Западни Врачар, Булевар ослобођења
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
О Врачару, настанку, његовом имену и осталим детаљима прочитајте у одељку Централни Врачар….
Врачар је одувек био највећи део Београда па је због тога дељен на Западни и Источни. Средином 19. века заузимао је још већи простор и протезао се од Топчидера до атара села Вишњица и Миријево. Преко Врачара су прошле све војске које су се бориле за Београд, а ту се одиграла једна од одлучујућих битака којима су Карађорђеви устаници освојили Београд 1806. године. Врачар је најстарији назив за неки део Београда и помиње се још у првој половини 15. века. Границу Врачарског кварта су чинили Теразијски и Палилулски кварт.
Простирао се на запад до топчидерских брежуљака са којих непрестано струји свеж ваздух. Због тога су се виши чиновници, официри и професори радо настањивали на Врачару, а ту је и болница. Поред свежег ваздуха има и добру, здраву воду. У боље и лепше зграде Врачара убрајале су се Илкићева лепа католичка црква, Рударски одсек Министарства трговине у Крунској улици, Метеоролошка станица и Звездара у Шумадијској, сада Булевару ослобођења, Дом за сирочад са занатском школом у Студеничкој улици и Лудница.
Од 1878. године, дакле после Берлинског конгреса, зидају се нове зграде изнад Славије, око Каленићиве пијаце, Карађорђевог парка где је била шума која се спуштала до Кумодрашког потока, који је протицао од Душановца, данашњом улицом Франше д Епереа, према Мостару, где се уливао у бару Венеција у Саву. Чак и 70. година 19. века, Врачар је био периферија и завршавао се данашњом Делиградском улицом, бивша Писарска улица, а кафане „Три сељака“ и „Рудничанин“ где је данас празан плац такозвана „Митићева рупа“, биле су друмске механе.
Булевар ослобођења, бивша Шумадијска улица и Булевар ЈНА
Кућа Дамјана Бранковића, Булевар ослобођења број 2
Када сам описивао Славију споменуо сам и Дамјана Бранковића,човека који је све знао. У самом срцу Београда, само неколико десетина метара од Славије према Храму Светог Саве, налази се један од најпознатијих масонских споменика.
Реч је о породичној згради Дамјана Бранковића, подигнутој 1928, у време кад су масони интензивно зидали по српској престоници. Бранковић, богат и утицајан на међуратној политичкој сцени, ангажовао је архитекту Драгишу Брашована, коме Београд дугује захвалност за зграду БИГЗ, Дом ваздухопловства у Земуну, “Руског цара”…. Ову грађевину је, у духу академизма, пројектовао архитекта Драгиша Брашован.
На овој адреси, живео је човек који је познавао разлоге и мотиве почетка Првог светског рата пола године пре него што је почео највећи сукоб у дотадашњој историји.
Дамјан Бранковић био је успешни пословни човек и нарочито близак Николи Баји Пашићу. Кажу да је био његов џокер за кризне ситуације. Био је Крупов заступник за Балкан и имао је јаке везе међу светом крупног капитала. Био је масон највишег степена и за време окупације су га немачке тајне службе хапсиле. Под Титовом владом обновио је рад масонске ложе у Југи. Као личност био је одмерен и недоступан.
Прича о Дамјану Бранковићу обично почиње освртом на његову необичну породичну кућу, на само пар стотина метара од Храма Светог Саве и на почетку улице када се иде од Славије, о фасади на којој се налазе симболи слободних зидара, у то време не тако тајном реду коме је и Бранковић припадао.
На фасадама ове зграде стоје типични масонски симболи. Здање Дамјана Бранковића говори нам да је он био велики поштовалац и члан слободнозидарског реда, па изнад самог улаза у зграду стоји упечатљив медаљон изнад којег доминира пирамида са „оком свевидећим“, чије је значење доминантно код масона. На згради се налази још много медаљона и минијатурних фигура које се симболички односе на масонерију. Сунчеви зраци обасјавају силуете две жене, од којих је једној на рамену сова, симбол будности, а другој је у руци огледало, које представља самоспознају. Безброј мањих медаљона на грађевини означава фазе у којима слободни зидари стасавају током прикупљања својих знања. Са обе стране пирамиде налазе се две грације – лепота и мудрост, Атена Палада и Афродита. Изглед фасаде употпуњују и нешто мањи медаљони који симболизују фазе у којима слободни зидари прелазе симболичне степенике током прикупљања својих знања.
Фигуре представљају духовно стасавање, индивидуалност, која је по правилу мукотрпан, захтеван пут. Тако доминирају силуете малишана који делују здепасто, односно снажно, али још су несигурни у своје знање. Зато су често приказивани у раскораку или с благо раширеним ногама, што је представља њихову нестабилност, односно чињеницу да немају довољно самопоуздања. Такође, битна је карактеристика да сви имају погнут поглед.
Наравно, као и на свим другим масонским зградама у Београду, и на врху куће Дамјана Бранковића доминирају уплетен шестар и троугао, као круна која оличава његову припадност слободнозидарском реду. Дамјан Бранковић је то себи могао да дозволи…
Дамјан Бранковић био је још почетком 20. века истакнути члан овог друштва, да би касније постао и Велики беседник Велике ложе „Југославија“. Један је од оснивача четничког покрета. То је било време када је осниван овај покрет на југу Србије, како би се супротстављао Бугарима. Уз Дамјана Бранковића, ту су били и истакнути масони Милош Гођевац, Васа У. Јовановић и Јован Алексић.
Али остаје мистерија ко је је био човек који је сазидао ово здање и који је из својих патриотских побуда више пута покушао да упозори Србију на сиве облаке који су се надвијали над њеном судбином.
