Цариградски друм, од Трга Николе Пашића до Скупштине
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић, mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Фишекџијска чаршија, Булевар краља Александра
Један од најзначајнијих булевара у граду, најдужа и најстарија активна улица како на Врачару, Београду и Србији тако и у бившој Југославији. Али некада Фишеклиџијска чаршија се простирала „чак“ до хотела Метропол.
Овуда је некада пролазила римска Војна улица (Виа Милитарис), касније названа Цариградски друм јер је повезивао Београд са Цариградом.
Булевар је добио име по краљу Александру Обреновићу. Био је последњи краљ из династије Обреновића. Остао је упамћен по свом браку са Драгом Машин. Велика невоља у периоду његове власти се збила када се сазнало да не може да има наследника. Прилично проблематичан и рекло би се незрео, јер је млад дошао на власт, изазвао је против себе гнев народа и војске. Група официра је сковала заверу против краља и краљице која се окончала њиховим убиствима у Мајском преврату 1903. године. Након њега на власт су поново дошли Карађорђевићи.
Набрајати значајније објекте који се овде налазе је помало Сизифовски посао. Наиме, булевар је крцат свим и свачим. Овде се налазе споменици културе, култне кафане, амбасаде…
На доњој слици на левој страни је угао улица Краља Александра и Драгослава Поповића. На десној страни су куће где се сада налази зграда Поште. Ова кућа са леве стране и данас постоји.
Где се налази Скупштина града, некада је била кафана „Златни топ“, а пре ње је био велики храст.
Друм је почетком 19. века претворен у прометницу која је често мењала имена па се звао: Сокаче код златног топа. Део од Теразија до Драгослава Јовановића од 1872. до 1896. носио је назив Маркова улица. То је простор Трга Николе Пашића, а претходно Трга Маркса и Енгелса. Звао се и Фишекџијско сокаче а касније Фишекџијска џада. И тако све до краја овог века када је понела име Булевар Краља Александра Обреновића. Након Другог светског рата се једно време звала Булевар Црвене армије и Булевар револуције (по револуцији, супротном термину од еволуције).
У језгру некадашње кнежевине и краљевине, а данашње републике готово је немогуће пешачити више од десет минута, а не ући у улицу која носи име чланова неке од две династије. На једном крају Стари двор, обележје Обреновића, на другом Нови двор, резиденција Карађорђевића. Два здања две српске династије које су нашом земљом владале у 19. веку и првој половини 20. века, већ пун век раздвајају зеленило и жардињере Скупштину династије Карађорђевић од династије Обреновић Пионирски, некада Дворски парк. Али, само летимичним погледом на мапу ширег центра престонице чини се да су се судбина, историјске и политичке околности, а пре свега доносиоци важних одлука, поиграли са ове две династије у претходних неколико деценија.
Пре 120 година, почетком ХХ века, овако је изгледао почетак Булевара краља Александра, данас је ту Трг Николе Пашића, ниједно здање са фотографије данас не постоји, а није још увек саграђен ни хотел “Москва”. На слици је зграда Окружног суда, срушена због изградње ондашњег Трга Маркса и Енгелса. Кратко време, на Тргу Маркса и Енгелса био је и новоизграђени Дом синдиката и зграда Окружног суда али је убрзо зграда суда срушена и то 1955. године. У првом плану слике види се зграда Окружног суда која ће бити порушена, У позадини налази се зграда „Савеза синдиката”. Не види се ни фонтана, јер је зграда суда на том месту.
Некадашњи почетак Булевара краља Александра, касније ће уместо ових приземљуша бити изграђена Палата пензионог фонда, дело архитекте Григорија Самојлова, почетком тридесетих година прошлог века.
Преносим вам коментар “Штампа из Љубиног киоска…”, у коме господин Љубомир Бранковић доноси вест из 1955. о новом београдском тргу: “Радови на згради Савеза синдиката Југославије се приводе крају. Ова полукружна вишеспратница заокруживаће Трг Маркса и Енгелса у Београду. Зграда Окружног суда која се налази на средини будућег трга биће ускоро уклољена.
На будућем тргу биће подигнут споменик Марксу и Енгелсу. За овај споменик недавно је расписан конкурс.
