Централни Врачар, Храм Светог Саве и Народна библиотека Србије
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић, мејл: voja-sila@moj-beo-grad.com
Улица Светог Саве
Улица је паралелна са Авалском и спаја Крушедолску, па пресецајући Улицу кнегиње Зорке излази на Трг Славију.
Име је добила по првом српском архиепископу Светом Сави, по чему се и читав крај око ње назива Савинац.
Свети Сава, рођен као Растко Немањић, био је трећи и најмлађи син Стефана Немање и његове жене Ане. Као дете из владарске породице већ му је рођењем додељена територија којом је требало да управља.
Ипак посветивши се духовном животу, одриче се власти и као шеснаестогодишњак бежи од куће и одлази на Свету гору где се замонашује и узима име Сава.
Као монах и божји човек био је одан православној вери. Водио је испоснички живот. Више пута је путовао у Свету земљу, што је за оно време било веома напорно и опасно. Са оцем Немањом био је оснивач манастира Хиландар на Светој гори. Изборио је самосталност Српској православној цркви и 1219. је уздигао на ранг архиепископије, а он је постао први српски архиепископ. Центар архиепископије је смештен у манастир Жичу.
Бавио се и законодавним делатностима и написао је чувени Номоканон или Крмчију Светог Саве. Остао је упамћен и као један од првих српских писаца. Његово дело Житије Светог Симеона у коме је описао живот свога оца, представља најлепши пример српске средњовековне књижевности.
Као припадник владајуће династије бавио се и дипломатским радом. Веома често је мирио браћу који су се бесомучно борила за власт.
Умро је на повратку из Свете земље у бугарском граду Трнову.
О томе читајте у линку улица Милешевска.
Земни остаци Светог Саве су пребачени у манастир Милешеву, задужбину његовог нећака и тадашњег српског краља Владислава. Овде је тело почивало три и по века, да би га након тога Синан паша, после једне побуне Срба у Банату, пренео у Београд на Врачар и ту спалио. Свети Сава је драги моји пријатељи био један од ретких људи који је имао особине какве је данас немогуће наћи. На њега треба сви да будемо поносни.
Данас Српска православна црква слави два празника везана за Светог Саву. 27. Јануара је Савиндан, а 10. маја Пренос свечевих моштију.
Такође овај празник слави и српска школа и он је познат као школска слава.
У овој улици се налазе хотели Славија, (Славија Лукс и Славија 6), Позориште Славија, Завод за трансфузију крви, и Амбасада Ватикана.
Улица Светог Саве садашње име je добила 1896. године. Раније је ова улица носила назив Авалска улица, у периоду од 1888. до 1896. године, и била је то прва у низу од три улице под тим називом у Београду.
Непроцењив допринос развоју врачарског краја je пружио хотел „Славија“, који је саграђен осамдесетих година 19. века. Поред уобичајених функција, служио је као место окупљања и одржавања културних и политичких манифестација. Зграду је пројектовао чешки архитекта и инжењер Франтишек Неквасил, који је имао две куће у Београду, у Светог Саве број 6 и на Тргу „Славија“. Зграда хотела „Славија“ је срушена у Другом светском рату, али је убрзо након тога подигнут нови хотел који је понео стари назив, онако како га је и назвао први пројектант. Франтишек Неквасил је израдио и нацрт породичне куће Милене Раносовић у улици Светог Саве број 5.
Светог Саве број 1
На овој адреси се налази хотел „Славија“ који је подигнут 1962. године. На другом делу исте улице je изграђен апартмански део хотела, године 1989, на истом месту где се некада налазио стари хотел из 19. века.
Светог Саве број 16
Дом Александра Поповића, драмског писца, налазио се на овом броју, као и седиште редакције новина „Записи“. Кућа је срушена 1964. године, и подигнут је Дом глувих и наглувих особа, где се и данас налази. Такође, у овој згради је радио Драгољуб Вукотић, дугогодишњи председник Светске федерације глувих и Савеза глувих Југославије, снивач и први директор Центра за рехабилитацију глувих. Први спрат заузима позориште „Славија“.
Светог Саве број 19
На овој адреси живео је до своје смрти песник Стеван Раичковић.