Данашња, модерна историографија препуна је политичких амбиција оних који „на победнички начин“ пишу историју. Међу планетарним глупостима које улазе у моду, истиче се она која говори да су Срби криви са Први светски рат, поготово јер је атентат у Сарајеву дело Гаврила Принципа, односно Младе Босне изазвао рат.
А прича о Дамјану Бранковићу говори управо супротно. Дамјан Бранковић рођен је у Бачком Градишту, а у Сегедину завршава Вишу трговачку академију. У Београд стиже као 33. годишњак и почиње да шири свој посао и постаје један од највећих београдских индустријалаца. Био је власник Београдског друштва, удружења за транспорт и трговину, са веома добрим везама у Немачкој. Био је и заступник бродарског друштва „Севернонемачки Лојд“, заступник великих произвођача оружја „Круп“ и „Маузер“. Као масон и оснивач ложе “Шумадија”, био је веома добро обавештен о политичким кретањима у Европи.
Био је врло образован и забележено је да је говорио шест страних језика, док је европске филозофске класике читао у оригиналу. А изнад свега, био је патриота. О својим заслугама никада није причао, а видећемо које и колике су му биле.
Овај необични човек чија су деловања из сенке била добоко патриотска, имао је блиске контакте са Николом Пашићем који га је често слао у политичке мисије. Бранковић је иначе био виспрен послован човек, а још пре Првог светског рата радио је као заступник немачких индустријских гиганата за Краљевину Србију.
Он је био први који је Пашићу јавио да ће доћи до анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, а присуствовао је и многим разговорима са краљем Александром Карађорђевићем, где је био нека врста курира, односно преносиоца порука између монарха и ондашњих слободних зидара.
Један од извора за биографију Дамјана Бранковића јесу полицијске архиве од 1945. до 1956. године, јер је послератна комунистичка полиција темељно испитивала Бранковића, све до смрти, када се упокојио у 87. години у дубокој старости. Постоје и документи у Архиву Југославије, где стоје јасни подаци о делу овог човека.
Тадашњи полицијски иследници, неупућени у постојање масонерије и њених тајни, бележе у записницима податке којима се ишчуђавају. У Бранковићевим изјавама издваја се она у којој је за краља Александра рекао да је био члан ложе „Гранд Оријент“ у Паризу, а да је ту био и генерал Сарај, командант Солунског фронта. „Уопште“, бележи иследник, „по Бранковићу је већина председника држава учлањена у масоне. По њему, чак и Труман је масон.“ (Подсећамо, тадашњи амерички председник се чак и фотографисао са масонском кецељом.)
Човек од великог поверења ондашњих власти, какав је био Бранковић, имао је веома битну улогу у скупљању информација о претњама које су касније прерасле у Велики рат. Запрепашћујуће је са колико тачности је био упућен у догађаје које касније потврђују извори из Архива Југославије.
Најаве које су почетком 1914. године стигле до Бранковића биле су веома важне и бескрајно деликатне.
– Мени је у поверењу саопштено у Берлину да је ултиматум Србији спремљен у Потсдаму, и да је рат против Србије одлучен у Конопишту, између немачког цара Вилхелма и Франца Фердинанда у јануару месецу 1914. године, неколико месеци пре атентата – касније је објаснио Дамјан Бранковић полицијским иследницима.
– Ову вест саопштио ми је, као заступник Крупове фабрике њен директор др Милон. Он ми је између осталог рекао да је Немачка дала Аустрији слободне руке у акцији против Србије, да изабере и узрок и време кад ће је напасти. Ја сам то саопштио и нашој слободнозидарској ложи и Влади (Пашићу). Руководство ложе покушало је да рат осујети. Француска ложа „Гранд Оријент“ показала је жив интерес и њеним посредством у већини париских листова, држало се симпатично према нашој земљи, наговештавајући тиме живи интерес за нашу земљу. Исто је било и у лондонским листовима. Тадашња влада, заузета је била непрекидно партијском борбом, одстранила је сваки интерес од догађања спољне политике, тако је ушла у изборну агитацију за нови парламент, до чега није ни дошло објавом ултиматума.
Ето, тако наше власти нису умеле да чују директну претњу ратом, који јој је био пред вратима, а атентат Гаврила Принципа само је убрзао оно што је било увелико извесно. План да рат почне свакако није почео са овог поднебља, већ после разговора немачког и аустроугарског лидера, а једна кућа, непосредно изнад Славије, и даље „памти“ то опасно време, у сумрак пред Први светски рат.
Ово није био први пут да Бранковић упозорава Пашића на опасност из Беча, јер му је 1908. године пренео информацију о анексији Босне и Херцеговине, коју Пашић није озбиљно схватио, а која се испоставила као тачна. Нажалост, иако је Пашић прихватио ову информацију као тачну и проуздану, препреку за даље припреме Србије представљали су предстојећи парламентарни избори, на које су све странке биле усмерене и није их интересовала међународна политика. Ово није поколебало Бранковића, који се окреће својој браћи из ложе “Побратим”, који су покушали да преко својих веза у француској ложи “Гранд Оријент” и француског јавног мњења изврше притисак на Беч да одустане од напада. Њихов утицај овај пут није био довољан. Атентат Гаврила Принципа само је покрено рат који је био известан, а Србија је, и поред благовременог упозорења, постала прва жртва крвавог рата, незабележеног у тадашњој историји.
Правим једну дигресију, а по српски отклон, и сетих се јуна 1990. године. Фирма Драегер у којој сам радио, била је фирма за целу бившу Југославију. Јуна месеца, пар дана пре проглашења независности Хрватске и Словеније, дође код нас директор фирме и даде нам поделу фирме по територијалном принципу, где Хрватска и Словенија добише име Драегер Кроација и Драегер Словенија, а ми остадосмо Драегер Техника до данас. Дакле, код моћника је све много пре испланирано него што ми мислимо и знамо…
Ни овај пут Бранковић није остао по страни. Са српском војском прелази Албанију и постаје један од носилаца Албанске споменице. Значајан је и његов утицај на рад Југословенског одбора у Швајцарској и повезивање са тамошњим масонима, а био је и члан комисије за извршење Версајског уговора.
