Цариградски друм, од Скупштине до Цркве Светог Марка
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић, mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Ова лепа, широка и велика улица некада се звала Цариградски и Смедеревски друм. До пре скоро једног века на месту данашње Скупштине сејани су кукурузи и дулеци. На месту данашње Чешке амбасаде била је кафана „Ваљево“. На углу Ресавске и ове улице била је кућа предузимача Савића а прекопута где је био бивши „Технопромет“ била је Марићева апотека. Прекопута где је био бивши ЈАТ била је чувена Лукачекова каменорезница, од које је пут водио у Старо гробље, на коме после краља Александра и краљице Драге нико више није био сахрањен. Одатле је почињала Фишеклија, чаршија у којој су продавани барут у фишецима и њих је овде населио кнез Милош да не би у чаршији изазвали експлозију.
Пошто улица носи име по краљу Александру Обреновићу преносим вам део из књиге Симе Ц. Ћирковића: „Надимци старих Београђана, 1830-1940.“
Краљица Наталија је свог сина Александра, последњег Обреновића, по руски звала Саша. Саша је био проницљив, лукав, али човек без такта. „Његов однос према Драги Машин слика је његовог неуравнотеженог карактера, препуног еротских маштарија“. Док њу није упознао примао је у двору даме сумњивог морала. „На престолу није био самосталан, нека врста трубе кроз коју су „ саопштаване намере краља Милана. „ Драга, лажна младица, према Светолику М. Гребенцу, адвокату, била је руски агент и по њиховом налогу ступила је у брак с Александром. Узалуд му отац пише једно страшно писмо, мајка друго. А Русија? Она честита. Пут у трагедију био је отворен. А Драга? Она је на једног неискусног младића усмерила све своје давно пригушиване резерве нежности и страсти“.
Дом Народне скупштине Републике Србије, Улица краља Александра број 13
Батал џамија налазила се на месту данашњег Дома Народне скупштине, за време Османског царства. У то време упоређивана је са Аја Софијом и сматрала се највећом и најлешом грађевином тога времена. Саграђена је око 1585. године а верује се да ју је саградио београдски везир Ејнехан-бег поред турског гробља на коме су сахрањивани утицајни Турци, а по налогу султана Мехмеда Четвртог. Турци су желели да заувек униште српство, па су недалеко од овог места, спалили мошти Светог Саве 1594. године.
Када су Аустријанци напали Београд 1717. године, Ејнехан -бегова џамија се нашла на удару па је била озбиљно оштећена. Када су Аустријанци окупирали Београд користили су је за складиште али ова џамија није једина која је била претворена у различите сврхе.
Турци враћају своју власт над Београдом 1739. године и поправљају Ејнехан-бегову џамију. У поновним борбама за Београд џамија је поново оштећена и Турци су је користили за одбрану Београда. У том периоду је први пут називају Батал-џамија (тур: батал – напуштена). Када је током Првог српског устанка дошло до борбе за ослобађање Београда, Турци су са Батал џамије пружали отпор устаницима и џамија је претрпела још већа оштећења. Као и за све џамије, тако је и овде било турско гробље. За време Другог српског устанка, Срби су у џамији држали своје истурене страже према Београду и с њених рушевина контролисали дунавску стражу Београда и Видин капију. Српски устаници су је и у Првом и у Другом устанку рушили, па је ту настала Марвена (сточна) пијаца. Овде је дотеривана на продају крупна стока, дрва, сено… Цело поље је било покривено шашом да се не би газило по балегама. Турци су овај крај звали Циганска мала, јер је било циганских колиба у којима су живели.
Београдски везир, Јусуф-паша, имао је намеру да поправи Батал-џамију али кнез Милош није дозволио обнову јер је мислио да се поправком Батал-џамије тежи проширењу турске власти изван граница београдске вароши. И поред разних преговора и претњи кнез Милош Обреновић је остао при свом ставу.
