Централни Врачар, Чубура
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић
mail : voja-sila@moj-beo-grad.com
Чубура
Чубура је такође део Врачара а у састав београдске вароши ушла је 1907. године. Чубура се пружа између улица Максима Горког и Браничевске и између Котеж Неимара, Савинца и Каленића гумна. Насељевање Чубуре почело је седамдесетих година 19. века а назив је дат по извору у Улици цара Николаја Другог, бивше Улица 14. децембра и Приштинска. Назив је турског порекла и означава стублину, буре без дна из којег је истицала вода. Испод те стублине разливала се вода у једну овећу бару где су ловци ловили патке. Пре тога се ту налазило ловиште богато дивљим паткама. Крај извора подигнута је најпре кафаница да се ловци поткрепе, а затим су се почеле зидати кућице. Куће су грађене спонтано и без икаквог урбанистичког плана, тако да је дуго времена било једино насеље београдске општине у којем је владала права сеоска атмосфера, без калдрме, водовода, канализације и са оскудним електричним осветљењем. Такође, постоји и друга верзија имена и настанка Чубуре, по којој Чубура потиче од насеља око извора Чубурског потока. Овај поток је је затрпан негде 20-тих година 20. века, мада га старији становници још увек памте и долину Јужног булевара називају “поток”. Са ове стране “потока” почиње брдо Врачар. Занимљиво је да назив Чубура потиче од истоимене турске речи која је представљала врсту биљке која је била распрострањена у близини потока. Постоји и верзија да је Чубура настала као село око бара и обала којим је протицао Чубурски поток. Село је почело да се претвара у предграђе осамдесетих година 19. века. То је био период када је ромска колонија била пресељена из Зејрека. Данашњи Београђани и не слуте зашто Чубура носи то име, а за настанак овог назива нису знали ни предратни становници главног града.
Тада се један новинар заинатио и решио да одгонетне мистерију. Текст из 1939. године потписао је Света Милутиновић, искусни новинар листа „Време“, после подуже потраге.
Враћајући се у далеку прошлост, Милутиновић сазнаје да је овај део града некада била пуста пољана на коју се 1880. године доселила група Рома са Дорћола. У то време, ту се налазило само неколико српских кућа. Срби су се бавили земљорадњом, а Роми су, уз обраду њива, приходе допуњавали свирањем и гатањем.
– Живот и једних и других у том безименом насељу био је удобан – бележи Милутиновић. – Једино што им је задавало муке била је пијаћа вода. Нигде није било чесме, а вода у Чубурском потоку, који је још текао испод Кршевите ћуприје, била је више мутна него бистра.
Нешто касније, један од Рома, шетајући пољем наилази на извор који је избијао на месту где данас почиње Јужни булевар. Овај извор им се учинио погодан да од њега направе свој водовод. Како би „каптирали“ извор, ондашњи Роми су донели једно високо буре, којем су извадили дно.
– Онда су буре докотрљали и укопали допола у земљу, на извору, тако да је буре у свако доба било пуно чисте и бистре воде – наставља предратни новинар. – Она се непрестано преливала преко препуног бурета и сливала даље у поток.
Истраживање је Свету Милутиновића одвело даље, у ромску кафану „Струга“ на тадашњој Чубури, да би потврдио причу. После дуго покушаја да са сумњичавим Ромима одгонетне настанак имена овог места, појавио се стари Циганин Милорад Васић. Он се сећао како је некада ишао на тај извор.
На језику којим су Роми говорили за буре су користили нашу реч, али за високо буре говорили би „учобуро“. Касније , временом, усталила се реч „чобуре“, а Србима је било лакше да говоре „Чубура“.
И остаде тако до дана данашњег.
Према истраживању новинара Свете Милутиновића из 1939. године назив потиче од ромске речи за високо буре којим су утврдили извор, али се места извора разликују.
Чубурски поток није видљив данас, јер је у потпуности спроведен под земљу и пролази кроз Београдски канализациони систем. Поток је настао на модерном раскршћу улица Кичевске и Баба Вишњине. Поток се уливао у Мокролушки поток у делу града Аутокоманда, у близини топовске шупе. Њена доња долина употребљена је за изградњу улице Јужни булевар која данас обележава јужну границу савремене Чубуре. Док је поток текао изнад земље, на најнижој тачки је био мали мост, повезујући Чубуру и Пашино брдо.