Они који су темељније упознали рад Дамјана Бранковића, називају га „претечом Џејмса Бонда“. Наиме, пред сам почетак рата Бранковић је путем својих веза успео да подмити аустроугарске чиновнике у Земуну да нам пребаце железничке машине које су биле задржане на граници. Да није успео да их довезе у Београд, вероватно не би могла да се изврши брза мобилизација, а тешко и да би се уопште одиграла Колубарска битка.
Помагао је четнички покрет за ослобођење у Старој Србији, данашњој Македонији. Као масон и оснивач ложе “Шумадија”, био је веома добро обавештен о политичким кретањима у Европи, а ова сазнања је користио како би помагао припреме за ослободилачке ратове који су уследили. Неразвијена Србија се у том периоду налазила у врло тешким условима због Царинског рата са Аустроугарском. Промоћурни Бранковић успео је да преко бугарске луке Варне обезбеди увоз жита из царске Русије, што је временом довело и до стварања савезништва између Србије и Бугарске у Првом балканском рату. У наредним годинама, ово ће значајно утицати на јачање српске привреде, јер ће Бугарска постати пролаз кроз који ће Србија трговати са остатком Европе, избегавајући аустроугарску блокаду.
Овде се Бранковићев утицај не зауставља. Пред сам Први балкански рат, Бранковић је путем својих веза успео да са 10.000 сребрних динара (данас око 100.000 евра), подмити аустроугарске чиновнике у Земуну да пропусте железничке локомотиве које су биле задржане на граници, а које је Србија регуларно купила у Немачкој и Чешкој. Неки сматрају да овом приликом није било речи само о подмићивању, већ да је допуштење дошло и са вишег нивоа, опет захваљујући Бранковићу и његовим тајанственим везама. Савременици су сматрали да су ове брзовозне локомотиве, које су могле да достигну и 120 км/х, биле кључне за извршење брзе мобилизације војске и пребацивање опреме и војника ка Нишу, те успешно вођење Кумановске битке.
И у наредном Другом балканском рату његов допринос је био значајан. Успео је да обезбеди увоз 2.000 коња из Русије за потребе српске војске. Наиме, Србија је захваљући кредиту од 98 милиона франака који је добила од Француске, а у чијем преговарању је Бранковић посредовао, купила најновије војно наоружање. Провизију од 2% на коју је имао право као преговарач, одбио је и приложио у фонд за куповину артиљерије. Проблем је настао јер није било довољно животиња које би топове вукле. За само недељу дана, Бранковић успева да допреми ове драгоцене животиње које су вукле брдске топове, а Бугари су се касније жалили на велику мобилност српске артиљерије.
У периоду између два рата, поред својих трговачких послова, Бранковић се окреће изучавању економских прилика у земљи и окружењу. Сматрао је да је, без познавања економских прилика у некој земљи, немогуће писати историју те земље. Уочи велике Светске економске кризе, почео је да за залаже за стварање међународне економске уније, залагао се за заједничку валуту и стварање заједничког балканског тржишта, те проширивање ове идеје на чланице Мале Антанте. Овоме се испречило економско јачање Немачке, али су његово мишљење ценили како домаћи, тако и немачки министри финансија. Упозоравао је на опасност да велика криза може утицати на избијање новог рата, што се и остварило.
Основао је Удружење трговинских агената и консеционара, који је био претеча Привредне коморе. Био је и Велики беседник Велике ложе Југославије и наглашавао је да масонерија мора бити патритотска и посвећена остварењу националних интереса пре свега, а онда и интернационалних. Управо због тога, хапшен је за време окупације, а и после рата је био предмет разних распитивања нових власти и тајанственог Института. Ови записи данас се чувају у Архиву Југославије.
Дамјан Бранковић је био и пријатељ највећих српских писаца, као што су Исидора Секулић, Иво Андрић и Милоша Црњански, као и колекционар слика. Подржавао је и помагао развој подавалских села. Поред Албанске споменице, био је носилац највишег цивилног одликовања Белог орла без укрштених мачева, Ордена југословенске круне, и других бројних домаћих и страних одликовања.
Када већ спменух, Милоша Црњанског, ево и нешто о њему што је написао Симо Ћирковић у књизи „Надимци старих Београђана, 1830-1940“. Милоша Црњанског описују као строгог, циничног и надасве кицошки елегантног. Ко би га звао Миша кицош могао је кишобраном добити по леђима. Иза фасаде човека који зна чак девет језика и воли све да буде под конац, крио се ташт човек, пргаве нарави. Кажу да је био свађалица и вечити незадовољник, који је ниподаштавао сваког живог. Био је на гласу као ненадмашан љубавник, који је покварио мир у многим браковима.
Учитељски дом, Угао Булевара ослобођења и Бирчанинове
Ова предивна зграда срушена је за време бомбардовања у Другом светском рату. Дело је архитекте Николе Несторовића и њој се налазио Учитељски дом.
Мој пријатељ Пера Радивојевић ми је причао да су се као деца играли после рата лопте на том пољанчету све док није саграђена пословна зграда „Динаре“ и „Воћар копа“
Опсерваторије и Парк код Старе опсерваторије
Идући узбрдо Булеваром ослобођења стижемо и до Опсерваторије и Парк код Старе опсерваторије, који се дуго звао Стара Звездара, преименован је у парк „Милутина Миланковића“ на иницијативу истоименог астрономског удружења. Ускоро ће га украшавати и споменик великом научнику. Чланови астрономског друштва „Руђер Бошковић“, међутим, због новог имена парка сукобили су се са својим колегама и траже да се у њему подигне споменик Милану Недељковићу, астроному и оснивачу Прве српске опсерваторије, која се и налази у средишту овог парка. Ова зелена оаза окружена је Булеваром ослобођења, Пастеровом и Тиршовом улицом, у чијој су близини Онколошки институт и Универзитетска дечја клиника. У парку је крајем 19. века подигнута зграда прве српске опсерваторије. Некадашњи назив Стара Звездара, добио је због првог телескопа, кроз који су студенти астрономије, грађани, па чак и краљ Петар Карађорђевић посматрали звезде, а био је постављен 1910. у овој старој опсерваторији.
