Стари град, Улице: Нушићева, Кондина и Палмотићева

Опет о кафанама београдским

 „У почетку постојања нашега друштва “у доба зачетка нове државе” куће наше нису биле тако приступачне, што је трајало готово до пред крај предпрошлог века. Оне су, под утицајем турскога харемског живота а можда и из потребе да буду поштеђене посета турских господара, постале једна врста породичнога скровишта. Високи зидови, који су кућу одвајали од улице, скривали су за собом тих, миран и патријархалан живот, обезбеђен од спољних утицаја. Сем о слави и великим празницима – Васкрсу и Божићу – када су се спољна врата широм отварала, сав се живот у авлијама кретао између родбине и комшилука, спојенога нарочитим капиџицима, тако да се култ “комшилука” био попео на степен најближега сродства.

Сав остали живот, ван породичнога, кретао се кроз чаршију и кроз кафане. Још у доба првих дана живота наше престонице, док су још и Турци становали у вароши, ситнији су се послови свршавали на ћепенку. Ћир-Николче прешао би на ћепенак код ћир-Стерије, тутнули би џезву са кафом у жар распаљен у мангалу, крај којега би чучао чирак мешајући кафу комадићем за то нарочито обрезаног штапића, а чорбаџије би, подвијених ногу под собом на ћепенку, шушкале повијених леђа и ослоњених руку на колена. То би били мањи, ситнији послови.

Но већи и крупнији обављали су се још тада у хановима, где је био усредсређен сав трговачки живот. Ти ханови представљали су тада једну врсту берзе, где се усредсређивала сва и увозна и извозна трговина, где су чињени закључци и где се регулисавао и курс оне чудне мешавине монета која је тада циркулисала кроз нашу чаршију.

Кад су ханове, где се седело на асурама повијених ногу под собом, почеле да замењују кафане са столовима и клупама око њих, прешао је цео тај живот у кафане. Ту су се збирали трговци, ту занатлије, ту чиновници – ту су се вршиле куповине и продаје, ту утврђивале погодбе, ту закључивали и отплаћивали зајмови, ту мењао новац, ту куповала и продавала имања, ту се ортачило и разортачавало, ту закључивали бракови, кумства, пријатељства; ту се водила политика, ту писала писма, тужбе, жалбе и молбе властима, ту су се сретали људи и упознавали се. Уз сваки такав чин, било трговачки или лични, закључивала се каква погодба или се склопило какво пријатељство, следовао би облигатни “алвалук”, који је обичај још више везао тај свет за кафану.

Што се више развијала нова престоница, кафане су све више и више постајале центри у којима се кретао живот. Ту су се састајали људи ради споразума; ту су заказивали састанке ради посла, ту су се чак и адвокати консултирали са клијентелом, ту се заказивао састанак између проводаџије и девојачког оца, ту је дужник потписивао меницу, ортак уговор, тужилац пуномоћје и, готово сви јавни акти, изузимајући тестамента, обављали су се у кафани.

Ту су друштва држала састанке; ту су политичари склапали завере и конспирације, ту је често и болесник потражио доктора да га припита за савет.

Наишао је затим партијски живот који је још више везао људе за кафане, и то до тога степена да су кафане већ биле и политички обележене. Било је кафана либералних, напредњачких и радикалних и никад, или врло ретко би приврженик једне партије залазио у кафани друге партије.

Партије су у тим кафанама имале и своје клубове па често и канцеларије; ту су се држале конференције, ту зборови, ту су се збирали и дан и ноћ приврженици те расправљали своју партијску политику. А за време општинских или скупштинских избора, те кафане су постајале штабови, одакле су излетали кортеши, где су се збирали гласачи пре гласања ради инструкција, а после гласања ради очекивања извештаја о резултату. Често, приликом избора, те су кафане служиле и као амбуланте, где се доносио покоји свесни гласач разбијене главе да му се исперу ране и да се поткрепи.