Када се пође наниже, Дечанском улицом, пре угла са Нушићевом улицом била је штампарија Љубе Давидовића, а на углу је била кафана. Данас се налази на том месту Лутрија Србије. На раскрсници Дечанске и Косовске улице био је коров где су се деца играла. Ту иза је била кућа касационог судије Благојевића. До данашње општине било је пар кафаница.
На фотографији је поглед на нову Скупштину, 30.их година 20. века. Погледајте овај диван модни „шик“ дама. Дечица носе „хулахоп“ обруче. На тргу Николе Пашића, налазе се Варошки суд, кафана „Топола“, Панђелина кућа, Видовићева гимназија. Једино је очувано величанствено дело Јована Илкића, Скупштина. Појавом пластике када сам био у вишим разредима основне школе „хит“ су били хулахопи. Втрели смо до „бесвести“ не би ли савладали клаћење у куковима што дуже, и били интересантни девојчицама. Касније нам је ова вештина њихања у куковима помогла при игрању твиста. Замислите драги моји колико има сличности између хулахопа и твиста.
У центру главног града, Обреновићи и Карађорђевићи прилично су испреплетани.
Централна престоничка саобраћајница, Булевар краља Александра, најчувенија је у граду, јер када се каже „на Булевару” зна се на који се мисли. Ипак, он носи и велику забуну. Откада му је, после деценија комунистичког назива Булевар револуције, 1997. године враћен стари назив, који је носио од 1896. до 1945. године, многи Београђани су дуго били уверени, а неки су и данас, да се он зове по краљу Александру Првом Карађорђевићу Ујединитељу. Али споменик и више табли на зградама јасно указују да је посвећен последњем Обреновићу, краљу Александру који је са краљицом Драгом мучки убијен, после кога су Србијом у наредне четири деценије владали Карађорђевићи.
А да се бурне историјско-политичке околности нису постарале да улице у центру града на сваких неколико деценија мењају имена, можда би један представник династије Карађорђевић и данас повезивао краља Александра и краљицу Драгу. Јер на једном од углова, недалеко од зграде Техничких факултета, са Булевара се скреће у Улицу кнегиње Зорке, а из ње у Крунску која се почетком 20. века звала Улица краљице Драге. Ето повезане су две краљице.
Београд је двема династијама почаст одавао не само именовањем улица, него и других здања. На месту данашњег Бранковог моста до Другог светског рата налазио се знатно раскошнији Мост краља Александра Карађорђевића. Ни Панчевачки мост није одувек на данашњем месту. Он је наследио предратни лучни Мост краља Петра Другог Карађорђевића.
Двојица монарха по којима су пре рата названи мостови данас немају ниједну улицу. Тек недавно по краљу Александру Првом названа је обала од Ушћа до хотела „Југославија”. И опет ето места симболици – обала посвећена њему протеже се од места где се некада налазио његов мост до хотела који се и даље зове по земљи чији је он био владар.
За разлику од краља, његова супруга краљица Марија пре неколико деценија је у Београду добила своју улицу, поделом Улице 27. марта на два дела. И један њен крај избија на студентски дом са именом краља Александра, дом који гледа на бисту Александра Обреновића.
Један студентски дом тридесетих и четрдесетих 20. века звао се и по краљици Марији, данашња „Вера Благојевић”. Често се сматра да се код нас одлуке доносе напречац, једна од пре неколико година била је врло добро промишљена. Године 2014. у Овчи је дотадашње издвојено одељење ОШ „Васа Пелагић” из Котежа постало самостална школа „Краљица Марија”. Симболика је нађена у томе што је краљица била румунска принцеза, а у делу Београда у коме је по њој названа школа живи више десетина припадника ове националне мањине.
Школу са својим именом има и последњи краљ из династије Карађорђевић. По Петру Другом зове се основна школа на Врачару која се тако и звала пре рата, а епитет најстарије школе носи ипак школа названа по Петру Првом у истоименој улици у велелепном здању архитекте Јелисавете Начић.