– Грех је што парк код Старе опсерваторије носи назив Милутин Миланковић, кад је човек, чије име и споменик заслужује овај парк Милан Недељковић, астроном који је основао Прву српску опсерваторију – каже за „Блиц“ Милан Јеличић, секретар Астрономског друштва “ Руђер Бошковић”.
– Проблем у нашем друштву је што чим неко иницира било какву промену увек се јави неко други са примедбама и критикама, а до тада сви ћуте. Тако је и са овим парком и спомеником. Нико није знао да се тај парк зове Стара Звездара, то име нигде није заведено, када смо му дали званични назив, одмах су се јавили да нас критикују – додаје Ђорђевић. Славко Максимовић председник Управног одбора удружења „Милутин Миланковић“ каже да подизање споменика Милутину Миланковићу и Милану Недељковићу једно друго не искључује, јер су они били добри сарадници и успешно су обављали исту врсту посла, што је било веома значајно за српску науку.
– Град је усвојио иницијативу да се у парку подигне споменик Милутину Миланковићу, а тренутно се ради идејни пројекат изгледа и материјала од којег ће бити израђен – наглашава Максимовић.
Удружење „Милутин Миланковић“ покренуло је пре неколико година иницијативу, да споменик истоименог астронома буде подигнут у Студентском парку, али се од тога одустало, након чега су тражили да се на почетку његове улице на Новом Београду постави статуа, али и та идеја је одбачена.
– На крају смо одлучили да парку код старе опсерваторије дамо име „Милутин Миланковић“ и да се ускоро, када за то буде финансијских средстава, овом великом астроному подигне и споменик у његовом парку – објашњава за „Блиц“ Петар Ђорђевић члан Комисије за именовање улица и тргова.
Према његовим речима, Институт „Руђер Бошковић“ има право да покрене иницијативу за подизање споменика Милану Недељковићу и ту иницијативу Комисија ће размотрити, а није искључено да би у парку могли да подигну два споменика у част астронома.
Ето видите које нам „проблеме“ задају велики људи, а и „наш је проблем“ да великим људима поклонимо обележја и подсећања млађих генерација на њихов патриотизам, љубав према послу и љубав према Србији.
Да видимо ко је био овај велики човек и научник.
Милан Г. Недељковић рођен је и умро је у Београду. Живео је и поред великих неправди 93 године. Био је први професор астрономије и метеорологије у Великој школи. Оснивач и први управник астрономске и метеоролошке опсерваторије у Београду.
Родио се у улици Краљице Наталије, тада Абаџијској улици у Београду, као прво од осморо деце, имућног абаџије Глигорија Недељковића и мајке Александре. Прву мушку гимназију завршио је као ученик генерације. На Великој школи, на Природно-математичком одсеку, дипломирао је са одличним успехом и наградом за рад из физике. На Великој школи одмах је примљен за приправника предавача за физику и матаматику. Међутим, на предлог Јосифа Панчића добија стипендију за наставак школовања у Паризу. На Сорбони се уписује на математику, а на „Колеж де Франс“ ванредно студира физику. После пет година студија у Паризу, враћа се у Београд са дипломама математике, физике, астрономије, метеорологоје, прецизне механике и сеизмологије.
На Великој школи он тада отвара катедру за астрономију и метеорологију и одмах моли Владу Краљевине Србије да му омогући изградњу опсерваторије која би била и централна метеоролошка станица. Године 1887. основао је Астрономску и метеоролошку опсерваторију у Београду у којој је почетком 20. века вршио и прва сеизмолошка и геомагнетска мерења у Србији. Управник опсерваторије је био до свог пензионисања 1924. године.
Значајно дело Милана Недељковића после Првог светског рата, у коме је српски народ тешко пострадао, јесте набавка астрономских, метеоролошких и других геофизичких инструмената и прибора од којих је направљена Астрономска опсерваторија на Великом Врачару, која је почела са радом 1932. године. Телескопи су набављени и допремљени из Јене у Београд на рачун ратне одштете од Немачке у Првом светском рату. Све време у астрономско-метеоролошком послу Милану Недељковићу је од велике помоћи била имућна и образована супруга Томанија. И она је као и њен муж умрала у 93. години живота. Опсерваторија је била смештена у изнајмљеној кући. Трећину годишње кирије плаћао је својим средствима, а посао управника обављао је без плате. Први метеоролошки осматрачи били су његова жена Томанија Радаковић, школована у Петрограду и браћа Милијан и Василије. Томанија Радаковић се по завршеном школовању враћа се у Србију и удаје се за Милана. По удаји почиње да учи астрономију и метерологију.
Недељковићи су целог живота издвајали лична средства за ове науке.
Мада су прва научна открића на територији Србије била астрономска, са осамостаљењем од Турске, ова наука се није развијала брзо попут физике, математике, грађевинарства и медицине. “Морепловство, премер земље и одређивање и одржавање тачног времена, те главне примене ‘краљице наука’ деветнаестог века, нису биле од значаја за Србију тога времена”, написао је астроном Јован Л. Симовљевић у чланку “Астрономија до 1947. године”.
Астрономија је значајно оживела тек пошто се научник Милан Недељковић, вратио из Француске где је као државни стипендиста био на студијама. Недељковић убеђује тадашње власти и покушава да оснује опсерваторију, да би му то успело 1887. године. Декретом министра просвете Краљевине Србије, основана је Астрономска и метеоролошка опсерваторија Велике школе. Њен први управник је Милан Недељковић, који на том месту остаје до 1924. године.