И не само политички већ и сав духовни живот кретао се у кафанама. Ако је требало провести какву иницијативу уметничку, књижевну или ма коју другу јавног значаја, први састанци, на којима би се измениле мисли, били су за кафанским столовима а затим, кад је те састанке требало претворити у конференције, повлачило се у оне “засебне” собе где се увек до дубоко у ноћ већало. Многа и многа иницијатива, која данас има широке замахе, никла је у тим кафанским засебним собама. “Народна одбрана” поникла је из засебне собе код “Коларца”; велики народни покрет против анексије Босне и Херцеговине, који је заталасао и целу Србију и целу Европу, поникао је из засебне собе “Позоришне кафане” где је дуго година имало своје седиште и Новинарско удружење.

За кафанским столовима оснивали су се и листови и политички и књижевни, а организовале су се и редакције; ту је многи сарадник написао уводни чланак, а многи поета песму. Покојни Војислав Илић је на столу код “Дарданела” написао за Јовићев дечји лист многе песме, па и ону познату светосавску песму: “Ко то тако позно лупа?” Сем неколико богатих и скупих клубова, основаних у последње време, и данас још кафане служе као клубови појединим организацијама. И данас се још поједине организације у кафанама састају и одржавају своје седнице. Еснафи и удружења и данас још своје славе славе у кафанама а није ретка појава да погде ко и даћу приређује у кафани. Ранија певачка друштва одржавала су чак и своје часове певања у оној засебној соби у кафани, док нису затим извојевала право да се послуже школским учионицама, а затим стекла и сопствене зграде.

Тако се ето, у прошлости, сав наш јавни живот манифестовао у кафани и кад се данас која од њих руши, односи собом читаву једну прошлост и свако такво рушење брише по једну традицију старога Београда.

Но у тим кафанама и кафаницама, и онима у центру и онима у забитим и далеким махалама, на крају града или на друмовима који воде у град, није се развијао само нас јавни живот, већ упоредо са њим и порок, који је тај живот нагризао. Многа се и многа трагедија почела а многа завршила у тим кафаницама. Колико је младих снага, које би корисно послужиле и држави и друштву, разорило своје здравље овде; многи ум, који је могао поузданом светлошћу обасјати стазе нашега напретка, замрачио се овде; колико се великих и крвљу и знојем стечених имања расточило овде; колико је срећних породица запиштало на праговима ових кафана где им је срећа утонула; колики се злочини ту, у тим забитим кафаницама, зачели и колики још и извршили.

Пре но што су се у Београду појавиле кафане у данашњем смислу, постојале су већ на периферијама или на друмовима, који воде у варош, механе. Те друмске механе и данас још постоје, само их је сад престоница, својим наглим проширењем, обухватила те су престале бити оно чему су намењене и постале варошке кафане. Такве су механе: Вулетова механа, Стефановица механа, Господарска механа, Чедићева механа, Деспотова механа итд. Оне нису можда одувек носиле ова имена, а извесно да ни данашње зграде нису оне исте из првих дана – али, оне несумњиво означавају места на којима су већ одавно биле механе.

ехане су прве установе где се осим кафе крчмило и пиће. У њима су се увраћали путници који би ходили друмом, да се одморе и поткрепе; у њих су се увраћали и сељаци који су доносили на београдску пијацу воће, сир, млеко и живеж (месо).

Прве кафане у Београду постајале су из оних дућанчића у којима се пекла кафа и разносила по чаршији. Међу тим дућанчићима било је, за време Турака, и пространијих са разастртим клупама около целог дућана, где су се збирале балије. У таквој кафани обично је у једном ћошку био и берберин те би ту, уз кахву, балије бријале главу док би остали водили велику и крупну политику. Једна од таквих најстаријих кафана била је “Гушанчева”, у непосредној близини градске капије. У ту кафану у прво доба нису смели нити су хтели залазити хришћани, нити се у њој служило што друго до кафа, ратлук и чесменска вода.“ Ето, тако нам нашироко рече Нушић.