„Усред хришћанског Београда стајала је до 1878. године Батал-џамија као неоспорно најлепша турска грађевина у Српском вилајету, усамљена и величанствена, као да жали за сјајним данима Полумесеца којег се још сјећала. Истичући се над околином својом масивношћу, њен квадратни централни део од мркооксидисаног пешчара прелазио је на половини висине у осмоугао који је носио горду куполу. Уз јужну фасаду се, такође, са осмостраног пиједестала, уздизало китњасто, витко минаре, са кога је надалеко одјекивао позив верницима на молитву, а Лаудон је помоћу њега одредио правац напада на оближњу тврђаву. Кад је Карађорђе освојио Београд, шерефе и врх минарета су се сручили са своје горде висине, а централни део је, пркосећи зубу времена, остао постојан, изузев насилно разваљеног главног портала. Кроз двадесет прозора са шиљатим луковима продирала је сунчана светлост у унутрашњи простор, од чијих осам китњастих ребрастих лукова, на које се ослања купола, четири, као носачи пандатифе који образују свод, имају и конструктивну функцију. Спољни закошени трапези, посредници при преласку из квадрата ка осмокутном тамбуру, били су с унутрашње стране света на којој се налази Мека, украшени грациозним висуљцима, како се то види и на мојој скици коју сам радио 1860. године.” — Феликс Каниц.
Управник Библиотеке Јанко Шафарик хтео је да се Батал-џамија претвори у Српски народни музеј. Кнез Михаило је говорио да би је ваљало оправити и у њој сместити Државну архиву. Међутим, убрзо након одласка Турака Османлија 1867. године, стара Батал џамија је 1878 године, по наређењу намесника Блазнавца, сравњена са земљом, тако што су јој поткопани стубови између прозорских отвора и цела џамија се распала и срушила..
На месту некадашње Батал џамије, подигнута је зграда Савезне скупштине.
Извор : Београдске вести/Wикипедиа Фото :Београдске вести
Први пројект за Дом народног представништва направио је 1891. године Константин А. Јовановић. На конкурсу за зграду, према измењеном програму, на простору близу Батал-џамије, одржаном 1901. године, награђен је рад Јована Илкића, који у суштини представља варијанту Јовановићевог решења.
Градња палате започета је 1907. године, а камен-темељац положио је Краљ Петар Први. Током Првог светског рата Илкић је умро у логору, у Нежидеру, а планови су изгубљени. Нове планове, према изграђеном стању, направио је Илкићев син Павле а у довршавању објекта, посебно ентеријера, помогао је Николај Краснов. Грађевина је довршена тек 1936. године. Обликована је у духу академског традиционализма, са богатом унутрашњом архитектонском и уметничком декорацијом, коју су извели тада најпознатији домаћи уметници и занатлије. Зидана је три деценије на римским гробовима. Пресељење Парламента у ову зграду неки су протумачили као још један погрешан корак српске власти, јер је за њих ово здање уклето и треба га претворити у музеј, а народу сазидати нови дом. Док се то не догоди, кажу, нема Србији напретка.
Не зидај кућу на некадашњој раскрсници или старом гробљу, правило је којег су се увек придржавали не само наши преци већ и припадници других цивилизација и култура. Такви објекти, по правилу, постајали су уклете зграде у којима су духови или којекакве више силе стално узнемиравале станаре и које су, од подизања па до рушења, пратиле несреће. Зато су се многи запитали да ли је добро што је Скупштина Србије променила седиште и уселила се у зграду бивше Савезне скупштине. Јер, зграда Савезне скупштине, однедавно седиште републичког парламента, подигнута је баш на таквом терену, па су зато, склони су многи да кажу, у њој нестале државе, да је и једна од малобројних парламената у свету која је паљена. Ту се, пре две деценије, убио Влајко Стојиљковић, министар унутрашњих послова Србије.
Знају многи да је на овом месту постојала џамија, па се претпоставља да је било и турских гробова, али се треба вратити вековима уназад. Испод зграде Савезне скупштине била је једна од три римске некрополе колико их је имао град Сингидунум. Наиме, највеће гробље из римског периода налазило се крај пута што је од Сингидунума водио ка Виминацијуму, главном граду римске провинције Горње Мезије. Ишао је од данашњег Трга републике, Косовском улицом, преко парка Ташмајдан и даље Булеваром краља Александра. Та такозвана источна некропола простирала се на потесу улице Дечанске, па Косовском и захватала је све попречне, Палмотићеву, Влајковићеву и Кондину.