Опсерваторија је првобитно била смештена у породичној кућа Ернеста Гајзлера на Врачару. Касније је пресељена у зграду у Карађорђевом парку, где је данас Републички хидрометеоролошки завод. Занимљиво је да су на Врачару због тога у то доба отворене кафане Велика и Мала астрономија. Знате када сам био мали прекопута „Орача“ на другом делу угла са улицом Књегиње Зорке налазиле су се две кафане „Велока Астономија“ и „Мала Астрономија“. Тамо су ћевапи били одлични а и музика је свирала скоро свако вече. Чудио сам се како да једна поред друге буду кафане са два различита имена. Пре неких 30-40 година су их срушили у рупе зјапе чекајући неког новог инвеститора да сагради нову зграду. И још чекају.
Међутим, примарни задатак ове установе нису била астрономска истраживања. “Сам Недељковић се више бавио метеорологијом него астрономијом”, рекао је Зоран Кнежевић. Иначе, Недељковић је 1899. године био смењен због политичке неподобности, али га је краљ Александар ипак вратио на то место годину дана касније. У том прекиду, опсерваторијом је управљао други велики астроном тог доба, Ђорђе Станојевић, први српски астрофизичар, а касније и ректор Универзитета, између осталог заслужан и за електрификацију Београда..
Током окупације у Првом светском рату, директор постаје Виктор Конрад из Беча. При повлачењу из Београда, Аустријанци уништавају све инструменте у опсерваторији. Но, после рата, Недељковић покреће нову иницијативу – да се астрономска опсерваторија одвоји као посебна установа, а да се кроз наплату ратних репарација набаве научни инструменти које Србија није могла сама да купи. Дозволу за набавку Недељковић добија од Министарства војске и морнарице и одмах креће у Немачку.
Улица Бирчанинова
Амбасада Републике Италије, Улица Бирчанинова број 1, аритекта Флорестано ди Фаусто
Она је једини уникат фашистичког стила у Београду. Изграђена је између 1924. и 1926. године у крају изнад Славије где су зидали у почетку Цинцари а звали су их вијалетлије јер су долазили из Абаније, Македоније и Грчке који су били под Турским вилајетом. Овај део Београда није ни у центру а ни на периферији. Као да је локација хтела да помири зараћене стране у Првом светском рату, одузимање Далмације од Италије коју нису Италијани никада нама заборавили, а ми се посвађасмо до данас а Хрвати узеше оно што ми освојисмо и још смо дозволили да се унесе у заједничку државу, уместо да смо припојили освајањем. Као да је хтела и да помири две династије Карђорђевиће и Петровиће. Италијанска краљица Јелена Петровић од Савоје пружила је руку свом сестићу краљу Александру кога је одгајала после смрти мајке књегиње Зорке Петровић. Зорка је била најстарија ћерка краља Николе књегиње Милене који је имао четири ћерке Љубицу или Зорку, Јелену, Милицу и Стану и сина Мирка. Зорку је крстио кнез Михаило и дао јој име по својој мајци Љубици. Али како је са Црногорцима било, кроз историју, топло хладно то у захлађеним односима прозваше је Зорка и то Зорна Зорка. Књаз је размишљао како, где и коме да да ћерке. За Црногорце није долазило у обзир јер би се зетови из различитих племена сукобили и распарчали би тек 27. међународно признату државу у свету на Берлинском конгресу 1878. године где су учествовале Русија, Аустрија, Француска, Енглеска и Турска а Немачка је највише профитирала и ујединила се. Зорку, алијас Љубицу руски цар је школовао о свом трошку у Петрограду јер је желео Црну Гору да привуче себи и свом утицају. Када су стасале за удају Књаз их посла у Врањину острвце на Скадарском језеру да чекају просце. Кроз Врањину пролазимо када идемо у Сутоморе и где смо куповали крапове- шаране из језера. У Вишију у Француској где је била са мајком и сестрама Милицом и Станом упознаје Петра Карађорђевића.
Када су родитељи имали много ћерки давали су им имена Стана, Станија, Станка да се стане са рађањем женске деце. Удаје се за њега који је старији од ње неких 20 година. Књаз Никола је био био у великој дилеми јер у то време није било нимало једноставно имати Србина и то Карађорђевића за зета. Довело је до потпуног раскида иначе поремећених односа са династијом Обреновић која је била на власти, а могло је и компликовати односе са Аустоугарском, а и он је имао потајне снове о српском престолу.
Е сада мало паралеле са данашњицом. Можете прочитати у књижици: „Принц Ђорђе, Сенке над Балканом“. Из тог периода потиче једна ангдота која ће Ђорђу ставити до знања да иако је књажев унук, иако је рођен на Цетињу, он није Црногорац и не доживљавају га као свог. У једној дечјој тучи са неким Ивом, дечаци и девојчице су навијале за Ива и викали: „Удри, Црна Горо“. Ђорђе је био толико повређен, пао је у постељу и док је боловао тетка Јелена га је неговала јер му је мајка умрла. „Црногорци ме не воле, тетка Еко. Ја нећу више да се дружим са њима…“ Када се пожалио деди књазу овај му је рекао – Ниси ти Црногорац. – Знам то кажу и моји другови. Али деда и ти си Црногорац и бака је Црногорка и мајка ми је Црногорка и рођен сам овде. Деда му је одговорио: „ Рођен си овде и мати ти је Црногорка, али ти је отац Србијанац, па си ти Србијанац“.