Господин Борис Белингар, подарио нам је ову фотографију из 1933. године. Трамвајска линија број 1а иде од Славије, улицом Светог Саве до Храма, скретала лево у Катанићеву па у Макензијеву и некадашњу Улицу Приштинску па скретала код данашњег Градић Пејтона у Новопазарску, пресецала Максима Горког и скретала у Војводе Драгомира, па опет удесно улазила у Милешевску па до Цара Николаја II, до Црвеног крста. Сада ћу вам појаснити: Мистерију београдске јединице: Зашто у престоници не постоји трамвај број 1?
Београдским улицама више од једног века клопарају и вуку се трамваји свакодневно превозећи хиљаде престоничана на ову и ону страну. И док је Двојка стекла култни статус и чак кумовала строгом центру града, линија 1 је остала мистерија о чијем (не)постојању се годинама расправља.
У Београду тренутно саобраћају следеће трамвајске линије 2, 3, 4, 5, 6, 7, 9, 10, 11, 12 и 14, а свима који погледају план вожње упадљиво смета одсуство трамваја број 1.
А није увек било тако! Крајем 19. века, када је Београд више личио на турску касабу него на европску метрополу, коњска запрега је на траси од Калемегдана до Славије повукла први престонички трамвај.
Био је то 14. октобар 1892. године, а новоустановљена линија је била управо број 1. Све до после Другог светског рата ова линија возила је својом трасом која је краћена и продужавана по потреби. Између два светска рата једно време је чак постојала и линија 1а која је возила од храма Светог Саве, све до Црвеног Крста.
Године 1947. на улице Београда стигло је “ново светско чудо” – тролејбус.
Управо је први престонички тројелбус “украо” трасу и број трамвају 1. Тако је “јединица” наставила свој живот као тролејбуска линија.
Након што је уведена траса од Калемегдана до Лекиног брда – “једанаестица”, линија 1 је нестала. Тако до 1978. године, када се на београдске улице вратио трамвај 1.
Овог периода ће се сетити старији суграђани – “јединица” је саобраћала од Калемегдана до Раковице (а касније и до Кнежевца) и то линијом: Калемегдан (Беко) – Пристаниште – Ж. Станица – па даље трасом тројке до Раковице.
Сада већ митска линија 1, дефинитивно је укинута 1985. године јер су надлежни проценили да на њој нема довољно путника што је вероватно била последица њеног делимичног преклапања са линијом 3. Од тада па до данас, “јединица” постоји само у сећањима и причама старијих суграђана који још памте времена када је клопарала београдским улицама.
Ова дивна двоспратна зграда на углу Светог Саве и Зорине је зграда Папског нуција у Србији.
Улица Светог Саве број 24 до 32
Фотографија је из 1933. године
Улица Светог Саве, око 1930. На хоризонту се види купола некадашње Цркве Светог Саве, јер Храм још није постојао.
Архитекта Драгослав Радисављевић је од нових власи оптужен да је саботер јер је пројектовао болницу у Подгорици, тадашњем Титограду, тако што су ходници прешироки и одузимају површину од болничких соба. Тако смањују и број болничких кревета. Тиме је постао народни непријатељ. Доказивао је да је применио обавезну кубатуру ваздуха у собама. За зло му је узето што је пре рата возио мерцедес. Од робије га је спасао његов физички радник, који је сада официр. Рекао је да је плаћао раднике када нису зими радили. Када је пуштен из затвора почео је да размишља о бекству из земље. На аустријској граници хватају га наши граничари заједно са женом Паулом и сином Костом. Осуђен је на 2 године због илегалног преласка границе. У затвору опет смишља план за бекство. Као прво разводе се и Паула враћа своје девојачко презиме Шмит. И као Немица добија пасош и са Костом легално одлази из земље. У Грацу је чекала мужа. Смишљао је план и тренутак за бекство. То је време Информбироа, када се очекивао напад Руса на нашу земљу. Све је било у ратној приправности. Из Узун Миркове број 5, куће власника Милана Секулића, одјављује се и као разлог одласка из Београда наводи пресељење у Сарајево. Да би заварао траг пролази кроз Сарајево и продужава у Словенију у градић Дравоград на граници са Аустријом.
