Централни Врачар, Карађев парк
Улица Скерлићева
Паралелна је са Ранкеовом и спаја Небојшину и Браничевску улицу.
Име је добила по Јовану Скерлићу српском књижевнику и књижевном критичару. Школу и студије је завршио у Београду, а докторирао у Лозани у Швајцарској. Био је професор Универзитета у Београду, а од 1910. и дописни члан Српске краљевске академије.
Симо Ц. Ћирковић: „Надимци старих Београђана, 1830-1940.“ о њему овако говори: „Многи завидљивци искористили су паклену поругу и исковали надимак Скерла, Месија, Громовник, Доктор Ован, чувеном критичару бритког пера. И то човеку који руча три виршле и чашу пива и за вече напише пола Српског гласника. Тај Скерла је био живо дете“ код кога се развила страст за књигом. Отац му је био стари београдски шеширџија. Студирајући и спремајући докторат путовао је по свету. „У Паризу му пријатељи купују реденгот, који му је испитни, венчани и погребни. Са предосећањем кратког века, Скерлић је радио на јуриш. Остало је за њим оно што се зове београдски стил и критичарска мера ствари – Скерлићев поглед на свет.“ Живео је само 37. година и оставио је иза себе много студија о писцима, многобројне политичке чланке и фељтоне и на крају као круну читавог свог рада, Историју нове српске књижевности. „ Створио је оно што зовемо српским стилом.“
У овој улици под редним бројем 1 се налази Народна библиотека Србије. Такође овде је на броју 6 и споменик културе Кућа вајара Ђорђа Јовановића. Задњих година у овој улици налази се већи број кафића и ресторана.
На месту где се налази Народна библиотека било је игралиште ДИФ-а.
Кућа вајара Ђорђа Јовановића, Улица Скерлићева број 6
Кућа са атељеом је подигнута 1926. године, у којој је живео и радио вајар Ђорђе Јовановић. Подигнута је по пројекту који су израдили архитекта Драгутин Шиђански и инжењер Стојан Вељковић.
Једноставна обрада разуђених фасада употпуњена је алегоријским фигурама сликарства и вајарства, смештеним у полукружним нишама. Постављене на истакнутом месту главне фасаде, ове фигуре симболизују дом уметника.
У кући у којој је живео налазио се и његов атеље димензија 6m x 6m у коме је један зид био израђен у стаклу због осветљења неопходног за стваралачки рад. Да је у њој живео скулптор указују и специјално пројектоване нише на предњој фасади за смештај фигура, једне женске која симболизује сликарство и друге мушке која симболизује вајарство. Основни стамбени простор био је у приземљу који је обухватао четири собе са купатилом и простором за степениште. Доминантан положај заузимао је управо уметнички атеље у којем се током његовог живота налазио велики број дела, макета, плакета и студија.
Карађорђев парк
Није лако описати један београдски парк, посебно ако он има толико специфичности као “Карађорђев парк”. Ако бисмо ипак морали да га опишемо (поред стандардних епитета сваког парка), рекли бисмо да је то парк споменика, паса, ужурбаних пролазника, белих мантила, добре хране, навијача…, али он је за мене институција и нешто чега се радо сећам јер сам живео близу њега.
Карађорђев парк сматра се зачетником јавних зелених површина у Београду јер су први багремови и кестенови у њему посађени још давне 1806. године. Површине 3 хектара, лежи на врачарској падини, од Храма Светог Саве па скоро све до Аутокоманде. Оивичен је двема прометним улицама – Небојшином и Булеваром ослобођења. Велика централна стаза простире се дуж целог парка. Крошње дрвећа које се надвијају над стазе чине да се осећате као у неком шумском тунелу. А на само пар метара од те идиле пролазе аутобуси, аутомобили и трамваји.
Док сам радио у Дрегеру а и нисам био млад за 50. рођендан на поклон добих тротинет. Тротинет је за мене била траума из детињства јер га је наш рођак Звонко имао и давао нам је по неки круг, али да нам опали чвргу по кругу а за 5 кругова ударао је мацоле. Е када сам сазрео, пре посла онако у оделу и са краватом сам се спуштао низ парк а народ из бусева и трамваја се „крстио“ гледајући маторца како јури на „троци“.
