Централни Врачар, Улице од Славије до Савинца
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић,
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Врачар
Врачар је одувек био највећи део Београда па је због тога дељен на Западни и Источни, а ја додајем и Централни из разлога што имам обиље грађе коју треба по мени лакше да је расподелим. Средином 19. века заузимао је још већи простор и ишао је од Топчидера до атара села Вишњица и Миријева која су сада насеља. Преко Врачара су прошле све војске које су се бориле за Београд, а ту се одиграла једна од одлучујућих битака којима су Карађорђеви устаници освојили Београд. Врачар је најстарији назив за неки део Београда и помиње се још у првој половини 15. века. Улица Краља Милана од Лондона дели Врачар на Источни и Западни. Даље граница иде Макензијевом улицом, преко Чубуре до Лекиног брда.
Историја Врачара много је јаснија од настанка његовог назива. Према податку из турског плана Београда из 1521. године, ту се настанио “јунак-неверник” по имену Врачар, а који је на том месту имао колибу. По другој, име потиче од врапчијих поља, јер је много врабаца било настањено на територији данашњег Врачара. По трећој верзији Врачар би могао да буде и назив изведен из речи врач (човек који лечи али и прориче судбину). Због тога се и помиње Стеван Хроми, звани Врач, који је у околини прорицао судбину. Назив овог београдског краја могао би да потиче и од доктора Вита Ромита који је 1824. подигао велику кућу, такозвану докторову кућу, коју касније називају “луда кућа”. У тој згради данас се налази Психијатријска клиника.
Чак и 70. година 19. века, Врачар је био периферија и завршавао се данашњом Делиградском улицом, бивша Писарска улица, а кафане „Три сељака“ и „Рудничанин“ где је данас празан плац такозвана „Митићева рупа“, биле су друмске механе. На Источном Врачару, који се од некадашњег двора, сада Скупштине града пружао ка селу Мокри Луг, подигнути су немачко и аустијско посланство, католичка црква и црква Светог Марка. Ову аутохтону одлику Врачара нарушила је изградња првих вишеспратница у годинама између два светска рата, док су данас од ње остали ретки трагови.
Укидањем рејона 1952. образоване су две општине: Источни Врачар и Неимар. Од 1960. утврђена је територија данашње општине која обухвата делове некадашњих општина: Источни Врачар, Неимар и Теразије.
Трг Славија
Хотел “Славија” се налази и још увек је у функцији на истакнутом месту важног трга Славија, на углу трију улица: Светог Саве, Булевара ЈНА, сада Булевар ослобођења и Макензијеве улице. На његовом месту је некад био „Симићев мајур“, велико имање са њивама и ливадама.
Пројектант овог хотела је Чех, инжењер Франтишек Неквасил. Ово је био хотел трећег реда. Реновиран после Првог светског рата постао је хотел другог реда. Хотел је у приземљу имао кафану, трпезарију и салу за приредбе и забаве, а на првом и другом спрату собе за преноћиште. Столови су имали беле камене плоче, собе скромно намештене и ложиле се. Сала је имала позорницу налик на позорницу Народног позоришта са пластичном бојеном декорацијом. Ту су се одржавале представе, а у сали се седело и служило пиће за време представа, а са таванице је, први у граду, висио велелепни лустер полиелеј.
Сала хотела „Славија“ имала је важну улогу у ноћном животу Београда: весели мјузикли, београдско радничко забавно вече 1902. године. У њега су долазили глумци, певачи. Рајфлеров оркестар свако вече је свирао гостима, цигани Цицварићи често су гостовали у хотелу.
У Хотелу „Славија“ се хранила Драга Машин са својом породицом, а живела је у згради која је срушена, на углу улица Светог Саве и Зорине, бивше Ивана Милутиновића. Стари хотел „Славија“ срушен је приликом немачког бомбардовања Београда.
Славија 1910. године, лево је зграда хотела између Макензијеве и Светог Саве, а десно између Светог Саве и Булевара Ослобођења.
Овај градски оријентир испресецан са осам улица, деценијама вапи за тоталном реконструкцијом, која би од овог дела престонице направила оно што је Тријумфална капија у Паризу или Трафалгар сквер у Лондону. До тада, сваки део асфалта најзахтевнијег кружног тока наставиће да исписује своју причу.