Одредио је дан преласка, 20. јули 1952. године, где се у Темпереу у Финској одржавају Олимпијске игре. Тог дана игра се „утакмица столећа“ између СССР-а и ФНРЈ. По бандерама су постављени звучници са разгласом. Тадашњи селектор Александар Тирнанић одеђује тим снова: Беара- Станковић, Црнковић- З. Чајковски, Хорват, Бошков- Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец.
Југославија је повела са 3:1, па повисила на 5:1. Руси на крају изједначавају на 5:5.
Граничари на дравоградском мосту су као у трансу слушали радио пренос и легендарног Радивоја Раћу Марковића. Када су Руси дошли до 5:4 неопажено је изашао из кафане. Лежерно са рукама у џеповима као и већина радника прелази мост. Једног тренутка настаде гробна тишина, репортер је од муке занемео јер су Руси изједначили на 5:5.
Није се освртао већ је зажмурио и прешао је на аустријску страну.
Породица Радисављевић је добила боравишну визу у Аустрији и иселили су се у Америку. Променио је име и радио је као цртач и више никада неће градити куће налик овој у броју 36. Зграда има три фасаде. Кров је скоковит, са две воде прелази у четвртасту кулу. У косини крова су две терасе, ушушкане да се у тишини јутра може пити прва кафа. Кров и фасаду спајају украсне конзоле. Када будете у близини погледајте ограду на лођи, која изгледа као да је од кованог гвожђа, али је изувијана и преплетена од камена.
Када је 1933. кућа сазидана у Београду увелико влада модерна архитектура и ГАМП. Она одудара и изгледа као „валцер у диско клубу“.
Улица Крушедолска
Ова улица повезује Булевар ослобођења и Катанићеву улицу. Име је добила по српском средњовековном манастиру Крушедол, који се налази на обронцима Фрушке горе. Манастир је задужбина породице последњих српских деспота Бранковића. У њему је сахрањена породица Ђорђа Бранковића. Овде почива и краљ Милан Обреновић. Занимљиво је да је краљ Милан тражио да га сахране било где, само не на територији државе Србије, те је тако доспео у Крушедол, који је у то време припадао Аустроугарској.
Храм Светог Саве, на Врачарском платоу
Храм Светог Саве највећи је српски православни храм, највећи православни храм на Балкану и један од највећих храмова на свету. Он се налази у источном делу Светосавског трга. Подигнут је на месту за које се сматрало да је Коџа Синан-паша 1594. године спалио мошти Светог Саве, оснивача Српске православне цркве.
Изградња храма је финансирана добровољним прилозима, као и плаћањем доплатних поштанских маркица. Недалеко од храма је парохијски дом, а ту ће се налазити и предвиђена зграда патријаршије. Храм се налази у источном делу Светосавског трга.
Храм је изграђен у српско-византијском стилу, са четири звоника висока 44 m. Висина врха куполе износи 70 m, док је главни позлаћени крст висок још 12 m, што врху храма даје укупну висину од 82 m, а надморску висину од 134 m (64 m изнад нивоа реке Саве). Због тога ова црква заузима истакнуто место на београдском хоризонту и видљива је са свих прилаза граду.
Храм заузима површину од 4.830 квадратних метара у приземљу, уз додатних 1.500 m² на три галерије на првом нивоу. Постоји још и галерија од 120 m² на другом нивоу, на коме се налази и спољашњи видиковац који се простире око целе куполе. Храм се у правцу исток-запад протеже 91 m, а у правцу север-југ 81 m. Куполе су украшене са осамнаест позлаћених крстова у три величине, док се у звоницима налази 49 звона из аустријске звоно ливнице Grassmayr.
Црква може да прими 10.000 верника, а на западну хорску галерију може да стане 800 хориста. Храм је обложен белим мермером и гранитом, у чему је суделовао и словеначки Мармор Хотавље.
У току 2016. и 2017. створена је мозаична композиција главене куполе, чија је површина 1.248 квадрата и састоји се од стакла и природног камена. Године 2019. у мозаичној техници урађени су простор олтара и централни део Храма чија је укупна површина 1.998. квадрата. Пројекат израде мозаика на главној куполи, у олтару и централном делу Храма финансирала је руска компанија „Газпром нефт“. Уметничким радовима руководио је народни уметник Русије Николај Мухин.