Постојао је споменик ромском народу који су погинули у светском рату који су се борили у војсци Србије. Споменик је подигнут 1924. године. Камени споменик је лоциран изнад потока и имао натпис “Српска циганска младост својим херојима убијеним 1912-1918”. Брза урбанизација Чубуре била је након завршетка рата и 1939. када је магазин “Време” писао детаљно о крају, споменик више нико није поменуо. На основу тих списа, налазио се негде близу модерног парка. У марту 2018. саопштено је да споменик није уништен. У 1924. је пребачен у двориште у улици Господара Вучића, оближњем Пашином брду, недалеко од оригиналне локације.
Забележено је да је у 1941, на краткој удаљености од Славија, дуж улице Макензијева било 30 кафана. Чубурски центар боемије била је кафана Кикевац, на углу Максима Горког и цара Николаја Другог, где се сада налази парк. Од 1900. године Чубра је имала: „Мали Београд“, „Савиначка касина“, „Топлица“, „Задруга“ „Трандафиловић“, „Чубура“,“Кикевац“, а мало даље биле су кафане „Орач“, „Табор“, „Каленић“, „Млава“, „Соколац“, „Љиг“, „ Стара Србија“…
Кафана „Чубура“ помиње се 1888. године као „циганска кафана“, јер је улица Орловића Павла била циганска улица све док нису чатрље изгореле у пожару и направљен парк. Ја се сећам тог пожара. У Чубурској улици у броји 1 била је кафана „Чубура“, у броју 2 „Куманово“, у броју 3 „Струга“, у броју 7 „Врањанац“, у броју 9 „Душанова круна“, а у броју 12 „Српска краљевина“.
Кафана „Влтава“, на пример, постала је позната као место окупљања београдских адвоката, „Мала Влтава“ бивших политичких заробљеника из Голом отоку док су се богати грађани окупљали у „Трандафиловићу“. Међутим, са променама последњих деценија кафане су затваране једна по једна, а „ дух Чубуре“ нестао је. Једна од последњих кафана „Чубурска Липа“ срушена је почетком 2018. Назваан је по дрвету Липа, донете 1924, из Липик Бање. Дрво је такође посечено.
Будимир Буда Копривица са 20 година одлази на рад у Париз, па у Немачку. По повратку, мало ниже сазидао је кафану поред једне велике липе. Желео је да је назове „Мали Кикевац“, али га је од те намере одвратио песник Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони. Стални гост био је и глумац Бата Стојковић који је и одрастао у кући прекопута кафане. Волео сам и ја често да одседнем тамо са братом Ралетом у време када је држао кафану са Срећком.
„Чубурска липа” није била стара кафана: отворена је тек крајем седме или почетком осме деценије прошлог века. Иако „млада”, била је чувар старог духа Чубуре. Али ни „Орач” није био толико стар! Иако се затицао у свим престоничким бедекерима, та кафана је почела да ради 1949. године у негдашњој абаџијској радњи на углу Булевара ослобођења и Улице кнегиње Зорке. Сећање на њу бледи од 1996. године, када је срушена „под узбуном”.
Преко пута „Чубурске липе” била је опевана крчма „Чубура”, а крај ње кућа у којој је рођен глумац Бата Стојковић. На првом углу здесна, дуж Улице цара Николаја Другог, налазио се „Кикевац”, срушен неколико дана пре него што је шеф кафане испланирао да олајисани под замени буковим паркетом, „да му гости не проклизавају”. Наспрам „Чубуре”, управо на углу Мачванске била је кафана „Приштина”, по којој је прозван трамвај „приштинац“. Кад су срушене страћаре у чијим недрима су биле „Велика” и „Мала Топлица” да би се подигло модерно здање у којем је по повратку из егзила живео и умро Милош Црњански, у приземљу су освануле „Велика” и „Мала Влтава”. Мала је данас посластичарница, а у великој се налази бакалница.
