ђорђа  Андрејевића Куна, а нарочито Бранка  Шотру и тадашњег  председника  УЛУС-а  Зуку  Џумхура.

После  смрти  брата,  постала  је  носилац  ауторских  права  за  објављивање  дела  свог  рођака  Слободана  Јовановића  и  уступила  их  Српској  академији  наука  и  уметности. Ишла  је  на  промоције  млађих  колега,  била  одан  пријатељ  Зори  Петровић,  Исидори  Секулић…

Не  треба  заборавити  да  отац  Беле  Павловић  није  потписао  подршку  коју  су  у  јуну  1942. Немци  тражили  од  угледних  грађана,  због  чега  се  нашао  у  логору  на  Бањици. Пошто  његова  етичка  начела  нису  била  довољно  добра  послератној  власти,  неко  време  није  примао  пензију. Она је  преузела  бригу  о  родитељима, па је  зарађивала  и  као  професор  француског. Да би  јој  остало  времена  за  уметност,  лишила  се  напредовања  у  научним  звањима. Отуд  један  од  наслова  поглавља  монографије  „Способност  да  нађе  време  за  све  што  воли” –  каже  Миљковићева.

Упорна,  непоколебљива,  несебична, Бела Павловић је  излазила  у  сусрет  многима. Дружила се са многим уметницима међу  њима  су  били  и  њени  учитељи  Љуба  Ивановића, Милан  Миловановић,  Илија  Шобајић, Тома  Росандић.

Шира јавност  и  њене  колеге  памте  је  као  персонификацију  „Ладе”. Због  чега?

– Окупљала  је  различите  генерације, без  обзира  на  правце,  стремљења  и  народности  –  каже  Љубица  Миљковић. Допринела  је да се  око  Друштва  окупе  преставници  српске  уметности,  представници  апстракције,  фигурације, Медиале… Пред  собом  је  имала  романтичарски  циљ  који  се  јасно  види  из  њене  реченице: „Све  жртве  које  ради  свог  опстанка  мора да  поднесе  један  народ  вредне  су  само  утолико  уколико  доприносе  изграђивању  духовне  културе  тога  народа.”

Бела Павловић је радила,  неко  време  од 1932,  на  мансарди  Задужбине  Илије  М. Коларца,  где  је  делила  атеље  са  Аделином  Бакотић  и  Десом  Јовановић. У том  атељеу  су  раније  становали  Бета  Вукановић  и  Зора Петровић,  касније  и  Ксенија  Дивјак, а  као  радни  простор  користили  су  га  Петар  Добровић, Тома  Росандић,  Недељко  Гвозденовић,  Божа  Продановић, Цуца  Сокић,  Ружица  –  Беба  Павловић, Зора  Петровић…..

Иво Андрић је рекао  Бели да му је била узор када је писао „Госпођицу“. Она и Иво Андрић остали су на неки начин везани до краја његовог живота.“

О Бели Павловић, читајте у линку Зејрек, Господар Јевремова улица број 39.

Подучавала је француском језику студенте Филолошког факултета, била преводилац и рецензент, објављивала студије о румунској народној књижевности, одржала бројна предавања, штитила ауторска права свог рођака Слободана Јовановића, писала предговоре у каталозима, саветовала млађе и давала слике у хуманитарне сврхе. Иако свестрана и силом прилика принуђена да се посвети другим пословима, никада није престала да се бави сликарством, цртежом и илустрацијом. Да би заборавила где је и да је комунисти не би отерали из родне куће предавала је француски будућим дипломатама. Била је пријатељ са Иво Андрићем, Исидором Секулић и Јованом Дучићем.

За ову причу користио сам следећу литературу: Гугл и интернет; Књигу “Јелена у животу и делу И. Андрића”, Драгољуб Влатковић; Записе дипломате и писца Бранка Лазаревића; Текстове Ненада Новака Стефановића; „Лепосава  – Бела Павловић”, Љубица  Миљковић.

Теразијски тунел

4. децембра 1970. године, догодио се један од битнијих догађаја у историји модерног Београда.

У истом дану отворене су 4 велике саобраћајнице у граду: мост Газела, ауто-пут кроз Београд, Мостарска петља и Терзијски тунел.