Према традицији раног византијског, српског и старог руског монументалног сликарства, купола се осликава сценом Вазнесења Господњег. Ова сцена се сматра најпогоднијом за сводове главне куполе, јер симболично представља куполу као небо и приказује Христа у Његовој непролазној Слави. Христа уздижу анђели који ликују. Они се налазе са четири стране по броју страна света и обликују крст. Међу њима су написани одломци из текста богослужења за празник Вазнесења Господњег. Ниже су насликани „учесници“ тог великог догађаја: Мајка Богородица, два анђела и 12 апостола.
Живописање, ради се у техници мозаика. Купола је украшена мозаиком тешким око 40 тона, које је у потпуности реализован у атељеу уметника, затим подељен на мање делове и тако транспортован у Београд, где је монтиран у куполу. Мозаик куполе представља један од највећих подухвата мозаичког украшавања криволинијских простора у свету. Испод пода храма је изграђена црква Светог цара Лазара, укупне површине око 1.800 m², са ризницом Светог Саве и криптом патријарха Српске православне цркве, у коју је планирано да се сахрањују упокојени патријарси. Осим богослужења, црква је планирана за многобројне културне манифестације.
Док је био у Београду, један од најпознатијих представника Срба католичке вере из Дубровника Матија Бан, први је изнео идеју подизања цркве Светог Саве. Касније, три стотине година након спаљивања моштију светог Саве, основано је Друштво за подизање храма светог Саве, чији је циљ био да се на месту спаљивања моштију подигне храм. Омања црква која је подигнута на месту будућег храма је касније померена да би изградња храма могла да отпочне. 1905. године се расписује јавни конкурс за израду пројекта. Свих пет приспелих радова је одбачено као недовољно добро.
Избијање Првог балканског рата, као и Други балкански и Први светски рат који су следили, зауставили су све активности на изградњи храма. Након рата, Друштво је поново установљено. Нов конкурс је расписан и овог пута су стигла 22 пројекта. Иако, прва и трећа награда нису додељене, архитектонско решење архитекте Богдана Несторовића, које је освојило другу награду, проглашено је за најуспешније. Одбор за изградњу храма је 1930. поверио израду пројекта архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, уз сарадњу инжењера Војислава Зађине.
Четрдесет година након почетне замисли, и 340 година након спаљивања моштију светог Саве, изградња храма је коначно започела 1935. године, када је патријарх Варнава извршио освећење темеља. Када су радови поодмакли, патријарх Гаврило је свечано осветио темеље, и у олтару, уз камен темељац, положио повељу. Даља изградња била је прекинута нападом Немачке на Југославију. Од почетка грађевинских радова до немачке окупације, изграђени су темељи храма и подигнути су зидови висине 7 и 11 m.
Када сам био дете играли смо се и прескакали преко отворених зидова пењући се са цигле на циглу улазећи у храм. Причало се да се налази скривено благо а ми клинци „напаљени“ авантуристичким романима мислили смо да ћемо га пронаћи. Тек сада видим која је то била висина, Ризик и опасност. Када смо мали не зна дете колико је 7 метара високо.
Немачка окупациона војска је користила простор унутар недовршеног храма као паркиралиште, а 1944. су га за исту сврху користили партизани и Црвена армија. Касније су разна предузећа користила простор као магацин. Друштво за изградњу храма је престало да постоји.
Патријарх Герман долази на чело Српске православне цркве 1958. године и обнавља идеју о подизању храма. Након 88 поновљених молби и исто толико одбијања, дозвола за наставак градње је добијена у лето 1984. од власти. Професор Бранко Пешић, који је именован за новог архитекту храма, преправио је првобитни пројекат да би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике.
Патријарх Герман је у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама. Патријарх, 20 епископа и бројно свештенство су служили свечану Литургију, којој је у унутрашњости зидина храма присуствовало око 12.000 верника, док је у порти било још око 80.000 људи. Зидови су подигнути до пуне висине од 40 m. Највеће постигнуће је било подизање централне куполе тешке 4.000 тона. Она је била направљена на земљи, а затим је, заједно са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким 4 тоне, подигнута и постављена на зидове. Подизање, је трајало 40 дана. Мора се рећи да је ово грандиозно дело извршило Г.П. „Трудбеник“ који је у транзицији отишао под стечај. Скенирање предивних мермерних плоча на фасади радила је фирма „Веком Гео“.