Нешто ниже био је легендарни „Трандафиловић”, али уместо гурманлука, пробраних домаћих пића и доброг друштва, данас ту нуде „кућну хемију”, као и сличне непотребне ствари.
Мали парк или Чубурски парк налази се између улица Максима Горког, Цара Николаја, Чубурске и Орловића Павла. Овде сам као момчић носио млеко а у кафани Чубура лети пио сода воду и малиновац а у пекари „Код Трајка“ јео бурек и куповали бели хлеб печен у четвртастом плеху и у пећи на дрвету. Ту су живели Цигани у трошним потлеушама све док 70. година прошлог века када је изгорело у пожару. Иако смо се као клинци „тукли“ са многим Циганчићима ипак смо жалили када су се одселили. Простире се на површини од 11 хектара. У парку је подигнут споменик српском писцу Петру Кочићу. У периоду када је живео у Београду, Кочић је живео у близини парка. Исти такав споменик, рад Драгољуба Давидовић, подигнут је испред Кочићеве куће у селу Стричићи, у близини Бања Луке.
Још један споменик је стављен у парк, на углу улица Максима Горког и Цара Николаја. Посвећен је чувеним самоподученим грађевинари из Црне Траве. Становници су регионално познати као најбољи грађевинари, који су описани као грађевинари који су “изградили половину Југославије: факултет Универзитета у Београду, Правни факултет Универзитета у Београду, Стари двор, Нови двор, Владу Србије, кафану Два јелена у Скадарлија, хотел Москва, Хотел Бристол, Фабричке димњаке преко 300 м високе и безброј других. Споменик представља “Црна трава неимар“ и извајао га је Зоран Кузмановић. Овде се поред кафане Чубура само са друге стране налазила кафана Кикевац, са олајисаним подом нагорелим столњацима и плеканим пикслама.
На Чубури где их све мање сваки топли кућерак старији од осамдесет година може да буде проглашен за културно историјски споменик, да се обнови па сачува од захукталих грађевинских предузимача, или да остане страћара и преко ноћи нестане под пијуцима. Нажалост, већина старих престоничких кафана које су ушле у веселу историју града и постале препознатљиви симболи града, као из ината, прве су нестале. За њима у строју, на удару су се нашле оне у новијим и стаменијим здањима, које су напрасно освитале као продавнице доњег рубља, кладионице, или бакалнице.
Не само због тога што сам одрастао на Чубури, а рођен у комшилуку у породилишту у Вишеградској улици, могу слободно да кажем да је Чубура изнедрила много успешних људи. Ми који смо завршили неке школе имали смо негативне узоре у онима који нису завршили ништа. Негде од 1950. па на овамо било је модерно бежање на Запад са жељом остварења „америчког“ сна.. На Чубури си успео или ниси. Средине је било врло мало.
Једна од тих је и следећа прича о.. Игор Каранов је написао: „ Ја сам новинар и филмски критичар, а према Миријани Вон Бларица, најбољи пријатељ црвеног тепиха и жена, Роберт де Ниро се понашао као Србин…
На самом почетку 1982. године дебели минус није стезао само београдске плочнике – такозване мере стабилизације које је влада тадашње Југославије увела стезале су каишеве чак и масивним културним институцијама, па је питање било чак и да ли ће бити одржан култни међународни филмски фестивал – Фест. Од шездесетак филмова, колико је сваке године било на програму, своје учешће потврдило је само девет! Паника није владала само у организационом одбору, међу селекторима и функционерима ове манифестације у које су биле упрте очи светске филмске јавности, већ и међу свима за које је Фест представљао најсветлији прозор социјалистичке државе у бољи свет. Међутим, само најупућенији знали су зашто један телефонски позив жени преко океана, са чије је друге стране телефон у козметичком салону у Лос Анђелесу, није потез очајника, већ сламка спаса. „Хало “ које је спасло Фест те године припадало је Мирјани ван Бларицом коју смо ми звали „Мира Шиз“, једној од најпопуларнијих београдских девојака која је 1968. са Чубуре пошла за својим сном и завршила у Калифорнији.