Улице данас имају и Карађорђе, Јеврем Обреновић, кнегиња Љубица Обреновић, као и кнез Александар Карађорђевић. Ипак, част српској круни и њеној историји кроз векове одата је директно именом једне једине улице – Крунске. Ова „монархистичка” улица, као и Кнеза Милоша, својеврсна је улица амбасада. У њој су дипломатска представништва Шпаније, Турске, Бразила, Белгије, Мађарске, БиХ…
Поглед из тада још незавршене зграде Скупштине. Преко пута је ограда, тачније зид дворског комплекса, десно зграда “Ауто-омниа”, заступника америчких аутомобила на углу са Улицом Драгослава Јовановића. На углу Булевара и Дечанске види се и кафана “Топола”, то је мала кућа, а до ње је зграда Окружног суда, на данашњем Тргу Николе Пашића. Снимак је господина Јеремије Станојевића из 1930. године.
Овде није крај. Кнегињи Зорки кум је био кнез Михаило Обреновић. Ћерка црногорског краља Николе Првог Петровића се касније удала за Петра Карађорђевића, који је на српски престо дошао убрзо после Мајског преврата. Неупућени би се можда запитали зашто се онда улица посвећена Зорки не зове Краљице Зорке, али мајка Петровог наследника на престолу Александра није доживела крунисање супруга, јер је преминула 1890. године.
И док улица посвећена Зорки пресеца најлепши део Врачара, улица посвећена њеном мужу Петру, првом краљу Србије из династије Карађорђевић, јесте пешачка и саобраћајна артерија једног од најзначајнијих културно-историјских делова Београда, веза Косанчићевог венца и Дорћола. И у овом делу града судбина се поиграла са династијама. Улица краља Петра, укршта се са најпознатијим градским штрафтом, Кнез Михаиловом, названом по сину Кнеза Милоша и куму Петрове Зорке. Кнез Михаилова једна је од малобројних којој ниједна власт име није мењала колико год оно било монархистичко. Кнез Михаило јој је дао име Љубица по мајци Љубици, али када су се „покарабасили“ односи Србије и Црне Горе, назваше је Зорка.
Као што никоме није пало на памет да дира Кнез Михаилову, нико није дирао ни улицу која се деценијама зове по његовом оцу – Кнеза Милоша. А тек њених 1.870 метара, који се простиру на територији Старог града, Врачара и Савског венца приповедају занимљиву причу. Пре него што је Кнез Михаилова постала главно градско шеталиште, епитет главног корзоа са лепим кућама и цветним баштама имала је управо Милоша Великог. Њиме је, како бележе хроничари, волела да пролази и краљица Наталија Обреновић са сином Сашом, последњим краљем Србије из династије Обреновић.
Кнез Милошевом улицом су, како се наводи у више извора, 1868. године пролетеле и кочије са кнезом Михаилом, смртно рањеним у Топчидеру, а на углу са данашњом Масариковом 1921. године одиграо се и један од неколико покушаја атентата на краља Александра Карађорђевића.
Ова улица је и својеврсна симболична спона Обреновића у данашњем Београду јер се укршта са још три саобраћајнице са именима Обреновића – Краљице Наталије, Краља Милана, Краља Александра, али и Крунском некадашњом улицом Краљице Драге.
И управо на раскрсници код Кнеза Милоша, улице Краљице Наталије и Краља Милана најближе су једна другој. Саобраћајнице које носе имена по родитељима последњег краља из династије Обреновић такорећи су паралелне и ни на једној тачки се не додирују, већ се као и у животу разилазе. Краља и краљицу који су се растали за живота ни доносиоци градских одлука нису успели да споје на некој раскрсници. Али, улице Краља Милана, као и Кнеза Милоша ипак нешто значајно спаја –дворови.
Ако су доносиоци одлука у граду знали да вешто искористе историјске податке и употребе их на терену, онда су то најбоље урадили у непосредној околини дворова.
И један и други окренути су ка Тргу Николе Пашића, названом према политичару који је председник Министарског савета био и у доба Обреновића и у доба Карађорђевића.
Дворски комплекс је до педесетих прошлог века имао и праву архитектонску спону. Између зграда Старог и Новог двора до пред крај педесетих налазило се велелепно здање Маршалата двора, архитекте Момира Коруновића, које је, иако је преживело рат, уклоњено одлуком тадашњих градских урбаниста. Да ли би ово репрезентативно здање, архитекте који је пројектовао зграду поште у Савској са старом фасадом и Старог ДИФ-а, могло да буде реконструисано не зна се. Али, годинама се добар део грађана залаже да се Пионирском парку врати назив Дворски у складу са првобитном наменом.