Године 2001. формиран је Конзорцијум за финансирање изградње Храма Светог Саве на иницијативу тадашњег премијера Србије др Зорана Ђинђића, уз благослов тадашњег Патријарха српског Павла и под покровитељством престолонаследника Александра II Карађорђевића. На овај начин обновљено је Друштво за подизање Храма Светог Саве, које је престало са радом 1941. године.
Градња екстеријера је завршена након 3 године градње. Постављена су звона и прозори, а фасада је такође завршена. Међутим, радови на унутрашњој декорацији тада су тек почели.
Храм су по два пута посетили руски председници Владимир Путин и Дмитриј Медведев, а посећују га и друге званичне делегације које долазе у Београд.
Иако је храм сазидан на месту за које се у време почетних планова веровало да је место спаљивања моштију, историјска истраживања указују да се тај догађај вероватно није десио на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду „Чупина умка“, на Ташмајдану који се тада звао Врачар, близу данашње цркве Светог Марка.
Иза позлаћеног крста на централној куполи Храма постављеног у августу 1989. године, остала је трагична прича о једном од најбољих вајара своје генерације Небојши Митрићу. Небојша је само двадесетак дана по постављању крста одузео себи живот, а у његовој изузетно богатој биографији треба описати и причу како је као дете прживео Холокауст.
За време рата њега су са родитељима Јеврејима,водили Бранковом улицом у логор на Старом Сајмишту. Када су пролазили поред обућарске радње Митрића, мајка га је гурнула унутра. Обућар га је сакрио и спасао. Дао му је име Небојша а презиме Митрић. Постао је вајар али стално под критиком јавности. Споменик Стефану Лазаревићу на Калемегдану је поставио без дозволе и о свом трошку јер га је јавност ставила на стуб срама. Када је поставио овај крст такође га је јавност напала.
О њему читајте у линку Палмотићева улица.
Један од пројектаната овог величанственог Храма и много других, вредних грађевина је и Богдан Несторовић, српски архитекта, аутор и универзитетски наставник.
Посебно је био укључен у израду плана Храма Светог Саве, заједно са Александром Дероком, који је био главни одговорни архитекта од 1935. до 1941. године. Као дизајнер дизајнирао је неколико познатих београдских зграда. Богданов отац био је познати архитекта Никола Несторовић.
Богдан Несторовић је студирао архитектуру у Београду, затим је студирао у Паризу, где је радио и у великим архитектонским уредима. По повратку у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца радио је у архитектонској фирми “Архитект”. Године 1930. именован је за асистента Архитектонског факултета у Београду. Она је остала његов стални посао до пензије. На факултету је предавао дизајн стамбених зграда као и стил и архитектонску историју. Пре Другог светског рата Несторовић је освојио два архитектонска конкурса, за Занатски дом, касније Радио Београд и зграду ПРИЗАД, касније ТАНЈУГ. На другом тендеру за изградњу катедрале Светог Саве, добио је другу награду. Комисија је утврдила да би коначни пројекат требало да буде реализован спајањем нацрта његовог и Александра Дерока. Даљи развој догодио се од 1934. до 1941. Несторовић је био одговоран за изградњу цркве као главног архитекте. За време Другог светског рата и времена забране градње од стране комунистичке партије од 1945. до1984. није се ништа радило на изградњи Храма.
На другом конкурсу за градњу Храма учествовало је укупно 22 архитекте. Најбоље место је освојио Богдан Несторовић, чије је дело заузело друго место и представило монументалну копију Грачанице. Уопштено, стечајни допринос Несторовића доделио је релативно неискориштен модел, са компилацијом једноставних елемената блиских моделу цркве манастира Грачаница, док су други доприноси такмичењу снажније допринели експресионистичким облицима. Само са даљом комплетном ревизијом Несторовић је прилагодио волумен и димензије ближе моделу Аје Софије и њеног система куполе, који је био повезан са величином зграде.
