Улице Чика Љубина, 1.300 Каплара, Марка Лека и Лазе Пачуа
Прикупио, читао, понешто знао и прикупио
Воја Марјановић, mail:voja-sila@moj-beo-grad.com
Улица Чика Љубина
Улица је добила име по Љубомиру Ненадовићу, рођеном 1826. а умрлом 1895. године, књижевнику, путописцу и песнику који је због своје пријатне нарави и интелигенције био изузетно омиљена личност у народу па су га зато сви звали чика Љуба, те је отуда и улица једноставно названа Чика Љубином.
Чика Љубина улица се наслања на Кнез Михаилову и Васину улицу, излази директно на Трг Републике, а преко Академског платоа досеже до Студентског трга и Универзитетског парка. Укршта се под правим углом са Змај Јовином улицом.
За историју Чика Љубине улице се посебно везује име Милана Антоновића, архитекте који је пројектовао зграде на бројевима 9, 18 и 20, које су срушене да би биле замењене грађевинама које су данас ту налазе.
Немогуће је не осетити дашак академског живота и духа због близине околних факултета као и седишта самог Београдског Универзитета, а с друге стране штандови са производима ручно рађеним и разноврсног карактера пружају дашак традиције.

Улица Чика Љубина, број 1 до броја 3
На овој адреси налазила се редакција Издавачког предузећа „Просвета“ где су се окупљали неки од наших најистакнутијих књижевника, као што су Милорад Павић, Антоније Исаковић, Светлана Велмар-Јанковић, Миодраг Павловић, Стеван Раичковић и Петар Џаџић. Ту се налази позориште „Бошко Буха“.
Улица Чика Љубина, број 5
У овој згради се од 1. јуна 1871 до краја априла 1872 налазила редакција „Раденик-а“, првих социјалистичких новина у Србији и на Балкану, које је уређивао Светозар Марковић.

Улица Чика Љубина, број 15, ЗЛАТИБОРСКА БАНКА
Улица Чика Љубина, број 19
На углу Чика Љубине улице налази се Институт Сервантес, не заобилазна институција намењена учењу шпанског језика и упознавању шпанске културе.
Зграда Филозофског факултета, Улица Чика Љубина, број 18 до броја 20
Филозофски факултет, најстарији факултет Универзитета у Београду смештен је између Чика Љубине улице и Студентског трга.
Прича Београског Универзитета је почела од овог факултета. Узима се да је 1905. година година када је основан Београдски Универзитет.
Ово је нова зграда факултета и посебно је битан пети спрат, јер се на том спрату налази катедра за историју, где су предавали и професори привржени власти а и професори дисиденти. Стално су у сукобу.
У средишту, како Италијани кажу, пјацете између Капетан Мишиног здања и Филозофског факултета Универзитета. у Београду налази се споменик Петру Другом Петровићу Његошу. Споменик владара, песника и мислиоца рад је истакнутог српског вајара Сретена Стојановића, из 1952. године.
Како је Његош један од највећих писаца, мислиоца и филозофа, а задњих деценија оспораван у његовој Црној Гори, рећи ћу понешто и о њему.
Петар II Петровић Његош, рођен је 1813. а умро 1851. године. Био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар, старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године. Један је од највећих српских песника и филозофа.
Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и световни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I.
На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише: „ ..на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде..“
По Вуку Караџићу његово крштено име било је “Радоје”. У народу је остало владика Раде. По завладичењу он се потписивао: владика Петар Петровић.
Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
Раде је провео детињство у Његушима. Његов стриц, владика Петар, узео га је код себе да га школују. Ту је Раде написао своје прве песме да би забављао локалне главаре и свештенике. Раде је послат у манастир Топлу код Херцег Новог, где му је старешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено певање, псалтир и друге предмете. Његош је често посећивао службе у манастиру Савина. У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.
Последње године живота владике Петра I обележене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у поседу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтевало да буде нежења. Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био проморан да пронађе другог наследника.
Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар прогласио за свог наследника. Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желео да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, немачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. После му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.
Пре своје смрти, остарели владика је издиктирао своју последњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Рада за свог наследника и пренео на њега сву своју духовну и световну овласт. Кажу, да је Владичина последња жеља била да проклет буде свако ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замену за боље односе са Аустријом. Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.
Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замене оне које су његови претходници увели много пре њега.
Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обележена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих световних власти зарад уједињења са Србијом.
Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и суседној Албанији. Његош и његова војска су били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чији су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то време били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање.
Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.
Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез са околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора делује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је саветовао цара да Његош зависи од Руса као и увек и да се „моли Богу и држи Русије“.
Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао полако сву власт у своје руке. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.
Године 1837. донета је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета.


Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи. Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.
На народном збору 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На путу је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао и у цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.
Петар II се сусретао са истим проблемима као и његов претходник, који су отежавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојалао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.
Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања уметничких споменика, али и ради лечења. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем. Сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха, чије неповерењење према Његошу је било појачаном захтевом младог владике за визу зарад пута у Француску, која је тада сматрана колевком радикалних идеја.
Метерних се побринуо да овај захтјев буде одбијен. У писму једном свом подређеном, написао је да Његош показује „мало поштовања за принципе религије и монархије, да не верује чврсто у њих и да је под утицајем либераланих и револуционарних идеја“. Своју поруку је завршио напоменом да аустријски агенти морају пажљиво да мотре Његоша у земљи и у иностранству.
Цар Николај је 1837. дозволио Његошу да посети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осетио да ће његова посета руској престоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско“ понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена.
Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбедила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија веровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.
Његошева посета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црогорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани. Његош је основао две фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари.
Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убедивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као део црногорске народне ношње је било распрострањено веровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Уместо тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији.
Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918.
Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсео у Цетињском манастиру. Незадовољан извештајима немачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као седиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски.
Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах североисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду.
Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар. Његош га је пренео са јадранске обале где су носили на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је положај куле неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и тако остајала. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина.
Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, гдје су у сваком тренутку стојале одсечене главе четворице или петорице Срба.
Допринос Смаил-аге Ченгића турској победи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од целе тадашње Црне Горе. Добитак поседа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт.
Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавестио да ће Смаил-ага правити план са Портом да га уклони са места херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко желети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Између 1836. и 1840. односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог поседа су се погоршали.
Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убисто Рустем-бега било ризично јер би разљутило Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима.
Уместо тога, убедио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, после чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и уместо тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага и његова пратња су упали у заседу око 300-400 Дробњака. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у заседи.
Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто време, Али-паша је желео да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош и Али-паша су се 1842. срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника.
Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.
Скадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском пореклу, мрзео је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желео да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813.
Осман-паша је 1843. напао јужни део Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром.
Порта је осетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију, па се тако сваки покушај заузимања острва завршавао неуспехом.
Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увек пре избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака.
Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спрече његову намеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.
Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дио краја 1846. провео у Бечу гдје је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне су са групом побуњеника напали доњу Црминцу заједно за Турцима. Побуна је угушена. Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсредио на уклањање оних који су издали њега и његово братство.
Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стрељају. Потом је послао убицу у Скадар у неуспешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживео неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба.
Његош је почео непрекидно да кашље и ускоро је лекар из Котора открио да болује од туберкулозе. До почетка 1850. било је јасно да је његово стање тешко. Свестан болне чињенице да Црна Гора није имала ниједног школованог лекара, у пролеће је отпутовао у Котор и саставио свој тестамент. Послао га је поштом вицеконзулу Гагићу у Дубровник, са поруком да му се документ врати неотворен у случају да му се поврати здравље. Затим је кренуо у Венецију и Падову, гдје је највише времена провео одмарајући се. Напустио је Падову и вратио се у Црну Горе у нади да ће му свеж планински ваздух ублажити симптоме. Провео је лето 1850. одмарајући се и пишући поезију.
Његова болест га је спречавала да лежи, па је морао бити држан у усправном положају, чак и у сну. Како му се кашаљ стишао, Његош је кренуо на још један пут у Италију. У Италију је стигао и путовао је кроз Венецију, Милано, Ђенову и Рим.
Посетио је рушевине Помпеје са Љубомиром Ненадовићем, а њих двојица су путовали дуж западне обале Италије, дискутујући о филозофији и дневној политици. Ово путовање је забележено у књизи Писма из Италије, коју је Ненадовић објавио по Његошевој смрти. Док је био у Италији, Његош је био узнемирен вестима о плановима Омер-паше Латаса да нападне Црну Гору.
Планирао је још једну посету Санкт Петербургу да добије руску подршку, али је цар одбио да се састане са њим.
Његош се упутио у Црну Гору на лето, пошто је констултовао лекаре у Бечу. Док је био у Бечу, срео је фотографа Анастаса Јовановића, који га је убедио да му позира у његовом студију. То је једина позната фотографија Његоша. Јовановић је такође фотографисао групу перјаника који су пратили Његоша на његовом путу по Италији, као и главаре Мирка Петровића Његоша и Петра Вукотића.