Трамваји, тролејбуси, аутобуси и десетине хиљаде пролазника свакодневно језде Славијом. Стари Београђани присећају се да је овај трг до пре неколико деценија пуним животом живео и ноћу, што сада није случај.
Данас је ово једно од највећих саобраћајних чворишта, које за возаче из провинције представља праву ноћну мору, па се труде да не упадну у ту “машину”. Ипак, бар један круг око Славије свакодневно мора да “обрне” велики број Београђана.
Они који ме познају од детињства знају да сам од своје 15. године разносио млеко по кућама. У то време млеко није могло да се купује у продавницама и није било у тетра паку већ су студенти разносили млеко по кућама у стакленим флашама. Ја сам радио „ као друга рука“ за студента Мићу Лаловића, до скоро познатог београдског адвоката. Као таквог ме је знала и једна дивна госпођа, жена неког бившег предратног министра, за коју сам сваки дан доносио ручак у порцијама из хотела Славија. За ту услугу ми је давала добар бакшиш. Међутим, ако закасним више од 10 минута нема напојнице. Сада видите моје муке када морам да трчим да би стигао на време, а да не проспем супу, јело и салату које сам носио у порцијама нанизане једна на другу. Старији читаоци ће се сигурно сетити како су изгледале те порције, као и стаклене флаше за млеко. Из школе сам излазио са задњег часа када сам ишао пре подне, а каснио сам на први час у поподневној смени. Професори су знали за овај мој бизнис. Често сам злоупотребљавао као и сваки ђак, па намерно закасним на час.
Да се види како се млеко продавало у стакленим флашама. Произвођач је био ПКБ, данашњи „Имлек“.
Некада се млеко паковало у повратну амбалажу (стаклене боце), најчешће су студенти обављали доставу, фотографија је из 1958. године. Постојала је и једна дивна песма покојног Ђорђа Марјановића о разносачу млека.
Биоскоп „Славија“
После Првог светског рата у згради се налазила и кафана „Код три сељака“, уместо које је након Другог светског рата направљен биоскоп Славија. У биоскопу Славија на помоћном седишту у првом реду, гледао сам филм „Парижанка“ са чувеном Брижит Бардо- ББ, највише пута у животу: шест пута. А, знате ли због чега смо седели у првом реду на помоћном седишту? То је због тога што су улазнице биле најјефтиније а и били смо најближи платну.
Филм смо гледали само због сцене где је она лежала на каучу а видела јој се гола гуза. У време када није било порнића, а ни ТВ ово је било чудо еротике. Када одгледамо ту сцену изађемо из сале и наставимо да грицкамо семенке. Шта ћете праве пубертетлије.
Преносим вам коментар са сајта „Штампа из Љубиног киоска“: Некада су студенти разносили млеко по кућама да би зарадили по који динар. Ова епизода је из зиме 1962. године“.
Зиме су биле оштре, јаке и хладније у односу на данашње. Нису постојале квалитетне кожне рукавице, већ оне вунене које се брзо поквасе, а стаклена флаша је хладна „ко ђаво“. Није било ни непромочивих јакни па се вунени џемпер натопи водом, па у топлој учионици, само се испарава.
– Ту је некада био чувени биоскоп “Славија”. Млади су свако вече у редовима чекали да купе карте, нарочито младићи који су гледали “филмове за одрасле”. После пројекција, гужва се селила на киоске брзе хране. И тако сваки дан – прича Драган Пауновић, власник занатске радње “Михаило Пауновић” за израду лустера на почетку Булевара ослобођења. Ова радња постојала је и у моје време када сам био дете.
Биоскоп сада живи само у сећањима старијих суграђана. На његовом месту данас се налази паркиралиште “Паркинг сервиса” за возила које је “паук” однео. Становници околних зграда незадовољни су начином на који је овај простор некадашње културне институције искоришћен.
– Нигде у свету паркинг ове врсте није у центру града. Славија је микросвет, раскршће путева, централно језгро овог града. Чини се да је некада много више цењена – каже Миломир, пензионер из Мекензијеве, који покушава да ухвати прве пролећне зраке сунца на клупи испред хотела “Славија “.
