Цариградски друм, од Парка Ташмајдан до Вуковог споменика
Од данашње окретнице трамваја па до Правног факултета била је „бувља пијаца“. Од Правног факултета почињало је Тркалиште све до Вуковог споменика. Булевар је био поплочан великим четвртастим каменим плочама којима је касније поплочана Каленићева пијаца.
Задужбина и кућа у којој је живео песник Васко Попа, Угао Ресавске и Булевара Александра број 26
У броју 2 часописа Задужбинар који издаје Универзитет у Београду нађох о нашим дивним људима, задужбинарима који подарише мног овом граду, народу и будућим покољењима.
Пре него што кренем на описивање, сетих се чувеног Орвела и његове „1984“ коју је написао давне 1948. где је описао Великог брата. Ту он каже „ко контролише прошлост, контролише и будућност, ко контролише садашњост контролише и прошлост“
Ово ме наведе да потражим и овај часопис и вама пренесем велико број Задужбина које ћете наћи у мојим линковима.
Адвокат Драгољуб Маринковић је решио да подигне палату у центру града коју ће издавати под кирију. Купио је овај плац да би могао кроз „прозор ампир диванхане“ да гледа на Скупштину. Хтео је да оствари свој сан. Зграда није у пропорцији до које се у то време држало. Дужа је страна у Булевару. Посао је поверио пројектанту Светозару Јовановићу и извођачу Сретену Стојановићу. Сазидали су елегантно лучно здање од 1.126 квадрата са 7 локала и 15 станова. Први спрат је био ноблес спрат. Украшен је каријатидама, фризом по бордури спрата, дискретним лођама које асоцирају на диванхане. Али, ђаво дође по своје и 5 година је уживао јер дође рат. По ослобођењу је схватио да ће му бити све национализовано, сачинио је тестамент којим је оставио плац површине 350,90м², са четвороспратном зградом и мансардом, да се после његове смрти оснује задужбина, као неизбрисива успомена на његову мајку Јелисавету. Све је то завештао Медицинском факултету. Иако је зграду наменио медицинској струци у њој су живели писци: Мира Алечковић у чији се стан уселио Васко Попа, Славко Вукосављевић, Слободан Марковић Маркони, Иван Ивањи и глумац Предграг Ејдус.
За живота је стекао велику имовину – непокретности по Београду, имања у Банату и Бачкој и искључиво право истраживања руда и копова по целој земљи.
Решењем Министарства културе Републике Србије, обновљен је рад Задужбине, ради унапређивања здравства на Универзитету у Београду: побољшање рада Завода за здравствену заштиту студената, партиципација у трошковима лечења и опоравка студената, здравствено посвећивање студената и запослених на Универзитету, учешће у финансирању пројеката чији је предмет истраживање здравља младих, посебно студентске популације, унапређивање здравства запослених на Универзитету и други облици помоћи које утврди Одбор задужбине.
Приход се остварује издавањем стамбеног и пословног простора у овој згради, који чини 15 станова, од којих су четири незаконито откупљена, и седам локала, бруто површине 1.126 метара квадратних. Средствима Задужбине окречено је степениште, уређено двориште, замењени олуци, санирана електроинсталација и изведено уземљење зграде. Одбор Задужбине доноси одлуке о расписивању конкурса, у складу са циљевима Задужбине. За 75 стипендија и 35 помоћи болесним студентима, школске 2011/2012. године је дато 8.800.000 динара.
У једноипо собан стан Мире Алечковић, изнад ноблес стана, по њеном исељењу услељава се Васко Попа.
Један је од највећих песника српске књижевности у другој половини 20. века. Рођен је у Гребенцу код Беле Цркве. Био је члан Српске академије наука и уметности и по етничком пореклу је био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу, па је уписао Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије.
Дуго му је требало да почне да се забавља са ћерком адвоката Сингера. Био је ожењен Јованком Сингер Попа, званом Хаша, професорком Архитектонског факултета у Београду, родом из Вршца. Обоје су били из угледних и богатих вршачких породица, али су били блиски Комунистичкој партији. Ова песма, посвећена је управо Хаши, љубави још од гимназијских дана. То је била прва његова објављена песма, у Књижевним новинама, 1949. године. Васко Попа 1953. године објављује своју прву збирку “Кора”, која је имала велики одјек и утицај на младе песнике. Две године касније објављује”Врати ми моје крпице” и дефинитивно постаје најчитанији песник. Када сам био у гимназији професорка, а не она чијој сам ћерки дао карту и слику за концерт Ђорђа Марјановића, нас је терала да учимо многе љубавне песме напамет. Једна од тих песама је и била ова Васка Попе, којом старије подсећам а млађе да науче како се љубав исказивала у наше време.
ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ
Очију твојих да није/ Не би било неба/ У малом нашем стану
Смеха твога да нема/ – Зидови не би никад/ Из очију нестајали
Славуја твојих да није/ Врбе не би никад/ Нежне преко прага прешле
Руку твојих да није/ Сунце не би никад/ У сну нашем преноћило….
Парк Ташмајдан
Између улица Таковске, Илије Гарашанина, Београдске и Булевара краља Александра некада је био велики каменолом. Због тога је и добио име Ташмајдан (на турском таш – камен, мајдан – место где се вади камен). По једном старом сведочењу “може се слободно рећи да су у Београду сва стара здања… озидана овим овде вађеним каменом”. У катакомбама насталим после вађења камених блокова, дуго су била складишта муниције и војни магацини, а служиле су и као склоништа и превијалишта за рањене војнике. За време опсаде Београда, у јесен 1806. године, Карађорђе се овде улогорио и подигао шатор. После Другог српског устанка кнез Милош Обреновић, подижући српску варош у Савамали, наредио је око 1826. да се старо српско гробље са Варош-капије пресели на Ташмајдан.
На ташмајданском платоу сазидана је 1835. стара опсерваторија, СРЦ “Ташмајдан”, а касније хотели “Таш” и “Метропол Палас”, кафана”Мадера”, Радио-телевизија Србије, дечији забавни парк.
На Ташмајдану налази се и Сеизмолошки завод. Године 1909. године је последњи фењер београдски био на углу Краља Александра и Краља Фердинанда, данас Милоша Великог улица. Ту је престајала калдрма, па се кроз гробље стизало до Сеизмолошког завода, где је био крај Београда.
Данашњи Ташмајдански парк засађен је и уређен првих година после рата. Изнад Ташмајдана, где су Правни факултет, хотел Метропол, Државни архив, Универзитетска библиотека и Технички факултет све до Рузвелтове била су пре 100 година запуштена поља, тркалиште, игралиште БСК-а.
Иако се по званичном веровању мисли да су мошти првог српског просветитеља, Светог Саве, спаљене на Врачару, постоје докази који говоре супротно. По њима локација на којој се овај догађај одиграо заправо је Ташмајдан, на месту који се тада звао Чупина умка, садашња локација ресторана Последња шанса.
На Ташмајдану су спаљене мошти Светог Саве чије је тело из манастира Милешеве у Београд донео Ахмедбег Оћуз а кости спалио велики везир Синан-паша 27. априла 1594. Мошти Светог Саве спаљене су у близини места где је кнез Милош 1835. године подигао Цркву светог Марка која је спаљена 1914. за време Првог светског рата. Кнез Милош подигао је стару цркву светог Марка како би обележио место на коме је прочитан хатишериф о признавању политичке самоуправе Србије и берат којим је кнез Милош признат за кнеза с наследним правом. После коначног одласка Турака из Београда и предаје кључева Града кнезу Михаилу, Београђани су годинама на том делу Ташмајдана организовали тродневно славље.
века. Поповић је тада скупио много података који говоре у прилог претпоставци да се спаљивање мошти није догодило на Врачару. Између осталог, Поповић је дошао до предања извесног Слепог Лазе који му је испричао тачну локацију на којој су спаљене мошти Светог Саве. По предању, треба кренути од олтара храма Светог Марка који је подигао кнез Милош, на исток, седамнаест корака и ту се долази до једног узвишења, брежуљка. Тај брежуљак зове се Чупина умка и ту су спаљене мости Светог Саве. Поред тога, полази се од питања шта је заправо био Врачар у 16. веку? На Ташмајдану су се раније налазиле циганске черге где су старе гатаре врачале радозналцима. Сматра се да су многи користили назив Врачар за ту локацију. За крај, као доказ се помиње да је поред Ташмајдана пролазио најважнији и најпрометнији пут тог времена, Цариградски друм, који би највероватније Синан паша изабрао за трасу којом ће се кретати са моштима како би га велики број Срба видео. У прилог овој теорији је и податак да је простор данашњег Ташмајдана био познат као мали Врачар у 16. веку.