Такође смо се низ стазе парка спуштали колицима на лагере. Ко не зна како изгледају описаћу. На даску се ставе 2 куглагера позади а напред је један лагер који је могао да се помера лево десно и имао је функцију волана. Кочнице су нам биле гуме са школских столица јер је требало закочити од циркуса Адриа где је сада споменик Карађорђу па до Бокељске улице поред култне кафане „Одмор“ које више нема, а некада су се јели најбоља цревца и бризле код Драгана. Спуштати се тротоаром од парка до Бокељске улице био је велики изазов да се не подлети под тролејбус. Била је дугачка стаза јер тада није била изграђена петља и аутопут.
Преносим вам коментар са сајта „Штампа из Љубиног киоска“: Педесетих година XX века бицикли нису ни изблиза били присутни у граду, као што су данас. Однекуд је дошла идеја да се од три искоришћена „кугл лагера“ и две даске направи „возило“ које је савршено радило на асфалтираним низбрдицима али је, како видимо из овог новинског упозорења постојала и велика опасност по живот деце јер би често поред прозујала и по која лимузина као ова далеке 1959. године.“
Карађорђев парк има интересантну историсјку подлогу. Заправо, цео тај крај прожет је симболима борбе за ослобођење од Турака. Иако се на први поглед не чини тако, чак је и Небојшина улица симбол борбе, односно храбрости. Њен назив није настао по неком важном Небојши, већ је од негације глагола “бојати се” настало име Небојша, а придев Небојшин примећујемо у називу ове улице и познате калемегданске куле. Онај који се, свакако, никога није бојао је централна личност “свог” парка, Ђорђе Петровић звани Карађорђе.
У време када на овом месту није постојао парк, налазио се логор српске војске. Војници су одатле кренули у ослобађање Београда у Првом српском устанку. При дну парка, на травнатој површини, пролазници ретко уоче неколико камених споменика налик надгробним. Било их је знатно више, али су многи оштећени када се седамдесетих година прошлог века градила подземна железница испод парка. Споменици се налазе на месту где су сахрањени војници страдали у устанку и походу на Калемегданску тврђаву (сви осим Васе Чарапића). Врачар је тада био ливада, простирао се све до Авале, па није изненађујућа чињеница да се ту налазила војска која тек треба да крене у борбу. Пошто их је можда оценио као неадекватан или недовољан знак захвалности и подсећање на поднету жртву, недалеко од ових малих споменика Кнез Александар (Карађорђев син) подигао је 1848. године и велики споменик. Занимљиво је да је тај споменик први споменик у Београду премда, неки тврде да је то Возарев крст на Црвеном Крсту. Данас је висок 5,5 метара, са крстом на врху и натписом “У славу и чест Срб-јунацима за отечество храбро изгинувшим 1806. године…”.
Парк је почео да се формира одмах после подизања споменика, тако да га са правом можемо посматрати као центар Карађорђевог парка и место за састанке. Приликом уређења простора, исте 1848, засађено је дрвеће и подигнут дрворед од дивљег кестена. По повратку кнеза Милоша у Србију ово спомен обележје опет је било запуштено, али само накратко. Наследивши оца на челу кнежевине, Михаило Обреновић је 1864. наредио управнику вароши да се цео парк доведе у ред. Но, осамдесетих година 19. века споменик и парк су, по писању хроничара, поново запуштени, па је краљ Александар Обреновић наредио да се споменик обнови. Парк је обнављан, па и проширен у периоду од 1903. и 1904. године, када је направљен вењак који и данас постоји на малој узвишици.
Вењак је (за оне који не знају) назив за дрвену кровну конструкцију на стубовима са отвореним бочним ивицама. Вењак је, наиме, настрешница на вештачки направљеном брежуљку која је служила као заклон посетиоцима од кише и сунца. Многи историчари су описали овај парк као главно место у то време за одмор и разоноду целог Врачара, као и околине.
Када сам био дете овде смо седели и бројали аутомобиле из правца Славије и Аутокоманде. Ко изгуби добија чврге од победника. Цело пре подне или поподне би бројали а не би избројали ни стотинак аута из оба правца.