У позадини споменика Димитрију Туцовићу налазиле су се до пре неку годину тезге за продају књига. Оне су једине остале после деведесетих, али су многима и даље у сећању чарапе и “ариљски веш” на картонским кутијама.
– Ово никада није било неко трговачко место, али је јако прометно и погодно за продају. Ипак, рушевине зграда из Другог светског рата, које се налазе иза тезги, јесу ругло, а често виђамо и пацове – објашњава Зоран, продавац књига. Реконструкцијом трга, ово ругло је уклоњено.
Друга половина 20. века протекла је у знаку изградње чувеног хотела, који је свој сјај, на неки начин, сачувао до данас. Велики ресторан “Славије” некада је пружао поглед на цео кружни ток, а за летњу башту на спрату тражило се место више. Сада, тај стаклени излог сакривен је испод цераде и рекламе казина “Хавана”.
На горњој слице из 1930. године је: улица право је Краља Милана, а десно је Београдска улица. Између је Митића рупа а лево место где је банка. Види се апотека на углу Београдске улице и до ње биоскоп „Славија“. Вероватно је многима ово непрепознатљив призор, на слици је предратни трг Славија.
И пре осамдесет година умело је ту да буде гужве, нема кружног тока саобраћаја који ће бити успостављен током окупације за време Другог светског рата, саобраћајац је на раскрсници Краља Милана и Београдске, лева надстрешница је од кафане “Три сељака” а десна од кафане “Рудничанин” која ће ускоро бити срушена и на том углу ће до данас остати “Митићева рупа” као подсећање на никад остварену изградњу палате-робне куће Владе Митића, око 1940 године.
На Славији као и на другим деловима града били су јавни тоалети. Од Црвеног крста до Калемегдан било их је на сваких километар, јер ресторани нису имали тоалете.
Да би млађи видели а старији се подсетили дао сам и снимак једног тоалета на Славији.
Опет о трамвају и тролејбусу. 14. октобра 1892. године, новоустановљена линија је била управо број 1. Све до после Другог светског рата ова линија возила је својом трасом која је краћена и продужавана по потреби. Између два светска рата једно време је чак постојала и линија 1 а која је возила са Славије, поред Храма Светог Саве, Катанићевом улицом, улазио у Макензијеву па из Приштинске скренуо у Новопазарску до Војводе Драгомира и Милешевском стизао до Црвеног Крста.
Да споменем и планирани трговински центар, који је требало да се изгради до краја 1975. године и заузимао би простор од Краља Милана, Београдском до Његошеве и наниже Краља Милутина. Робна кућа је требало да буде у „Митићевој рупи“ од 32.000 квадрата. Уз робу кућу би се градиле и две куле од укупно 40.000 квадрата. Све ово би се градило од 1965. па до 1975. године. Планирана је градња хотела од 40 спратова и два хотела од по 25 спратова где је сада паркинг простор и хотел „Славија“. Како се каснило са градњом чекали су се „Газда Језда“ и „српска мајка“ Дафина да уложе наше паре у градњу, али као њихово власништво. Чак је Дафина убацила златник у полагање темаља. Било је то далеке 1993. године.
Влада Митић је 1935. године купио ресторан „Рудничанин“ на Славији, намеравајући да на том месту сагради велику робну кућу која би имала 14 спратова и за два метра би надвисила палату „Албанија“. Овај плац доживео је необичну судбину. До дана данашњег, после много урбанистичких идеја и конкурса, после свих радњи и покушаја да се овај плац на Славији „приведе намени“, простор између улица Београдске и Краља Милана остао је празан и познат је као „Митићева рупа“. Хтео је да сагради робну кућу по угледу на тек отворене робне куће у Немачкој. Нажалост, у томе је био спречен. За изградњу те робне куће депоновао је у Народној банци тада 220 милиона динара. Износ новца био је вишеструко већи од фондације Алфреда Нобела. Судбина тих 220 милиона динара никада није разјашњена. Наравно, да од плана не би ништа.