У свим тим улицама приликом радова налажени су гробови са прилозима према којима је утврђено да су ту сахрањивани виђенији житељи Сингидунуму. Стручњаци су претпостављали да се и испод зграде Скупштине налазе гробови, али је то било немогуће проверити све до јесени 1993. године. Тада је приликом ископавања тла за изградњу топловода за зграду Скупштине откривен део некрополе. Регистровано је тринаест гробова који припадају времену од друге половине другог века, до средине трећег века после Христа. Остаје питање колико је виђенијих грађана Сингидунума сахрањено баш на месту где су касније ударени темељи скупштинског здања, јер се са сигурношћу може рећи да су баш ту сахрањени они који су припадали вишем сталежу.
Римљани су дошли па отишли, град је наставио да живи. Дошли су Турци и на том месту никла је џамија. Тачније била је тамо где се завршава десно крило и заузимала је простор данашњег парка преко пута Главне поште. Прво име џамије се не помиње, али је остала забележена као Батал, што значи напуштен, пуст, јер је вероватно таква била када је Београд доспео у руке Срба.
Зашто су Турци напустили, баталили, једну од својих најлепших и највреднијих грађевина у Београду за многе је остала тајна. Чињеница је да, када је Београд постао српски град, ова грађевина већ увелико била напуштена. Да ли их је на то нагнало некакво проклетство. Можда легионара који су лежали испод темеља. Или можда практичан разлог, мочварни терен који је нагризао темеље и због којег ће касније и скупштинско здање да има проблема.
Било како било, тек тај мочварни простор постао је омиљено место окупљања народа. У једном периоду ту је постојала и највећа сточна пијаца у Србији. На тој пољани је 1830. године прочитан Хатишериф о правима Срба и султанов берат којим се Милошу Обреновићу потврђује право наследног кнеза.
За многе је остала непознаница зашто је тај мочварни терен изабран за изградњу скупштине. Историчари су спремни да кажу да је то због чињенице да је то тражио народ, јер је то место било збориште одакле је српски народ кретао у ратове и буне, али где су и примирја склапана. А да од почетка није све ишло како треба говори и податак да су се општина и градитељи одмах сукобили. Општина се противила јер се избор локације није уклапао у регулациони план што је према тада важећим законима било изузетно битно.
Остало је забележено да је проблема било на почетку градње и да су се мајстори Црнотравци прописно намучили како би зидање текло како ваља. До почетка Првог светског рата зграда је подигнута тек до приземља, а онда се због ратних дејстава стало са градњом. После рата градња је настављена, а радови су за многе нејасно текли више него споро. Хроничари су негде забележили да је градњу кочио лично краљ Александар. Наиме, сујеверном суверену неко од тада актуелних пророка казао је да ће оног тренутка када зграда буде завршена краљ да погине. Колико у свему томе има истине остаће тајна, тек Александар је, као што је познато, октобра 1934. убијен у Марсеју, а две године касније, готово три деценије од почетка градње, зграда је завршена и свечано отворена. Прво заседање било је 20. октобра те године.
Онда је почело уређење око зграде. Два огромна коња у скоку, дело чувеног скулптора Томе Росандића урађено на тему народне песме „Играли се коњи врани“, постављена су 1939. године. Око зграде је постављена и ограда од кованог гвожђа. Коњи су и данас ту, али ограде нема. Једни кажу склониле су је поратне власти како би народ могао да приђе згради јер је она била њихова, а други да би се објекат боље видео. У трећу претпоставку тешко је поверовати, али је истинит завршетак. Два тада угледна политичара по сваку цену хтела су да се домогну ограде па су навијала да се она сруши. Када је склоњена, 1955, завршила је око њихових вила у којима су живели у Загребу и Охриду.
Догађања из двехиљадите су свима добро позната. Запалио ју је и опљачкао, кажу, народ, ваљда зато што је одувек била народна.
