Цариградски друм, од Вуковог споменика до Клуза
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић, мејл: voja-sila@moj-beo-grad.com
Од данашње окретнице трамваја па до Правног факултета била је „бувља пијаца“. Од Правног факултета почињало је Тркалиште све до Вуковог споменика.
Изнад трамвајских шупа, бившег Депоа није било трамвајских шина па је изгледало као да се овде Београд завршава. Прекопута Студентског дома где је сада Београдска пословна школа била је кућа Лазе Матића, јорганџије са воћњаком који се спуштао све до Булбудерског потока. На месту Општине Звездара била је Антулина вила, окружена виноградом. Тек после 1918. године, око Вуковог споменика почињу да ничу велике зграде.
Кажу да је „први шопинг мол“ настао у овом крају. Ево како, на картонским кутијама и шофершајбнама аута су се продавеле ствари из Турске и Мађарске као и ариљски веш. Дужина овог „шопинг мола“ је била до Цветкове пијаце.
Угао улица Голдсвортијеве број 2 и Краља Александра бројеви 81-83
На углу улица краља Александра број 94 и Голсвортијеве број 2, а изнад недалеко од Више економске школе у Захумској улици број 19 и у Краља Александра бро 81-83, налазе и се ове зграде рађене по нацртима ГАМП-а.




Булевар краља Александра је био поплочан великим четвртастим каменим плочама којима је касније поплочана Каленићева пијаца.
Студентски дом „Краљ Алексадар I”, Булевар Краља Александра број 75
И овде вам преносим из часописа број 2, листа „Задужбинар“ део чланка о овој Задужбини.
После Првог светског рата, Београд је од престоног града и пограничне вароши мале државе Србије, прерастао у метрополу нове Краљевине. Територија је знатно увећана. Тако је дошло до знатног ширења градске територије Београда, као и до прилива становништва из свих крајева нове државе, али и руских емиграната после Октобарске револуције. Међу придошлима је био и велики број студената, нарочито из Македоније и Црне Горе. У условима тешке стамбене и материјалне кризе, студенти су се махом сналазили служењем у породицама, станујући најчешће у нехигијенским условима. Овакво стање претило је да изазове социјални бунт и студентске немире, па је средином двадесетих година донета одлука да се изгради централни студентски дом у склопу терена намењеног факултетским објектима, од Београдске улице до раскрснице Булевара краља Александра и Улице краљице Марије. На Светог Саву, 27. јануара 1926. године, краљ Александар је обавестио ректора Београдског универзитета о својој намери: „Брига о добрим сиромашним ђацима свију наших крајева на Београдском универзитету води ме да вам јављам о својој намери да им подигнем кућу… Кад студентски дом буде саграђен предаће се Универзитету.” За градњу Дома средства су црпљена из фонда основаног на дан венчања краља Александра и краљице Марије, 8. јуна 1922. године. Општина је Краљевском фонду уступила земљиште. Већ 9. маја 1926. краљ Александар је положио камен темељац. Дневни лист „Политика” овај догађај је објавиo спојивши две краљеве наизглед различите активности: „Краљ је дао београдским сиромашним инвалидима и ратној сирочади 12.000 динара” и „Сутра у недељу, положиће Краљ камен-темељац студентског Дома, који подиже за сиромашне студенте Београдског Универзитета. Освећење ће бити у 11 часова пре подне. Ректор Универзитета позвао је све студенте да присуствују овој свечаности. Сва студентска удружења скупиће се у 9 часова на Универзитету (двориште и аула старе зграде), одакле ће корпоративно отићи на место свечаности (Тркалиште).”
На дан полагања камена темељца, „Политика” је објавила опширан непотписани чланак . Из њега сазнајемо да су припремни земљани радови већ били обављени. Писало је: „Поред Краља, присуствоваће чланови Владе, народни посланици, професори университета.
