Брдо „Зејрек“: Улице: Пијарон Де Мондезира, Риге од Фере и Краља Петра
Шанац који је опасивао Београд имао је бедем висок 6 метара, уз кога је са спољне стране ишао ров дубок 4 метра. Са унутрашње стране шанца постављене су палисаде-зашиљено восоко дрвено колље. Најлепши део вароши са најлепшим зградама налазио се пред Први српски устанак у Кнез Михаиловој улици и у од Душанове до Страхињића Бана. На овом простору налазила се под Аустријом главна чаршија која се простирала Душановом улицом до улаза у Доњи град и Краља Петра до Бајракли џамије. Доњи део вароши звао се Дорћол, а горњи део код Барјакли џамије звао се Зејрек. То је био крај од Стдентског трга према Јовановој пијаци и према Калемегдану. Са Зејрека се улица Краља Петра стрмо спуштала ка Дорћолу.
Назив Зејрек по нашки значи видик. С тог дела вароши пуцао је поглед на Дунав и Банат, али и ка Миријеву и Вишњици, која су у то време била пуста брда на десној обали Дунава. Такође има података да је хришћанско становништво данашњу улицу Краља Петра такође називало Зерек, као и крај од садашње Узун Миркове до Душанове улице.
Један интересантан податак. Захваљујући старим фотографијама можемо да сазнамо да је у мају 1933. године, пошто је слика настала 20. маја, пролеће било хладно, јер људи који пролазе Улицом краља Петра још носе капуте.
Зејрек, који од Узун-Миркове улице, који води ка Дунаву, стрмо спуштао наниже, и све до Првог светског рата имао је много старих турских кућа и дубровачких магаза и дућана. Турске куће су обично биле спратне, са дрвеним степеништем. Трговачки кућерци имали су само по један прозор, једну омању капију, и то је био дућан. Касније су подигнуте лепше и веће куће, и овај крај постао је познат по продаји текстила, и то на велико.
Улица Пијарона Де Мондезира, бивша Тадеуша Кошћушка
Први назив улице од 1872. до 1896. године је Градско поље горње и доње. Од 1896. до 1930. звала се Кнез Михаилов венац. Од 1930. до 1946. године Маршала Пилсудског, а од 1946. до 2018. Тадеуша Кошћушка, а данас се зове Пијарона де Мондезира.
Да се подсетимо ко је био Андреј Тадеуш Бонавентура Кошћушко.
Био је пољски и литвански национални херој који је био вођа њиховог устанка против Русије 1794. године. Борио се и у Америчком рату за независност у чину пуковника, а био је на страни севера и генерала Вашингтона. За учешће у том рату добио је чин генерала. Један веома занимљив лик историје, који је читав живот провео ратујући за слободу, било свог народа било неког другог. Слободарски дух који је имао, у Београду га тесно повезује са још једним јунаком, Ригом од Фере, чији се споменик налази баш у улици Тадеушка Кошћушка.
Како је улица променила име по генералу Жен Фредерик Лисјена Пијарона де Мондезира мало ко је у Србији чуо да је то знаменити генерал из Првог светског рата. Де Мондезир припада оној групи савезничких официра која је најзаслужнија за спас српске војске из Албаније 1915. године. На откривању Споменика захвалности Француској на београдском Калемегдану 11. новембра 1930. године, почасни гост био је управо генерал Де Мондезир, већ тада носилац два српска ордена — Ордена Белог орла и Крста Карађорђеве звезде, а након откривања Споменика, краљ Александар одликовао га је и Орденом југословенске круне.
Угао Улица Тадеуша Кошћушка, Узун Миркова и бивши хотел Парк
Те почасти генерал Де Мондезир заслужио је током 1915. и 1916. године, као командант специјалне мисије француске војске која је била задужена да процени стање српске војске, која се у том тренутку повлачила преко Албаније. Де Мондезир је био тај који је одабрао Крф за одредиште на којем ће се српска војска опоравити и са којег ће кренути у победничку битку која је од Солунског фронта нашу војску довела да Србије.
Именован за команданта специјалне мисије, која је требало да процени стање српске војске, од главно командујућег француске армије, генерала Жофра, Де Мондезир је добио наређење да мора да спасе барем 50.000 српских војника. Код генерала Жофра, је вероватно прорадила грижа савести јер је био један од најљућих противника слања савезничких војника у помоћ Србији.
Да би испунио задатак, Де Мондезир је водио очајничку дипломатску борбу са италијанским савезницима, за које је у једном извештају записао да желе, ако не уништење српског народа, онда сигурно уништење српске војске. Морао је да убеди италијанске војнике да престану са опструкцијама у слању хране изгладнелим српским војницима, да их не третирају као ратне заробљенике и да их пусте да уђу у градове.
Другу важну битку Де Мондезир је водио са српским властима и генералштабом. Морао је да их убеди у потребу да српска војска маршира још 240 километара како би евакуација на Крф, који је одредио као крајњу станицу (друга је била Бизерта у Тунису), била успешна. Ни регент Александар, ни председник Владе Никола Пашић нису били склони даљем кретању, али уз помоћ британског адмирала Ернеста Трубриџа и својих дипломатских способности, тако нетипичних за једног војника, Де Мондезир је успео да објасни да је лука Медова, где је била концентрисана главнина српских трупа, неподесна за евакуацију, јер је имала плитак газ и велики бродови нису могли да уплове у њу, а и аустроугарска морнарица је била преблизу.
У Скадру, где је седница Владе Краљевине Србије и Врховне команде била одржана, Де Мондезир је први пут могао да се увери о размерама страдања српске војске и народа. Сведочио је о великој глади која је владала, болестима и дезорганизацији. Међутим, уверио се и о високом моралу српских војника.
Потпуковник Д’Алозије, један од чланова Де Мондезирове мисије, записао је у свој дневник: „Српски војници су умирали од глади на ободима албанских села, из којих се чуло кукурикање петлова, па ипак ниједан случај крађе или освете Албанцима није био забележен“.
Упркос томе што је био потресен призорима са острва Вида, Де Мондезир никада из вида није губио циљ своје мисије да ће опоравити српску војску и вратити је на фронт. С обзиром да је из Албаније спашено око 125.000 људи, оценио је да је његова мисија више него успела и друга фаза операције могла је да почне. Де Мондезир је предложио да се српска војска не утапа у друге савезничке армије, већ да наступа самостално организована у шест дивизија и три армије, што је Жофр и прихватио.