Базен у Таковској улици испред Главне поште
Идући узбрдо из Цвијићеве улице, па када дођете до раскрснице са Улицом Косовском наилазите на базен у Таковској. Пре седамдесетак година то би и било могуће, јер се управо испред Главне поште налазио базен. Замислите да у овом делу града циркулишу само – купачи. Да сте пре 70 и више година на углу Таковске улице и Булевара краља Александра покушали да пређете на страну улице где се налази Главна пошта, упали бисте у велики базен. Педесетих година прошлог века, уместо прометног коловоза, од почетка Таковске улице, па све до угла са Косовском, простирао се базен олимпијских размера.
Успомена на базен у Таковској сачувана је на једној фотографији, која је пронађена недавно. На фотографији је забележено пливачко такмичење из 1946. године. По објављивању многи су помислили да се ради о фотомонтажи и звучало је невероватно да Београђани свакодневно пролазе туда и не знају да ходају „изнад базена“.
Историчари стају „у одбрану“ фотографије, као и они ретки који се тога сећају или имају информације о настанку и нестанку базена. Базен су 1943. године направили Немци. Првобитно није био намењен купању већ као резервоар за складиштење воде и као испомоћ у гашењу евентуалних пожара. Као и данас, на том потезу су се налазиле важне установе, па је због њихове близине одабрана баш ова локација за изградњу базена. На сву срећу до већег пожара у том делу града никад није дошло, па је по завршетку рата базен у Таковској добио сасвим другачију намену – постао је пливалиште – прича историчар и бивши директор Београдске тврђеве, Милан Тлачинац. Данас се ту налази мала фонтана која се напаја водом из подземних извора. Ради и лети и зими. Ко не верује нека прође и видеће фонтану.
Историчари, али и сведоци, кажу да никоме није падало на памет да се ту самовољно купа. Ипак, по завршетку Другог светског рата, у лето 1946. године, резеровар је претворен у базен за потребе пливачког такмичења. Већ 1946. године, баш у овом базену су се такмичили најбољи пливачи Југословенске армије, међу којима је било и совјетских војника.
– У питању је само једно финално такмичење у пливању за првенство Југословенске армије, а осим наших војника, овде су се такмичили и Руси. Исте вечери одиграна је и ватерполо утакмица између репрезентације Армије и Морнарице, у којој је победила Морнарица са 5:2. То је био један од последњих догађаја везаних за овај базен, јер је убрзо након тога, исте године, затрпан како би се на његовом месту направила траса за аутомобиле – објашњава Тлачинац.
Велики број Београђана се сакупио да посматра такмичење, међутим након тог догађаја, базен је врло брзо пао у заборав. Сведоци тог времена причали су да се, из неког разлога, мало ко усуђивао тамо да уђе и да се Београђани нису навикли на „то градско купалиште“. Тако је почетком педесетих година базен у Таковској улици затрпан и касније су изграђене саобраћајне траке које данас познајемо. И даље звучи невероватно да је постојање базена на таквој локацији у Београду пало заборав. Поставља се питање преко чега све газимо свакоднево несвесни парчета историје под асфалтом?
У то време постојала су 4 базена у граду. Овај, па у Студентском парку, па у парку Војводе Бојовића, па у Карађорђевом парку. Постојао је и базен у Дому гарде у Топчидеру али је у почетку био базен затвореног типа.
Како наводи познати историчар, та траса није била ни налик данашњој, јер се састојала од само две траке, што је било сасвим довољно за саобраћај тог времена. Од некадашњег великог базена данас се не види ниједан препознатљиви траг, због чега би многи Београђани, који свакодневно прелазе преко прометне Таковске улице помислили да је цео догађај из давне 1946. измишљен. Једини сведок да је базен на овом месту заиста постојао је једна једина црно – бела фотографија коју сам вам приложио.