За само неколико дана, 18 филмова из најновије америчке продукције емитовано је пред комисијом Феста. За њима је свакодневно почело да пристиже још, сва док у програм није увршћено 57 остварења. Ствар је спасена, а Београд је, захваљујући Мирјани, опет имао својих седам дана славе. Она, ипак, није тражила „хвала“. Њу је ионако све време занимало само то да живот буде добро зезање. Мирјанино спасавање Феста 1982. године није било ни прво ни последње, а ни случајно.
Већ кад је рођена као Мирјана Живковић у Београду, имала је дебеле везе са филмом. Можда баш зато никад није глумила лудило, иако су је тадашњи београдски мангупи звали Мира Шиз. Њен отац био је историјска личност за посвећене кругове. Иван Живковић, механичар и филмски ентузијаста, један је од аутора првог српског филма, љубавне акционе драме „Невиност без заштите“, снимљеног у окупираној престоници 1943. године.
Главну улогу у овој чудној продукцији, где су се џакови кромпира мењали за филмске траке, а сценарио био написан на смеђој папирној пиљарској кеси, играо је митски Драгољуб Алексић, српски супермен, бравар и акробата чија је главна тачка била држање зубима за двокрилац који надлеће Саву. Иако су се Мирини отац и мајка умало развели током снимања, јер је госпођа Мица Живковић сматрала да су глумице искључиво жене лаког морала, „Невиност без заштите“ ушла је у антологију као први југословенски филм. За недељу дана погледало га је 80.000 људи, а ауторски тим кратко време провео је чак и у затвору злогласног Гестапоа због приказивања српских мишића и југословенске заставе. Ипак, пуштени су.
Мирјана ни по чему није била обична девојчица. Зими је на клизање ишла са хокејашима, лети гацала боса по блату, а уместо мачке, играла се са козом. Кад је први пут гледала татин филм, заспала је и пала са столице од досаде. – Мој отац је после рата имао своју ливницу. Пошто сам се стално смуцала око тих усијаних пећи, научио ме је да правим разне легуре. Преко телефона издиктирао би ми колико чега да ставим. Тада сам навлачила рукавице од азбеста, спуштала врели бакар огромном кашиком и гледала како кључа. Цела Чубура је због мене могла да одлети у ваздух – присећала се касније Мирјана.
Лета је проводила на Ади Циганлији и у Дубровнику, дружећи се с рибарима, али омиљено место ипак јој је био Кино-клуб. Код куће није могла да заобиђе огромно друштво глумаца, песника и боема, предвођених Стојаном Дечермићем, који би редовно у оближњој кафани заборавио сат и капут, па је Мира ишла по њих.
Много година касније, кад је Фест у Београд довео светске звезде с којима је Мирјана, тада већ Ван Бларицом, била на ти, на истом том месту њена мама „Миса“, како су је звали холивудски глумци, Роберту Де Ниру кувала је врућу ракију. Практично, све је остало исто.
Шездесетих година прошлог века међу најлепшим и најхрабријим Београђанкама појавио се својеврстан феномен: Према Западу затворена Југославија била им је тесна. Осећале су се као гусенице које само једна прекоокеанска карта дели од тога да се претворе у лептирове, исувише скупоцене за социјализам. Амерички филмови, биографије секс-бомби и заслепљујуће блештава мода на страницама страних часописа звали су их „преко“. Снови настали од овог увозног материјала често су подразумевали удају за згодног и пребогатог мужа, или филмску улогу која ће им отворити врата светске славе, али Мира није била тај тип. Била је толико откачена да никад није желела да постане славна и тако упропасти свој живот. Зато је још више недостајала Београду кад је, са седамнаест година, отишла у Париз и запослила се као курир на француској телевизији.
– Хтела сам само да будем своја и да имам пуно пара. Није ми се свиђало ни да будем глумица. Једном сам са Бебом Лончар, која је стварно била слатка и шармантна, отишла на неко пробно снимање. Дигли су нас у цик зоре и читав сат шминкали. После су тражили да једну исту сцену понављам двадесет пет пута са тотално пијаним глумцем који није знао где се налази – причала је касније Мирјана.