Његош се вратио на Цетиње у августу 1851, а његово здравље се брзо погоршавало. Преминуо је 31. октобра, окружен својим најближим сарадницима и само две недеље пре свог 38. рођенадана.

Књаз Данило је извршио аманет, и пренио стричеве остатке на Ловћен 1855. године. Невреме и громови су растурили капелицу али се кнез Никола после ратних победа сетио да га боље учврсти и осигура громобранима.
Кад је Аустрија у Првом светском рату освојила Црну Гору, малу капелу на Ловћену су срушили. Генерални гувернер фон Вебер наредио је да се Његошеве кости пренесу у Цетињски манастир, што је и учињено 12. августа 1916. године. Ископавање су вршили војници и многе кости су, како наводи Владика Дожић, због непажње изгубљене. Један аустријски војник, Србин, нашао је 3 кошчице непокупљене, узео их, сачувао кроз рат и доставио Цетињу. На дан 23. септембра 1925. године, краљ Александар Карађорђевић је извршио свечани пренос Његошевих костију у обновљену капелу и мраморни саркофаг, који је наредио да се изгради посебно за ту намену. На месту старе капеле која је срушена 1974. године подигнут је маузолеј.

Митрополит, благопочивши, Амфилохије, је дао благослов за Храм посвећен Светом Митрополиту Петру Ловћенском Тајновидцу. Подигнут је у Бару, у порти храма Светог Јована Владимира. Храм је идентична копија Његошеве заветне цркве, која се налазила на Ловћену, где су по сопственој жељи почивали светитељеви посмртни остаци.
Његошеве ствари су пропадале и губиле се неповратно. Томе су доприносиле промене власти, ратови, ширење Цетиња, а понајвише немар и несхватање њиховог значаја. Његош је, међутим, чувао сваки папирић и сваку ситницу. Без трага су нестали његова одећа, оружје, пера, дивити и чибуци. Књиге с његовим примедбама, годинама су се вукле по цетињским школама и нестајале. Од свег намештаја, од слика из његових соба, од личних ствари остала је само једна фотеља. Преживело је више његових портрета, и то изван Црне Горе. Његов билијар је изгорео у хотелу на Дурмитору, кад су партизани 1942. године спалили Жабљак. Куле и оградни зидови Биљарде су порушени, а она преправљена.
Брест дрво крај Биљарде је посечен да би се направило место споменику убијеног краља Александра Карађорђевића. Његошеве топове су одвукли аустријски окупатори у своје ливнице. Нестали су и његови рукописи, чак и најважнији: „Луча микрокозма“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.
Његош је поштован као песник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.
После вишегодишњег тражења одговарајуће локације, споменик је постављен 1994. године на овом месту где се и данас налази. Требало нам је 42. године да му пронађемо локацију. Открили су га покојни академик Милорад Павић и тадашњи градоначелник Београда Небојша Човић.
Седећа бронзана Његошева фигура, висине 260 цм, налази се на постаменту од шпанског црвенкастог гранита (россо порино), а изливена је у Уметничкој ливници на Дорћолу, у Цариградској улици.
Да кажем и укратко и о академику Сретену Стојановићу. Рођен је 1898. умро 1960. године. Био је родом из Приједора. Сликање и вајање студирао је у Бечу, а затим је у Паризу био ђак чувеног Емила Бурдела. Сретен је један од првих професора на Академији ликовних уметности у Београду. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ).
Аутор је и споменика Карађорђу у парку испред Храма Светог Саве и Филипу Вишњићу који се налази у Крушевцу.
Кућа сликара Ђорђа Крстића, улица Змај Јовина број 35
Подигнута је око 1890. и у њој је живео, радио и преминуо наш истакнути сликар Ђорђе Крстић. Са државном стипендијом је завршио академију у Минхену где је остао десет година и насликао своја прва дела. За својих путовања по Србији и Италији сликао је иконостасе, историјске композиције, слике и портрете. Примљен је у државну службу 1888. као наставник цртања. У специјално грађеном атељеу су настала Крстићева најпознатија дела. Читава кућа је очувана у потпуности у свом првобитном облику и по томе је реткост међу грађевинама ове врсте у Београду.
Да видимо и које су кафане биле у овом крају.
Центар живота престоничког седамдесетих и осамдесетих година деветнаестог века био је Позоришни трг. Ту су биле и три кафане Коларац, Дарданели и Позоришна касина.