Ресторан Мадера, Булевар краља Александра број 43
Кафана “Гргеч” на углу Булевара и Београдске улице, срушена, урбанистичким планом, 1943. године.
Правни факултет, Булевар Краља Александра број 67
Правни факултет је утемељен 1808. године и један је од највећих правних факултета у региону, са дугом традицијом водеће институције правничког образовања у земљи.
Многи некадашњи студенти Правног факултета су постали признати стручњаци и научници у свим областима права, професори других правних факултета, као и носиоци високих државних функција.
Нова зграда у улици Краља Александра, на Тркалишту, грађена је од 1937. када је било освећење темеља, у присуству шефа владе Стојадиновића, до јесени 1940, када је и усељена. Пре Другог светског рата на факултету је било око 4.000 студената и мноштво професора од којих је већина била школована у иностранству. У то време су предавали Тома Живановић, Слободан Јовановић, Ђорђе Тасић, Михаило Илић и други. У време рата факултет није радио, а у згради се налазила немачка команда. Више професора је отерано на робију у Бањички логор, а два, Михаило Илић и Ђорђе Тасић су стрељани 1944. године.
После рата, у новој политичкој клими, рад факултета се осетно мења. У наставни програм бива унесено мноштво предмета који су били по вољи тадашњој власти. И даље, међутим, на њему раде врхунски стручњаци. Посебно истакнути међу њима су: Михаило Константиновић (познат по Закону о облигационим односима), Милан Бартош, Борислав Благојевић, Михаило Ђурић, Радомир Лукић, Мехмед Беговић, Јован Ловчевић, Драгомир Стојчевић и Алберт Вајс.
Године 1971. са факултета је протеран један број наставника који су, дискутујући о уставним амандманима критиковали разбијање Југославије и посебно тежак положај који се тиме намеће српском народу. Међу њима је најистакнутији професор Михаило Ђурић који је осуђен на две године затвора. Међу протеранима су били и професор Андрија Гамс, доцент Александар Стојановић и асистенти Војислав Коштуница и Коста Чавошки.
Један од најзначајнији професора факултета и касније знаменити политичар био је и Слободан Јовановић.
Симо Ц. Ћирковић: „Надимци старих Београђана 1830-1940“ о њему пише а ја слободно интерпретирам. Био је величина коју нико није смео да омаловажи неком карикатуром. Звали су га Мандарин. Према сведочењу дипломате Александра Ђорђевића, „Слободан Јовановић је припадао соју лукавих људи, који су уз то и песимисти и који располажу супериорном интелигенцијом“ и такви људи су за нас обичан свет врло компликовани. Никада се није женио. Отац му либерал Владимир Јовановић, даје у Србији први пут име Слободан. Очеве политичке идеје се и данас изучавају на америчким универзитетима, јер је био „пророк који је слутио нове политичке оквире у „утроби мајке Европе“ у којој је политичку палицу готово 60 година држао Фрања Јосиф“ пират на бечком престолу. Слободан је „имао пискав глас, што је сметало његовим студентима….У разговорима је био духовит и жив, и двор је ценио његове савете. Кажу да је био мајстор за правничке стилизације, од којих је најчувенија она из априлског слома 1941.: нека капитулира војска, а не држава.“
Осим ако нисте студент овог факултета или сте генерација која је партијала у клубу Бонафидес шанса да сте ушли у зграду Правног факултета је, признаћете, мала.
Ову зграду прочишћених модернирнистичких фасада које се протежу на углу некада Београдске, а данас Михаила Ђурића и Булевара краља Александра пројектовао је архитекта Петар Бајаловић. Био је архитекта ГАНП-а, Групе архитеката модерног правца. Наменски је пројектована за потребе факултета те је тако њен унутрашњи простор потпуно подређен овом плану. Дугим ходницима нижу се учионице и управне канцеларије, а слушаонице и амфитеатри задржали су првобитне дрвене клупице за седење и носе посвету најзначајнијих професора ове институције – Јована Стерије Поповића, Слободана Јовановића, Живојина Перића, Томе Живановића и Радомира Лукића.
Данас свакако непрепознатљив угао у односу на овакав изглед из тридесетих, кафана “Мали Балкан” на углу Булевара и Београдске улице. Данас се на овом месту налази банка.