Жалосно је што су неки занимљиви историјски догађаји попут овог потпуно пали у заборав. Интересантно је да такав идентичан базен, који су Немци направили за исту сврху, још увек постоји у Суботици и, за разлику од београдског, данас се користи као градско купалиште – каже Тлачинац. Зато следећи пут кад будете пролазили поред Главне поште у Таковској улици, затворите очи и покушајте да замислите како би овај део града изгледао да, уместо аутомобила, у њему циркулишу само – купачи.
1930. године срушене су прве старе куће и подигнута је палата „Алканзар“, данас Главна пошта. Палата Главне поште један је од најрепрезентативнијих објеката најзначајније државне институције за поштански промет и услуге. Подигнута је у периоду од 1935. до 1938. године као палата Поштанске штедионице, Главне поште и Главног телеграфа. Од завршетка радова до данас део палате, пројектован за рад Главне поште, није мењао своју основну намену. С друге стране, део палате из Булевара краља Александра у којем је била смештена Поштанска штедионица, послужио је за смештање Народне банке све до њеног пресељења у нови објекат на Тргу Славија. Потом су се у овом делу објекта налазила поједина министарства Републике Србије, а сада га користи га Уставни суд Србије. Главна пошта, чији историјат службе датира још од четрдесетих година деветнаестог века, била је највиша поштанска институција не само у Београду и Србији, већ у читавој Краљевини СХС, потом Краљевини Југославији. С друге стране, Поштанска штедионица започела је рад 1. октобра 1923. године у палати „Москва“ на Теразијама. Иако млада као институција, Поштанска штедионица је након само неколико година рада постала једна од „најпопулуранијих новчаних установа“ у читавој држави, па су просторије палате Москва постале претесне за њен рад. Власти су решење неадекватног смештаја обе установе виделе у изградњи јединственог објекта Главне поште и Поштанске штедионице. И поред свих активности везаних за подизање зграда намењених поштанском саобраћају на изградњу објекта Главне поште требало је чекати све до почетка четврте деценије двадесетог века.
Опште југословенски конкурс за израду пројекта Палате поштанске штедионице и Главне поште и телеграфа у Београду расписан је 1930. године. Од укупно петнаест пристиглих радова, чији су аутори били архитекте из свих крајева земље, као и они који су били на школовању или раду у иностранству, одабрана су и награђена три рада и четири откупа. Прва награда додељена је заједничком пројекту загребачких архитеката Јосипа Пичмана и Андрије Барањија, осмишљеном према начелима модерне архитектуре, док је друга награда припала такође модерном пројекту словеначког архитекте Аца Ловренчића. Међутим, убрзо се одустало од реализације првонаграђеног пројекта. Наиме, почетак тридесетих година прошлог века обележила је економска криза у европским оквирима, док је други разлог лежао у незадовољству највиших државних власти одабраним пројектом архитекте Пичмана, који према њиховом мишљењу није задовољавао захтеве за репрезентативном и монументалном архитектуром јавних објеката. Сведеност и једноставност фасадног платна Пичмановог пројекта није се уклапала у владајући градитељски концепт, који је продразумевао да архитектура јавних објеката, својим раскошним, академски обликованим фасадама, изражава снагу, просперитет и државност младе југословенске краљевине. Непосредно по завршетку конкурса, донета је одлука да се у Министарству грађевина изврши измена првонаграђеног пројекта. Разрада скица поверена је архитекти Димитрију М. Леку, а унутар министарства организован је ужи интерни конкурс за израду нових планова фасада објекта, на којем је као најбољи оцењен предлог архитекте Василија Андросова. И поред усвајања новог пројекта архитекте Андросова на почетак изградње објекта морало се чекати још непуних пет година. Радови на реализацији овог, за тадашњу београдску средину, веома важног објекта трајали су пуне три године и завршени су када је палата освештана.