У сарадњи са командантом Источне армије, генералом Морисом Сарајем, чланови Де Мондезирове мисије су одредили места за логоре српске војске, а превоз војника почео је 12. априла и трајао је 45 дана. Превоз је обављен француским бродовима, био је добро организован и ниједан брод није страдао од подводних мина или лошег времена. Тиме је Де Мондезирова мисија завршена и он је опозван 24. априла 1916. године.
У тренутку када је позван да преузме вођство над мисијом при српској војсци генерал Де Мондезир био је искусан војник са завидном војничком репутацијом. Родио се 1857. године у Русији, у граду Гатчини јужно од Санкт Петербурга, јер је његов отац у то време био ангажован као инжењер на изградњи железничке пруге Санкт Петербург–Варшава. Године 1876. уписао се на престижну Политехничку школу, коју је завршио 1878. године у чину потпоручника из рода инжењерије.
Мисија на Балкану, коју је на сопствени захтев спровео у пролеће 1913. године, несумњиво је пресудно утицала да француска Врховна команда управо Де Мондезиру повери овај важан задатак. Познавао је географију и политичке прилике и, још важније, све српске војне и политичке званичнике, укључујући регента Александра.
Ово би било у најкраћем описивање овог човека „дива“ изузетно значајног за судбину Срба и Албанској голготи.
1934. године током радова на подвожњаку у улици Тадеуша Кошћушка, радници су наишли на лобању, пар цокула, две бомбе, једну чутуру толико чврсто запечаћену да је, писале су “Новости”, и двадесет година касније у њој и даље била вода. У земљи испод самог подвожњака пронађено је укупно 60 скелета бранилаца Београда. Удружење бранилаца Београда подигло је 1934. године спомен плочу палим друговима, а кости оних који су пронађени пренете су у спомен костурницу на Новом гробљу. Она је посвећена браниоцима Београда и подигнута 1931. године и у њој су похрањене кости 3.529 идентификована и 1.074 неидентификована српска војника.
Некадашњи Кнез Михаилов венац, на слици из 1931. године, раскрсница са Улицом Риге од Фере. Многих зграда више нема.
Зграда на углу улица Тадеуша Кошћушка и Господар Јевремове број 2
Преко пута Калемегдана, на углу улица Тадеуша Кошћушка и Господар Јевремове број 2, налази се стамбена зграда која својом импозантношћу и занимљивом фасадом дискретно привлачи пажњу случајних пролазника, мада на први поглед, не говори много. Међутим, ако се обрати пажња, завири у унутрашњост, видеће се да овај објекат крије много занимљивости и да има необичан историјат са занимљивим станарима, током, скоро сто година постојања. Ова, зрада, у архитектонском смислу “угаона”, подигнута је далеке 1931. године, према пројекту инжењера Милана Секулића, познатог по пројекту Албаније, Узун Миркове, Руског цара… О њему читајте у линку Дунавска падина, Узун Миркова улица.
Власник зграде био је Ђуро Варешек, рентијер чешког порекла, који је искористио сваки делић плаца, па зграда нема унутрашње двориште. Варешек је после зграду продао краљевском дворском јувелиру и часовничару Милану Стефановићу, који је после ослобођења Београда 1944. убрзо избачен из куће и чак осуђен из политичких разлога. У овој некадашњој “Палати на Дорћолу”, станове су куповале или изнајмљивале многе познате породице попут лекара Коена, затим породица писца Оскара Давича, који је у стану на четвртом спрату написао чувену родољубиву поему “Србија”. Незванично ту су живеле и породице немачких официра из Другог светског рата, па вероватно отуда толико трагова од метака и шарпнела, нарочито на горњем делу фасаде, јер се претпоставља да је зграда добро брањена током октобарских борби 1944. године.
Фасада је, када се пажљиво загледа, веома карактеристична, са великим бројем класичних украса попут пиластира са полукапителима и маскеронима. Вертикално испод кубета није заобљена и на њој лође нису увучене. Ипак, најктеристичнији је угао овог објекта на ком се уздиже карактеристична купола, по стилу налик здању Скупштине Србије, у којој се налази стан, који изнутра крајње одудара од спољњег стила зграде.
Зграда има пет спратова плус приземље и састоји се од 16 станова, различитих квадратура – од великих са квадратуром од преко 140м2, до релативно скромних гарсоњера. Кад се уђе у занимљив ходник, одмах у очи упада веома интересантан подни ликовни рад.
Степениште је класично, делује прилично скромно и не разликује се превише од многих сличних у ужем градској језгру, међутим… убрзо наилазимо на прави раритет који се не виђа свуда. Реч је карактеристичном старом лифту марке “Шиндлер”, произведеном у Луцерну у Швајцарској, са кабином у брушеном стаклу, споља украшеном бојеним ромбовима. Занимљиво је да, према речима станара, предузеће “Градско стамбено” није желело да одржава овакав лифт, па су житељи овог улаза ангажовали приватну фирму.
Како истичу у Заводу за заштиту споменика, “објекат је конципиран у духу академизма са карактеристичним декоративним елементима стила и угаоном куполом која маркира амбијент улице Риге од Фере”. Наводи се и да ова зграда данас на прави начин “репрезентује некадашњу градску архитектуру и урбанистички развој Београда, као и његовог историјског континуитета који се огледа у аутентичној очуваности кућа и амбијената старог Дорћола. Предметни објекат се налази у оквиру просторне културно историјске целине „Историјско језгро Београда“, која је утврђена за културно добро” кажу у Заводу за заштиту споменика културе.
Улица Риге од Фере
Риге од Фере је једна од првих именованих београдских улица – још 1789. године, према аустријким записима, звала се улица Ески-аге; Од 1872. преименована је у Улицу Дечанску. Од 1888. до 1896. звала се Грочанска, а после тога Љубићка до 1908. године. Садашњи назив добила је по грчком песнику и патриоти, који се борио за национално ослобођење Грчке. Аустријанци су га ухапсили у Трсту и предали Турцима а погубљен је заједно са још седам другова 24. јуна 1798. године у Небојша кули на дунавском пристаништу. У исто време када је ова београдска улица добила назив, у Атини је једна улица названа по Карађорђу.
Рига је рођен у богатој породици влашког порекла у Велестину у Тесалији, близу античке Фере. Након школовања постао је учитељ у насељу Кисос. Када је имао двадесет година убио је једног виђенијег Турчина, па је побегао на Олимп, где се придружује скупини војника под вођством Спире Зере.
Касније се придружује монасима на Атосу. Примио га је Косма старешина манастира Ватопед на Светој Гори. Чуо је у то доба за Француску револуцију, па је поверовао да је нешто слично могуће и на Балкану. Веровао је у самоопредељење православног становништва унутар Османског царства. Рига од Фере се састајао са грчким епископима и побуњеничким вођама тражећи подршку за устанак.