У свет познатих увео ју је немачки редитељ Фритц Ланг, који је био добар пријатељ с њеним оцем. Ослобођена глумачке сујете, сналажљива и заљубљена у живот, била је особа с којом је свако волео да се дружи. Правећи интервјуе са великим звездама за југословенске часописе, Мирјана је врло брзо стварала озбиљна пријатељства. И није престајала да сања. Док је статирала с Бебом Лончар у филму „Три срца“, дунуло јој је да се у Лондону упише у „Макс Фактор“ школу за маску и шминку.
– Преподне сам ишла тамо, поподне на часове код Гертруде Хартлеy, мајке Вивиен Ли, а за време паузе за ручак у једној робној кући рекламирала сам гаћице и брустхалтере „Мери Квант“. Нисам била довољно висока да будем модел, али сам због грађе и добрих ногу могла да носим веш. За тај један сат манекенисања зарађивала сам недељну плату просечне енглеске секретарице – открила је Мирјана.
Она је нашла свој први озбиљан посао и дечка на Новом Зеланду.
– Његови су били веома богати. Имали су велику фабрику, бавили су се модом, али је мени постало досадно јер су нон-стоп висили на коњским тркама, кладили се и живели потпуно безвезно. У Лос Анђелес сам стигла пуким случајем: Отишла сам да обиђем неке пријатеље и остала цео живот. Врло брзо сам се заљубила и удала, али сам мужа две године крила од свих – прича Мирјана.
Правим отклон да не кажем дигресију и потврђујем речи мог деде Живорада, абаџије из Љига који ми је рекао када сам стасао за више школе и женидбу: Човек у животу само два пута треба д абуде паметан: када бира занимање и када се жени. Сво остало време може да буде будала“. Да ли се дедине речи потврђују?
Њен муж Тери ван Бларицом одрастао је у Санта Феу, митском месту из каубојских филмова. Једно време студирао је књижевност и мувао се око филма, али се скрасио као инжењер, јер му је отац био један од главних стручњака у Џенерал Моторсу. – Испоставило се да је Тери одличан проналазач. После је радио и на слању ракета и сателита у орбиту. Бавио се космосом док сам ја обављала земаљске послове. Упознали смо се у дискотеци коју је својевремено отворила Натали Вуд.
Кад смо одлучили да се венчамо, одлетели смо Теријевим авионом у Лас Вегас. Била је недеља, испред матичара се отегао велики ред. Изнервирала сам се јер нисам хтела да чекам да бих се удала. Окренула сам се и пошла натраг у хотел, а Тери је потрчао за мном. Вратили смо се сутрадан и венчали – објаснила је Мирјана.
Холивудска каријера Мирјане ван Бларицом заправо је почела код фризера. – Ушла сам у салон Џона Петерса под изговором да желим нову фризуру. Док је он петљао нешто с мојом косом, на лицу места снимила сам ситуацију. У то време сам за неку бедну плату радила за Дизни студио. Имала сам уштеђених десет хиљада долара, бака мог мужа послала ми је још три и отворила сам луксузну парфимерију на своје име на елитном месту. Посао ми је сјајно кренуо, тако да сам се све више приближавала „Беверлy Хиллсу“.
Преко лета смо, као што је тамо обичај, изнајмљивали кућу на плажи коју смо намеравали да купимо, али су је једне ноћи однели таласи. Био је то збиља прави холивудски живот. Сећам се првог концерта Елтона Џона, који сам запамтила по томе што је он више свирао ногама него рукама и што су сви пушили марихуану. По Београду се после причало како сам ја у Лос Анђелесу била фризерка, ваљда су тиме хтели да ме увреде. Камо лепе среће. Много бих боље прошла. Јер, онај исти Џон Петерс, најславнији холивудски фризер, постао је касније један од најмоћнијих филмских продуцената.
Уз своју детињу заинтересованост за сваки тренутак у животу, брзу памет и одсуство сујете и снова за широку употребу, Мирјана ван Бларицом направила је временом споменар светских звезда на ком би јој позавиделе чак и велике светске заводнице: на прву доделу Златног глобуса стигла је у пратњи Џона Вејна, умало се није смувала са Гари Купером, неспретно ју је заводио Хенрy Милер, одушевљавао Џон Хјустон, дружила се са Робертом Редфордом, Шоном Конеријем, Ворен Битијем и Харисон Фордом, сарађивала са Клинт Иствудом, једна од првих открила је Бреда Пита, по Београду ју је бламирао Џек Николсон, док се Роберт Де Ниро крај ње понашао као прави Србин.