„Политика“ је 8. маја 1926. на страни 7. написала: „ својим заставама кренути у парк иза игралишта Јединства, где се Дом подиже. Приликом освећења говориће министар просвете г. Миша Трифуновић, ректор Универзитета Павле Поповић и један од студената.” У новинском чланку био је изнет и предрачун – девет до десет милиона динара. Писало је да је материјал већ довучен и да су подигнуте привремене канцеларије: „…радиће се американски, брзином којом ниједна јавна велика зграда у Београду још није дигнута”. У чланку је изнета и доста амбициозна прогноза о трајању радова: „Сматра се да ће Дом бити готов до 1. новембра, тако да ће се 1. децембра студенти моћи већ да у њега уселе”. Дат је и детаљан опис будућег изгледа и функционалности објекта, подаци о смештајним капацитетима, као и главна пројектантска, извођачка и надзорна имена одговорна за реализацију овог пројекта. Планове су израдили г. Божидар Живадиновић, архитект и Коваљевски, инжењер. Извођење зграде поверено је г. Иву Валанди, инжењеру, а саме фасаде и спољни украси г. Коваљевском.”
Упркос амбициозним најавама, зграда Дома била је довршена током 1927. године, када су кренула усељавања студената, а званично отварање и освећење Дома било је 8. априла 1928. године.Дакле, каснило се само 4 месеца. Ипак, за такав објекат можемо рећи да је подигнут веома брзо и по сасвим реалној динамици.
Архитектура објекта одговара академском образовању архитекте Коваљевског и објекат се са историјско- архитектонског становишта може сматрати једним од најзначајнијих споменика који су руски академичари емигранти оставили у Београду. Посебан значај објекат добија својим угаоним положајем, на раскрсници веома старих улица, па и комплекса јавних објеката, од Дома синдиката, преко Народне скупштине, до Ташмајдана и Универзитетског комплекса.
Ђорђе (Георгије) Павлович Коваљевски припадао је групи млађих инжењера архитеката, који су из Русије дошли са завршеним студијама. Након завршетка Првог светског рата, који је у Русији окончан Октобарском револуцијом, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца стигло је више од педесет хиљада руских избеглица. Руски емигранти у навећем броју били су високо образовани и дрштвено позиционирани у царској Русији. У својој новој домовини су, могло би се рећи, надоместили и унапредили готово све сфере живота једне ратом исцрпљене средине која је остала без трећине свог становништва. Руске архитекте у Београду пројектовале су монументална здања за потребе државе и двора, што им је донело атрибут државних архитеката.
Као запосленик у Општини града Београда, на начелничком положају, Коваљевски је највише удела дао у урбанизму града Београда и уређењу простора леве обале Саве. Приликом израде Генералног урбанистичког плана 1923. године, самоиницијативно је направио пројекат за проширење престонице на то подручје. У том пројекту архитекта Коваљевски урадио је прву урбанистичку скицу Београда са мостом преко Аде Циганлије. Ова урбанистичка визија реализована је 2012. године, односно после 89 година. Земунске локалне власти ангажовале су Коваљевског да изради прелиминарни концепт регулације Земуна.
Од појединачних пројеката, Коваљевски је поред Студентског дома, пројектовао и зграду Тржнице у Крагујевцу, Ватрогасни дом у Крагујевцу, Велико степениште на Калeмегдану, a приписује му се и пројекат виле апотекара Величковића у Нишкој Бањи. Студентски дом, као најрепрезентативније архитектонско остварење Коваљевског, конципиран је као слободно стојећи објекат разуђеног, трапезоидног облика основе. Силуета објекта је масивне кубусне форме. На главној фасади (окренутој ка раскрсници Улице краљице Марије и Булевара краља Александра) доминантни су улазно степениште и балкон на првом спрату. Као државни чиновник није имао право да потписује приватни пројекат. Бочне фасаде су истоветно обликоване и пружају се дуж ових улица. Задњи део објекта је окренут према Парку Ћирило и Методије.
Фасаде Дома, подеоним венцем рашчлањене су на приземље и три спрата, са низом ритмично распоређених прозорских отвора. Градација на фасадама, од приземља до последњег спрата, изведена је применом декоративне пластике типичне академизму, што наглашава репрезентативност објекта и на најбољи начин презентује друштвену стварност међуратног периода, која је у градитељству тежила ка монументалним и раскошним академским архитектонским решењима и приближавању изгледу западноевропских престоница.