Око 1793. Рига од Фере је отишао у Беч. Циљ му је био да тражи од Наполеона помоћ и подршку. У Бечу је живело доста Грка, па је ту уређивао грчке новине Ефемерис. Направио је и штампао је мапу Велике Грчке, која би обухватала и Константинопољ. Постоји мишљење да у Бечу 1796. године основао тајно револуционарно друштво које се звало Хетерија. Штампао је памфлете узимајући у обзир идеје Француске Револуције.
У суштини, предвиђао је неку врсту обновљеног Византијског царства у којем би монархистичке установе биле замењене републиканским по француском узору. Иако је Рига проповедао једнакост, без обзира на верске и језичке разлике, свих народа Царства, Грци би уживали повлашћен положај у новој држави. Памфлете је намеравао да дели да би потакао опште балкански устанак против Османског царства.
Рига је имао преписку са француским царем Наполеоном I коме је послао табакеру направљену од ловоровог корена из Аполоновог храма. Настојао је да се састане са њим у Венецији. Док је путовао према Венецији издао га је један грчки трговац. У Трсту су га ухапсиле аустријске власти, које су у то време биле савезник Османског царства. Аустрија га је предала турском управнику Београда. Одмах по хапшењу покушао је да се убије. У Београду су га заточили и мучили. Турске власти намеравале су да га из Београда пошаљу султану у Истанбул да му одреди казну. Међутим, бојећи се да ће Ригин пријатељ Осман Пазваноглу покушати да ослободи Ригу задавили су њега и пет његових сарадника у кули Небојша у Београду. Тела су им бацили у Дунав. Ригине последње речи биле су: „Ја сам посејао богато семе. Долази час када ће моја земља брати славно воће.“
У Атини, у центру града, вођа Првог српског устанка Карађорђе добио је улицу. Београд је одмах после тога именовао улицу у центру Београда Рига од Фере. До Првог светског рата, тј. 1914. године то је била једина страна личност којој је додељена улица у Београду. Овде постоји Споменик Риги од Фере у Београду.
Спомен плоча испред куле Небојша где је Рига од Фере задављен
Делом ове улице ишла је линија разграничења после бомбардовања града 1862. године. Линија је ишла улицом Тадеуша Кошћушка до Душанове, па је заобилазила стару јеврејску четврт и ишла је до Дунава. Између ове линије и тврђаве морале су бити порушене све куће да би се добио широк празан простор између тврђаве у којој је био турски гарнизон и вароши у којо је становало грађанство. Тако је и порушен велики део турске махале. Тако је текија Шеиха Хасан Ефендије, која се налазила на углу Господар Јованове и Риге од Фере број 12, порушена одлуком Канлиџијске конференције. Први београдски трамвај је ишао овом улицом, па је касније измештена јер је улица била веома стрма. То је била једна од пет планираних линија „београдске варошке железнице“ трамвај са коњском вучом.
Улица краља Петра
Овај трећи део улице обухвата зграде од Узун Миркове до Цара Душана. Прва два дела сам описивао у линку Савска падина, Краља Петра улица. У делу зграде Аеро клуба, према улици Краља Петра смештена је Меморијална галерија сликара Петра Добровића.
Зграда је саграђена 1935. године и представља пример арт декоа. Поред тога што је дом Аеро клуба, чува некадашњи атеље и садашњу Спомен галерију Петра Добровића, једног од најзначајнијих сликара у периоду између два светска рата.
На слици доле налази се комплекс зграда у Краља Петра испод Кнез Михаилове до Узун Миркове. Виде се зграда Левија и Стаменковића. Зграда са куполом налази се на углу Краља Петра и Узун Миркове.
У овим двема улицама могу се видети најлепше зграде некадашњег Београда: Капетан Мишино здање, Гарашинова зграда претворена у двор, па у Општину града Београда, па у хотел, па у некадашњи турски хан па у хотел „Империјал“.
На Студентском тргу иза парка, је зграда где је умро Доситеј Обрадовић. Где је сада Хемијски факултет била је чувена полицијска зграда „Главњача“ за време Другог светског рата. Ретко ко је био избављен из овог злогласног затвора Гестапоа.
Легат Петра Добровића, улица Краља Петра број 36
Петар Добровић је рођен 14. јануара 1890. у Печују. Студирао је у Будимпешти. Од 1912. године често је у Паризу, где ствара под утицајем Сезана и кубизма. Био је познати српски сликар и политичар. Породица Добровић потиче из Славоније, из Дарувара, а преселили су се у место Нађкањижа где су се обогатили продајом стоке. Са богатсвом је растао и углед ове породице. Мајка Ирена Хедл била је пореклом Немица. Имао је 3 брата: Николу познатог српског архитекту, о коме ћу нешто више рећи јер и заслужује јер се улица са његовим именом налази на Бежанијској коси. Поред Николе имао је и браћу Стевана и Ђоку, који су ишли у војну школу у Печују. Занимњиво је, да је у Печују студирао и Мирослав Крлежа познати књижевник. Крлежа се највише дружио са Петром. Како је потицао из српске породице у гимназији у Печују је имао проблема са професорима католичке вере. Називали су га и „српским убицом краљева“ због убиства краља Александра Обреновића и жене му Драге Машин.
После завршетка гимназије студира у уметничкој школи у Будимпешти и од 1909. до 1911. године први пут излаже у Музеју лепих уметности у Будимпешти. Од 1912. До 1914. године, борави у Паризу где ствара серију сезановских и кубистичких цртежа, углавном актова. По повратку напушта ове стилове и окреће се ренесансник идолима.
Године 1918. учествује у побуни Шестог пешадијског пука у Печују. Бива затворен и осуђен на смрт у одсуству. Био је поборник припајања Печуја, Барање и Бачке Краљевини СХС. За време капитулације Аустроугарске и мађарске буне Беле Куна, успео је да побегне из затвора. 1921. године био је председник Барањско – Бајске Републике, која је на жалост трајала само неколико дана. Доласком у Нови Сад, гостопримство му пружа угледна породица Хаџи, у којој упознаје Олгу… Петар Добровић се венчао с Олгом Хаџи 1925. године. Имали су складан брак, крунисан рођењем сина Ђорђа. Био је један од најзначајнијих представника модернизма и колоризма југословенске уметности између два светска рата.
Трајно се настањује у Београду, али често путује. Један је од оснивача и професор на Уметничкој академији у Београду, члан групе „Облик“, сарадник у часопису „Данас“ (редакција Мирослава Крлеже и Милана Богдановића) и оснивач вечерњег курса фигуративног цртања на Коларчевом народном универзитету.