Данас је поред њега дечији парк, а ноћу је место где групице људи седе и испијају алкохолна пића и конзумирају недозвољене супстанце. Како је настајање парка мотивисано важним историјским догађајима, тако се и наставило, па је пред Други светски рат у парку направљно склониште. За време немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године склониште је погођено и страдала су 192 Београђанина. На месту склоништа и њихове смрти постављена је спомен-плоча која подсећа на трагичан догађај. У време припрема за прослављање јубилеја стоте годишњице од подизања Првог српског устанка, планирано је проширивање меморијалног парка, када је основано Друштво за улепшавање Карађорђевића споменика, парка и околине.
Друштво је деловало под патронатом краља Петра Првог Карађорђевића. Имало је свој статут и зграду која се налазила одмах до парка, у Небојшиној улици број 39, која је срушена и касније подигнута нова зграда али нема обележја.
Ова здрада је срушена и на њеном месту је саграђена нова зграда у којој су становали Срђан Мркушић прослављени голман Црвене Звезде и жена му Јелица која је била дугогодишњи председник Кинолошког друштва.
Имали су пса вучјака који је свако јутро долазио по новине у киоск код Милета Циганина на углу Браничевске и Дубљанске улице. Куповао је Политику експрес, Спорт и Вечерње новости. Уторком би куповао Илустровану политику а петком ТВ ревију. Ми деца смо га посматрали како дигне шапу и покаже на новине које жели. Пар пута смо покушавали да му промешамо редослед постављених новина али увек је тачно погађао. Ево и после 65 година, са чуђењем се сећам овог пса. Кажу да је освајао силне награде на такмичењима широ Европе.
Трудом друштва прво је нивелисано земљиште, направљене су стазе и посађена трава, а затим су засађене липе, кестенови и украсно шибље. Уз ивицу парка је постављена жива ограда, а око споменика су засађене тује. Друштво је након Првог светског рата, када је аустријска војска уништила Карађорђев споменик на Калемегдану, покренуло иницијативу за подизање новог споменика Вожду, који је планирало да постави у спомен-парку. У то време парк је променио име. Уместо ранијег назива Вождовачки парк, он почиње да се зове Карађорђев парк. До подизања новог меморијала Карађорђу ипак није дошло, па је у парк постављен један други национални ратнички споменик. Реч је о популарном Трећепозивцу, симболу војника страдалих у Првом светском рату, којег је Министарство војске наручило од вајара Стаменка Ђурђевића. Тиме је изворни меморијални карактер простора проширен у место меморисања свих бораца за отаџбину.
Додајући на то још два споменика, не чуди нас што шетњу Карађорђевим парком називају “дружењем са сведоцима прошлости”. Први споменик је биста француског књижевника и политичара Алфонса де Ламартина, који је подржавао борбу Срба за ослобођење од Турака у 19. веку, уз натпис “Ламартину, пророку југословенског уједињења“. Дело је вајара Лојзе Долинара и подигнут је 1933. године. То није једини споменик Ламартину у Београду, постоји још један у Земунском парку. и споменик интернационалним бригадама у којима се у Шпанском грађанском рату борило 1.700 добровољаца из тадашње Југославије, од којих је 800 страдало. О значају Ламартина и бораца у Шпанском рату говори и то да се две попречне улице које почињу код Карађорђевог парка зову управо Ламартинова и Интернационалних бригада.
На месту парка пред Други светски рат направљено је и склониште, у којем је погинуло скоро две стотине људи за време бомбардовања Београда 6. априла 1941. На овај догађај подсећа и спомен-обележје жртвама бомбардовања. Након Другог светског рата, на овом месту подигнут је и споменик Интернационалним бригадама. Он је посвећен успомени на бригаде формиране у Шпанији за време рата за Републику, коме су учествовали и многи борци са наших простора.
Данашњи изглед Карађорђев парк добија шездесетих година прошлог века, када је саграђен и приземни објекат за окупљање пионирског одреда, а испред њега и базен. Међутим, током последње реконструкције парка овај базен је затрпан и поплочан. У овом базену смо се купали а у пионирском дому смо изогравали селените правећи разне гигуре од тек пронађеног стиропора.