Народна библиотека Србије, Улица Скерлићева број 1
Идејни творац данашње зграде је архитекта Иво Куртовић. Камен -темељац зграде Народне библиотеке положен је 20. октобра 1966. године. Читаоница је отворена 29. новембра 1972. године, а свечано отварање 6. априла 1973. године.
Основана је у књижари Глигорија Возаровића. Иницијални фонд чинили су поклони Возаревића и других српских културних посленика. За дан оснивања узима се 28. фебруар 1832. године када је Димитрије Давидовић послао писмо кнезу Милошу о уређењу библиотеке. У новембру исте године Кнез Милош је наредио да се један примерак од сваке штампане књиге уступи библиотеци. Тако је установљена институција обавезног примерка. По истраживању Дејана Ристића, објављеном у књизи „Кућа несагоривих речи”, библиотека је основана 12. јула 1838. у Крагујевцу, а наредне године пресељена у Београд. Успон у раду Народне библиотеке настао је када је указом кнеза Александра уведено звање државног библиотекара у рангу професора Велике школе.
У време када је библиотекар био Јанко Шафарик, библиотека је пресељена у Капетан-Мишино здање и ту је у левом приземном крилу, дочекала Први светски рат. Почетком Првог светског рата један део вреднијих, посебно старих рукописних књига, је евакуисан из библиотеке и спакован у воз. Преостале књиге и архива постале су ратни плен Немачке и Бугарске (где су однете), а део је остао и пропао. Нестала су у ратном метежу поред књига и три најважнија стара српска рукописа: “Никољско јеванђеље”, “Зборник попа Драгоља” и “Призренски препис Душановог законика”. Током рата један део тих књига је нестао и касније враћен, док ове три књиге до сада нису враћене. У Првом светском рату библиотека је остала без својих просторија, па је 1920. године за њене потребе откупљена фабрика и „Картонажа Милана Вапе“, на Косанчићевом венцу.
Зграда библиотеке на Косанчићевом венцу погођена је 6. априла 1941. године приликом немачког бомбардовања Београда и велики део књижног фонда је тада уништен.
О томе прочитајте у линку Косанчићев венац.
1946. године библиотека добија зграду некадашњег хотела „Српска круна“ на крају Кнез-Михаилове улице, у тој згради се налази Библиотека града Београда. После Другог светског рата фонд Народне библиотеке је значајно допуњен поклонима и легатима, међу дародавницма су били Милан Ракић, Милош Црњански, Десанка Максимовић, Тихомир Ђорђевић, Љубица и Даница Јанковић, Љубомир Мицић, Љубица Цуца Сокић и други.
Први страни државник који је посетио ново здање националне библиотеке био је канцелар СР Немачке Вили Брант који је био у службеној посети СФР Југославији 1973. године, а том приликом поклонио је библиотеци неколико књига. Познати француски књижевник Андре Малро библиотеци је поклонио рукопис свог дела „Глава опсидијана”
Народна библиотека Србије нестала је у пожару 6. априла 1941. године, који је избио негде око 18 сати, а будући да га нико није гасио, утихнуо је тек у среду 9. априла у поподневним сатима. Како и зашто је библиотека гађана и како је нико није штитио?
Дејан Ристић, историчар, архивиста, преводилац и сценариста, бивши управник Народне библиотеке Србије објашњава због чега је Хитлер намерно одабрао да Народна библиотека буде примарни циљ бомбардовања Београда.
Наш војни изасланик у Берлину већ је 28. марта тајном депешом обавестио југословенску владу да ће доћи до напада. Првог априла послао је нову тајну депешу да ће рат почети 6. априла. Немци су сазнали да је југословенска влада у поседу те информације и Гебелс – министар нацистичке пропаганде – смишља шта ће војним снагама бити тајни знак напада на Југославију. Будући да је договорено да то буде 6. април, недеља у 5.20 ујутру, а југословенска влада није знала за време, врло перфидно је предложио је Хитлеру да се као знак у 5.20 ујутру емитује ‘Увертира у Марш принца Еугена’, аутора Андреаса Леонарда, аустријског композитора са почетка 19. века.