Како је Краљев фонд функционисао, односно како су средства пристизала, данас није једноставно утврдити. Средства нису долазила из буџета. Већина непосредно или посредно ангажованих људи на организацији градње Студентског дома радили су за плату (официри и државни намештеници). Не постоји траг да је архитекта Георгије Павлович Коваљевски, као општински намештеник , добио било какав посебан хонорар или награду за израду пројекта. Највећи исплаћени хонорар, у износу од 20.000 динара, примио је Иво Валанд , који је као приватник преузео послове извршног предузимача. Двор је тих година пуно градио и обнављао: Опленац, меморијалне споменике посвећене балканским и Првом светском рату, резиденције по Југославији, средњевековне манастире и слично. Све то је обављано под строгим надзором Грађевинског одсека при управи Двора. У периоду у коме је Студентски дом саграђен, шеф Грађевинског одсека био је С. Смирнов, док је в.д. управника Двора био коњички пуковник Вел. Ђ. Димитријевић, који је потписивао сва финансијска документа и документа о материјалним задужењима. Двор је играо улогу главног извођача радова и контролисао је све ставке, од грубих радова до финалних занатских радова. Подизвођаче је Двор ангажовао на основу понуда. Послове су добијале фирме из тадашње Југославије, махом из Словеније и Хрватске, али и из Аустрије и Немачке. Оваква организација извођења грађевинских и занатских радова, у великој мери је спречавала могућност финансијских и материјалних малверзација, али је и омогућавала да извођење радова буде брзо, јефтино и квалитетно. За све земљане и грубе радове, Грађевински одсек Двора имао је на располагању војску и њене специјализоване инжењерске јединице, као и лица која су била на издржавању затворске казне. Оваквим системом свакако су биле учињене знатне уштеде у градњи Дома, јер да је посао био у потпуности поверен неком посебном грађевинском предузећу све би знатно више коштало. Период од непуних две године, био је период интензивне градње Студентског дома, који је заправо саграђен у рекордно брзом року. То говори о савршеној организацији, али и о систему војничке субординације.
После отварања, аутономно управљање Домом прешло је у надлежност Универзитета. Иако је Дом по својим капацитетима могао да прими око 500 студената, он свакако није могао да прихвати све студенте заинтресоване за смештај. Током прве године, у Дом, који је добио име по краљу Александру I, уселило се 490 студената. Приоритет су имали држављани Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, затим странци чија је национална припадност била јужнословенска и они који су сврставани у „остале Словене”. Предност су имали студенти са бољим успехом и нису могли да буду старији од 27 година.
Размишљало се и о проширењу Дома, односно подизању још једног спрата. Међу документима нема трага да је Двор реаговао на идеју о проширењу. Краљев фонд није више био оријентисан ка градњи студентских смештајних капацитета, већ претежно ка студентским стипендијама, како за студије у земљи тако и у иностранству.
Сада ћу мало описати и краља Александра I Карађорђевића који је у народу познат и као „Витешки краљ Александар Ујединитељ“. Био је први краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а од 1929. и Краљевине Југославије. Изузетне војничке способности и приврженост свом народу показао је у Првом и Другом балканском рату, као и у Првом светском рату.
Био је ожењен принцезом Маријом од Румуније са којом је имао три сина. Млад, образован, модерних схватања, пројугословенски оријентисан, залагао се за корените промене у земљи како би се она што брже приближила Европи. Убијен је у атентату, 9. октобра 1934. године, у Марсеју.
Остало је мање познато да је краљ Александар био и велики хуманиста и донатор. Највећи послератни фонд био је „Краљев фонд“- фонд краља Александра I, основан 1922. године, на дан његовог венчања са краљицом Маријом, а са циљем да се „награде личности које су се својим радом нарочито одликовале на пољу моралног и здравственог подизања и просвећивања народа“. За остваривање тих циљева краљ је одмах приложио милион динара и обавезао се да сваке године даје још по 300.000 динара. Носиоци стипендија и награда „Краљевог фонда“, били су, по правилу, најистакнутији ђаци и студенти, а најбоље је награђивао и на дан Светог Саве. Међу првим акцијама Фонда било је установљење домаћих школа и подизање Студентског дома, првог на Балкану. Према огласним рубрикама дневног листа „Политика”, може се закључити да су грађанство и цеховска удружења давала прилоге Фонду, најчешће у износу од 500 динара, ређе 1000.