У биоскопу „Славија“ који је срушен била је „Сала Мира“ коју је подигао 1885. поменути Х. Макензи. и намењена је београдским нововерницима. По напуштању Београда од стране Макензија усељава се српска сликарска школа, а 1910. године зграда се откупљује и постаје седиште Српске социјалистичке партије и редакције „Радничких новина“. Отуда и споменик Димитрију Туцовићу социјалисти и противнику краљевог режима, али када је избио Први светски рат борио се у Колубарској бици у којој је и погинуо „За Краља и Отаџбину“.
На горњој фотографији је хотел где су данас хотели „Славија“ и „Славија Гарни Лукс“ између Макензијеве, Светог Саве и Булевара ослобођења снимљено 1930. Данашњи хотел Славија, је између Макензијеве и Светог Саве, на слици где је фризерска радња. Стари хотел страдао је од савезничких бомби 1944. године. 1962. године, је изграђен нови хотел Славија, а крајем 70.их година прошлог века саграђен је и хотел „Славија Гарни Лукс“.
Крајем осамдесетих година прошлог века, добисмо прву урбану легенду, Владу Васиљевића познатијег по надимку „Београдски фантом“. Десетак дана „Фантом“ је у украденом белом „Поршеу Карера“ замајавао милицију која је постављала барикаде на Славији. Сам „Фантом је личним укључивањем у програм „Студија Б“ најављивао куда и у колико сати ће пролазити. На крају се бела „Карера“ закуцала и „Икарусов“ бус. „Фантом“ је чудом успео после судара да побегне и изгуби се у гомили „навијача“ који су ометали милиционере да га ухапсе…
Ево још неких фотографија, Славије које више нема.
Сада крећемо узбрдо Макензијевом улицом.
Улица Макензијева
Макензијева улица се протеже од Трга Славија, па пресецајући улице Кнегиње Зорке и Мутапову улива се у Улицу Николаја Другог.
Име је добила по Френсису Макензију, Шкоту заслужном за урбанизацију Врачара. За више података погледај Енглезовац.
Макензијеви земљаци поново су боравили у Београду, али због историјског фудбалског меча. Победише нас и не дадоше нам да одемо после 20 година апстиненције на Европски шампионат.
Улица је дуго носила име Маршала Толбухина по високом старешини Црвене армије, који је командовао својим јединицама у ослобођењу наше земље.
Ова улица је саобраћајна жила куцавица читавог Врачара. Кроз њу пролазе сви тролејбуси који повезују доње и горње делове града. У овој улици је становао и мој школски друг сликар Драган Малешевић Тапи.
На крају улице се налази легендарни тржни центар Градић Пејтон. Назван је по култној тв серији, која нас је окупљала редовно око телевизора којих је мало ко поседовао па смо емисије и серије гледали у просторијама месне заједнице у Шуматовачкој улици.
Истовремено са Његошевом улицом градила се и ова улица. Полази од Славије која се тек формирала на земљишту које се звало Симићев мајур, где се ишло у лов на дивље патке. Од Симића земљиште откупљује Шкот Френсис Х. Макензи, оснивач библијског друштва, а по наговору нашег политичара Чедомиља Мијатовића и његове жене.
О њима прочитајте у описивању кнеза Милоша улице.
По њему читав крај назван је „Енглезовац“. Улица је спајала Славију са Чубуром. Звала се прво Орашачка, а од 1895. па до 1930. године звала се Макензијева. Тада је применована у улицу Цара Николаја Другог. После рата се звала Ратних војних инвалида, па Маршала Толбухина по хероју СССР и команданта совјетских трупа при ослобађању Београда октобра 1944. године.