Колико ту има порука: принц Еуген Савојски ослободио је Београд почетком 18. века као аустријски кнез у аустро-турским ратовима. Елитне, показаће се злочиначке трупе нацистичке Немачке, носиле су назив ‘Принц Еуген’. Андреас Леонард рођен је истог дана кад и Хитлер, исте године, 20. априла. Хитлер одушевљено прихвата. Хитлер је тражио да бомбардовање Београда осмисли и реализује ваздухопловни генерал Александар Лер, јер је имао изузетну препоруку – он је Варшаву сравнио са земљом и то кореспондира са Хитлеровим јаросним захтевом да се наш град и земља униште.
Лер је одредио брижљиво у колико ће таласа бити бомбардован Београд и колико ће бити бачено запаљивих у односу на класичне бомбе. У првом нападу било је више класичних, а у сваком следећем повећавао се број запаљивих бомби. Први ваздушни удар трајао је од 6.50 до око 9.00 сати. Тада је НБС била оштећена. У другом ваздушном нападу око подне, који је трајао педесетак минута, додатно је оштећена, али и даље не витално. У трећем ваздушном нападу, Косанчићев венац и НБС били су један од циљева.”
Ристић објашњава да је библиотека могла бити спасена јер је гађана запаљивим бомбама које нису имале експлозивну направу већ легуру магнезијума која је у првих 15 минута од пада потпуно безбедна, да би тек после развоја хемијске реакције створила температуру од 2.500 степени Целзијуса, када би се распрскала у мање комадиће у кругу од 10 до 20 метара. Сваки комадић стварао би температуру од 1.300 степени и изазивао разарајуће пожаре. Али, уколико би била засута земљом или песком, према упутству које је дељено Београђанима уочи почетка рата, за један минут била би деактивирана – трајно.
“Стога је управа града Београда неколико дана пред бомбардовање у Народну библиотеку Србије дотерала два камиона песка у џаковима и распоредила га у сваку просторију. Према сведочанствима очевидаца, библиотеку су погодиле једна – највише две запаљиве гранате. Погођена је негде око 15.30 сати, и у прво време пожара није ни било. Сведоци бележе у потоњим извештајима из јесени 1941. да се у почетку у једном углу мансарде видео благ дим, и није било ватре. Суседи су покушали да уђу у зграду, не би ли дошли до тог дела поткровља и неутралисали гранату, али је библиотека била напуштена и закључана. Пожар се разбуктао негде око 19 сати и у току ноћи кренуо да се спушта наниже, у понедељак је већ горела цела зграда, све са ниским сутереном у који је склоњена и највреднија грађа. Горела је и цео уторак и тек је пожар утихнуо у среду. Оно што ми данас имамо на Косанчићевом венцу, то су последице тог пожара и наше небриге. И тамо постоји један кратер, који говори и о степену и обиму нашег етичког и културолошког вишедеценијског посрнућа.”
Дејан Ристић открио је драгоцен податак: Александер Лер, генерал Четврте ваздухопловне флоте нацистичке Немачке, касније командант целог југоистока Европе, приликом првог исказа који је дао југословенским властима, у Купинецу код Загреба, врло детаљно, потпуно хладно говорио је о припремама и реализацији бомбардовања Београда и признао да је приоритет приликом бомбардовања Београда било уништење Народне библиотеке Србије, на лични Хитлеров захтев, зато што је у њој чуван више вековни идентитетски код српског народа. “Та реченица говори о циљу нацистичке Немачке који се није односио само на поробљавање земље већ и на потпуно уништење њеног идентитета. У време бомбардовања, Народна библиотека Србије постојала је нешто више од једног века. Располагала је са око пола милиона библиотичких јединица – то је вансеријско благо.”
Како није имала ни скривницу ни екстерни депо, 1938. тадашњи управник НБС успео је да издејствује куповину 120 лимених сандука, у које би највреднија грађа била пакована и дислоцирана током елементарних непогода или рата. Дејан Ристић објашњава да је Министарство просвете одредило да скривница НБС буде манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури. Да ли је влада могла раније да реагује?