Дана 7. aприла 1928. „Политика” је најавила, уз фотографију трпезарије, освештавање Дома и донацију: „Ректор београдског Универзитета г. Др. Чеда Митровић примио је суму од 1.000 динара од Апотекарске Коморе, као њен прилог за Студентски дом”, као и да је „Материнско Удружење, приликом свечаности отварања Студентског Дома послало 500 колача и 500 сандвича Студентском Дому. На овај је начин Материнско Удружење, које се брине о одојчади манифестовало своју љубав за нашу студентску омладину.”

На петогодишњицу пуштања у рад Дома, 500 студената било је на аудијенцији код краља Александра, који их је примио у великој дворани Старог двора. „Политика” је том догађају посветила готово целу страницу. У име студената краљу се обратио студент права Живан Радојковић, који је краљу том приликом предао Споменицу захвалности са потписима свих студената. Примајући споменицу, краљ се захвалио овим речима: „Ја Вам најсрдачније захваљујем на топлом поздраву, који ми подносите у име Ваших другова приликом петогодишњице рада Студентског Дома. Срећан сам да су се све наде и жеље које сам изразио приликом полагања камена темељца Вашем Дому, потпуно оствариле те Вас данас видим задовољне што се можете без бриге посветити науци, како би наоружани знањем и искуством корисно послужити отаџбини. На томе раду свима Вама желим сваку срећу и напредак.” У чланку је наглашено да су на пријему били студенти из свих крајева Југославије, са посебним акцентом на оне из пасивних крајева, као и на ратну сирочад. Из чланка се види да је било и 30 страних студената из Русије, Украјине и Пољске.
Студентски дом је најстарији је дом на Балкану. Спада у домове прве категорије и капацитет му је 526 места. Када сам био студент у овом дому су боравили, претежно, страни студенти. Лоциран је у центру града, а у близини дома налазе се и технички факултети, Правни факултет и Београдска пословна школа.
Трамвајски депо, Булевар краља Александра број 142
На месту где је некад био „Депо” од давне 1892. године били су смештени први трамваји.
Трамвајски депо подигнут је као први објекат за смештај и одржавање возила јавног градског саобраћаја у Београду и Србији. Његовом изградњом омогућено је да се отвори прва трамвајска линија Калемегдан – Славија, којом су саобраћала возила на коњску вучу.
– Од тада па до данас Трамвајски депо је у једном свом делу очувао првобитну намену у градском саобраћају, док је други део током деведесетих година 20. века адаптиран у продајни простор.
Како се код нас историја слабо учи а још брже заборавља, на згради Депоа била је спомен плоча на којој је писало да је ту био логор. Била је замена са Топовским шупама на Аутокоманди.
Зато преносим чланак из листа „Политика“ од 29.08.2016. године: У „Депоу” никад није био логор
Објекти и простор Трамвајског депоа на углу Булевара краља Александра и Средачке, према подацима којима располаже Завод, никада нису били у функцији логора, како се ових дана могло прочитати у медијима.
– Нејасноће су настале последњих година услед погрешних тумачења историјских чињеница и назива. Депо су најпре биле штале, а потом шупе у зависности на који погон су се покретали трамваји. У погрешном преношењу информација у јавности се стекао утисак да се у депоу налазио логор Топовске шупе, који је током 1941. године формиран заправо на Аутокоманди на некадашњем артиљеријском вежбалишту Војске краљевине Србије. Сам термин шупе и намена тог логора временом се пренео на Трамвајски депо – објашњавају у Заводу.
Постоји на крајњој периферији још једна кафана коју треба споменути, јер је добила име баш због тога што је била бестрага удаљена од вароши. Та се кафана зове “Сибирија”, а и данас постоји. Некад је она била на пустоме друму (смедеревском), чак близу старих козара, тамо код Седам кућа. Данас је она у средини великога насеља које је на томе путу на Смедеревском ђерму отишло чак у Мокролушке атаре.