Галерији Петра Добровића је заоставштина слика која показује везу уметника с његовом музом Олгом, која није била само романтична љубав већ и љубав према узвишеном и лепом.
Студијска изложба „Инспирација Олгом“, чији је аутор музејски саветник Жана Гвозденовић, осликава дубоку и комплексну повезаност личног и професионалног кроз однос уметника и његове младе супруге Олге.
Господственост, лепота и грациозност примећују се већ на првим Добровићевим портретима Олге, који касније, како она буде сазревала, а њихов однос се развијао, добијају црте сигурности и чак строгости у изразу. Сликао ју је на плажи, у башти, али увек с великим респектом. Поготово на портретима са шеширом (има их неколико), она делује као особа свесна своје вредности, коју уме да носи. Можда је најречитије уметникову страст према колориту и модернистички оптимизам дефинисао кратко али прецизно Мирослав Крлежа, који му, видевши слику „Мати са синчићем“, 1933. пише : „Драго ми је што си још увек стари вулкан. И не дај се!“
Из њиховог односа произашла је обимна документација посвећена једном уметнику, сликару Петру Добровићу. С друге стране, Петар Добровић је, црпећи своју деценијску инспирацију, сликао годинама антологијске, аналитичке, психолошке портрете Олге. Уз портрете и фотографије, на изложби су и три пејзажа – Дубровника, Хвара и Венеције – као њихових интимних простора опуштености. Олга је пратилац, подршка и инспирација, а у тренуцима одвојености исто се може пратити кроз њихову обимну преписку са страственим изливима емоција. Петар први пут пише да му је, кад се ње сети, живот лепши од уметности, затим у следећем писму оцењује Олгу као горду и страствену, а на крају као своје савршено дело. Она је та која се појављује као водич кроз непрегледност света, у двојству анђеоског и ђаволског, као нека опчињавајућа химера, несвесно заводљива и истовремено невина – објашњава Гвозденовићева.
Сликар је 1942, преминуо изненада, од срчаног удара, у лифту зграде у београдској Улици краља Петра број 36, где су за време немачке окупације становали, а где се данас на четвртом спрату налази легат који су његова супруга и син поклонили Београду.
Сада ћу нешт више рећи и о брату му, Николи Добровићу јер се улица са његовим именом налази на Бежанијској коси. Рођен је у Печују 12.02. 1897. године а умро у Београду 11.01.1967. године. Био је један од водећих српских и југословенских архитеката 20. века и професор на Архитектонском факултету.
Његова дела су углавном стварана у стилу модерне, а био је подједнако познат и као урбаниста. Студије архитектуре започео је у Будимпешти 1915, а након прекида због Првог светског рата, наставио их је у на Чешком техничком универзитету у Прагу, где је дипломирао 1923. и радио до 1934. као архитекта. Вратио се у земљу и живео у Лападу код Дубровника. Године 1943. се прикључује НОП-. Од октобра 1944. радио је на обнови земље као начелник Архитектонског одељења савезног Министарства грађевина. Крајем 1945. постављен је за директора Урбанистичког завода НР Србије, а после одвајања засебног Урбанистичког завода Београда постаје његов први директор и главни архитекта града. У јесен 1948. преузима дужност редовног професора за урбанизам на Архитектонском факултету Техничке високе школе у Београду. 1965. године је постао и редовни члан САНУ. Био је и почасни дописни члан РИБА (Краљевски институт британских архитеката).
Ова улица била је врло значајна за Јевреје који су ту имали своје радње, станове, куће, Општину. На слици је приказан део улице где је у току изградња хотелског комплекса. После Првог светског рата овај начин живота у Зереку постепено почиње да замире, индустријска производња текстила утицала је на снажнији развој домаће производње, па су овакве радње постепено почеле да нестају.
Угао Улица Змаја од Ноћаја и Краља Петра
Хотел „Ројал“, бивши „Топлица“, Краља Петра број 56
Када наставите низбрдо улицом Краља Петра, са десне стране ћете наићи на тренутно најстарији постојећи хотел у Београду – Ројал који је почео са радом 1885. године.
Хотел је сазидан капиталом покојног Бенциона Були и брата му Монија, који је за зидање хотела уложио знатну суму новца.
Био је то велелепан и престижан хотел за оно време, са позамашним и луксузним капацитетима. У њему су одседали бизнисмени и буржуји оног доба, банкари и кћери трговаца у посети престоници. Хотел, иако веома удобан, спада у II категорију са лепом трпезаријом и одличном кухињом како домаћом тако и страном.
1939. године Були долази у новчане проблеме и продаје хотел и повлачи се у миран живот. Године 1953. хотел прелази у државно власништво и мења име у хотел “Топлица”. Његове у овом тренутку социјалистички (да не кажемо социјалне) уређене собе су приступачне и на доброј локацији, због чега је неколико деценија хотел најчешће био пун. На почетку новог миленијума враћа старо име, али идентитет му остаје непромењен.
До окобарских промена, као гост ресторана хотела имате два избора – скучени, али угодни део у приземљу и већи и пространији ресторан у подруму. Невероватно, али атмосфера је драстично различита на ова два нивоа. У приземљу сте могли да слушате музику са радија, најпре југословенски поп-рок, настао осамдесетих па до две хиљадитих година. Пар степеника ниже, међутим, је могла да вас дочека права свадбарска атмосфера, синтисајзер, даире, понекад и саксофон. Распон хитова од Ђорђа Балашевића до Шемсе Суљаковић. Овде је преовлађивала старија и бројнија екипа, док су млади одозго силазили када је малени бифе био крцат. И у томе вероватно лежи сва магија овог места, која га је деценијама разликовала од свих других места у граду несвакидашња разноколитост и шарениш.
Овде сте могли да видете младе панкере у ланцима, дотеране староградске баке у бундама, изразито гласну ромску породицу, самце с подочњацима и књигом у руци, девојке са испегланим косама на штиклама, збијене сто уз сто. Неко ће после пар пића отићи на народњаке, неко на техно, неко кући. Али пре тога – сви ће заједно седети у Ројалу. ЕНЕ
Међутим, догодила се тако једна ноћ 2015. године када је госта, уместо топлоте и мириса куване хране који вас запахну кад отворите улазна врата Ројала, на њима чекао ружан бели папир. Саопштавао је да је хотел затворен до даљњег, због неисплаћених дугова. Тако смо сазнали да се новац који власник дугује броји у милионима евра. Зимске ноћи у Београду су биле животно угрожене. Како су писали поједини портали и дневне новине, запослени у Ројалу, а неки од њих и по две деценије, били су веома забринути, а слично су се осећали и Ројалови редовни посетиоци. Како се годину-две касније испоставило, Ројал је ипак преживео. Читав хотел је реновиран, модернизован, изнова опремљен, капацитет проширен на стотинак соба, особље је младо и љубазно, а некадашњи бифе-ресторан претворен у нешто што бисте назвали”лоби”. Уместо на сос за ћуфте, ресторан сада мирише на продавницу намештаја. Чисто је, ново и тихо. Од старог хотела сачувани су препознатљиви мозаик и спиралне степенице.