Када из тога центра пођемо Васином улицом па затим кроз Узун-Миркову дођемо до града, прво ћемо на левој страни Васине улице срести кафану “Златан анђео” која данас више не постоји.
“Златан анђео” је био у двоспратној кући Томе Лека у којој је, на горњем спрату, дуго и дуго година живела породица Леко а где се доцније уселила фабрика амрела познатога Моше Аврама Маце. “Златан анђео” је имао разнолику публику а како је био мало заклонит и повучен, у ту су кафану залазили ђаци Велике школе који би, уз црну роткву или киселу паприку, пијуцкали из чокањчица ракију и водили бескрајне социјалне и националне дискусије.
Ова кафане се највише прочула по једној интересантној шверцерској афери, која се десила крајем осамдесетих или можда одмах почетком деведесетих година деветнаестог века. Тада је била први пут заведена општинска трошарина и на уласцима у варош наплаћивао се увоз намирница и пића. Ако би продавац неку количину непродану извезао, враћала би му се наплаћена трошарина.
Тада је држао кафану “Златан анђео” неки Гвозден кафеџија који је, осим тога, и трговао на велико са ракијом. Он би увозио по неколико кола натоварена бурадима у којима је била ракија, распродавао је, а ако би му што преостало, он би извозио и враћала би му се трошарина. То је тако месецима ишло док најзад трошаринским односно, царинским чиновницима није пало у очи да Гвозден стално извози исту количину ракије коју и увози и увек прима натраг сав новац плаћен за трошарину.
И кад су једнога дана отворили врањ, односно, чеп на једноме бурету, уверили су се да Гвозден увози ракију а извози воду и прима новац који је положио за трошарину. Од тога се начини читава афера која је тада необично занимала Београд.
Н Студентском тргу, између кафане “Уједињење” и „Пожарне касарне“ била је у своје време мала кафаница која је носила чудно име “Код вола”. И та кућа више не постоји. Крај кафане “Код вола” у истој кући, држао је осамдесетих година 19. века малу кафаницу Мата Бараћ са женом Режиком. Кујна је била домаћа и јевтина; за два дуката месечно ручак са четири јела, и вечера са два јела. За доручак бела кафа са хлебом за један грош. У овој су ресторацији били редовни гости: практиканти, телеграфисти, великошколци и понеки отменији калфа. Из ове кафане “Код вола” пријатељи Ђорђа Бабића, првог српског комичара, натерали су га да иступи јавно пред публику. Послушавши своје пријатеље и њихове савете, он је дао прву представу код “Уједињења” и постигао сензациони успех, па се од тога тренутка интезивно бавио том професијом постижући све веће и веће успехе.
Кафана “Уједињење” постојала је на месту где је данас подигнута берза, преко пута општине. Сама та околност што се налазила преко пута општине опредељивала је и карактер кафане. То је било збориште свих оних који имају посла у општини. Ту су се могли наћи они мали адвокати буџаклије, обично отпуштене чиновнике, који су ту сачекивали молиоце те им за динар или два писали молбе за општину.
Ту си увек могао наћи и оне беспосличаре којима је професија сведочење. Потребна су ти, ради вађења каквог уверења код општине, два грађанина који ће изјавити да те познају, ти одеш код “Уједињења” нађеш два таква типа, који те никад у животу нису ни видели, и они, за динар и два, одлазе с тобом и потписују се да те знају, да си то ти, а ако је потребно, и јамче својом “чашћу и имањем”.
До скора је на Црвеном крсту изнад бившег Четвртог суда била кафаница коју су звали Код лажног сведока. И ту си могао изнајмити сведока. Видите, како се рецепт сведока одржао до данашњих дана.
Колико год је било покушаја, а било их је, да се ова кафана промени у отменију, није се успело. Ако је ко успео у том погледу, као што је то например закупник Лаза Миодраговић желео, то је трајало кратко време, па се кафана опет враћала својој првобитној улози.
У ономе делу Узун-Миркове улице од Краља Петра улице па до града била је некада знаменита кафана “Гушанац”. Кафана “Гушанац” је дуго трајала. Кад је порушена, на место ње, мало даље на углу, отворена је нова кафана којој је газда, да би сачувао традицију, дао име “Трговачка касина”. “Трговачка касина” је постојала али није постојала више она стара чаршија те се тако и та кафана угасила. Данас ту нема више кафане.
У овом кварту становали су:
Господар Тома Вучић-Перишић, данашња Узун-Миркова улица;
Господар Јеврем Обреновић, данашња Узун-Миркова улица;
Аврам Петронијевић, председник владе, данашња Узун-Миркова улица