И данас је то пријатна кафана али иза ње има сад већ и других, као што је на пример “Цветкова кафана”.
Ранијих година”Сибирија” је била потпуно усамљена све док општина није преко пута ње подигла трамвајске депое. Уз те депое почело је да се гради насеље у њима запослених раденика, док није скупа кирија у центру натерала и друге Београђане да се у томе крају населе.
Видите колико је Београд био мали пре век ипо.
Пијаца Ђерам или Смедеревски Ђерам
Насеље Ђерам се граничи са насељем Црвени Крст на југу, Липовим ладом на југоистоку, Лионом на истоку, Булбудером и Славујевим венцем ма северу и Вуковим спомеником на западу.
Симбол насеља је једна од најстаријих и највећих београдских зелених пијаца. Године 1821. одлучено је да се отвори трговина, утврди количина и квалитет робе која улази у Београд. Један од пунктова за увођење акциза на робу налазио се на Цриградском, касније званом Смедеревском путу. Како је имао рампу која је подсећала на ђерам, бунар за воду, пијаца по рампи доби име.

Преносим вам коментар са сајта „Бранкин кутак“: „Данас се ретко шта поправља, старо се баца (чак и кад није сасвим дотрајало), а купујуе се ново. Занатлије које су се бавиле поправком и преправком нестају у целом свету, а са њима и радње као што је ова. Налазила се у Булевару краља Александра, близу Ђерам пијаце.
Они који су ту свраћали на поправку најлон чарапа и пресвлачење дугмади и шнала, сећају се вредне Десе Топаловић, која је ову радњу држала тридесет година. Фотографију је снимио 1976. године Шпанац Хуан Карлос Феро, велики заљубљеник у Београд, који је овде студирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Био је директор фотографије дестак домаћих играних и документарних филмова. Данас живи и ради у Мадриду.
Ресторан „Липов лад“, Булевар краља Александра број 270

Лион
Овај чланак који ми се свидео и преносим користио сам извор : Есqуире
Када су крајем тринаестог века Анжујци послали Јелену да постане жена српском краљу Урошу, она је са собом донела цвет љиљана. Карло Анжујски, млађи брат краља Луја 14., називао ју је својом драгом рођаком, те је тако (највероватније преко Мађарске) започео француски утицај на ове просторе. Утицај је био крхко крт, блажено снажан, страствено чедан, као и цвет љиљана, уосталом. Стога не чуди податак да је једна београдска кафана названа Лион (у том кафанском таласу имали смо и Њујорк), а по њој и цео крај, одсечак Звездаре, изливена траса Булевара, мало равно, мало низбрдо-узбрдо, ту, около-наоколо, где су и Шеста београдска гимназија и Звездара театар. Лион се ушушкао између Булбулдера, Црвеног крста, Ђерма и Цветкове пијаце (занимљиво је да и француски град има кварт Црвени крст) и у том потезу влада Булеваром.

За име краја сам чула када сам дошла у Београд, али, признајем, неко време ми није било јасно где је конкретно. Отприлике да, али ми је измицао центар (кафана је нестала крајем деведесетих, а ја сам дошла почетком), те ми је у глави било: онај горњи део Булевара, који почиње око броја 175, где су зграде са високим, мермероликим стубовима као ноге неке џиновске роде, па ту негде у круг. Углавном, чинило ми се да је Лион мистериозан и недефинисан (а сасвим је супротно).
Касније сам сазнала где је била кафана (угао Булевара и Милоша Зечевића, историчара, педагога и почасног члана Српске краљевске академије). Предавала сам и ђаку који је поносно истицао да је “са Лиона”, из шмекерског краја (говорио је као да је Лион посебна држава унутар Звездаре). Но, није важно да чујеш, да ти се пренесе, мораш да доживиш, сркнеш, да те околности преместе, а то почесто буде на место о коме ниси раније размишљао, хтео си једно, али је “испало” друго, и ето мене на Лион републици!
Долазила сам, наравно, раније, али једно си као пролазник а сасвим нешто друго када се враћаш кући.