Архитектура палате осликава сложеност друштвених, политичких, стилских и естетских околности, које су владале целокупним уметничким стваралаштвом међуратног периода. Заснована је на комбинацији модернистички и функционално замишљене основе и репрезенативно обликованих фасада у академском стилу. Нови Андросовљев пројекат се у великој мери ослонио на првобитно конкурсно решење, што се највише огледа у решењу основе и диспозиције простора. Односи маса, положај објекта у односу на улицу, контура асиметрично решене основе, као и место и број улаза до појединости су задржани из првобитног пројекта. Све фасаде слободно стојеће палате прекомпоноване су према принципима монументалне академске архитектуре, карактеристичне за градитељство Београда четврте деценије 20. века, док је уместо једноставних фасада изведених у комбинацији стакла и бетона, аутор предвидео облагање гранитним блоковима и вештачким каменом. Истакнути средишњи ризалит главне фасаде, осим што дели фасадно платно на два неједнака, асиметрична дела, одражава и унутрашњу функционалну подељеност објекта. Ризалит је третиран као прочеље зграде, наглашено главним порталом у зони приземља, издуженим дорским стубовима у зони од другог до петог спрата и карактеристичном кулом са сатом у највишој зони. Прилагођавање модерног концепта основе грађевине репрезентативном академском изразу њене спољашњости одражава опште прихваћен став ондашњих власти да се монументалним карактером јавних здања, обликованих у стилу високог академизма, визуелно изрази снага и просперитет нове југословенске државе и Београда као њене престонице. Својим маркантним положајем на раскрсници двеју важних градских саобраћајница, представља један од значајних визуелних репера централне градске зоне. Истовремено, монументалност целине и репрезентативност спољашње обраде сврставају је међу значајне примере академске архитектуре Београда.
У време градње, било је и приговора јер “огромна и скупа кућерина” заклања Цркву светог Марка мада је цена од 44 милиона динара оцењена као ниска.
Амбасада Чешке Републике, Улица Краља Александра број 22
Пројекат зграде амбасаде урађен је у Прагу према затраженој оригиналној спецификацији Министарства иностраних послова Чехословачке. Намена објекта је морала да задовољи различите критеријуме административно-стамбеног карактера, односно просторија за смештај канцеларија и становање запослених особа у амбасади.
Пројекат је наручило Министарство спољних послова Чехословачке Републике за потребе изградње посланства у престоници Краљевине СХС. 1922. године је зграда усељена и почела је са радом. У великој трпезарији је 17. априла 1941. године Краљевина Југославија потписала капитулацију.
Аутор здања Чехословачког посланства је чешки архитекта Алојз Мезера.
Порекло чешко српских веза потиче још од средине 19. века, досељавањем Чеха у Кнежевину Србију. После Првог светског рата, пансловенство је коначно остварило своје циљеве када су формиране независне словенске државе. Положај који Амбасада заузима у урбаном епицентру града, сведочи о снажној дипломатској и економској вези Шехословачке и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца између два светска рата.
Зграда је конципирана у духу академизма, али је сведеном монументалном архитектуром обележила надолазећу модерну архитектуру у нашу средину.
Амбасада садржи раскошан и репрезентативан ентеријер, уметничка дела и вредне предмете.
Фотографије сам преузео из Википедије.
Клизање у кратким сукњицама, 1942. године испред Цркве Светог Марка
На месту садашње окретнице трамваја број 6 била је пре и за време Другог светског рата мочвара која је зими мрзла и видимо клизање младих девојака за време рата. Изглед и одећа не заостају ни мало за данашњим изгледом. Једино се фризура променила. То је било много пре изградње клизалишта на Ташмајдану.
Бивша пословница ЈАТ, Улица краља Александра број 17
Лево од окретнице трамваја, према Скупштини, налазила се Пословница Југословенског АвиоТранспорт-а.
Одавде су сваког дана полазили аутобуси до аеродрома и превозили путнике који су одлазили или долазили у наш град. Ево још једне анегдоте о Моми Капору који ми је испричао.
Једном приликом ме је питао: „Да ли знаш како ћеш у белом свету, на аеродрому познати човека из Југе?“ Не знајући одговор рече ми „ Може наш човек да има најскупљи несесер, путну торбицу, самсонајт кожни кофер, али у руци мора да има најлон кесу из фришопа, да покаже да је купио виски, стране цигарете и парфем.“
Ако ми не верујете када буде путовања после Ковида 19, проверите по „белосветским“ аеродромима.