Јеврејска општина, улица краља Петра 71а
Пођемо ли даље овом јединственом улицом, наилазимо на велелепно здање Јеврејске општине која и дан данас ради и окупља потомке београдских Сефарда из знаменитих породица Алкалаја, Медина, Амара, Левија, Калдерона и осталих. У овом крају на Дорћолу одрасли су сликар и политичар Моше Пијаде, изванредни уметник Леонард Коен, позната браћа Барух и колекционар Ерих Шломовић. О угледу и иметку ових трговачких фамилија и данас сведоче лепа здања у стилу позног барока и ране сецесије. Овај крај се звао Зејрек, а Јевреје које је у петнаестом и шеснаестом веку изгнала шпанска краљица Изабела примио је турски султан Сулејман Величанствени, па су се углавном населили у Сарајеву и Београду где су остали до дана данашњег.
У згради Јеврејске општине налази се и Јеврејски историјски музеј који покрива цело подручје бивше Југославије, хор Браћа Барух као и канцеларије Рабина. Јеврејски историјски музеј је основан 1948. године и једини је музеј овог типа у Србији. Тематски је специфичан, а по својим садржајима веома комплексан. Музеј има сталну изложбену поставку, уметничку, историјску, културно-историјску, етнолошку и збирку јудаике, као и сопствени архив са око 1.000 дужних метара грађе.
Иза ње је још једно згодно место за предах – башта Смоквице, веома популарног кафе бара и ресторана. Немојте да вас збуни њена оронула фасада јер сте вероватно већ навикли на то, унутра је током зиме сасвим пријатно за седење. Лети се седи у башти, у хладу смоквиног дрвета. Ако на раскрсници испод Смоквице погледате лево, видећете Бајракли џамију, једину преосталу џамију у граду од стотинак колико их је било за време Османског царства. Ако наиђете у време прославе Рамазанског Бајрама, можете се придружити домаћинима за отвореном трпезом.
Када се спустите још ниже наићи ћете на улицу Страхињића Бана. Предлажемо да скренете десно и шетњу наставите овом улицом познатој по кафе баровима јер ће вас одвести директно до Скадарлије, центра боемског живота у Београду, још једне улице са турском калдрмом и бројним могућностима за ручак у некој од старих кафана са традиционалном живом музиком.
Пројекат за ову зграду урадио је архитекта Самуел Сумбул 1928. године, за потребе тадашње Сефардске вероисповедне црквено-школске општине која се тада тако звала. И данас на врху зграде стоји натпис „Дом јеврејске црквено школске општине“. За време Другог светског рата у згради се налазио немачки „културбунд“.
Када су били мали у овој згради је радила једина школ- игрица Љубице Бељански где су на часове глуме, рецитација и цртања ишла наша деца Катарина и Срђан. Ово је била прва школица за васпитање деце у духу уметности.
Ако сам већ описао Саборну цркву и Патријаршију описаћу и Синагогу, а Бајракли џамију описао сам у одељку Зејрек….
Пре тога да оне који су заборавили упознам са јудеизмом.
Јудаизам је античка монотеистичка аврамска религија, са Тором као својим фундаменталним текстом и текстовима, као што су Мидраш и Талмуд. Јудаизам обухвата религију, филозофију, културу и начин живота јеврејског народа. Религиозни Јевреји сматрају да је јудаизам израз заветног односа који је Бог успоставио са децом Израела.
Јудаизам обухвата широку колекцију текстова, пракси, теолошких позиција, и облика организације. У оквиру Јудаизма постоји мноштво праваца, већина којих је проистекла из Талмудског јудаизма, који сматра да је Бог открио своје законе и заповести Мојсију на планини Синају у облику писане и оралне Торе. У данашње време су највећи јеврејски религиозни покрети: ортодоксни јудаизам, конзервативни јудаизам и реформистички јудаизам. Главни извори разлика између ових група су њихови приступи јеврејском закону, ауторитету рабинске традиције, и значају државе Израела. Ортодоксни јудаизам тврди да су Тора и јеврејски закон божанског порекла, вечни и непроменљиви, и да их треба строго следити. Конзервативни и реформистички јудаизам су либералнији. Типична реформистичка позиција је да се јеврејски закон треба сматрати општим сетом смерница, пре него сетом ограничења и обавезе чије поштовање је обавезно за све Јевреје. Ауторитет у погледу теолошких и правних питања не припада једној особи или организацији, него су то свети текстови које рабини и учењаци интерпретирају.
Историја јудаизма обухвата више од 3.000 година. Јудаизам вуче своје корене као структурирана религија са Средњег истока из бронзаног доба. Јудаизам се сматра једном од најстаријих монотеистичких религија. Хебреји и Израелити су називани „Јеврејима“ већ у каснијим књигама Танаха, као што је књига о Јестири, при чему је термин Јевреји заменио назив „деца Израела“. Јудаистички текстови, традиције и вредности су снажно утицали на касније аврамовске религије, укључујући хришћанство, ислам и бахаи веру.
Јевреји су етнорелигиозна група која обухвата оне који су рођени као Јевреји и оне који су преобраћени у јеврејску веру. Године 2015, јеврејска популација у свету је процењена на око 14,3 милиона, или око 0,2% укупне светске популације и десета је религија у свету по броју верника. Око 43% свих Јевреја борави у Израелу и око 43% живи у Сједињеним Државама и Канади, док најваћи део остатка популације живи у Европи. Остале мањинске групе су расуте широм Јужне Амероке, Азије, Африке, и Аустралије.