Занимљиво ми је да је Лион пре Другог светског рата био трговински центар препун трафика, дућана, књижара и занатских радњи. Далеко од тога да модерних дућана нема, али крај, ипак, и поред звечећег Булевара, има мирну, резиденцијалну енергију. Трговински центар се, ето, развио на(тадашњем) крају Булевара поплочаног каменим коцкама, а завршетак градског света је представљала Цветкова кафана (предузетника Цветка Јовановића), око које су живели Чеси, Јевреји и Руси (дуго се задржала хетерогена средина – преко пута Цркве Богородичиног Покрова пре пола века је, рецимо, становао шлосер Чех, чика Вјенцеслав Шлахора).
У кафани Лион су се састајали “официри, политичари, учитељи и писци”. Баш ту би звездарски трамвај шестица (волела бих да сада чешће саобраћа) чекао возило из супротног правца јер је до ње била изграђена само једна коловозна трака а надаље дупла. Околина је била пуна кућа са цветним баштама (тако је било и средином прошлог века, а у тада ретким зградама су живеле “кирајџије”) а у кафани су се одржавали турнири у “билијару, шаху и доминама а чувене су биле недељне игранке за младеж”. Четрдесетих година прошлог века у Лиону је Ђорђе Вајферт откупљивао старе пивске флаше, а увече се одржавала позоришна приредба гђе и г. Зотовића. Моја пријатељица Леа памти кафану из шездесетих година прошлог века по лесковачкој мућкалици. Тада је Лион била “стандардна, социјалистичка кафана” са белим столњацима на четвртастим столовима, у коју су породице долазиле на ручак. Такође, сећа се и куповања у радњама на Булевару када су продавци записивали шта је узела јер су знали њеног деду адвоката и тату лекара (касније би платила њена мама). Поверење и виђеност!
А ја? У игри званој кад већ морам да се селим, одабрала сам стан од ког могу пешке стићи до центра, тј. дом младића који је упорно држао цену, јер је крај на цени. Био толико поштен и добродушан да нисам променила браву када сам преузела стан. Прва особа из зграде коју смо моје кутије и ја сусреле била је бакица-кројачица Борка која живи преко пута. Досеила се са породицом за време бомбардовања, прешли су из привременог стана у Земуну. Сада је сама, син јој је у иностранству, вере се уз степенице иако има 80 година, не боји се ничега. Сретнем је јутрос, каже да је већ обишла цео крај и да није страшно – па није смак света ако је снег! Питала сам је за препоруке, од обућара до хемијског чишћења и пијачних керефека (хвала јој на савету где да купим праву, домаћу пилетину на Цветку – доносе свежу, женска главо, не смрди ништа, 20 година ту купујем!). Борка каже да кафане већ није било када се она доселила у овај крај. Нема више ни пекаре која је настављала гастрономски низ иза ћошка. За њом многи пате (ја, искрено, патим што нема кафане). На тој кући и даље стоји димњак као подсећање да се ту некада пекао одличан бурек. Борка је прави симбол предратног Лиона јер је кројачица, а тада су се у ниским кућицама дуж Булевара налазиле многе кројачке радње на гласу (као и “пекаре са најлепшим хлебом”). Има јаку, здраву, скроз белу косу, куне се да јој у томе помаже мазање темена ракијом.
Стан су јој окупирале биљке, а пелцере радо дели и брине се како су се примили даље. Више воли да иде на Цветкову пијацу (у праву је, тамо има више аутентичних произвођача за тезгама него на Ђерму), али Ђерам је једини избор када хоће да купи чварке и млеко. Ја сам велики ђаво за млеко, одмах осетим ако се млеко чује нечим, каже јасно и гласно. Занимљиво је како меша глаголе мирисати и чути, а, у ствари, и чујеш и миришеш душом, па су ти телесни путеви, можда, и мање битни. На Ђерам иде и по пихтије – знаш ону радњу десно, испод рибарнице, где имају одлично суво месо, е, ту, а имају и младог сира и кајмака, фини су људи, право да ти кажем. Ето то ти је Београд, овде се и даље много шта не мери кантарима већ финоћом. Срећа моја те за Лион имам саветницу Борку, слажу нам се укуси. Дуван чварци, то ми се не свиђа ништа! Зато сада знам где да купим идеалне – средње величине, а меке, сочне и не много масне.
