Прикупио, читао, понешто знао и обрадио

Воја Марјановић

mail: voja-sila@moj-beo-grad.com

Улице ове општине долазећи са Бранковог моста су Булевар Михајла Пупина и десно Булевар Николе Тесле. Улице између ова два булевара су: Ушће, Трешњевог цвета, Алексиначких рудара, Кларе Цеткин, Земунски пут, Прве пруге, Гоце Делчева, Џона Кенедија, Капетана Радича Петровића, Цветна, Радоја Дакића, Петра Кочића, Џорџа Вашингтона, Луја Адамича, Генерала Жданова, Отона Жупанчича, Палмира Тољатија, Јована Миодраговића, Старца Вујадина, Ивана Цанкара, Александра Дубчека, Јернеја Копитара.
Булевар Михајла Пупина
Био је српски и амерички научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака“ (енгл. From immigrant to inventor). Михајло Пупин је током свог научног и експерименталног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова. Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.
Михајло Идворски Пупин је рођен у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустријско царство, данас Србија). По одласку у Америку, додао је свом презимену и реч „Идворски“ (енгл. Michael Idvorsky Pupin), чиме је нагласио своје порекло. Пупин се оженио Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка са којом је имао ћерку Варвару. У браку су били само 8 година када је она преминула након тешке упале плућа.
Целога живота памтио је речи своје мајке које наводи у свом аутобиографском делу:
„ Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију — очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе. ”
Преминуо је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон (енгл. Woodlawn) у Бронксу. Постоји иницијатива да његови посмртни остаци буду пренети у Србију.
Основно образовање Михајло је стицао најпре у свом родном месту, у српској православној основној школи, а потом у немачкој основној школи у Црепаји. Средњу школу уписао је у Панчеву. У гимназији наставља дружење са познатим сликаром, Орловаћанином Урошем Предићем, започето у Црепаји. Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања.
Због његове активности у покрету Омладине српске, која је у то време имала сукобе са немачком полицијом морао је да напусти Панчево. Након очеве изненадне смрти, у својој двадесетој години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде у Америку.
„ Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. И да сам уместо пет центи донео пет стотина долара, моја судбина у новој, мени потпуно непознатој земљи, не би била ништа друкчија. Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, што је у ствари била назови пита. У њој је било мање шљива, а више коштица! A да сам донео и пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, вероватно на сличне ствари, а борба за опстанак која ме је очекивала остала би иста. За младог досељеника и није несрећа да се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима ће се сукобити.
У САД је следећих пет година радио као физички радник и паралелно учио енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија колеџу у Њујорку.
На студијама је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент, а на крају прве године добио је две новчане награде за успех из грчког језика и математике. Током школовања углавном се издржавао држањем приватних часова и радећи физички тешке послове.
Студије је завршио са изузетним успехом из математике и физике, при чему је примио диплому првог академског степена. Потом се вратио у Европу, и то најпре у Уједињено Краљевство где је наставио школовање на Универзитету Кембриџ захваљујући добијеној стипендији за студије математике и физике.
Након школовања у Кембриџу, Пупин је студије експерименталне физике започео на Универзитету у Берлину где је одбранио докторску дисертацију из области физичке хемије.
Пупин је започео своју каријеру наставника на Универзитету Колумбија где је радио пуних четрдесет година. Његов положај професора теоријске електротехнике усмерио је његово интересовање на проучавање електромагнетних феномена.
Електрична резонанца, као предмет изучавања, привукла је Пупинову пажњу. Као резултат тога, Пупин је изумео електрично струјно коло са подешавањем у резонанцу, који је нашао примену у радио-везама. Овај патент је касније продао компанији Маркони.
Након што је Рендген објавио свој проналазак Х-зрака, Пупин је открио секундарне рендгенске радијације, а убрзо након тога развио је брзу методу рендгенског снимања која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран, чиме је скраћено време експозиције са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Тај метод је нашао широку примену и још увек се примењује.

Године 1912, Краљевина Србија именовала је Пупина за почасног конзула у САД. Са те позиције он је много допринео успостављању међудржавних и ширих друштвених односа између Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије и САД.
Пупин је по завршетку Првог светског рата као тада већ познати и признати научник али и политички утицајна фигура у Америци утицао на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о одређивању граница будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Пупин је боравио два месеца у Паризу у време преговора о миру 1919., на позив владе Краљевине СХС.
„ Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.
По Лондонском уговору из 1915. године било је предвиђено да Италији након рата припадне Далмација. Након тајног Лондонског уговора Француска, Енглеска и Русија затражиле су од Србије да након рата начини територијалне уступке Румунији и Бугарској. Тако је Румунији по томе требало да припадне Банат, а Бугарској део Македоније до Скопља.
У врло тешкој ситуацији на преговорима по питању граница Југославије Пупин је лично упутио Меморандум председнику САД, Вудроу Вилсону, који је на основу података добијених од Пупина о историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међимурја, Барање и Македоније свега три дана касније дао изјаву о непризнавању Лондонског уговора потписаног између савезника са Италијом.