Подижући својим познанствима репутацију Феста до светских размера, Мирјана је 1996. године одлучила да успостави и своју америчку награду. Тако је настао „Голден сателите“, који је касније, 2003, променио име у „Сателите аwардс“.
Ипак, демистификујући донекле живот који су на овим просторима скоро сви сањали, Мирјана никад није постала део услужне холивудске свите филмских полубогова. Кад се данас позове исти онај број телефона који је црвеним словима био уписан у именике свих организатора Феста, а сада припада Интернатионал Прес Аwардсу, на њега се и даље јавља соба која са толиком ноншаланцијом носи мит о себи да је то просто неподношљиво.“ Текст: Игор каранов
Описујићи овај крај између Црвеног Крста, Чубуре и Неимара преносим вам, драги читаоче, причу Љиљане Бајић Шиђански коју је записао Зоран Николић, 08.06.2017. године у Београдским причама: „Драгутин градио путеве“. Прича је о људима са Чубуре који су доживели тешку судбину, па је ваља испричати.
„Предузећу Драгутина Шиђанског у предратном периоду била поверена изградња квалитетних путева, као и здање Грађевинског факултета, школе “Свети Сава”, Чиновничког насеља, најважнијих саобраћајница…
Мој отац је имао велико имање, градио је вредно и много, а ево, данас испред мене стоји само шачица папира као спомен на његово дело”. Овим речима почиње причу Љиљана Бајић Шиђански, кћер Драгутина Шиђанског, инжењера, предузимача и градитеља Београда из првих деценија прошлог века.
Саговорница нас враћа међу корене своје продице, у којима је најзначајији био њен деда Димитрије, који је био власник велике циглане која се налазила између данашњег Врачара и Црвеног крста.
– Циглана се простирала на великом простору, окружена са још 70.500 квадратних метара, на којима се налазило и 140 плацева – говори Љиљана Бајић Шиђански. – Велики део града од данашње Шуматовачке улице према Тимочкој и Сазоновој у то време био је окружен баштама и дивљим јоргованима. Тамо су становали радници који су били запослени у циглани. Некада су тадашњи амбијент посебно обележавала три димњака којих данас више нема.
Свака цигла направљена на овом месту имала је иницијале власника “Д.Ш”, какав је био обичај у оно доба.
Двадесете године прошлог века имале су своје обичаје, па је деда Димитрије, власник циглане, два сина послао на школовање, како би наследили породични посао и очували име и углед, док су три кћери добиле по кућу и мираз, како је налагао ред међу добростојећим Београђанима у то време. – Мој отац Драгутин је завршио техничке студије у Карлсруеу, и вратио се као инжењер. Прво је службовао у Скопљу, где је као млад стручњак, са свега 24 године радио на изградњи пруге Битољ – Скопље, да би потом дошао у Београд.
Шиђански почиње да гради стамбене зграде у окружењу старе циглане, па су овај део града тадашњи Београђани звали Котеж-Шиђански. Драгутин је отворио и архитектонски биро у којем је често запошљавао руске стручњаке избегле у наш град после Октобарске револуције и “црвеног терора”, а међу њима је било истакнуто име Валерија Сташовског.
– Његова најближа струка била је пројектовање путева и мостова – додаје Љиљана Бајић Шиђански.
– Куће које је правио продавао је вишој средњој класи, официрима и чиновницима, и био је први који је код нас омогућавао куповину путем стамбених кредита. Следећи корак био му је изградња Чиновничке колоније на Вождовцу.
Међу грађевинским подухватима Драгутина Шиђанског његова кћи издваја изградњу Грађевинског факултета, као и два огромна пута, која су ондашњем граду дала потпуно нове комуникације и велики напредак. Први је био изградња пута до Авале, док је учествовао и у изградњи пута Београд – Нови Сад.