Такође, имам помагача за све преправке и шивења која желим, јер Борка већ деценијама шије госпођама из краја на својој Супер Славица машини. Прија ми атмосфера њеног стана – кухиња која је једним делом радни део, претрпана материјалима, шпенадлама са шареним, облим главама забоденим у јастучиће у облику срца (неки имају стаклић а нека немају). Питам је како је научила да сече материјал право (има више шнајдерских маказа, неке су из Немачке, неке из Шпаније, али су јој најбоље оне које јој је поклонио комшија са осмог спрата – способне су, каже).
Како сам научила да држим руку право? Навикла сам! Тачно, после кривудавих и врлудавих животних вода, нарочито оних у младости, научиш, коначно, да ипак идеш право, да те се не тиче ко шта мисли, не удовољаваш свима и склањаш се од контролишћућих особа које се без дозволе петљају у твој живот. Мораш правац да учиш! Тачно, живот се учи, како да отресеш прах сумње, савете које ниси тражио, туђе туге које желе да ти се накаче да би им било лакше. Тако ту негде, кад дођеш до 40 и почнеш да живиш само свој ток, право, држиш ниво, не правиш рец-рец покрете. Више не ендлаш укрштено, већ хендлујеш праволинијски. Кад је пут јасан, онда је и као стрела. Од Борке увек изађем са осмехом. Обавезно ми тутне кесу јабука (некад заборави па ми одмах како закључам врата звони). Насмејана сам увек, каже, и ако ми није до смеха, никад се не намрштим. Ја њој колаче, она мени јабуке, пелцере и рецепте (проја се прави са палентом, ја кад смутељам проју сви кажу да је као колач!). А осмех путује у круг.
Икона овог нашег средишта је дефинитивно Рушка Јакић, која неизоставно свакодневно седи у лионским посластичарницама и прелази Батутову у шареним хеланкама држећи шљаштеће торбе у руци. Увек ми поправи дан. Подигни главу и ходај, баш тако, шљашти, блешти, сијај, и нека ти није битно шта ће ко рећи о твом животу. Искрој сам своју судбину, оно парче плишаног, звезданог неба које ти је остављено да можеш да га сечеш. Парче по парче – пачворк!
На Лиону ћеш видети електричне фењере, исечени врх пластичне беле флаше коме су фломастером нацртане очи и тако закачен за ограду јер је у њему храна за птице, округле прозоре на зградама (један је у инат изнутра преправљен у четвртаст па штрчи), лепу зграду на углу на којој је дрвена, старинска, слојевита спољна столарија сва у разним бојама (тамнозелена, тиркизна и браон), у зависности од преференција станара.
Ако је снежни дан можеш у парку преко пута Звездара театра видети дежмекастог снешка коме су очи црвени чепови од пивских флаша. У Брсјачкој има зелених жалузина и шпагетастих, лила завеса, а можеш срести и пар који некоме у јарко бордо кућу поред носи домаће спремљену торту у пластичном звону. Камени крем божури на прљаво розе фасади ће те подсетити да си у старом грађанском крају у коме се домаћиновало на идеалан начин – градска мода а древни обичаји. У Букурешкој улици ћеш наићи на тоталну „brownstone“ америчку кућу а поред ње оронулу лепотицу из времена песме „Не лудуј, Лело“, са овалним зидовима и каменим “кокошником” изнад улазних врата као круном. У недељном, белом миру ћеш чути само шум великих јелки са којих се руши снег. Ако хоћеш натраг у Батутову, скрени у Хекторовићеву, прођи поред печуркасте куће са грубом фасадом теракота боје. До ње су, наравно, француски балкони и једна стара, избледела, ниска кућа која је наизглед неугледна, али мислим да чува највеће тајне. Можда осетиш мирис Васине или беле торте са вином, ушећереног лимуна или коха, као у стара добра времена. Ако си од заслађених мириса прошлости огладнео, седи у неку посластичарницу на Булевару и пробај лионско жито са шлагом. Никада га нећеш заборавити.

Фабрика прецизне механике “Нестор” у Булевару краља Александра (изнад “Лиона”), тридесетих година прошлог века.