“Првог априла 1941. наша влада прогласила је Београд ‘отвореним градом’, што је подразумевало обавезну демилитаризацију по међународним конвенцијама, и у том случају сваки напад био би схваћен као ратни злочин. Лер је, бранећи се на суђењу, говорио да град није демилитаризован и тиме бомбардовање није могло да буде проглашено злочином. Истим актом, влада је забранила и евакуацију становништва и материјалних и културних добара, без икаквог објашњења. Управник је покушао да у личној комуникацији са министарством војним добије камион и неколико војника да се ти сандуци пренесу до манастира Благовештење у Овчарско-кабларској клисури и успео је. Увече 5. априла стиже обавест да ће наредног јутра бити на располагању два камиона и десет војника за паковање и дислокацију грађе ка манастиру, а 7. априла ујутру требало је да крене специјални војни воз са драгоценостима, међу којима и три вагона за НБС.
Четворо људи било је већ у библиотеци у шест ујутру, очекујући камионе, али истог јутра су почели напади. Већ после првог ваздушног напада, вратили су се и видели да су избијени сви прозори од силине детонација, када је кренуло друго. Тада су дефинитивно отишли да потраже породице. У трећем ваздушном удару, који је трајао од 15:30 до 18 сати, одмах је погођена НБС, и тада су авиони налетали из правца Великог ратног острва, засувши Косанчићев венац искључиво запаљивим бомбама. Требало је на најефикаснији начин уништити оно што је иначе лако запаљиво – папир и пергамент.”
Одговорност је сваљена на владу и на запослене и управника библиотеке, а све на основу извештаја комисије коју је формирала Недићева влада. Један од најдрагоценијих извештаја о нестанку НБС јесте сведочење инжењера Саве Величковића који је и живео у суседној згради и који је пробао да продре у библиотеку то поподне. Дејан Ристић је истражујући по архивама открио да су суседи пробали да нађу неког од запослених и ватрогасце, али у том хаосу нису успели. Други изузетно драгоцени писани извештај оставио је др Радослав Грујић, управник Музеја Српске православне цркве. “У недељу поподне је отишао до НБС и већ ју је затекао у пламену. Он бележи да је тражећи ватрогасце, наишао на једну војну патролу, да је замолио њих, али да нису желели да помогну. Цео град је био под константним ваздушним ударима.”
Шести април има дирљиву симболику за библиотеку, и то не само због бомбардовања 1941.
“Управник Јован Томић покушавао је да издејствује одговарајућу зграду за НБС, коју ће и добити 1921. на Косанчићевом венцу. Ако погледате датум када је писао иницијативу да се откупи зграда, то је 6. април 1921. године. Трећи важан датум је 6. април 1973, када је отворена зграда на Врачарском платоу. Културне институције у потпуности деле судбину народа ове земље – у ратовима су страдале, у периодима мира најчешће су биле заборављене. Губитак за НБС новцем немерљив је и у финансијском, културолошком и образовном смислу. Како проценити Оснивачку повељу манастира Хиландар, а камоли читав фонд? Последице те штете трпимо и данас јер не улажемо довољно напора да је надокнадимо, нити да вратимо однето. Нама је култура баласт, а не ресурс, а културно благо у нашим институцијама веће је од девизних резерви Србије. И увек ће бити.”
У Дневнику Миодрага К. Ракића, иначе дворског ађутанта Краља Петра Другог забележено је:
Пожар који се неумољиво ширио прогутао је 300.000 књига, 1.500 средњовековних рукописних књига (многе од њих нису биле проучене), оригиналне рукописе на пергаменту, повеље, краљевска, царска и црквена документа, бројне збирке турских рукописа, старе штампане књиге из 15, 16. и 17. века, старе мапе, гравире, оригинална музичка дела, новине… Нажалост, никада тачно није утврђено колико се и какво благо чувало у Народној библиотеци, јер су у згради изгорели и каталози. Једно је сигурно: са згаришта није извучена ниједна цела књига.
Пожар после бомбардовања трајао је неколико дана, а у општој паници и метежу, зграду библиотеке нико није гасио. Последње су у подруму изгореле вредне и рукописне књиге које су данима пре 6. априла ту биле спаковане у сандуцима и чекале евакуацију. Наиме, већ после потписивања Тројног пакта, очекујући ратно стање, био је спреман план измештања националног књижевног блага.
У потоњим деценијама, након Другог светског рата, дешавало да су суграђани, познати и непознати, у жељи да сачувају успомену на Народну библиотеку Србије и њене остатке, узимали делове цигала, плочица, како би их једног дана вратили, када се буде обнављала библиотека на Косанчићевом венцу.