Црква Светог Марка на Ташмајдану
Сем Саборне цркве, Књаз Милош подиже и Цркву Светог Марка, којим је обележио историјско место на коме је прочитан султанов хатишериф, 1839. године, којом је призната самосталност Србије. Ту стару цркву која је уништена за време Другог светскиг рата, заменила је велика црква, која је саграђена пред рат покрај старе цркве.
Црква је грађена од 1931. до 1940. године у непосредној близини старе цркве из 1835. године, према плановима архитеката Петра и Бранка Крстића. Обликована је у духу архитектуре српско-византијског стила. По општем градитељском решењу, архитектонским формама и полихромији фасада, овај храм је пројектован према великом узору, цркви манастира Грачаница. Опремање и украшавање храма још није завршено. То је била највећа православна црква у предратној Југославији до тада.
Црква Светог апостола и јеванђелисте Марка у Београду налази се на платоу уз северозападни крај парка Ташмајдан, стари каменолом. Данашња црква је у непосредној близини претходне мале гробљанске капеле Светог Марка из доба кнеза Милоша Обреновића изграђене на темељима још старије палилулске цркве, испред које је био прочитан хатишериф турског султана о независности и кнежевском устројству Србије. Црква је сматрана за гробницу породице Обреновић. Ктитор те цркве био је ортак у трговини кнеза Милоша – Лазар Панча трговац, родом из Катранице у Македонији. Лазар је оставио кнезу своје имање са аманетом да ту на Палилули подигне цркву за његову душу. Кнез је тако и поступио и подигао цркву и поставио на цркву са северне стране “записну плочу” о ктиторству Панчином. Код цркве је о храмовној слави одржаван вашар.
Првобитна Црква Светог Марка, служила је као капела ташмајданском гробљу, у њој су били сахрањени последњи Обреновићи, краљица Драга и краљ Александар), срушена је приликом шестоаприлског бомбардовања у Другом светском рату.
Зидање цркве Светог Марка је започето за време владавине Александра I Карађорђевића, а грађење је трајало дуго и са одлагањима. Крст на централном кубету, висок пет метара и тежак 2.200 кг освећен је 1936. Уређење ентеријера је прекинуто почетком Другог светског рата.
Црква је обликована у српско-византијском стилу, традицији у којој су подизане све цркве новијег доба у Србији, а који су очували особине српске црквене средњовековне архитектуре. Црква Светог Марка је основе развијеног двоструко уписаног крста, видљивог у сводовима, има припрату са галеријом и високим звоником, петострану олтарску апсиду и пет купола. Ово је био „први црквени објекат по узору на византијску архитектуру изведен у армиранобетонској конструкцији“, са централним грејањем и електричним звонима, прави спој српско-византијског наслеђа и савремених техничких достигнућа.
Фасаде су оживљене облогом од две врсте камена: светлог беловодског пешчара из Беле воде, околина Крушевца и црвеног грзанског камена, околина Грзе, Параћин. Димензије храма су 65 х 42 м, висина је 60 м, док је пречник главне куполе 10 м.
Непосредно пред Други светски рат на том простору су се нашле у непосредној близини три цркве, нова, садашња Црква Светог Марка, руска црква тј. Храм Свете Тројице, изграђена 1924. лево и првобитна Црква Светог Марка, десно на фотографији.
Наиме, скоро на истом месту, нешто јужније од садашњег здања налазио се до почетка Другог светског рата првобитни храм Светог Марка који је изграђен у доба београдског митрополита Петра Јовановића и кнеза Милоша Обреновића. За Београд у коме је још увек турска војна посада, када је рецимо данашња београдска Саборна црква била од дрвета, ова камена Црква је била велики духовни догађај.
Храм се налазио на гробљу што је уобичајена појава, а о гробљу се старала Управа храма. На Ташмајдану је био рудник камена (и шалитре) који је коришћен и у доба Турака и од којег је грађено много тога и у данашњем Београду. Пре самог подизања храма Светог Марка, по сведочењу савременика, на том месту је био постављен Крст и сеница-шатор где је обављена Света Литургија или литије на Палилули.