Трг Николе Пашића
Трг Николе Пашића налази се између Теразија, Булевара краља Александра и улице Дечанске, и најмлађи је београдски трг. Изграђен је 1953. године када је на њему постављен водоскок. Грађен је етапно до 1958. године. Тада су завршени Дом синдиката, Градска скупштина, лист „Борба“.
До скоро нисам знао зашто је овај трг назаван по Николи Пашићу, али када сам сазнао да је становао на месту где је сада РК „Београд“ и да је седео у кафани која је била у Безистану постало ми је јасно.
После Првог светског рата овде су се налазиле углавном приземне и једноспратне зграде. Између два рата изграђене су зграде Народне скупштине 1936. године, Аграрне банке где је после рата био смештен ЦК КПЈ, затим зграда листа “Време”, данашња “Борба”, биоскоп “Београд” и друге. У првој половини 19. века овај део Цариградског друма постепено се претварао у улицу која се прво звала Сокаче код “Златног топа” по истоименој кафани у близини, а затим Маркова улица. После Првог светског рата, на месту данашње фонтане био је смештен и суд за Срез београдски, познатији као сељачки суд, где је за време немачке окупације био злогласни затвор Гестапоа.
О „дрвеним адвокатима“ који су пресретали парничаре писао сам у делу Бранкова… па можете прочитати, ако већ нисте.
Идући од Теразија, почевши од палате „Београд“, левом страном, до Дома синдиката налазила се ливада а на крају је била кафана „Топола“ и ту је била и кланица „у којој се коже деру“. Ту је била раскрсница где је један пут водио ка Палилули, а други ка Батал џамији. Времено се ливада препарцелисала у плацеве и настаде „Сокаче код Златног топа“, а када се гробље премести и цркава сагради настаде и ново име „Маркова улица“.
Урбано и архитектонско формирање трга отпочело је после Другог светског рата, када су порушене старе зграде, премештена трамвајска окретница, изграђен водоскок, уклоњене ограде испред бивше дворске баште и Народне скупштине, и подигнут велики број зграда, међу њима Дом синдиката, зграда Градске управе, Инвестициона банка. Овај трг је дуго носио име Трг Маркса и Енгелса. На Тргу је 1998. подигнут споменик Николи Пашићу. Један од највећих градских тргова и даље носи јасне обрисе соцреалистичке архитектуре. Данашњи Трг Николе Пашића био је први социјалистички трг у Београду.
Старе зграде у Дечанској улици, на делу данашњег Трга Николе Пашића биле су на мети урбаниста још пре Другог светског рата. Још тада су срушена нека стара здања, да би савезничко бомбардовање уништило и оне зграде наспрам палате “Време”, односно данашње Компаније “Новости”, бивше „Борба“.
Недалеко од места где је сада зграда Народне скупштине, на почетку Влајковићеве улице, налазила се једана од највећих турских џамија – Батал-џамија, која је срушена 1869. године.
Како објашњава Слободан Гиша Богуновић, члан Академије архитектуре и аутор “Архитектонске енциклопедије Београда 19. и 20. века ” – тада је у централном делу града био ослобођен велики простор.
Као много пута раније, испоставило се да је врховни урбанистички планер Београда било ратно разарање – каже Богуновић. – Ово је, нажалост, непромењено до данас. Узмимо само свежи пример бомбардованог Генералштаба у Немањиној улици и потпуну неизвесност шта ће се са тим комплексом десити.
Формирање Трга Маркса и Енгелса почело је половином педесетих, а Генерални урбанистички план Београда само је утврдио место нове палате Централног одбора синдиката на почетку тадашњег Булевара Црвене армије. Да би се трг отворио према Булевару, срушена је и солидна зграда Окружног суда, у чијој позадини је током рата био затвор Гестапоа. Нашто даље, идеолошка порука о неодељености – једнакости власти и народа, у основи нимало тачна, довела је и до уклањања ограде испред Народне скупштине, Старог и Новог двора.
– То је било доба када су у зграду Привилеговане аграрне банке, сада Историјски музеј Србије усељени ЦК и партијска редакција”Комуниста”, када је”Борба” одменила национализовано “Време” и када је њена вишеспратница надвишена петокраком – додаје Богуновић.