Јудаизам проповеда веру у једног, бестелесног и само духовног Бога, оца свих људи. Овај Бог представља свеукупност моралних савршенстава и од људи захтева љубав и праведност. Име овог Бога је Јахве (или Јехова) и због светости га није дозвољено изговарати. Јеврејска религиозност испољава се у послушности према „божанском закону“. Овај закон садржан је у Старом завету, односно у хебрејској Библији. Стари завет је синтетизован рукопис од 46 књига, канонизован у Јавнеу (Јамнији) око 90. године нове ере који је стваран скоро читав миленијум. Писан је на хебрејском и делимично на арамејском језику. Говори о историји, идејним и друштвеним борбама јеврејског народа. Уједно то је и збирка верских и правних прописа. Стари завет дели се на три основне групе:
(1) Закон (садржи Петокњижје – Пет књига Мојсијевих: Књигу постања, Књигу изласка, Левитски законик, Књигу бројева и Поновљени закон),
(2) Пророци (садржи: Прве пророке и Последње пророке), и
(3) Списи (Псалми, Књига о Јову, Приче Соломонове, Прва и Друга књига дневника, Јездријина и Немијина књига, Књига о Рути, Песма над песмама, Књига проповедника, Плач Јеремијин, Књига пророка Данила).
Многи истраживачи сматрају да је Стари завет претходна фаза у развоју хришћанске религије која је изложена у Новом завету.
Поред Торе за верски живот Јевреја посебно је важан Талмуд (хебрејски: учење). Талмуд је велика јеврејска збирка после-библијских тумачења Старог завета, обредних правила, правних прописа, прича и изрека.
Састоји се из два дела:1.Мишна (текст учења) и 2.Гемара (објашњење учења).
За ортодоксног Јеврејина обавезан је и велики број обредних прописа и прописа о чистоћи и исхрани.
Оснивач јеврејске религије је Мојсије (хебрејски: Моше, око 1225. п. н. е.). Практично једини извор за упознавање Мојсијевог живота, рада и учења је Библија, односно Стари завет. Мојсије је био јеврејски вођа и законодавац који је Јевреје ослободио египатског ропства и на гори Синају дао им две таблице – законе који су постали основ јеврејске религије. Мојсије заузима прво место међу оснивачима религија, пошто њему у прилог иде хронолошко првенство. Заратустра, Буда, Конфучије, Исус и Мухамед појавили су се тек много векова после њега. Према Библији, Мојсије је чувајући стоку на Божијој планини Хереб видео у жбуну Бога (Јахве) који му је дао моћ да врши чудесна дела и поверио му мисију – да се врати својим племенима и ослободи их од ропства.
Када сам 2007. године био у Египту у Шарм ел Шеику, ишао сам на Мојсијеву гору и манастир Свете Катарине. Поред Исусовог гроба у Јерусалиму, ово је највеличанственије што сам посетио, а у току мог живота много сам обишао и видео.
Синагога (грчки: скупштина, окупљање) је зграда у којој се обављају верске активности у јудаизму. Рабин (хебрејски: мој учитељ) је јеврејски свештеник, поглавар верске општине. Статус рабина стиче се дугогодишњим изучавањем Библије и Талмуда.
Верска нетрпељивост према јудаизму као религији назива се антијудаизам, који представља верску компоненту антисемитизма. Екстремни облик антијудаизма, који се испољава у виду отворене мржње према јудаизму као религији, назива се мизојудаизам. Прва сведочанства о религијској нетрпељивости према јудаизму потичу још из античког доба, када су следбеници појединих политеистичких религија и култова предузимали разне репресивне мере против монотеистичког јудаизма. Након освајања Јерусалима, Римљани су 70. године н. е. разорили Јерусалимски храм, као средишње култно место јудаизма. Иако је рано хришћанство било блиско повезано са јудаизмом, у појединим хришћанским срединама је такође дошло до успона антијудаизма, па чак и екстремног мизојудаизма, што је током средњег века довело до принудног преверавања, верских прогона, гетоизације и погрома.
Током Средњег века, следбеници јудаизма су под муслиманском влашћу углавном уживали верску толеранцију, мада је било повремених прогона и насиља.
Историја Јевреја у Београду се може документовано пратити од турског свајања Београда 1521. године. Већ средином XVI века почиње масовније насељавање Јевреја Сефарда. Према подацима из 1567. и 1573. године помиње се више веро-исповедних општина и три синагоге.
Након што су готово хиљаду година живели на шпанском тлу, били су протерани 1492. године. Неки од ових шпанских изгнаника су емигрирали у Португалију, али су оданде били убрзо протерани 1497. године. Настанили су се углавном у Мароку, Османском царству, Француској, Италији, али и Северној Америци, Холандији, на Карибима и у Енглеској. У мањем броју су се настанили у другим земљама.
Los sefardím су били примљени раширених руку у Османској царевини. Када је на истанбулском пристаништу дочекао бродове османске флоте који су превозили Јевреје од шпанских лука, султан Бајазит II је изговорио реченицу која ће постати чувена: „Они који су их протерали губе, ја добијам“. Солун је постао седиште најбројније сефардске заједнице, а шпанске избеглице су основале своје заједнице по целом Балканском полуострву. Судбина Јевреја у Османском царству пратила је, у свим успонима и падовима, судбину самог царства. Средином XIX века, сиромаштво и неписменост постали су велики проблем за многе сефардске заједнице, тако да су предузете озбиљне мере за његово решавање. Многе од ових мера имале су велики успех.
Током векова, у већини сефардских заједница одржала се носталгија за старим шпанским завичајем. Говорили су шпански јеврејски (који се у неким заједницама звао ладино), певали шпанске романсе и преносили са колена на колено приче и пословице.
Јеврејске заједнице у Босни, Србији, Македонији, Хрватској и Грчкој претрпеле су страшно уништење током холокауста, док је Бугарска заштитила своје Јевреје, и поред тога што је Јевреје из окупиране Македоније и Тракије депортовала у логоре смрти. То је и коштало живота бугарског цара Бориса, кога је Хитлер, кажу, отровао.
Осим Грчке и Турске, ове заједнице су биле касније под комунистичком влашћу. Многи Јевреји су емигрирали и мало њих је остало. Ратови који су вођени на тлу бивше Југославије деведесетих година за још стотине значио је нови егзодус, док су Јевреји у Бугарској с поносом почели од 1989. да обнављају живот у заједници који им је био забрањен током година под комунизмом.
Јеврејске заједница у Турској, са преко 15.000 чланова и са центром у Истанбулу, још увек је снажна и активна. Заједница из Солуна, без обзира што је бледа сенка онога што је некада била, с поносом одржава структуру своје заједнице и брине се о својим старим члановима, док истовремено својим младим члановима улива осећај поноса што су Сефарди.
Поводом пет стотина година од протеривања Јевреја 1992, Шпанија има је одала пошту приређујући низ званичних и приватних комеморација.