Ресторан “Нова краљевина”, угао Булевара и Проте Матеје, тридесетих:
Хотел „Метропол“, Булевар Краља Александра број 69
До1949. године је овде била пољана и тркалиште. На овом плацу је Економско-комерцијална висока школа 1940. године планирала да између Правног факултета и Универзитетске библиотеке подигне своју зграду, палату са три спрата. Када су Метрополу ударени темељи, зграда је испрва била намењена Дому Централног комитета Народне омладине Југославије. Али, здање од преко 50.000 квадратних метара показало се као мегаломански пројект за организацију чији је значај опадао како су расли наговештаји демкратизације државе. Била је намена за „Дом омладине“, али када се стигло под кров схватило се да превелика за шта је намењена, па се стало. Било је и размишљања да се направи клуб и смештај народних посланика, али им се није свидело зато што нема балкона, анекса зграде и никаквог украса, па је подсећала револуционаре на казамате где су робијали пре рата.
Било је то доба после 1948. године, политичког раскида социјалистичке Југославије са Совјетским Савезом. Зато је одлучено да је локација у једном од најпрометнијих делова Београда идеална за луксузни хотел који би био понос Југославије. Тешку дужност да зграду, предвиђену за високу партијску администрацију, претвори у репрезентативни хотел, добио је водећи београдски архитекта Драгиша Брашован.
Како је Београд у то време оскудевао у хотелским објектима, одлучено да се зграда адаптира у хотел. Подигнут је у периоду од 1954. до 1957. године, када је и отворен 22. августа. Преносим чланак „Штампа из Љубиног киоска“: Далеке 1953., новинари су приметили јавашлук на градилишту, зграде иза Правног факултета, која је требало да постане зграда „Дома омладине“. Градња се одужила, стакла на прозорима су полупана, а инвентар се крао. Четири године касније, „зграда иза Правног факултета“, постаће најлуксузнији београдски хотел „Метропол“. Омладина је била стрпљива и добила је свој дом у Дечанској улици, десетак година касније.
Хотел има 206 соба, скоро три пута мање од хотела „Југославија“
Репутацији хотела су допринели гости из разноликог света знаменитих личности, од врхунских уметника и филмских звезда, до државника и револуционара.
Метропол је данас један од три хотела у Београду са пет звездица, али се од осталих разликује својом богатом традицијом и историјом. Метропол Палас припада ланцу Старвуд, а бренду Luxury Collection. Из кухиње су се снабдевали авиони компаније ПанАмерикен и Свисер.
У београдском Метрополу одседали су Луј Армстронг, Елизабет Тејлор, цар Тиопије Хајле Селасије, Краљ Марока Хасан, краљ Грчке, Че Гевара и многи други.
У њему је ухваћен и чувени терориста, светски пустолов Санчез. Ту је могао да упозна глумца који ће га играти у неком будућем филму. То је Шакал по коме су снимани и филмови. У апартманима Метропола славни глумци Софија Лорен, Ђина Лолобриђида и Роберт де Ниро учили су текстове за сутрашње снимање, а непоновљиви Алфред Хичкок прекршио је дијету прослављајући успех свог филма.
Метропол је био хотел који је смештао све најчувеније госте и обезбеђивао светски ниво услуге чувеним филмским звездама и редитељима попут Ђине Лолобриђиде, Кирк Дагласа, Романа Поланског и многих других. Данас се та сарадња наставља. Мноштво Београђана је сатима 1959. узалуд чекало Луја Армстронга испред улаза у хотел, питајући се зашто славни музичар стално седи у хотелској соби. За то време, велики Сачмо је улазио и излазио у хотел кроз гаражу. Кирк Даглас је неком приликом менаџеру Метропола похвалио особље: „Јутрос сам се у фоајеу испричао са једним службеником хотела. Невероватно колико је знао о светском и српском позоришту.” Славни глумац није знао да је, заправо, разговарао са Јованом Ћириловим, чувеним српским театрологом. Сличну анегдоту сам испричао када је у посети Нуклеарном центру „Винча“ био египатски цар Хаиле Селасије, који је дао поклон нашем чувеном физичару, академику Павлу Савићу, мислећи да је да је келнер.