Од “Рускога цара” па све до Калемегдана било је још само неколико кафана. Најпре “Гранд хотел” иза онога дела према Академији. То је био најотменији хотел и ресторација који је подигао Душан Милићевић, пошто је напустио стари “Гранд хотел” (данашњу Жел. дирекцију). Данас је и тај хотел затворен, а локали претворени у банкарске канцеларије. Према “Гранд хотелу”, у великој палати Академије наука, налази се кафана “Академија” која је новога порекла, а на углу према Академији, где Караџићева улица сече Кнез-Михаилову, налазила се некад кафана “Русија” али је и она ишчезла и у ту се зграду уселила банка.

Та кафана је носила само званично име “Русија”, али је под тим именом нико није знао. Она се звала по газди “Јамандија”, и била је знаменита са своје необично јевтине кујне, тако да се ту хранила сва сиротиња универзитетска, као и млади трговачки помоћници из чаршије.

Ниже “Јамандије” у истоме реду, на доњем спрату Првостепенога суда, била је знаменита трговачка кафана Браће Крстића, а још ниже, друга трговачка кафана која и данас постоји, “Грчка краљица”. Ред кафана до Калемегдана завршава “Српска круна”, некада омиљени хотел, данас кафана старога Београда, са врло лепом терасом ка Калемегдану.

Улица Кондина

 Конда је Арбанас православне вере. Ступио је у службу крџалија (плаћеника) Алије Гушанца, који су, као и јаничари, били одметници и пљачкали и Турке и хришћане. Конда је био један од осам стотина крџалија које је, по избијању Првог српског устанка, у Србију 1804. довео Гушанац да ратују за рачун дахија. По бекству и погибији дахија крџалије су преузеле власт у Београду. Током боравка у Београду Конда је као буљубаша командовао групом стражара која је обезбеђивала Сава-капију.

Хришћани, крџалије, тајно су се састајали с Кондом и договарали о бекству на страну српских устаника. Он их је прихватао и ноћу, од Сава-капије, спуштао преко шанца, одакле су пребегавали у српске логоре око Београда. У договору са српским старешинама с којима је био у вези и он је са неколико својих момака пребегао Србима.

Пре но што је почео устанички напад на Београд, Конда је сачинио план и предложио Карађорђу да са унутрашње стране отвори Сава-капију и војсци олакша улазак у град. Карађорђе је одобрио његов план и Конда се, са Узун Мирком и петорицом добровољаца, међу којима су била и двојица његових момака, бивших крџалија, у зору 12. децембра 1806. неопажено пребацио преко шанца који је опасивао варош. Кад су се нашли унутар бедема, сусрели су се с турском патролом, али сусрет је прошао неочекивано добро. Сви су добровољци, као и Конда, били обучени у крџалијска одела и одлично су говорили турски језик. Конда је на турском језику измењао с крџалијском патролом поздраве и мирно продужио даље. Мирно су прошли још једну турску патролу и продужили према капији. Долазећи с леђа страже која је чувала капију, изненада су је напали. Те ноћи Турци су славили Бајрам, па се нису ни обазирали на пуцње, мислећи да пуцају њихови људи који се веселе. У борби која је настала код капије, нападачи су поубијали све турске стражаре, али су и сами готово сви изгинули. Конда и Узун Мирко били су рањени, али задатак су извршили, разбили катанац и отворили капију. Од пет људи из пратње само је један преживео напад. Током ослобађања Београда погинуло је око 50 Срба укључујући и Васу Чарапића. Војска Милоја Петровића је нагрнула у град и изнутра помагала заузимање осталих капија.
Препад и јуриш кроз Сава капију је био кључан за освајање Београда.
Војници су рањене јунаке, Конду и Узун-Мирка, изнели и збринули у логору изван градских зидина, а кад је град ослобођен, смештени су у конаку дахије Аганлије. Карађорђе је Конду унапредио у чин бимбаше.

Чим је оздравио, отишао је опет у војску. Борио се у војсци Петра Молера која је бранила Лозницу 1813. године и погинуо приликом пробоја кроз турски обруч.