Кад ти Београд на Булевару скроји капут од магле која се протеже до Змајевих кула Земуна, кад ти исплете рупичасти шал од кошаве, један део судбине ти је скројен. Велики Кројач је рекао. Немаш друге него да капут заволиш а да од рестлова магле направиш најлепшу хаљину за бал на шинама. Исеци, пресеци, креирај, моделирај, распарај онај део судбине који није зацртан кројачком кредом. Ожилави се, трепери, изабери материјале фине као свила, меке као памук, заводљиве као жерсеј, страствене као чипка. Запетљало се, ђаволи га распетљавали, уме да каже Борка. А ти ипак распетљај па удени иглу. И само право.
Десте Лионци, пише на једном навијачком Фејсбук профилу. Ево, ту смо, поздрављамо на трибинама, држимо усправно главу у посластичарницама и фотографију Бате Стојковића у службеним просторијама, певамо на киши.

Цветкова пијаца и механа
Цветкову пијацу или део Звездаре који зовемо „код Цветка“ сви Београђани познају, али већина нажалост само као назив за овај део нашег града. Цветко Јовановић је човек који је вероватно највише учинио за овај део града и није случајно што су га једино Београђани и сачували од заборава.
Овом човеку су одузели имовину, добротворни фонд, чак и улицу која је носила његово име, а учинио је више за овај део града него многи градоначелници. Зашто се и дан данас каже „видимо се код Цветка“ и зашто и даље сви Београђани кажу „Цветкова пијаца“, иако су јој власти дали име пијаца Звездара?
Цветко Јовановић је крајем 19. века дошао у Београд из јужне Србије (Садашње Македоније околина Охридског језера) и код садашњег Правног факултета прво продавао семенке, па отворио пиљару, која је прилично добро пословала, јер је убрзо успео да купи замљиште на тадашњој периферији, а сада већ свима познатој локацији.
Цветко Јовановић је на том месту отворио хан са шталама за коње где су свраћали путници који су пролазили Смедеревским путем. Из тога је настала кафана под називом Врачарско поље, али су је сви звали Цветкова механа. Иза кафане је била његова кућа код садашњег броја 356, штале, пекара, као и просторије коју је користила послуга. Овај чувени домаћин и добротвор имао је имање које се простирало до Дома здравља Звездара. Кафана је била позната и по томе што је на једном зиду имала велику слику Краљевића Марка са натписом „Пола пије, пола Шарцу даје“ као и по томе што је 1933. године ту преноћио и сам краљ Александар Карађорђевић. Цветко је имао четворо деце, али ни једно није преживело, тако да директних потомака није имао.
Цветко је довео струју у овај део града, што је за то време био велики корак ка бољим условима за живот, затим је довео трамвајске шине до тадашње кафане којим је саобраћао трамвај број 6. Због својих заслуга био је одликован Орденом Светог Саве петог реда. Вероватно највећи траг оставио је као велики добротвор јер је помагао сиромашним суграђанима, деци, студентима, цркви и свештенству. Познат је Фонд Цветка Јовановића и жене му Стефане где је део својих средстава наменио подизању цркве у родном Лабуништу, као и за изградњу велике зграде за рентирање, да би се касније та средства користила за помоћ храму Покрова Пресвете Богородице, Друштву за подизање храма Светог Саве, школама, обдаништима и у друге хуманитарне сврхе.



На фотографији је раскрсница са Катарине Миловук, средином шездесетих година прошлог века.
Већ након десет година после смрти, дакле 1948. године, му је национализована скоро сва имовина. Пијаци је додељено име Звездарска, задужбина додељена Министарству просвете, кафана преименована у Смедерево. Чак је и улица која је некада носила његово променила име у улицу Слободанке Данке Савић. Ипак су Београђани задржали његово име у називу овог дела града и можда и несвесно тиме сећање на овог племенитог човека. Београд и његови грађани боље памте своје добротворе него многе власти које долазе и одлазе. Због тога сам ову причу нашао на порталу www.beograduzivo.rs.
На доњој фотографији су три солитера у Булевару, преко пута “Клуза