Једнообразност Трга потврђена је фасадом Дома синдиката која је прекривена пешчаром из Белих вода, по узору на предратну зграду Аграрне банке. Конкавност Дома и постављање споменика – симбола”гигантима људске историје”, како се тада говорило, и “творцима научног социјализма”.
Аутор трга архитекта Хранислав Стојановић предвиђао је да се споменик Марксу и Енгелсу огледа у води фонтане, и да тако удвостручи импресију, али он никада није изведен.
– Трг Маркса и Енгелса, предвиђен за масовна окупљања радног народа, а заправо увек без садржаја, пуст и стерилан, прекривен скупоценим плочама од црвеног гранита и белим мермерним тракама, убрзо је дозвао своју нежељену сврху, поставши највеће паркиралиште у Београду – објашњава наш саговорник. – Незадовољство деградацијом јединог”социјалистичког” трга у Београду изразило се рано, а занимљиво је да је половином седамдесетих година предлоге у анкети како решити тај проблем изнело девет позваних архитеката.
Сви позвани архитекти су се залагали за пешачки трг, и измештање паркинга, а поједини су се усредсређивали на саобраћај и метро станицу. Са друге стране, неки експерти, попут Милице Штерић, још су доживљавали ово место као “жариште марксизма”, док је Богдан Богдановић био најслободнији, тврдећи да трга овде никада није ни било. Многи архитекти су још на саветовању у Дубровнику 1950. године показали уздржаност према политичким директивама у ахритектури. Најнеобичнију визију новог изгледа Трга Маркса и Енгелса имао је Богдан Богдановић, који је предложио подизање тумулуса – вештачког брда висине 10 до 12 метара. Он је сугерисао да тај тумулус буде пошумљен. Поред тога, Богдановић је предложио да фасада Дома синдиката буде прекривена – пузавицом.
У међувремену су на овом тргу посађени платани, на иницијативу легендарног новинара Ђоке Вјештице, док је Олга Милићевић Николић преобликовала и оплеменила партер. Трг је на тај начин постао ближи грађанима и свакодневној употреби.
Почетком деведесетих коначно је и именом раскинута веза са Марксом и Енгелсом, а трг је именован по Николи Пашићу.
– Ипак, постављање Пашићевог споменика на истакнутом месту, са таквом архитектонском позадином, монументалност скулптуре који нехотице нагиње сличним руским узорима оног времена, а донекле и сличност са Марксом, чине да трг и даље одзвања соцреалистичким тоном, и да раскид није био потпун. Човеку се лако учини да оснивач научног социјализма још станује на овој београдској адреси.
Некадашња пуста ливада коју је пресецао само Цариградски друм, данас Булевар краља Александра, сада је један од најлепших београдских тргова, Трг Николе Пашића. За време комунистичке власти носио је име Трг Маркса и Енгелса, а обожаваоци певача Ђорђа Марјановића поносно су га звали и Трг „ђокиста“ јер је у Дому синдиката њихов идол имао незаборавне концерте.
Прича о великану наше музичке сцене Ђорђу Марјановићу везује се такође за овај градски трг. Повод је што је марта 1961. године, приликом доделе “Златног микрофона”, Ђорђе био “прескочен”, а награда је додељена Лоли Новаковић, Нади Кнежевић и Аници Зубовић, у то време изузетно популарним певачицама забавне музике. Револтирани неправдом, “ђокисти” су на два сата паралисали саобраћај на тргу испред Дома синдиката. Да би некако смирио разбеснелу масу, Ђорђе се попео на кров легендарног “фиће” и певао са 7.000 својих обожавалаца. Делиријум је настао када је Ђорђе извео свој чувени потез, скинуо сако и бацио га у масу…
Трг је поплочан 1953. године, уклоњена је трамвајска окретница и изграђена једна од најпознатијих фонтана у граду. Шездесетих година прошлог века ту је био један од већих паркинга испред Дома синдиката, у којем и данас ради истоимени биоскоп само под другим именом.
