Студентски парк – Дунавска падина
Ту је спонтано, настала и Велика пијаца, касније називана Пијаца код Главне полиције која је чак 41. годину, “живела” непосредно до гробља. На средини парка је 1880. подигнута чесма са обелиском подигнута у част краља Александра Обреновића.
Београђани нису желели да се одрекну ове тржнице, па су се ту могли пазарити свакојаки производи све до 1926. године. Када се изградњом парка, пијачни простор свео само на тротоаре и простор испред Универзитета, популарност пијаце повећана је увођење трамвајске линије број 1 и окретнице трамваја.
Како је “разуздани хор” фијакериста постројених испред Капетан-Мишиног здања, лармом и скарадним речима “ружио” крај, а нарочито “школску младеж” Велике школе, пијаца бива измештена у Јованову улицу, а тадашњи Панчићев сквер преименован је у Академски парк. На углу данашње Васине улице и Студентског трга, осим хотела “Македонија”, омиљена је била и кафана “Рајић”, позната по томе што је већ око 1860. прва у Београду нудила до тада непознат турски, а ми усавршисмо лесковачки изум, ћевапчиће.
Претходнице ресторана брзе хране “на шалтер” биле су ћевабџинице које су биле отваране у близини Велике пијаце, односно данашњег Студентског парка.
Око пијаце је обично било доста гладних, па су често у подрумчићима или приземним собицама отваране ове “угоститељске радње” које нису имале унутрашњу просторију, већ су власници износили понеки сто на улични плочник. У локалу би се роба пекла, а на тротоару би “публика” навалила на ћевапчиће, пре него што би их посао одвео на другу страну.
Хроничари бележе да су цене биле ниске, па је “говеђина најбоље врсте 0,6 динара”, а у понуди су, поред ћевапа, били ражњићи, ћулбастије, крменадле, бризле и крезле, најчешће уз парадајз салату.
Крајем 19. века снабдевање београдских домаћинстава храном долазило је са села. Сељаци натоварени врећама и корпама залазили су по београдским кућама нудећи робу.
Осим тог начина, постојале су и “тржнице, зване пијаце”. У првом реду ка Васиној улици стајали су сељаци и сељанке са својим намирницама. Позади њих долазило је неколико редова тезги на којима су професионални продавци, звани пиљари, излагали своју прекупљену робу – пише Пуљевић. – Затим долази ред дрвених барака које су служиле као месарнице. Иза њих је био ред земунских пиљарица, које су долазиле из Земуна са огромним корпама носећи у њима путер, милерам, поврће из башти, као што су карфиол, шаргарепа, кељ и слично.
Интересантне су биле те земунске пиљарице. Помало су се бавиле и шверцом. У Београд су доносиле баштенско лепо одгајено поврће, а у Земун су шверцовале из Београда шљивовицу и месо. Иза ових долазио је на крају, читав ред рибара, аласа, који су у својим аловима са водом или без воде продавали рибу. Са стране је била понека сељанка која би нудила живу живину. Тако је изгледао главни трг.
Између два рата подигнута је и зграда Универзитета
Студенски трг у послератним годинама добија још једно велелепно издање. Коларчева задужбина која је изграђена из фонда овог добротвора је “пословница” ненадмашне акустичности и институција од изузетне важности за београдске културне баштине. На месту главног полицијског затвора “Главњаче”, средином прошлог века изграђен је Хемијски институт и Природно-математички факултет.
Споменик Доситеју Обрадовићу, Универзитетски парк
На скверу који се налази између Париске улице и хотела „Српска круна“, на улазу у Калемегдански парк, налазио се споменик Доситеју Обрадовићу. Споменик је рад вајара Рудолфа Валдеца.
Овај споменик нашем великом књижевнику и просветитељу подигнут је 1914. године залагањем Српске књижевне задруге и Јована Скерлића. Идеја о подизању споменика присутна је још од средине 19. века да би се остварила 1911. године, за време прославе стогодишњице Доситејеве смрти.
Споменик је у почетку представљао пар са спомеником Карађорђу на крају главне калемегданске алеје дуж које су се налазиле бисте многих историјских личности Србије.
Омиљена тема у епохи академизма била је јавна скулптура постављена у парковски простор. С једне стране симболичност споменика постављеног испред поменутог блока и са друге стране парковски простор. Може се рећи да је споменик Доситеју Обрадовићу у том смислу вршио трансмисију и обједињавао ова два амбијента, парковски и урбани.
Приликом формирања Универзитетског парка, споменик је премештен овде и постављен наспрам споменика Јосифу Панчићу. Споменик је бронзана статуа коју је изградио вајар Рудолф Валдец и представља првог српског просветитеља као “хероја пера” који путује светом у потрази за знањем.
Приказан је Доситеј, у покрету са шеширом, књигама и штапом у руци а на доњем делу се налазе његове речи: “Идућ учи, у векове гледа!”. Овај споменик је постао једно од најзначајнијих дела у стваралачком опусу Рудолфа Валдеца.
– Валдец је феноменално погодио дух Доситеја – путује, стално се креће, као да лебди, просто лети! И неко ко не зна ништа о Доситеју, може да осети то – истиче Неда Ковачевић.