Метропол је у време социјализма постао много више од хотела. Био је источни прозор у западни свет, где су одседали славни гости о којима су Београђани до тада могли само да читају у новинама. Најзначајније светске личности шездесетих и седамдесетих година, попут глумаца Ентони Квина и Брижит Бардо, редитеља Виторија де Сике и небројених државника попут Нехруа из Индије, Насера из Египта, Николаја Чаушескуа из Румуније, Леонида Брежњева из Совјетског Савеза, били су редовни и виђени гости хотела. У време одржавања Конференције шефова држава и влада несврстаних земаља 1961. на пријему у Метрополу присуствовало је 30 шефова држава и влада и три хиљаде званица. Ту су крунисане главе и некрунисани председници са далеких континената водили неформалне разговоре на маргинама Покрета несврстаних. У књизи гостију исписана је невероватна прича уживања уз имена светских милијардера, председника, музичара, глумаца, дипломата…
Са Битефом, Белефом, Фестом и фестивалом Радост Европе широко су се отворила врата несврстаног Београда најбољима из света позоришта, филма, музике и ликовне уметности „Музика моје младости”, чувене игранке у Метрополу, су биле пример места са префињеном, али опуштеном атмосфером, својственом овом делу Европе.
Данас се историја хотела наставља на највишем степену, одржавањем бројних манифестација. Комплетно је реновиран и отворен је у јуну 2012. као хотел са 5 звездица. Тако је званично постао члан хотелског ланца Старвуд, под луксузном категоријом. Реновирани хотел је битно унапредио хотелску инфраструктуру Београда, нудећи јединствене услуге које ће омогућити Београду да привуче важне интернационалне догађаје. Комплетна улагања у реновирање, укључујући откупну цену је била приближно 120 милиона евра.
Метропол са поносом подржава развој културне сцене у Београду. Од настанка међународног филмског фестивала Фест до данас. Метропол је скраћени облик старогрчке речи метрополис, која се састоји од речи метер- мајка и полис, град. У Хелади су се метрополама назвали градови-матице који су имали колоније, а данас ова реч значи „град који је центар јавног живота или неке делатности”.
Ниједан свечанији пријем у Белом и Старом двору није могао да прође без хране из Метропола, док се мишљење шефа Метрополове кухиње Мартина Ћозе узимало у обзир приликом састављања државничких менија за све оброке од Бриона и Бледа до Београда.
Током посете краљице Елизабете Београду 1972. целокупан свечани ручак и сви послужитељи били су из Метропола јер су само они испуњавали стандард врхунске услуге за високу гошћу.
Титови бројни новогодишњи дочеци у Метрополу постављали су стандард прослава у Београду. Хотел је нудио и другу разоноду, од најлуксузнијег казина у граду током ‘60-их, до најбољег стриптиз клуба током ‘70-их и бројних познатих дискотека и клубова у наредним деценијама. Моји другари Вића и Среја су били крупијеи у бару и омогућивали су нам бесплатан улаз а ми смо им обезбеђивали улаз у Мажестик.
У овом хотелу далеке 2002. био је свадбени ручак и грађанско венчање наше ћерке Катарина и зета Бојана.
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, улица Булевар краља Александра број 71
Универзитетска библиотека Светозар Марковић је научна библиотека Универзитета у Београду. Библиотека је у овој згради свечано отворена на дан Светих Ћирила и Методија, 24. маја 1926. године која се и данас слави као Дан библиотеке .
Претече данашње Универзитетске библиотеке биле су библиотека Лицеја основана 1844. године а први библиотекар је био др Јанко Шафарик, филолог и професор историје. Академска библиотека је основана 1863. године приликом претварања Лицеја у Велику школу али 1905. по новом закону о Универзитету бива расформирана и претворена у библиотеку Српског семинара.
Као Универзитетска библиотека је поново основана 1921. године и смештена на Филозофски факултет. Међутим, захваљујући поклону Карнегијеве задужбине, грађевинског земљишта београдске општине и државног кредита библиотека добија нову велелепну зграду.
На иницијативу нашег посланика у Вашингтону, Славка Грујића и научника Михајла Пупина, Карнегијева задужбина из САД је прихватила је да одобри 100.000 долара као поклон српској влади за градњу и опремање једне библиотеке у Београду. Слободан Јовановић, тадашњи ректор Универзитета, успео је личним залагањем да та материјална средства увећа државним кредитима, како би се изградила једна већа библиотека, која би задовољила потребе Универзитета. Град Београд је поклонио земљиште, а пројекат су урадили професори универзитета, архитекти Драгутин Ђорђевић и Никола Несторовић. Тако је подигнута прва и тада једина зграда у Србији, наменски саграђена за библиотеку. Зидање је трајало четири године.