Задужбина са именом писца и сликара Момчила Моме Капора, коју је основала његова супруга Љиљана како би се сачувала успомена на њега, требало би да добије простор за свој рад у Карађорђевом парку на Врачару, у близини места где је брачни пар Капор становао.
Према писању Вечерњих новости, ту би био премештен комплетан амбијент у ком је Капор живео и радио – његов атеље, слике, књиге, намештај, фотографије, документа, а ова поставка била би стално доступна јавности.
Град Београд је за Капорову задужбину наменио објекат у близини некадашњег базена, коме је неопходна адаптација.
У плану је да буде отворен до марта 2020. године, када ће бити обележено 10 година од Капорове смрти, али ево прође и март 2021.године али задужбине нема.
Објекат ће бити реконструисан, базен обновљен а потом ће се ту налазити легат Моме Капора. Срећан сам зато што ће Врачар и Београд после улице и сквера Моме Капора добити и његов легат. Мома је заслужио да га Београд никада не заборави – обећао је Горан Весић.
Неколико детаља о Моми Капору.
Покојни Момо Капор, је становао у Небојшиној улици, а фирма Дрегер је била у Инернационалних бригада број 9, дакле обе локације су поред Карађорђевог парка. Када се разболео морао је свакодневно да шета пса. А како су му лекари забранили да пије и да пуши, једино га нико није могао видети да пуши и попије неку код нас у фирми. Пса је оставио у дворишту а код мене је у нашем „диванхану“ могао да попуши и попије добар коњак. И тако једном приликом га жена Љиљана примети да је мало „ћевли“ и рече где је био. Одговорио јој је да је био код мене. Наравно то је сигурно неки тип који воли као и ти да пије и пуши. Он јој одговори да ја не пијем и не пушим из здравствених разлога. Па када је тако, зашто и ти не престанеш са пићем када ти је забрањено, а и тај Ти друг не пије. Он ће на то њој: „Велика је разлика у нама, Воја је пио из навике а ја из задовољства.“ Наравно, увек је својом досетком знао да се извуче.
Страни новинари су га сматрали српским националистом. Међутим, он је био космополита и „мана“ му је била што је неизмерно волео свој српски народ и Београд. И тако једном приликом пребацише му да смо ми не толерантан и искључив народ. Питаше једаред Мому Капора како он подржава Србе који су не толерантан народ а он да би их демантовао одговори одприлике овако: Идите само једном улицом, улицом краља Петра, од Саве до Дунава, поред Православне Саборне цркве, Меџедове посластичарнице, Јеврејске општине и јеврејског кварта, муслиманске Бајракли џамије па ће се уверити ко није толерантан и наведите само један пример у свету да се у једној улици налазе објекти три вере, дакле, три у један.
Вероватно је и у мени ценио, што и ја неизмерно волим Београд и што не бих сем Београда могао да живим ни у једном другом граду, иако сам много пропутовао и видео „белог“ света и имао прилику да радим у иностранству. Тако сам и васпитавао своју децу и унуке да обожавају „штрафту“ у кнез Михаиловој улици.
Салон аутомобила „ФИАТ“, Булевар Ослобођења број 61
Зграда од црвене опеке саграђена је по наруџбини ФИАТ (Фабрика Италијанских Аутомобила Торино), пред почетак Другог светског рата. На равном рову светлела је велика црвена реклама ФИАТ. За нас децу Чубуре то је била блештава светлост јер смо по кућама имали сијалице од 50 „свећа“ да не кажем вати, а само за Славу и црквене празнике стављане су сијалице од 100 свећа. И данас када млађи упале све сијалице кажем: „Није Свети Никола, гасите светло и штедите струју.“ Шта ћете, навика је чудо. Лучно стакло је обухватало простор у коме су блештали угланцани аутомобили. Поред ове предивне зграде подигнуте су још две зграде за гаражу и сервисну радионицу.
Италијани су изабрали архитекту Милана Злоковића, Србина из Трста који је, ем рођен у Италији, ем пројектовао је објекте аеродинамичних линија. Главна зграда ФИАТ-а у Торину звала се „Лингото“, шупља елипса од 6 спратова. Када сам био једном приликом у Италији отишао сам да видим да ли је тачно и има ли сличности између ових двеју зграда. Производња почиње у приземљу, а финално склапање је на последњем шестом спрату а пробна вожња је на равном крову на кружној стази.