Ово је била права свечаност у граду, а главне личности били су председник СФРЈ Јосип Броз Тито и тадашњи градоначелник Београда Бранко Пешић.

Бранко Пешић и пројектант професор Милан Ђурић претходно су на Газели присуствовали извођењу теста оптерећења моста. Прича кружи да Тито није из страха хтео да присуствује отварању Газеле јер се бојао да се не сруши. Иако су у ту сврху довели Југословенску народну армију, и велики број војних камиона натоварених шљунком и војних транспортера за балистичке ракете и истовремено прелазили мост са једне на другу страну Тита није било. Што је сигурно сигурно је. 

Занимљив податак јесте да је Газела пројектована за 40.000 аутомобила дневно, а последњи подаци кажу да у току дана пређе чак 165.000 возила и ништа јој није фалило, а и данас не фали. Тито је дошао на Мостарску петљу и свечаност је затим почела пресецањем врпце на Мостарској петљи. Затим се колона, на челу са Јосипом Брозом Титом  и Бранком Пешићем, упутила новим ауто-путем, па преко Аутокоманде и Славије, на завршну дестинацију- Теразијски тунел, у улици Моше Пијаде, данашња Дечанска улица. Тунел је тог дана отворио лично Јосип Броз Тито, заједно са својом супругом Јованком.

Председник је у пратњи колоне својих аутомобила, прошао кроз тунел. Многобројни Београђани изашли су тог дана на улице и са одушевљењем и аплаузима испратили целокупну свечаност.

У то време био сам студент па су пионири, ученици, студенти, напредна омладина, радни људи и поштена интелигенција са песмом на уснама поздрављала сина наших народа и народности. Дакле, и ја сам био један од учесника догађаја.

У Нушићевој улици, у истом дану, отворен је први велики драгстор у Београду који је радио нон-стоп. Смештен у подземном пролазу и са 24. радним временом придружио се београдским чудима те године. Било нам је интересантно да купујемо баш после пола ноћи.

Теразијски тунел је данас један од најоптерећенијих саобраћајница у граду, а идеја за изградњу постојала је још од 1955. године, када је у нацрт за Градску кућу уцртан и Теразијски тунел. Источна улазна тачка је на раскрсници Дечанске и Нушићеве улице, а западна представља продужетак Бранкове улице. Тунел представља директну и најближу везу између центра Београда и Бранковог моста, односно Новог Београда и Земуна. Теразијски тунел, свакодневно дочекује и испраћа возила које се боре кроз градску гужву. Дуг 250 метара, представља главну спојницу старог и новог дела Београда, у којој и најмања гужва напросто паралише шири центар нашег главног града.

Оно што причу око Теразијског тунела чини ван-временском, јесте чињеница да је још тада постојала визија о повећању броја возила на улицама Београда. Као решење смишљен је простор за Теразијски тунел, до чијег пробијања може доћи уколико потребе саобраћаја буду то налагале. У придошлим и срећним 70-им годинама, тадашњи градоначелник Бранко Пешић  најавио је лепе промене, показаће се круцијалне, за град Београд.

Зграда која и данас постоји изнад тунела у Улици Дечанска настала је у периоду између 1957. и 1960. године и морала је да се уклопи у планирани тунел. Годинама је изнад основе ове зграде постојао затворен зид, који је чувао простор за будућу подземну грађевину. Статистика каже да је Теразијски тунел  једна од најоптерећенијих саобраћајница у Београду. Будући да кроз њега прођу десетине хиљада возила сваког дана, можете ли да замислите шта би било да Београд нема Теразијски тунел?

Већ током седамдесетих година било је очигледно да тунел није довољно велики како би се регулисао саобраћај у Београду. Постојао је план изградње „двоструког тунела”, који је требао да повеже Булевар краља Александра и Бранков мост. Према плановима, саобраћај би се спуштао испод земље, али пројекат никада није реализован. Током деведесетих година Теразијски тунел је био једна од локација нелегалних трка, које су одржаване најчешће ноћу или викендом када је мањи промет саобраћаја.

Враћајући се уназад, кроз историју нашег главног града, испричаћемо вам како је изгледао град када је тунел заправо био само”слово” на папиру једног плана градње и зашто се на његовом месту дуго налазио велики зид.