Ентеријер библиотеке изведен је, по узору на берлинску библиотеку. Намештај је израдила фабрике намештаја Јозефа Трира и Лудвига Алтера из Дармштата. У целокупном унутрашњем уређењу издвајају се велика студентска читаоница израђена у стилу енглеске ренесансе са зидовима обложеним храстовим дрветом и професорска читаоница изведена у стилу италијанске ренесансе од ораховог дрвета. У вестибилу, у ниши на мермерном постољу, постављена је биста Ендрјуа Карнеџија коју је библиотека добила од управе његове задужбине. Београд је у знак захвалности, улицу у непосредној близини библиотеке назвао по овом великом добротвору.
Шкотски емигрант Ендрју Карнегџи је „девет кора америчког хлеба изглоцкао радећи као фабрички радник, па курир, затим мали улагач, па све већи и већи. Основао је 1870. фабрику челика, која ће 20 година касније постати највећа и најпрофитабилнија компанија на свету. Карнеџи је своје индустријско чедо продао Џ. П. Моргану који га је преименовао у У.С Стил“. Карнеџи је своје огромно богатство улагао у непрофитне организације, а нарочито у библиотеке широм света. „Сурово зарађени новац желео је да утроши на добробит људи“, да људи у библиотекама читају.
Универзитетска библиотека била је прва и једина зграда у Србији наменски грађена за те потребе. За време Другог светског рата, под немачком окупацијом, библиотека није радила са публиком, а део зграде заузела је немачка војска. Залагањем особља библиотеке, њени фондови су ипак сачувани. По оснивању Библиотеке, фонд је садржао 57.254 публикација које се састоје од монографских и серијских, а данас има око 1 700.000 публикација.
Извор : Београдске вести/Wикипедиа
Поред овог чланка преносим и чланак Саре Биочанин од 28.03.2018. године
Пре годину и по, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ добила је највећу донацију у Европи за 2017. годину. Реч је о износу од 106.000 долара из „Амбасадоровог фонда“ из Вашингтона за очување културног наслеђа, а библиотека је тај новац наменила за поправку крова и обнову фасаде. Када смо добили средства, конкурисали смо са још 136 учесника. То је успех и за библиотеку и за амбасаду, која нас је подржала да средства добијемо.
Сада би био ред да видимо како су господа Славко Грујић и Михајло Пупин стигли до овог циља захваљујући госпођи Мејбл Грујић – великој добротворки у Великом рату. Усредсређеност на патриотске циљеве и посвећеност вишим циљевима, највише су импресионирали Американку Мејбл Грујић код њеног супруга Славка. Српска снаха Мејбл, Гордон Данлоп Грујић, велика је добротворка српског народа и у најтежим данима Великог рата, она је одиграла готово пресудну улогу у историји и судбини Србије.
Рођена је у Западној Вирџинији и као беба остала је без мајке. Можда је њу та празнина из детињства и натерала касније да брине о сирочићима, слабима и угроженима.
Ево, како је описала први сусрет са Србима и Николом Теслом у Америци. Видела га је и са њим поразговарала у Чикагу на Светској изложби посвећеној 400. годишњици Колумбовог открића Америке. Њен отац је био инжењер и пријатељ Вестингхауса, па је тако и 13. годишња Мејбл присуствовала великој Вестингхаусовој и Теслиној победи на Едисону у чувеном „рату струја“ између једнофазне и трофазне струје.
За време Теслиног предавања угашено је светло и севнуле су муње. „Громовник ” Тесла осветлио је изложбу, а потом упитао девојчицу Мејбл шта јој се допало? Одговорила је: „Ви и ваше муње”. Можда је баш тај тренутак био печат који је предодредио да Мејбл касније постане учесник и сведок великих историјских догађаја у Србији.
Када је имала 21. годину, на једном балу у америчком посланству у Атини, Мејбл је срела свог будућег супруга, дипломату Славка Грујића, Јевремовог сина – тада отправника послова српског посланства, који је докторирао права на Сорбони.
О породици Грујић читајте у опису Куће породице Грујић у Светогорској улици.
По интелектуалном стасу и поносу, Славко ју је, на први поглед, подсетио на Теслу. Путујући са супругом Славком Грујићем од Солуна до Београда те 1902. године, Мејбл се заљубила у српску народну ношњу. Касније је Њујорк тајмс објавио њену слику у призренској ношњи.
Када се Мејбл удала за Славка Грујића, Србија је још увек била под турском влашћу. Славко је од Мејбл био старији више од 10 година, али су њих двоје, а и остали из њихове генерације, одрасли и остарили тек после искуства Великог рата.