Е, то су хтели и да покажу у Београду и Милан Злоковић је посетио „Лингото“ и поновио нормално у мањем издању мега издање из Торина. Стаклени пано се из приземља шири и на први спрат и у хармонији је са кровном терасом која је засвођена танким бетонским луком. Кажу да је те 1939. године изложен модел ФИАТ 2800, први ауто на свету рађен по аеродинамичким принципима и за то време је постизао брзину од 160 км на сат. ФИАТ је желео да потисне Шкоде, Ситроене и Фордове.
Грађани Београда добијали су инструкције да не остављају плашљиву стоку на улици без надзора или забрањена је вожња тротинета по тротоару, или да се не игра фудбал или школице на улици. Јао, како смо се бојали чика милицајца ако нас види да кршимо забрану.
Када сам говорио о италијанској амбасади рекао сам да су краљица Јелена Савојска и њен муж Виторио Емануеле, били повезани са Мусолинијем, а и Милан Стојадиновић и Мусолини су имали коректне односе. И један и други су волели када им се скандира Ду-че, Ду-че а нашем Во-ђа, Во-ђа.
Када је Мусолини 1938. године посетио Београд пред стројем почасне страже на чистом српском језику је узвикну: „Помоз Бог, јунаци“. У слично стилу на српском нас је после 83. године на Калемегдану на српском језику „фолирао“ и француски председник Емануел Макрон, а ми смо били толико ганути да су нам сузе потекле и створила се љубав на први поглед, јер нам је лепо на српском рекао да ћемо ући у Европску заједницу „мало сутра“.
Милан Стојадиновић је имао и веома блиске односе са грофом Галеацом Ћаном, шефом италијанске дипломатије и зетом Бенита Мусолинија. У преговорима око Далмације и Истре је учествовао и помоћник министра спољних послова Иво Андрић који је и био у амбасади у Риму и у Белину. Иво Андрић је припремио и договор о подели Албаније између Југославије и Италије. Линију поделе је прихватио гроф Ћано. Све се ово дешавало у лову у Бељу. У паузи лова на 54 зеца и 7 јелена гроф Ћано је гледао демаркационе линије на албанским Проклетијама у библиотеци Еугена Савојског у Бељу.
О Милану Стојадиновићу прочитајте у делу Сењак.. Задужбина Хиландара у Београду. Милан Стојадиновић је био познат да направи добру атмосферу, запева и заигра а оркестар је свирао везаних очију. Ето, историја је учитељица живота и понавља се. Да ли и ви тако мислите? Ту су биле и прима балерине а и жене многих министара и високих чиновника које су биле „несташне.“
У Бељу је пао договор о подели Хрватске између Италије и Југославије. Е камо среће да се ово остварило где би нам био крај. Опет се умешаше Енглези извршише притисак на кнеза Павла и сменише Милана Стојадиновића. Не само да су га сменили него је и ухапшен, интерниран у планинску кућу на Руднику, па у Солун, па бродом као слепог путника на Маурицијус и на крају га послаше у Буенос Ајрес. Као наш најгенијалнији економиста постао је финансијски саветник аргентиском председнику Хуану Перону и тамо је умро, а рођен је у Чачку. Своју кућу у Београду, знајући да ће му конфисковати поклонио је Задужбини манастира Хиландар.
ФИАТ-ов изложбени салон је требало да блиста свима на видику који из правца Шумадије улазе у град. Међутим ауто пут је дошао до зидова салона 1974. године и заклонио му предиван поглед. Чак се из возила градског превоза једва види. Ту је био и после рата и зграда „Југоаута“ и „Прогреса“ где се у реду чекало по два дана и ноћи за уплату Москвича.
Здање је пропало у рупу и потребно је прићи сасвим близу да се види да се још кочоперно држи као стара дама. Данас је у салону супермаркет, а сервису продавница кинеске робе.
Улица Рудничка
Излази из Небојшине и спаја се са Булеваром ослобођења.
Име је добила по планини Рудник у централној Србији, а планина је добила име по месту из кога се извлачи руда.
У овој улици се налази Зграда аутосервиса Фиат, објекат са статусом заштићеног сведока. Пардон, заштићеног културног добра.