У овој улици нема ни једне значајне старе зграде. У овој улици поред бифеа „Зора“, биле су и кафане „Мали Београд“, „Савиначка касина“ и најпознатије „Трандафиловић“ и „Топлица“. Браћа Милан и Никола Трандафиловић 1900. године доселили су се из Скопља да уче кафански занат. Купили су кафану „Сложна браћа“ на углу Његошеве и Светозара Марковића где је сада хотел „Парк“. Ту су се скупљали гимназијалци у моје време. Успешно су пословали и решише да се одвоје, па је Милан купио од неког жандармеријског поднаредника стару ниску кућу на углу Мутапове број 43 и Макензијеве улице. У башти је био велики платан који постоји и данас. Трандафиловић је постао за оно време модеран ресторан са богатим ентеријером. Био је чувен по првокласној храни, пићу и музици, а у њему су певали Анђелија Милић, Даница Обренић, Зорка Буташ, Дара Ружић, Вуле Јефтић, а свирали су Властимир Павловић Царевац и фрулаш Сава Јеремић. Сада је на овом месту парфимерија.
Како је газда Милан био заљубљеник у шах то је светски првак у шаху Александар Аљехин одиграо симултанку са Чубурцима. Симултанка није играна у кафани већ у кући Анте Грубишића у Војводе Драгомира број 12.
Улица Катанићева
Полази од Светосавског храма и улива се у Макензијеву улицу.
Име је добила по Михаилу Катанићу мајору српске војске и учеснику у Српско-турским и Српско-бугарском рату. Поред силних бојева у којима је учествовао највише се истакао у борби за Нешков вис, стратешку тачку која влада Пиротском котлином.
У „кланици“ која се десила на врху овог брда где су се прса у прса сукобиле две војске, погинуло је 49 српских и 58 бугарских војника.
Очевидац и учесник ових тешких догађаја је био и познати бугарски песник, романописац и академик Иван Вазов који је о свему оставио и писани, како прозни тако и поетски спомен. Написао је након битке: “То гробље које је постојало тек три-четири дана крило је у хладној утроби тела на стотине јунака, погинулих са оружјем у руци. Његово постојање зрачило је тугу и жалост на околину. Тамо су сада спавали, једни поред других, братски, у љубави, Срби и Бугари, непријатељи на бојном пољу, овде пријатељи и савезници у вечној тишини и муку гроба”.
О истом догађају пише и у песми Ново гробље изнад Сливнице:
Покојници, добили сте прекоманду у други пук
у коме нема одсуства, нити позива за борбу,
У братском загрљају сте легли
и “лаку ноћ” заувек једни другима пожелели
до следеће трубе.
Овај велики песник је, видећи мртвог српског војника у песми Први убијени Србин оставио још један дирљив стих:
Несрећниче, побратиме,
оставио си овде кости.
крив или не – не судим ти,
почиувај. Бог да прости.
Баш ту на Нешковом вису на месту наше заједничке погибељи, храбро бранећи пуковску заставу тешко је рањен и заробљен капетан Михајло Катанић. Због показаног јунаштва, чак се и сам бугарски кнез Батемберг заложио да има најбољи третман и да га лече најстручнији лекари у заробљеништву, а угледнији грађани бугарске престонице су долазили да уживо виде великог хероја. Овакав витешки однос према заробљеном јунаку гледано из данашње перспективе себичлука и бешчашћа изгледа толико величанствен, као да га је исписао сам творац Илијаде велики Хомер главом и брадом.
Након ослобађања Катанић се, сада већ као мајор вратио у Србију где је убрзо преминуо од последица задобијених рана. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
На његовој сахрани се скупило много народа. Дошли људи да испрате хероја. Али званичника није било. Дан раније краљ је са свитом својих подгузних мува отишао на са’рану мајке неког штапског пуковника који је, како би се то данас рекло, био близак режиму. На сахрану јунака није дошао. Ни он нити ико из свите. Овај идиотски чин је повредио осећања многих, а нарочито једног каплара српске војске и учесника у рату са Бугарима. На велику жалост режимских шлихтара тај каплар је био Бранислав Нушић, који је брзо спевао песму и режимлије овековечио за будућа покољења.
Затутњаше сва четири звона
поврвеше ките и мундири
поврвеше перјанице бојне
поврвеше безбројни шешири
Сви мајори дебели и суви
Официри цела кита сјајна
Пуковници, с орлом и без орла
И још неко али то је тајна
Потмуло су ударала звона
Ударала звона из буџака
А и што би да се чини џева
Кад је пратња српскога јунака
Српска децо што множити знате
Из овога поуку имате:
У Србији прилике су таке
Бабе славе, презиру јунаке
Зато и ви не мучите се џабе
Српска децо постаните бабе.