Сретен Поповић, Београђанин, забележио је седамдесетих година 19. века „да су ту биле неке рушевине, и за њих би се говорило и причало, да је ту била стара црква, која је на сву прилику посвећена била Светом Марку”. Исти писац помиње брежуљак – могилу, на којем је 1830. године прочитан хатишериф. Стара Маркова црква била је правоугаона грађевина чија је спољна површина била 11,5 са 21 метар, а унутрашњи корисни простор 7,75 са 17,46 метара.
Истовремено је кнез Милош Обреновић саградио у Топчидеру дворску цркву Светих Апостола Петра и Павла, која је довршена 1834. године. Радовима на оба храма руководио је Хаџи-Никола Живковић из Водена, први велики градитељ у обновљеној Србији и његови мајстори Јања и Никола.
О њему сам писао у линку Књегиње Љубице.
Од самог почетка постојања храма, још 1838. године у њему је сахрањен кнежевић Милан Обреновић, најстарији син кнеза Милоша Обреновића, и то „десно од западних врата њених, и прах покојног владике шабачког Гаврила (Поповића) који лежи лево од западних врата у самој цркви”. После крвавог династичког мајског преврата у овом храму је сахрањен краљевски брачни пар Краљ Александар Обреновић и Краљица Драга Обреновић.
У току Првог светског рата аустријански поробљивачи су обновили храм 1917. године. Првобитни храм је постојао до почетка Другог светског рата. Услед немачког бомбардовања на Цвети 13. априла 1941. године храм је запаљен и толико оштећен да су његови остаци потпуно уклоњени током 1942. године.
Архитекте браћа Крстићи постигли су инспирацију Грачаницом, али грандиозним димензијама и пропорцијама, у складу са идејом о намени ове цркве као нове престоне цркве главног града Краљевине Југославије, која би могла да прими велики број људи приликом приређивања свечаности поводом државних празника. Црква Светог Марка је, после храма Светог Саве, најмонументалнија и последња успела грађевина позног периода националног стила у српској архитектури. У унутрашњости, испред олтара са јужне стране постављени су тронови за патријарха и краља. Мозаик са представом патрона цркве Светог апостола Марка над главним улазом извео је сликар Вељко Станојевић 1962. а мермерни иконостас је пројекат архитекте Зорана Петровића из 1991/92. године, на који су четири године касније постављене мозаичке иконе, дело сликара Ђуре Радуловића.
У овом Храму венчали су се 31. августа 2002. наша ћерка Катарина и зет Бојан.
На северној страни је гробница од белог мермера у којој су сахрањени земни остаци патријарха Германа Ђорића. Последњи краљ из династије Обреновића краљ Александар Обреновић и његова жена Драга Машин су сахрањени у крипти цркве, у којој се осим њих налази још неколико владика и чланова династије Обреновић, епископи нишки Виктор, шабачки Гаврило, тимочки Мојсије и митрополит Теодосије, као и први ктитор мале цркве, трговац Лазар Нанча. Његовим новцем из имовине коју је завештао књазу Милошу подигнута је ова црква, и на плочи је захвалност оснивачу. Осим краљевског пара, у крипти су гробнице и кнеза Милана М. Обреновића који је само владао 25 дана и Анке Јована Обреновића. У њену гробницу су покопана тела Краља Александра и краљице Драге Машин, и кнежевића Сергија М. Обреновића, сина краља Милана и краљице Наталије.
Саркофаг са моштима цара Душана
У јужном делу наоса налази се саркофаг са моштима цара Душана, које су заслугом теолога и историчара Радослава Грујића пренесене из царске задужбине манастира св. Арханђела код Призрена прво у Патријаршију, а потом у цркву Светог Марка. Наш једини цар и највећи војсковођа, који није постао светац иронијом судбине, а и нашим српским схватањем да јаки, храбри, умни и силни не могу бити свеци, умро је у градићу Деволу испод Охрида, када се спремао за велики поход на Цариград. Највероватније је да су га отровали Византијци што је и доказано анализом пред полагање моштију у гробницу.