Једно научно истраживање америчког часописа American Journal of Human Genetics доказало је да 20% данашњег шпанског становништва садржи генетске особине јеврејских Сефарда.
Холокауст је дефинисан као систематско убијање Јевреја у Европи током Другог светског рата од стране нацистичке Немачке и њених савезника. Међутим, тема која се веома често заобилази јесте погром Јевреја Сефарда, који су већином живели на територији Балканског полуострва. Холокауст се изучава и памти пре свега као догађај који је погодио Ашкеназе (Јевреје из Немачке, Француске и источне Европе). Историја Сефарда, једне веома разноврсне мешавине становништва, није довољно позната светској јавности, а искуства Сефарда током Холокауста још мање.
Поред Ашкеназа, у Другом светском рату уништен је и велики део популације Сефарда, што је довело до готово потпуног нестанка њиховог језика и традиције. Јеврејске заједнице Сефарда из Француске и Холандије на северозападу, и из Југославије и Грчке на југу, скоро да су у целости нестале.
Пред сам почетак Другог светског рата сефардска заједница у Европи била је cконцентрисана на Балкану – у Грчкој, Југославији и Бугарској. Водећи центри налазили су се у Солуну, Сарајеву, Београду и Софији. Рат је оставио трага у свим јеврејским заједницама, али последице се нису свуда осећале исто. Оне су умногоме зависиле од врсте режима који је успостављен на различитим територијама.
Јеврејске заједнице у Србији и северној Грчкој, укључујући и 50.000 Јевреја из Солуна, потпале су под директну немачку окупацију у априлу 1942. године и претрпеле најтеже мере репресије – одузимање власништва, јавна понижења, присилни рад, узимање талаца. Убрзо након тога уследила је и депортација у Аушвиц. Многи су умрли од неухрањености. Мртви су спаљивани од марта до априла 1943. Јевреји из јужне Грчке потпали су под јурисдикцију Италијана, који су избегли доношење антисемитских закона и одупрели се сваком покушају Немачке да их пребаце у окупирану Пољску, све до капитулације Италије 8. септембра 1943.
Сефарди у Босни и Хрватској су од априла 1941. били под влашћу НДХ (Независна Држава Хрватска), којом је управљала Немачка. Они су сурово прогонили Србе, Јевреје и Роме и депортовали их у околне логоре, где су их масовно убијали. Јевреји из Македоније и Тракије били су под бугарским окупационим снагама. Оне су им најпре одузеле држављанство, а потом их предале Немцима на депортацију.
Јевреји у Бугарској били су под влашћу нацистичких савезника који су им наметнули погубне антисемитске законе. Међутим, они нису депортовани, захваљујући интервенцији бугарског парламента, свештенства и интелектуалне елите. На тај начин су сачувани животи преко 50.000 бугарских Јевреја. Међутим, често се не наводи чињеница да је је Бугарска директно учествовала у погрому 13.000 Јевреја на територији бугарске Тракије и Македоније, тако да јој је неправо приписан епиет једине савезнице нацистичке Немачке која је у целости сачувала своју јеврејску заједницу.
Сефардска заједница данас много је већа у држави Израел него што је била некада у Турској, у Сафеду. Тренутно постоје заједнице у градовима Тел Авив, Хаифи и Јерусалим. Они имају своје представнике у Кнесету, па чак и рабин служи као вођа заједнице, Шломо Амар. Сефардска верска странка Шас је главна политичка снага у Израелу и највећа конфесионална сила.
Јеврејска популација у Србији, а и у претходној Југославији, углавном је била предодређена некадашњом аустријско-турском границом. У крајевима ослобођеним од Турака преовладавали су Сефарди. Изузетак је Земун (услед историјских избеглиштава из суседног Београда), са својим некадашњим сефардским живљем. Додатне сефардске општине, натериторији данашње Републике Србије биле су: Шабац, Смедерево, Пожаревац, Крагујевац, Ниш, Пирот, Лесковац, Нови Пазар, Косовска Митровица и Приштина (насељавање је зависило од одобрења домаћих аутономних власти), а на територији данашње Републике Српске Бања Лука, Приједор, Добој, Дервента, Шамац, Брчко, Бијељина, Зворник, Соколац, Рогатица и Вишеград. Током стотина година под Османлијама, Сефарди су се све више удаљавали од славе шпанског златног века, живећи изоловано од Европе, а изузевши трговину, углавном и од својих комшија. Холокауст у Другом светском рату у бившој Југославији преживело је свега око 15.000 Јевреја (од око 75.000 предратних), само делом Сефарада. Враћајући се својим сатртим општинама окупили су се углавном у Београду и Сарајеву. Независношћу Израела 1948. емигрирало је у неколико група око 8.000 југословенских Јевреја.
У српској културној баштини записана су имена: Јехуду Алкалаја, Исака Самоковлије, Калмија Баруха, Жака Конфина, Елија Финција, Боре Баруха, Оскара Данона, Хајима Давича, Оскара Давича, Луја Давича, Давида Албахарија.
Са почетком ратних сукоба у Сарајеву, организован је “ваздушни мост” који је за један дан евакуисао готово све Јевреје, који су желели да оду из Сарајева. Бар половина њих је наставила за Израел.
И док Ашкенази имају презимена која звуче као германска, сефардска имена имају романску ноту као што су: Данон, Албахари, Романо, Демајо, Кабиљо, Монтиљо, Пинто, Конфорти, итд.
Алхамбра едиктом, потписаним 31. марта 1492. од стране католичког краљевског пара Фердинда II и Изабеле I, отворен је пут у Шпанској инквизицији да отпочне у историји незапамћен прогон Сефарда. Број изгнаних, за које се претпоставља да је био између 160.000 и 250.000, потражило је уточиште у европским земљама, крајњем северу Африке, као и на територији Османског царства. У нове крајеве Сефарди су понели свој језик – ђудео-еспањол познат као ладино, своју традицију и културу и обичаје земље у којој су вековима живели.
Београд су почели да насељавају средином 16. века. Своју махалу изградили су на Јалији, дунавској обали, да би се касније проширили до Дорћола, односно раскрснице улица краља Петра и цара Душана, центра тадашњег трговачког живота. Из рабинских респонса (питања и одговори) сазнајемо да су махалу чиниле приземне или куће на спрат, са баштама скривеним од погледа јавности, а радњама са уличне стране.
Насељавање Београда шпанским Јеврејима поклапа се са турском владавином у граду. Иако су плаћали харач, Јевреји су под османским владарима имали одређена грађанска и верска права. У прилог томе иде чињеница да је у то време основана Талмуд Тора, школа за јеврејске дечаке, а захваљујући београдском рабину Јехуди Лерми, у XVII веку је основана прва јешива, јеврејска верска школа.