На месту данашње Народне скупштине некада је била Батал џамија, а поред ње кречана па су је и звали „Кречана код Батал џамије“. Након што је кречанана срушена, земљиште је поседовао Стефан Стефановић Ћоса који је на месту данашњег парка поред Скупштине имао винограде. Од господина Стефановића земљиште купује Јован Панђела, трговац месом, Цинцар из Македоније, који на том месту, почетком 20. века, гради троспратну зграду која је касније постала позната као „Панђелина зграда“. Зграду је пројектовао Матија Шнајдер. Зграда је срушена током 1955. године када је почела изградња некадашњег трга Маркса и Енглса.
Недалеко од „Панђелина зграде“ била је још једна кућа у којој је била некада смештена Друга београдска гимназија до 1910.године.
Историјски музеј Србије – бивша Аграрна банка и ЦК КПЈ, Трг Николе Пашића 11
Историјски музеј Србије је током више деценија постојања израстао у угледну и у јавности препознатљиву установу од националног значаја са важном културном, историјском и образовном улогом. Основан је 1963. године. Више од 35.000 предмета, распоређених у 25 збирки и фондова, пружа увид не само у политичку и војну већ и у друштвену и културну историју Србије, српског народа и других култура које су постојале и постоје на нашем тлу од досељавања Словена на Балкан до савременог доба. У току свог пола века дугог рада, Музеј је организовао репрезентативне изложбе које су приказиване не само у Београду и другим градовима у земљи него и у Европи, Африци, Аустралији и САД. Историјски музеј је такође угостио бројне изложбе из Русије, Немачке, Румуније, Бугарске и других земаља. Изложбени простор Музеја се налази у згради некадашње Аграрне банке, изграђене по пројекту браће Крстић између 1932. и 1934. године.
Оснивање Музеја текло је у неколико фаза. Први покушај, који није остварен, учињен је 1950. године доношењем Уредбе о оснивању Историјског музеја НР Србије. Други покушај учињен је 1954. године поводом обележавања 150-годишњице подизања Првог српског устанка, када је направљена изложба посвећена овој теми која је потом пренета у Конак кнеза Милоша Обреновића у Топчидеру. Тако је формиран Музеј Првог српског устанка, чија се концепција заснивала на обради материјала Првог и Другог српског устанка, као догађаја од изузетне важности за српски народ, којима је започет процес установљавања модерне српске државе и њеног признавања као независног међународног субјекта.
За бивши ЦК КП Југославије, везана су два имена Милована Ђиласа и Владимира Дедијера. Дедијер је био и политичко комунистички агитатор, а касније и Титов биограф. Био је проницљив, жустар, продоран и зато је волео само да пише екслузивне приче. Откривао је краљевске тајне и мистерије Титове каријере. Након пада првог комунистичког дисидента у Југославији Милована Ђиласа, носиоца број 4 партијске књижице и он је постао пали анђео комунизма. Док је његов брат Стеван, био обавештајац и научник, дотле је Владимир био мистериозан као и његова изучавања којима је посветио живот. Као тако агресивној личности пришили су и надимак ган(г)стер.
Преносим вам драги моји читаоци и: Београдске приче Зорана Николића од 17. новембра 2018. године; Околина Скупштине и старо доба. Некада је неугледни, џомбаст пут .
“Почетак Булевара краља Александра, односно онај део од Теразија до водоскока на Тргу Николе Пашића, био је некад џомбаст и узак пут, окружен гомилама земље и устајалим барама воде.” Пут је водио од Теразија ка Старом гробљу на Ташмајдану.
Овај цитат познатог хроничара Николе Трајковића из књиге “Споменар о старом Београду” аутор овог текста морао је да измени како би савремени читалац могао да препозна о којим деловима града се ради. Јер, у оригиналу је писало “Булевар револуције” уместо улице посвећене последњем владару из династије Обреновић, а трг није носио име Николе Пашића, већ комунистичких идеолога Маркса и Енгелса.
Ипак, повратак у сликовите и неугледне призоре старог града вредан је пажње, па се зато враћамо Трајковићевом “Споменару”.
“На месту данашњег травњака испред зграде Скупштине, у осамнаестом веку је била аустријска заразна војна болница”, наставља хроничар, подсећајући на време аустријске власти у Београду, од 1717. до 1739. године. Био је то веома важан период у градској историји када град и тврђава потпуно мењају свој лик. За релативно кратко време током којег су поново Европљани владали овим простором град је потпуно изменио изглед. Оријенталну, заосталу турску касабу заменила је варош са врло снажним контурама модерног града.