Пупин је оформио „Фонд Олимпијаде Алексић-Пупин“ при САНУ, у знак захвалности мајци Олимпијади на подршци коју му је током живота пружала. Средства фонда су се користила за помагање школовања у Старој Србији и Македонији, а стипендије су додељиване једном годишње на празник Свети Сава. У знак захвалности између два светска рата једна улица у Охриду добила је име Михајло Пупин.
У Идвору је од сопствених средстава подигао Народни дом Михајло И. Пупин, са жељом да објекат добије функцију народног универзитета, односно да буде баштованска и воћарска школа, што се до данас није остварило. Данас се у Идвору налази Меморијални комплекс, основан у спомен на рад и заслугеовог великог српског научника, проналазача, професора и добротвора.
Основао је посебан „Фонд Михајла Пупина“ од своје имовине у Краљевини Југославији, који је доделио „Привреднику“ за школовање омладине и за награде за „ванредне успехе у пољопривреди“, као и Идвору за награђивање ученика и помоћ црквеној општини.
Захваљујући Пупиновим донацијама, Дом у Идвору је добио читаоницу, стипендирало се школовање омладине за пољопривреду и финансирала се електрификација и изградња водовода у Идвору.
Основао је задужбину при Народно–историјско-уметничком музеју у Београду. Фондови Задужбине користили су се за куповину српских уметничких дела за музеј и издавање публикација „српских старина“. У имовину Задужбине, Пупин је уложио милион динара.
У Америци је основао једну од најстаријих српских исељеничких организација — Савез Сједињених Срба – Слога — која је имала за циљ окупљање Срба у дијаспори и пружање узајамне помоћи, као и очување и неговање етничких вредности и културног наслеђа. Ова организација се потом удружила са још три друге исељеничке организације у Српски народни савез (енгл. Serbian national fondation), а Пупин је био један од њених оснивача и дугогодишњи председник.
Организовао је и Коло српских сестара, које су сакупљале помоћ за Српски црвени крст, а помагао је и окупљање добровољаца за ратне операције у домовини преко српске патриотске организације Српска народна одбрана (енгл. Serbian National Defense) коју је предводио и коју је такође он основао. Касније је ову организацију током Другог светског рата поново активирао Јован Дучић са истим задатком. Личним средствима гарантовао је испоруке хране Србији, а био је и на челу Комитета за помоћ жртвама рата.
Пупин је такође био активан у оснивању Српског друштва за помоћ деци које је набављало лекове и одећу и налазило домове за ратну сирочад.
Професор Пупин је сам финансирао штампање једне српске патриотске књиге о Првом светском рату, дело Милана Топлице. Приход од продаје те књиге, био је намењен “Друштву за помагање Срба бегунаца и протераних из Аустроугарске монархије”. Колекција од 12 вредних слика поклоњених од стране Пупина Народном музеју у Београду данас чини Легат Михајло Пупин. Богати професор Пупин је написао свој тестамент, у којем је одредио да буду помогнуте многе српске националне, образовне и културне установе. Након његове смрти, 1935. године међутим последњу очеву вољу пред америчким судом је покушала да оспори његова кћерка гђа Смит. Уместо намењених 50.000 долара, обарањем очевог тестамента она би добила чак милион долара. Кћерка је имала шансе по америчким законима, јер да би тестамент био ваљан морају постојати два истоветна примерка. Проблем је настао због недостатка још једног истоветном примерка тестамента. Убрзо после његове смрти ћерка Варвара је продала његову заоставштину на аукцији тако да се сво његово тешком муком богаство истопило.

Улица Кларе Цеткин
Била је утицајна немачка левичарска политичарка и борац за женска права.
До 1917. године Цеткинова је била активна у Социјалдемократској странци Немачке (SPD), а затим је ступила у Независну социјалдемократску странку Немачке (USPD) и припадала њеном крајње левичарском крилу, Спартакистичкој лиги, која је касније постала KPD. Била је народна посланица у Рајхстагу током Вајмарске Републике од 1920. до 1933. године.

Клара Цеткин и Роза Луксембург, 1910. године