– Пре почетка Другог светког рата била му је поверена изградња моста у Новом Саду, који је требало да претходи данашњем Жежељевом мосту, али је рат спречио остварење тог пројекта. Чак су га комунисти после тога оптужили за тобожњу сарадњу са Немцима иако је избијањем војног сукоба отац потпуно зауставио рад свог предузећа.
Слично је било и са изградњом школе “Свети Сава” на Врачару коју је Шиђански покренуо непосредно пред рат и која је заустављена током четири ратне године.
Преврат који је наступио после Другог светског рата и комунистичко преузимање власти подразумевало је и национализацију велике имовине коју су имали предратни индустријалци и предузетници, тако да је предузеће “Драгутин Шиђански и компанија” преузео нови режим.
– Тако је настао потоњи “Комграп” – подсећа Љиљана Бајић Шиђански. – Нове власти су тражиле од мог оца да настави да ради код њих, јер је његово знање и искуство било огромно, али их је он одобио. Већ је био болестан, а и да га је здравље послужило не би пристао да буде третиран на такав начин у предузећу које је сам основао.
Када тумачи живот свог оца и статус “успешног” човека у Београду првом половином 20. века, наша саговорница је врло обазрива.
– Двадесетих година је светска економска криза жестоко ударила на све, па и на његове послове. Због тога је на изградњи Чиновничке колоније изгубио огромне своте свог новца. То је било око шест милиона ондашњих динара. И данас чувам документ у којем пише како су тадашњи чланови задруге дужни мом оцу огромну своту. Па опет, иако је то био тежак удар, сви смо га запамтили по реченици: “Подићи ћу се ја опет”. Тако је и било. Следеће зло десило се када је таман консолидовао стање и поново кренуо на велике послове попут изградње путева. Тог пута га је рат спречио да настави тамо где је стао. На крају, сви су га памтили као галантног човека широке руке, волео је рад, али и живот и кафану, аутомобиле, имао је свој фијакер…
Рат је нанео неиздрживе ударе старом инжењеру, јер је два сина изгубио током рата, трећи је допао немачког заробљеништва да би потом отишао у Швајцарску, једна кћер се запутила у Америку, преко Атлантика. На крају су му комунисти све узели.
– Остала је за памћење његова мисао коју је увек изговарао нама, својој деци – каже Љиљана Бајић Шиђански. – Остављам вам име, њега вам нико не може узети, и њега не смете да упрљате. Све остало је живот.
Главни јунак ове приче Драгутин Шиђански упокојио се 1952. године, без пензије и било какве државне помоћи. Мајка наше саговорнице Загорка радила је да би прехранила породицу, шила, и полако продавала драгоцености из куће како би скрпила крај с крајем.
– Сећам се да су после долазили некадашњи радници који су били запослени код мог оца, да им потпише папире за пензију – сећа се наша саговорница. – Тако је настајао апсурд да он није имао пензију, али јесу они који су пре тога радили у његовом предузећу.
Мајка великог писца Милорада Павића својевремено је сачинила запис “Сећања” у којем помиње како је Драгутин Шиђански био човек широке руке.
Наиме, она описује како су породично остали дужни око 20.000 динара на име отплате дуга за стан, а да је Шиђански џентлменски одмахнуо руком и рекао да “опрашта мале дугове”.
Улица Чубурска
Спаја Макензијеву улицу и спушта се према Јужном булевару до Шуматовачке улице.
Име је добила по кварту и потоку који је раније ту протицао. Или можда по цвету? Постоје разне теорије о овом питању. Прва је она која каже да је овде протицао поток слабијег водоизлива, па су становници овог краја у извор убацили буре без дна да би скупљали воду. Буре се на турском каже чубура, па отуда и име улици.
Друга је да је овде растао цвет чубар по коме је читав крај добио име.
На почетку улице, са леве стране се налази Градић Пејтон, а са десне Чубурски парк.
Улица Орловића Павла
Протеже се од Чубурске до Улице Максима Горког.