После пет векова понижења под Османском окупацијом, Србија се нашла на удару велике Аустро-Угарске монархије, у рату коме се нико није надао. Због убиства престолонаследника Фердинанда у Сарајеву, у Србији је страдало 94.000 војника и небројено цивила, па је земља на крају Великог рата остала без 68% мушке популације између 25 и 55 година старости.
У Великом рату страдање српског народа досегло је епске размере, и такво страдање у цивилизацији нема историјског премца. Готово је до потпуног уништења доведен српски народ, коме припада и Тесла, који је човечанству поклонио струју. Све дотадашње српске жртве кроз ратове, почев од Карађорђа који се дигао против Турака, па преко балканских ратова, нису имале у свету такав одјек као повлачење српске војске и народа на челу са краљем Петром кроз Албанију. Међу њима нашли су се и Славко Грујић и његова супруга Мејбл. За четири године Великог рата, ова Американка, српска снаха, прикупљала је помоћ у Америци за Србију и 20 пута паробродом прелазила океан, како би донела помоћ за своју усвојену и напаћену земљу Србију. У својој старој домовини Америци, Мејбл Грујић водила је одлучујућу кампању у прикупљању помоћи Србији. Сарађивала је са почасним конзулом Србије у Америци и научником Михајлом Пупином.
Мејбл је основала Српски болнички фонд путем кога је стигла велика помоћ српским рањеницима. Допринела је да у Београд, на самом почетку Великог рата, стигне велика америчка мисија на челу са доктором Едвардом Рајаном. Основала је Српски пољопривредни фонд, набављала семе за сетву, ангажовала Американке да плету чарапе и џемпере српској војсци, у угледним америчким круговима основала је фондове за припрему пакета за српске војнике на Солунском фронту и помагала самохраним породицама и српским студентима. Године 1915. основала је болницу за бебе у Нишу, која је радила у незамисливо тешким условима. Показала је свету да Србија није земља дивљака, како су је лажно представљали Аустријанци у својој осветничког похлепи. Мејбл је допринела да Американци имају разумевање и симпатије према српској патњи.
Многи Американци са радошћу су слали помоћ Србији. После голготе 1917. године, коју су преживели Србија и српски народ, Мејбл је основала болнички фонд за помоћ српским породицама и том приликом је скупила више од 100.000 долара.
И по завршетку Великог рата, Мејбл је несебично радила и успевала да донеси огромну помоћ Србији. Њено доброчинство трајало је све до краја њеног живота. Године 1922. прикупила је 100.000 долара за зидање библиотеке Светозар Марковић у Београду.
Наша књижевница Маја Херман Секулић написала је о Мејбл Грујић сјајан роман „Ма Бел“. То је књига о животу супруге угледног српског дипломате Славка Грујића, дело посвећено Американки, жени која је била један од највећих добротвора српског народа у раздобљу више од пола века, од Балканских преко Првог и до после Другог светског рата. Мејбл Грујић је говорила да јој се много допало што је њен супруг Славко, други Србин кога је срела у животу, почео да је зове Мабел, што значи „моја лепотица”. Српски народ овој Американки и америчком народу тог времена дугује неизмерну захвалност.
Ето, и ја јој овом причом одајем захвалност за сву љубав коју је подарила љубави свог живота и српском народу.
Један од највећих донатора Фонду „Нови добротвори Универзитета у Београду“ је Теленор фондација, која је помогла извођење радова на претварању дела сутерена Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у читаоницу за студенте са хендикепом и израду стакленог портала у улазном делу Ректората.
Зграда Техничког факултета у Београду, Булевар краља Александра број 73
Зграда Техничког факултета је грађена у периоду од 1925. до 1931. године, а према пројекту архитеката Николе Несторовића и Бранка Таназевића. Након Другог светског рата дозидан је трећи спрат, према пројекту архитекте Михаила Радовановића. Скулптуре и рељефну пластику на прочељу фасаде радили су академски вајари Илија Коларевић и Иван Лучев, док је аутор орнаменталне пластике у вештачком камену Бедрих Зелени.
У згради су смештена три факултета: Електротехнички факултет Универзитета у Београду, Грађевински факултет Универзитета у Београду и Архитектонски факултет Универзитета у Београду. Зграда Техничког факултета је прва наменски зидана зграда за смештај техничких факултета.