Или још нешто: „ Бомбашка афера“ О чему се ради. Једна група црногорских студената који су студирали у Београду, покушала је да убије краља Николу, зато што је сматрала да је противник уједењења Срба. Послали су бомбе на Цетиње које су израђене у Крагујевцу. У судском процесу 1908. године од 52 оптужена, осуђено је 49, од чега 6 на смрт. Да ли видите сличност са данашњим временом када овако каже деда унуку или оним од пре пар година приликом избора, а шта рећи даље…
Да се вратим на причу о градњи амбасаде Италије у Београду. Теткина кућа дворац се звао „Ракониђи“ и налази се у Риму у улици Виа Венето. То је била њена резиденција. Американци су је узели на име ратне оштете од Италијана и сада је тамо америчка амбасада.
Увек сам волео боравећи у Риму да провоцирам стражаре и да снимим божанствену палату. Тетка је пружила руку сестрићу којег је одгајала после мајчине смрти. Прешла је и преко тога да је унук протерао деду са престола. Сестрић је прихватио пружену руку и градња је могла почети.
И ако је Италија република, у салону амбасаде је и данас портрет краљице Јелене од Савоје као знак сећања на њене заслуге за изградњу овог здања. До њега се долази ходником дужине 17 метара. Такође, у Риму у парку Вила Боргезе је и споменик Његошу који је она платила и подигла.
У прземљу се налази 7 прозора на белој равној површини фасаде. У дворишту је прелепи врт. Мало пикантерије у љубави. Виторио Емануеле је био напуљски принц, наследник престола Италије и имао је 26 година и слабо се интересовао за жене. Био је висок 153 сантиметара а она 176 сантиметара, дакле, 23 сантиметра виша од њега. Мрзео је спорт и јахање јер никако није могао да се попне у седло. Отишао је на крунисање Николаја другог Романова и тамо виде црногорску принцезу не би ли женидбом припојили Црну Гору а и да освеже династичку крв. У друштву великих руских књегиња Милице и Стане- Анастасије лебдео је од среће јер су га зналачки заводиле. Ту је била и будућа румунска краљица Марија, мајка наше краљице Марије. Ево историје: Енглески краљ Џорџ, немачки цар Виљем други, руски цар Николај, румунска краљица Марија су браћа и сестре и унуци краљице Викторије. Због престижа, сујете и „братске“ љубави изазваше Први светски рат.
Крунисање је снимала филмска екипа браће Лимијер и било је прво крунисање снимљено камером далеке 1896. године. Снимљена је и прослава за народ. Свечасности је присуствовало око 600.000 људи. Народу је дељена бесплатна вотка и поклони. У стампеду је званично страдало 1.800 људи, неко мисли да је било више од 5.000 људи. Ово ме потсети да када је пре пар година био земљотрес и цунами у Јапану, јапанска влада је хтела да се Србима захвали на помоћи и на Тргу републике, делила је народу бесплатно саднице јапанске трешње. Народ се тукао да дође до што више бесплатних садница а да је власт делила саднице наших трешања нико не би узео нити би хтео да сади. Толико о сличности нас и Руса.
Принц Виторио Емануеле је рекао: „Или Јелена или земљица црна“. Када је питао будућег таста зашто је Црна Гора сиромашна и нема шта да извози, књаз му је одговорио да има своје ћерке за извоз. Имали су 5 деце и Јелена је прешла у католичку веру. Народ династији Савоја није опростио сарадњу са Мусолинијем и протерани су из Италије.
Санаторијум Врачар, данас Уролошка клиника, Угао улица Бирчанинове и Ресавске.
Породична кућа породице Вељковић, Улица Бирчанинова број 21
У кући породице Вељковић деценијама се чувала богата породична заоставштина бригом њених потомака: старо оружје, војни атласи, стара издања књига и часописа, намештај, предмети примењене уметности. Најзначајнији и најбројнији део породичне збирке чинила су дела ликовне уметности, око 250 домаћих и страних мајстора академског реализма: Риста и Бета Вукановић, Вељко Станојевић, Драгутин Глишић, Љуба Ивановић, Урош Предић, Паја Јовановић, Марко Мурат, а од страних мајстора око 30 аутора француског, енглеског, шкотског, италијанског и јапанског порекла. Били су цењени чланови Удружења француских уметника који су излагали на изложбама Париског салона у годинама између два светска рата одакле су Вељковићеви откупљивали слике. У целини, збирка је обухватала српске и стране уметнике једне епохе која је била јединствена у Београду по истакнутим ауторима, броју и вредности дела, чак и у поређењу са великим музејским збиркама, а највреднији је 21 одливак Микеланђелових скулптура. Управо из тих разлога, породица Вељковић је у дворишту своје куће подигла модеран изложбени Павиљон који је у време своје изградње био први приватан музеј на Балкану. Почетком Другог светског рата је затворен, а након рата Моше Пијаде је овде отворио свој атеље, а после њега скулптор Сретен Стојановић. Након национализације Павиљона, бронзани одливци из збирке предати су Академији ликовних уметности, а простор је временом изгубио своју основну намену.
Њихова кућа, на углу Бирчанинове и краља Милутина, пример је развоја градске архитектуре 19. века и прихватања европских стилских образаца важних у сагледавању развоја и модернизације српског друштва на прелазу два века.
Оригиналан пројекат једноспратне породичне виле није сачуван, као ни име архитекте и извођача радова. Међутим, Тапија указује да је први власник имања са зградама[био Марко Чолић механџија које је 1866. године продао Кости Лазаревићу телеграфисти из Смедерева. Фабрикант Фрањо Вшетачки и његова супруга Ружа постали су следећи власници 1873. године и на постојећем имању сазидали нову (данашњу) кућу коју је 1883. године купио Стојан Вељковић.