Измена се посебно односила на саму Београдску тврђаву, али и на многе управне и војне зграде које су поникле у тадашњем Београду. Само једна од њих је била и војна болница. Остало је сигурно да је у њеном окружењу било и војно гробље, а пошто су у овом делу града археолози често наилазили и на остатке прадавних Римљана, није тешко закључити да је овде много оних који почивају испод плочника престонице.
Хроничар наставља бележећи своја сећања на део који је био у близини садашњег Дома синдиката. Тамо је, вели, “било место је које је 1834. године припадало неком Марку Буљубаши. Ту су биле подигнуте шупе, у којима се налазила салана (турски: сал-хана), где су се дерале (скидале) животињске коже.”
Била је то нека врста кланице у којој су клали дебеле овнове и топили лој, који су салевали у машине од овчијих кожа и охлађене транспортовали за извоз.
– Када је из Бранкове и Космајске улице, данас Улица Маршала Бирјузова, гробље пресељено на место око некада мале црквице Светог Марка, начињен је туда бољи пут, а имање Марка Буљубаше је парцелисано. Та улица се некада звала “Код златног топа” јер се ту некада налазио чувени хан са тим именом. Нешто касније, улица је опет променила име у Маркова улица, не зна се да ли по Марку Буљубаши или по старој Марковој цркви, коју је у то време подигао кнез Милош.
Да мало разјаснимо овај део приче… Прво српско гробље било је на Зеленом венцу, а потом је кнез Милош, давне 1826. године наредио да га преселе на далеку периферију, што је онда био Ташмајдан. То је био део који је красила само стара црква подигнута новцем Лазара Панче, који је завештао свом народу, а кнез Милош је одлучио да овде буде подигнута богомоља. Ова црква налазила се непосредно уз данашњи велелепни храм, такође посвећен Светом Марку.
Прелиставајући редове са старим записима враћамо се међу податке да је улица која је од Теразија водила уз данашњу Скупштину, па даље, дуж садашњег Булевара још дуго носила име Маркова улица. Тек после 1890. године добила је име Александрова по Александру Обреновићу, а то име је добио и продужетак ове улице који се раније звао Смедеревски друм.”
Овај део је свим данашњим Београђанима познат јер је то део који од Скупштине води поред данашњег Ташмајданског парка.
Завршетком изградње Дома Народне Скупштине Краљевине Југославије 18. септембра 1936. године, на простору некадашње Батал џамије изграђена је нова улица паралелна са Влајковићевом улицом. Улица је добила име Трг Војводе Мишића. У овој малој улици налазила се почетна станица трамваја 14, која је саобраћала од Београда од Земуна. Пошто је улица била једносмерна у њој се налазила трамвајска мимоилазница. Почетно стајалиште трамваја се у овој улици налазило само четири године а 1940. трамвајска линија је продужена до Новог гробља. Завршетком Другог светског рата архитекта Никола Добровић предложио је 1948. године нови генерални урбанистички план Београда а средином 1950-их година по том плану ова улица спојена са скупштинским прилазом и претворена је у парк.
Део данашњег Булевара краља Александра, уз Ташмајдан, некада се звао и Фишекџијска чаршија, по радњама за продају барута. Некада је барут продаван у фишецима, па је тако и цео овај део града добио име. Како је у тадашњм Београду често долазило до пожара, Књаз Милош нареди да се нигде по вароши не сме продавати барут, изузев на „итвесном безопасном месту код Батал џамије и на смедеревском-цариградском путу. Ту се може држати барут и увећој количини, да се фишеци могу продавати само на неким местима и само у мањим количинама, како за случај ватре не би могли никоме нашкодити“. Дакле овај део чаршије су прозвали фишекџијска чаршија.
Сликовито делују речи старог хроничара који своја сећања ефектно бележи кроз речи: “Тако је једна уска стаза из прве половине деветнаестог века, једва пролазно сокаче Марка Буљубаше, проширено сада у доста велики трг, који тек треба да добије свој коначни лик и назван је именима класика марксизма – Маркса и Енгелса”.
Тако је било у сећањима старог хроничара, у књизи објављеној 1984. године.