Пред пад Београда у руке Аустријанаца 1688, у граду је живело око 800 сефардских Јевреја. Доласком нове власти нехришћанско становништво напушта своје домове. Јевреји налазе уточиште пре свега у градовима Османске империје. У Београд се враћају са његовим поновним освајањем од стране Османлија 1690, али у много мањем броју него што их је избегло. Упркос забрани зидања нових богомоља, јеврејска заједница је ипак добила дозволу од турских власти за градњу новог храма. Подигнут је у Мојсијевој улици, а међу становништвом је био познат као Ел кал вјежу (Стари храм). Тај мали кал, облика једнобродне базилике, вековима је, уз повремене поправке, одолевао ратовима и пожарима који су захватали град. Упркос бројним апелима, синагога је срушена после Другог светског рата. Уз њу је у XIX веку подигнута Казилику (Мала Синагога), која је служила за молитве преко недеље када није долазило много верника.
Осамнаести век обележиле су промене власти у Београду, смењујући се између турске и аустријске. То је довело до стагнације у целокупном развоју јеврејске заједнице, која је живела у сталном страху, прогонима и под разним забранама.
Буђењем националне свести српског народа почетком XIX века и отпора који је пружио османлијској доминацији, довело је 1815. до стварања Кнежевине Србије. За време прве владавине српског кнеза Милоша Обреновића од 1815. до 1839. године, Јевреји хатишерифом добијају грађанска права. У граду је тада живело око 1.200 Сефарда, као и мала ашкенаска заједница са око 200 душа. Јевреји се све више укључују у политичке и културне токове земље. Млада српска буржоазија видела је оштру конкуренцију у успону јеврејске заједнице, а неретко показивала и знаке нетолеранције. Ситуација се мења 1842. доласком на трон кнеза Александра Карађорђевића. Подстакнут већ увелико исказаним незадовољством Срба, објављује декрет којим се Јеврејима одузимају добијена грађанска права. Све до Берлинског конгреса 1878, на коме је Србији призната независност, ова права нису била враћена. Па чак и тада то је било само формално, док је стваран живот био сасвим другачији. Пуну деценију су се Јевреји борили како би им и уставом била укинута разна ограничења.
Добијањем грађанских права загарантованих Уставом из 1888. започиње убрзани процес асимилације Јевреја. Многи, поготово млади, излазе из махале, напуштајући дотадашњи традиционални начин живота. Настањују се на падини Зерек, другој половини дорћолске трговачке чаршије, где отварају дућане у којима раде на јеврејске празнике, па чак и на шабат. Све мање посећују своју махалу, као и синагогу. Због тога је крајем XIX века руководство јеврејске вероисповедне општине сефардског обреда, на челу са тадашњим председником Јаковом М. Алкалајем, одлучио да на Зереку подигне нову синагогу. На поседу који је купљен завештаним новцем брачног пара Мате и Ракиле Леви, 1908. обављено је свечано освећење новоизграђене синагоге Бет Јусраел, данашња Улица цара Уроша. На истом плацу 1928, по пројекту јеврејског архитекте Самуела Сумбула, погинут је Дом црквено-школске сефардске општине, данашња Улица краља Петра. Све до почетка Другог светског рата, општину су водиле истакнуте и значајне личности не само за јеврејску заједницу.
Стара и трошна зграда синагоге срушена је 1952. године, а остао је плац са њеним темељима, који и данас припада Јеврејској општини Београд. Међутим, оно што је на Дорћолу остало из прошлих времена, а може се и сада видети јесте Зграда Јеврејског Женског Друштва, такође у улици Високог Стевана број 2. Јеврејско Женско Друштво је основано у Београду давне 1874. године и представљало је снажну хуманитарну организацију јеврејских жена.
Главна улица Дорћола је Јеврејска улица. У Јеврејској улици број 16. налази се зграда Онег Шабат, коју је сазидало религијско и хуманитарно друштву Онег Шабат и Гемилут Хасадим 1923. године. Пројектант је био архитекта Самуел Сумбул. Од 1926. део зграде је коришћен као јеврејски Дом стараца, мада су се у њој одвијали и разни друштвени догађаји тако да је имала ширу социјалну и културну намену.
Део културног и историјског наслеђа сваког народа представљају и њихова гробља.У другом делу Београда, у Рузвелтовој улици, налази се јеврејско Сефардско гробље.
Гробљански плац је купила Јеврејска општина Београд у 19. веку, а само гробље је основано 1888. године. Гробље је активно. Осим индивидуалних споменика, на гробљу се налази гениза – гробница у којој се сахрањују јеврејске верске књиге, као и три веома упечатљива споменика:
споменик јеврејским ратницима Балканских ратова и Првог светског рата, 1912 – 1918. подигнут 1927. године према пројекту Самуела Сумбула на тзв. „ратничкој парцели“, у присуству државних, краљевских представника; споменик јеврејским жртвама Другог светског рата, подигнут 1952. године као ауторско дело архитекте Богдана Богдановића; споменик аустријским јеврејским избеглицама (Кладово Транспорт, 1939.) који је подигла јеврејска општина из Беча 1959. године према пројекту Анрија Мешулама.
Преко пута сефардског, налази се ашкенаско гробље које одавно више није у функцији, мада се може посетити. Ашкенаско гробље је формирано тако што је Управа градског Новог гробља, основаног 1876. године, одвојила парцелу за припаднике друге вере.
Синагога Бет Израел сада галерија Фресака, улица Цара Уроша
Током XVII века Јеврејска заједница се настањује у близини Дунавске обале, на простору који су турци звали Јалија. Тек од почетка формирања независне српске дражаве живот Јевреја се постепено поправљао, да би након Берлинског конгреса добили пуна грађанска права.
Изван дорћолске четврти, велика сефардска синагога Бет Јисраел постојала је у улици Цара Уроша, а срушена је у бомбардовањима Београда за време Другог светског рата. На њеним темељима изграђена је Галерија Фресака. На улазу у Галерију Фресака стоји спомен-плоча посвећена некадашњој синагоги. Зидање Бет Јисраел свечано је отпочело 1907. године када је Краљ Петар Карађорђевић положио камен темељац. Зграда је сазидана за годину дана према сјајном пројекту архитекте Милана Капетановића и под надзором Виктора Азриела.
Цара Уроша улица и поглед ка Зереку и на срушену Синагогу
Улица Краља Петра број 85
И шетајући, разгледајући и подсећајући се стигосмо до угла улица Краља Петра и Цара Душана.