Грађена је опеком у кречном малтеру са масивним зидовима премошћеним плитким пруским сводовима. Споља, има идентично обликоване фасаде, једноставно решене у духу архитектуре академизма са сведеним репертоаром декоративних елемената. Диспозиција објекта је једноставна и функционална. Распоред просторија у приземљу и на спрату је идентичан. У приземљу се налази репрезентативни степенишни ходник са оградом од кованог гвожђа и антре који води у три сукцесивно везана салона и две мање собе. Једна од соба служила је као купатило-гардероба док је тоалет био засебна просторија. Поред главног улаза, приземље има и један споредни који води на спољашњи трем са масивним стубовима и дрвеном декоративном надстрешницом одакле се улазило у кочије односно аутомобиле. У дворишту, поред породичне куће налази се једноспратни помоћни објекат који је имао намену коњушнице са собама за особље на спрату. Касније, када су кола заменила кочије, коњушница је претворена у гаражу. Главни улаз у двориште био је из Бирчанинове улице, а други колски из Улице краља Милутина. На парцели споменика културе, у његовом пространом дворишту, саграђен је 1931. године изложбени Павиљон према пројекту архитекте Војислава Ђокића и инжењера Александра Гавриловића. Конципиран је у духу модернизма, специјално намењен за излагање уметничких слика и скулптура, површине око 255м2 са стакленим кровом, централним грејањем, специјалним уређајем за постављање слика и постољима за скулптуре чувених античких и ренесансних мајстора.
У проучавању друштвене историје Србије и грађанске елите Београда крајем 19. и почетком 20. века у породици Вељковић било је познатих политичара, правника и официра који су својим образовањем, политичким и војним залагањима и културним ангажовањима утицали на друштвено-политички и културно-уметнички живот Србије. Родоначелник Јован Вељковић, био је син параћинског кнеза Вељка Миљковића једног од вођа устанка под Карађорђем, пуковник и попечитељ правосуђа. У договору са кнезом Милошем 1832. године Јован је покренуо буну у параћинској нахији, након чега је још шест нахија, у складу са Букурешким мировним споразумом из 1812. године враћено Србији. У свом познијем добу учествовао је у барикадама за време бомбардовања Београда 1862. године. По доласку на власт кнеза Александра Карађорђевића постављен је за министра финансија. Приватно, био је колекционар оружја и претплатник првих издања Београдских новина.
Његов старији син, Јеврем, ађутант кнеза Михаила, завршио је војну школу у Пруској, учествовао у раду Уједињене омладине српске и био велики љубитељ књижевности. Наставио је очеву традицију и колекционарско интересовање за оружје и литературу. Млађи син Стојан докторирао је права на Хајделбергу, а потом се усавршавао на универзитетима у Берлину и Паризу. Био је министар правде, председник Касационог суда и творац Устава из 1869. заједно са вођом либерала и дипломатом Јованом Ристићем. На Београдској великој школи| предавао је Римско и Кривично право. Као министар правде донео је Аграрни закон којим је дата економска независност сељацима новоослобођених крајева. Високо образовање на престижним европским универзитетима била је карактеристика и наредних генерација породице Вељковић, што је у ондашњој срспкој средини била привилегија мањине. Стојан је имао два сина Јована и Војислава.
Хајде, да видимо ко је био овај човек.
Јован је завршио војну академију, био је ађутант краља Милана и борац у Првом светском рату. Млађи, Војислав, „отац југословенског златног динара“ докторирао је права на Сорбони са златном медаљом. Био је професор Административног права на Лицеју, делегат Србије на Првој Хашкој конференцији и секретар краља Александра Обреновића. Након Првог светског рата, за време владе регента Александра Карађорђевића постао је министар финансија.У новонасталој Краљевини СХС у којој је владала монетарна нестабилност и валутни хаос, др Војислав Вељковић успео је да формира нов монетарни систем и спроведе валутну реформу. Министарство финансија је под његовим руководством увело јединствену новчаницу под називом динар. Ангажовањем у области монетарне политике и државне благајне учествовао је у доношењу Закона о раду Народне банке Краљевине СХС 1920. године. Након великог професионалног успеха, исте 1920. године повукао се из политичког живота и посветио колекционарству уметничких дела и раду Српског књижевног гласника као њен оснивач. Инспирисан палатом Медичи, сазидао је зграду Врачарске задруге где се налазила Српска банка, данас Турска амбасада, у чијем врту је саградио атеље за сликарку Бету Вукановић која му је помогала у избору куповине домаћих и страних слика и скулптура. У свом дому окупљао је истакнуте књижевнике, уметнике и личности из политичког живота попут: Јована Цвијића, Јаше Продановића, Љубе Стојановића, др Ивана Рибара, Паје Јовановића, Уроша Предића и многе друге. Стојан Ј. Вељковић био је индустријалац, са братом Војиславом директор Парног млина и пиваре.
Аутор: Markoshcp – Сопствено дело, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=21599418
Данашњи потомци су Богдан В. Вељковић, дипломирао на Харварду, данас председник за повраћај национализоване имовине и његова сестра Катарина Вељковић, дипл.професор руске књижевности.
Мојсије скулптура Микеланђела, Улица Војводе Путника број 68
Одливак Микеланђеловог Мојсија, скулптура изливена на основу оригиналног калупа за изливање налази се на Сењаку, у дворишту Факултета ликовних уметности. Ако би се нешто десило „правом“ Мојсију иначе стационираном у Риму у катедрали Светог Петра ин Винколи, по овом његовом верно изливеном „двојнику“ правили би му нове делове. Прича датира из 1931. године прошлог века. Војислав Вељковић, тадашњи министар трговина и финансија, иначе колекционар уметнина, обратио се ватиканском Папи који му је обећао дозволу за изливање калупа под одређеним условима, а то је адекватан смештај за његово чување. Тако је и настао „Павиљон Вељковић“, односно “Museom”, први приватни музеј у овом делу Европе, у коме је Војислав Вељковић чувао Мојсија, а касније је пресељен на Топчидер у вајарски атеље Томе Роксандића, иначе, оснивача Ликовне академије, данашњи ФЛУ.