Пионирски парк
У Пионирском парку била је дворска ауто гаража а пре ње Велика војна болница, саграђена око 1717. године. Између болнице и данашњег Булевара, било је војничко гробље, а око гробља ка Скупштини се пружао парк.
Осматрачница Врховне команде српске војске на Солунском фронту налази се на југоисточном углу Пионирског парка, окренута према Булевару краља Александра.
Српска војска, у Првом светском рату, после преласка преко Албаније, где је десеткована, се после извесног времена опоравила и заузела свој део јужног фронта који је ишао и преко планине Кајмакчалан у Македонији. На врху ове планине се налазила и осматрачница српске врховне команде.
После пробоја јужног фронта и муњевитог продора српске војске у Србију уз садејство са француском коњицом и бриљантног повраћаја окупираних територија, српска врховна команда је одлучила да се осматрачница пренесе у Србију.
Осматрачница је, воловским колима, по лошим путевима, превежена и поново реконструисана у парку у околини двора, у данашњем Пионирском парку 1928. године. Налази се, у најстрожем центру Београда, преко пута Народне скупштине Републике Србије.
Уз источну страну осматрачнице постављен је 1988. године, поводом прославе седамдесетогодишњице пробоја Солунског фронта, подзид од тесаника, на којем су у три реда аплициране бронзане плакете, са ликовима француских и српских војсковођа: у горњем реду – маршал F. d’Eperey и војвода Радомир Путник, у средњем реду – генерал Tranie, генерал P. Henrys и војвода Живојин Мишић; у доњем реду – генерал М. Живковић, генерал Ж. Павловић, генерал Gambetta, генерал Gui Llaumat, адмирал E. Guepratte, војвода Степа Степановић, војвода Петар Бојовић и генерал Јуришић-Штурм. Плакете са ликовима краља Петра I и Александра I Карађорђевића постављене су 1994. године. Плакете је израдио вајар Љубиша Манчић између 1988. и 1994. године.
На градском подручју има 39 јавних чесама које се снабдевају водом за пиће из Београдског водовода. Поред њих, 5 чесама подигнуто је на изворима. На градском подручју има 18 фонтана, а по величини и декору издвајају се фонтане на Тргу Николе Пашића и Тргу Републике, као и фонтана испред хотела “Интерконтинентал”. Сам центар града, Безистан, од 1959. године краси фонтана “Жена са шкољком”. Прва фонтана изграђена је 1927. године на Теразијама код тадашње трамвајске окретнице, а уклоњена је 1947. приликом реконструкције трга.
У овом парку је и фонтана „Девојка са крчагом“ која је постављена 1965. године али се име аутора не зна.
На територији 10 градских општина има 65 јавних паркова укупне површине 36,2 хектара. Најпознатији су Калемегдански парк, Ташмајдански парк, Парк пријатељства, Хајд-парк и Пионирски парк. Први јавни парк уређен је 1860. на углу улица Кнеза Милоша и Немањине, а назван је Финансијски парк. Уређивање зелених површина почиње у 19. веку, а први дрвореди засађени су између 1840. и 1845.године.
Један од најлепших паркова у граду, смештен између Булевара краља Александра и улица Краља Милана, Кнеза Милоша и Драгослава Јовановића. До 1944. године био је опасан високим зидом и служио је као башта Старог двора, сада Скупштина града Београда. Уклањањем зида парк је предат на јавно коришћење и добио име Пионирски парк, по истоименој организацији најмлађих. У част великана југословенске књижевности и нобеловца Иве Андрића, између Пионирског парка и улице Краља Милана уређено је шеталиште које носи назив Андрићев венац и подигнут је његов споменик.
Сав простор од данашњег Пионирског парка, идући навише дуж Булевара и Крунском био је засејан пшеницом и кукурузом.
Ресторан „Три листа дувана“, Кнеза Милоша улица број 1
Насупрот Скупштине и Поште на другом углу улица краља Александра и кнеза Милоша налазила се култна кафана а поред ње на углу продавница позамантеријске робе „Базар“. Чини ми се да се звала „Ловран“. Срушене су негде почетком 90. година прошлог века. Сада се ту налази велика, већ деценијама не довршена зграда, која служи само за истицање реклама.
На углу ове улице са Таковском била је култна кафана „Три листа дувана“ а на другој страни где је зграда Поште била је штампарија.