Име је добила по српском митском јунаку који је погинуо у косовском боју, легендарном Орловић Павлу. Мада није доказано да је постојао, неки га везују за сина војводе Вука који је управљао Соко градом недалеко од Дрине. Урош Предић га је овековечио на својој слици Косовка девојка.
Улица Граничарска
Спушта се од Соколске до Дубљанске улице, пресецајући при том Мачванску као и улице Патријарха Варнаве и Стојана Протића.
Име је добила по генерацијама српских граничара који су вековима бдели над овим просторима, јер су они увек представљали границе царстава, држава или интересних зона. Ту су се рађали, ту живели и умирали, најчешће насилном смрћу, па је ред био да овде имају и улицу са својим именом.
Желим да вас подсетим на ове људе кроз слику и два одломка песме истог назива – Караула на Вучјој пољани, нашег великог песника и сликара Ђуре Јакшића. У песми је опеван истинит догађај, а један од пет стражара-граничара је и Ђура Јакшић.
Од значајнијих објеката у овој улици се налази Амбасада Еквадора.
Улица Патријарха Варнаве
Повезује Чубурску и Боре Станковића пресецајући Граничарску улицу.
Име је добила по 40. српском патријарху Варнави коме је световноиме Петар Росић. Завршио је Духовну академију у Петрограду, а 1905. се замонашио. За патријарха је хиротонисан 1910. године. На његову иницијативу је започета градња Храма Светог Саве. Преминуо је изненада и мистериозно у тренутку изгласавања конкордата чији је оштар противник био. Сахрањен је у малој цркви Светог Саве.
Улица је дуго носила име Филипа Кљајића Фиће по учеснику НОБ-а, политичком комесару Прве пролетерске бригаде и народном хероју Југославије. Да не буде забуне овај Фића нема никакаве везе са Заставом 750, популарим Фићом из Крагујевца.
Улица се протеже испод јужног дела легендарног Градића Пејтона.
Улица Стојана Протића
Надовезује се на Скерлићеву и пресецајући Подгоричку и Граничарску улива се у Чубурску улицу. Име је добила по Стојану Протићу српском политичару, публицисти и државнику. Био је један од оснивача Радикалне странке у Србији и у више наврата министар финансија. Био је први премијер владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Једно време је радио и као управник Народне библиотеке, а издавао је листове Дело и Одјек. Остао је упамћен као састављач одговора на ултиматум Аустроугарске Србији 1914.
Његов директан потомак је Милан Ст. Протић, српски историчар и политичар.
Улица Подгоричка
Повезује улице патријарха Варнаве и Дубљанску, при том пресецајући Улицу Стојана Протића.
Име је добила по Подгорици, главном граду Црне Горе. Сам град је дуже време носио назив Титоград, по највећем сину наших народа и народности Титу. Да нису успели да се ратосиљају имена вероватно би се и ова улица звала Титоградска.
Улица Дубљанска
Надовезује се на Ранкеову и иде до Граничарске улице.
Име је добила по малом мачванском селу Дубљу, познатом по томе што су 1815. у боју у Другом српском устанку Срби потукли Турке.
А, у овој улици сам и ја живео у броју 23 са оцем, мајком и братом.
Улица Шуматовачка
Улица повезује Јужни булевар и Браничевску улицу, пресецајући при том Ђердапску, Вардарску, Граховску и Улицу Максима Горког. Једна је од најдужих малих улица на Врачару.
Име је добила по бици на Шуматовцу у близини Алексинца, а не по тучи у истоименој кафани у Македонској улици. Битка се одиграла у Првом српско-турском рату. Срби су извојевали победу, а у боју се нарочито истакао тадашњи пуковник, а потоњи генерал и министар војни Ђуро Хорватовић, који такође има своју улицу..
Од значајнијих објеката у овој улици се налази Центар за ликовно образовање.
Улица Браничевска
Спушта се од раскрснице Скерлићеве и Стојана Протића и пресецајући улице Интернационалних бригада, Хаџи Милентијеву и Ламартинову, улива се у Небојшину. Име је добила по Браничеву, територији и утврђеном граду који је био од великог значаја у средњовековној Србији. Остаци овог града се налазе на локалитету Костолца недалеко од Пожаревца, у селу које носи ово име.