„Мусео“ је некадашњи први приватни музеј, народу познатији као „Павиљон Вељковић“, налазио се у Бирчаниновој улици и имао је све услове за чување уметничких предмета. Он је испунио све услове које је Ватикан захтевао за чување уметничких предмета.
Зграда „Близнакиња“ браће Рош, Улица Катићева
Описујем лик и дело Ђорђа Роша не само због тога што је прихватио Муни и Пају Јовановић, већ и због тога што је једини цивил и странац сахрањен у српској царској лаври на Атосу на Хиландару.
Спречио је да српска светиња пропадне и пређе у грчке руке. Јунак и инвалид из славне одбране Београда 1915. године.
Херој Великог рата, обновитељ Грачанице и спасилац Хиландара Ђорђе Себастијан Рош једини је световни човек сахрањен на хиландарском гробљу. Монаси хиландарци су 1977. године направили изузетак од светогорских правила да би изузетном патриоти исказали захвалност.
Ђорђе Рош, који је спречио да осиромашена Српска царска лавра после Другог светског рата пређе у грчке руке, желео је да почива у манастиру Раковица, уз оца и мајку. Југословенска Удба није дозволила да проказани емигрант, јунак и инвалид из славне одбране Београда 1915. почива у свом родном граду, открива, за “Новости”, историчар уметности Никола Кусовац.
– Упознао сам Роша раних седамдестих у Уранополису, где се преселио да би помагао Хиландару – каже Кусовац. – Он ме је прокријумчарио у Хиландар у време кад Југословени нису били пожељни на Атосу. Грчка војна хунта била је сумњичава према свему што долази из Брозове државе јер се он директно мешао у њихов грађански рат. Није дозвољавала да из Југославије у Хиландар дођу ни новац, ни монаси, ни поклоници. Манастир је био на ивици да пређе у грчко власништво. Принц Томислав је иницирао спасавање, а Ђорђе Рош је био главни оперативац који је сакупљао новац, доводио калуђере и кришом уводио “сумњиве” ходочаснике из Југославије.
Познанство Кусовца с Рошом је прерасло у пријатељство. Стари емигрант, с руком укоченом од ране стечене у одбрани Београда 1915. године, завештао је младом историчару уметности да га, кад дође судњи час, сахрани у Раковици. Одредио је да се с његовим земним остацима врате у Србију и Карађорђева застава и вредни архиви које је спасао од уништења.
– Рош је умро 1977. на броду, на једној од многобројних пловидби за Хиландар. Пренео сам његово завештање министру културе који ме је упутио на министарство спољних послова. Тамо су ме усмерили на југословенско министарство унутрашњих послова – сећа се Кусовац.
Случај је преузела југословенска служба Државне безбедности. – Кад сам рекао да је Рош завештао Србији драгоцену баштину, инспектор је безобзирно затражио да од удовице прво донесем писану потврду да ће је предати, па ће тад моћи да се разговара о сахрани. Рекао сам да не могу да тргујем мртвим човеком, да је његова реч довољна. Сахрана није дозвољена. Рошове кћери које су нам много помагале током санкција касније су испуниле очеву жељу и донеле у Србију драгоцену баштину – каже Кусовац.
Рошов гроб налази се испред костурнице хиландарских монаха и виде га само ретки ходочасници. Већина и не зна ко ту почива.
– Рош је био прави херој. Први пут је рањен на Церу, а други пут, веома тешко, у јуришу с мајором Гавриловићем у одбрани Београда. Немци су га излечили и послали у логор. Успео је да побегне и стигне до Солунског фронта, где је иако инвалид, наставио да ратује – каже Кусовац.
После рата капетан Ђорђе и његов брат Душан отишли су из југословенске војске у којој су кључна места добијали дојучерашњи хабсбуршки официри. Захваљујући породичним везама, браћа Рош су постали успешни пословни људи.
– Рошови су чувена немачка породица. Инжењер Себастијан Рош, Ђорђев и Душанов отац, дошао је у Србију у време краља Милана као стручњак за изградњу железнице. Прешао је у православље, узео за славу Светог Ђорђа и по њему дао име најмлађем сину – прича Кусовац.
О патриотском духу у кући Рошових говори податак да су малолетни Душан и Ђорђе побегли и укључили се као добровољци у балканске ратове, а затим ступили у војну академију. Комунистичке власти су их прогласиле народним непријатељима јер су пословали с немачким индустријалцима и куповали оружје за југословенску краљевску војску.
– Захваљујући својим везама Рошови су успели да југословенској краљевској војсци набаве месершмите, тад најбоље авионе у Европи. Парадоксално, месершмити које су они набавили оборили су највише немачких летелица приликом одбране Београда у априлу 1941. а због истих авиона Ђорђе Рош је проглашен за сарадника окупатора. Рехабилитован је 2008, али касно: већ је ишчилео из националног сећања – каже са сетом Кусовац.
Ђорђе Рош је трошио огромне суме на очување српске баштине, јер се Краљевина Југославија тиме није бавила.
– Мало је позната чињеница да је он уочи рата обновио потпуно запуштену Грачаницу и саградио конаке. Још је мање познато да је током окупације направио одбор за спасавање српске баштине на Косову и Метохији – сећа се Кусовац.
Легендарно обраћање мајора Драгутина Гавриловића браниоцима Београда 1915. забележио је и српској историји открио Ђорђе Рош у својем делу “На Дунавској кеју 1915.” Књигу је сам издао 1931. године, да спасе од заборава београдске хероје и посветио је Гавриловићу, свом команданту.
– Уз јуришне крике и тресак бомби водила се ова дивља борба на вратницама престонице Краљевине Србије. У олуцима тротоара, где се вода слива кад пада киша, текла је људска крв. Тако је Србин бранио част своје престонице на њеном прагу 24. септембра 1915. године – забележио је Рош.