Због ове „зајебанције“ Нушић је осуђен на два месеца затвора, али је на изричити захтев краља Милана казна преиначена на две године.
Иначе читава ова прича има и свој епилог. Наиме Српско-бугарски рат је заиста било једно неопевано лудило, глупост која није требала да се деси. Као што и сами знате и Бугари а и Срби припадају словенским народима, те је овај рат био у ствари братоубилачки. На сву срећу и на српској и на бугарској страни су постојали (а надам се да и дан данас постоје) нормални људи који ову истину знају и наше сукобе сматрају трагедијом која не сме да се понавља. Такав је био бугарски пуковник Пачев, командант гарнизона у Цариброду. По његовој идеји и наређењу је на врх брда које се назива Нешков вис а мештани га зову Нешково кале, подигнута спомен костурница у којој данас заједно почивају српски и бугарски војници изгинули на нашу велику словенску срамоту и тугу и радост оних који уживају у проливању наше словенске крви. Нека је вечна слава палим јунацима!
Костурница је од народа прозвана Паметник, ваљда зато да се опаметимо и не чинимо задовољство другима, а несрећу себи, налази се изнад Димитрограда.
Ето тако ова прича повеза два владара, два писца и два народа. Владари и писци су одавно покојни а нашим народима нека бог да мир, слогу и сваку срећу. И наравно памети.
Кућа Ите Рине, Улица Катанићева број 8
Преносим чланак из „Телеграфа“ о њој.
Тијана Ђорђевић, ћерка прве еротске глумице Ите Рине, открива како је њена мајка отишла у Холивуд, друговала с Ивом Андрићем, примила православље и носила џакове брашна за време Другог светског рата. Ита Рина је била најзначајнија међународна филмска звезда поникла на овим просторима. Ако сте икад решавали укрштене речи знате да се у готово сваком издању налази управо њено име. Глумила је раме уз раме с прваком нацистичког филма Хајнрихом Георгом, а француски, немачки и чешки режисери дивили су се њеној класичној лепоти и изузетном глумачком дару. На сваком кораку су је салетали обожаваоци, стизало јој је стотину писама из целе Европе, а примамљиву понуду из Холивуда одбила је да би се удала за згодног српског инжењера Миодрага Ђорђевића. Видите, што ти је Србенда.
Преносим вам сајт: „Бранкин кутак“. Једна епизода из гламурозних дана Железничке станице. Песник, дипломата, уредник „Политике“ и позоришни критичар Милан Дединац, на фотографији лево, дочекује славну глумицу Иту Рину са повратка из Берлина, 1929. године.
Итина ћерка, Тијана Ђорђевић, данас архитекта у пензији, нерадо пристаје на интервјуе. Каже да је исцрпљују. Међутим, за Телеграф је издвојила мало слободног времена не би ли поделила сећања на своју славну мајку. Тијана признаје да је цео живот прогонило то што су је упоређивали с мајком и то, како истиче, увек на њену штету.
Италина Ида Кравања рођена је у Дивачи код Трста. Након што се њен отац Јожеф Кравања запослио као железничар у Љубљани, она се по избијању Првог светског рата са породицом досељава у Словенију. После завршене основне школе и гимназије, Италина Кравања добија посао у банци, али већ тада почиње да машта o глумачкој каријери. Њена безбрижна младост је прекинута када јој је умро отац. Ита је остала да живи са мајком и сестром, издржавајући се тако што је њена мајка студентима издавала собе. Године 1926. изабрана је за Мис Југославије, а после тога учествује и на избору за Мис Европе. Након потписивања трогодишњег уговора са продуцентском кућом „Остермајер филм“ сели се у Берлин. Први филм у ком је глумила био је „Двоје испод небеског свода“ Јоханеса Гутера и Ернста Волфа, „где поред лепоте исказује и знатан глумачки дар“. Шездесетих година 20. века Ита Рина, по православном Тамара и њен супруг Миодраг Ђорђевић су саградили кућу у Будви. Она је већи део времена проводила узгајајући цвеће и водећи рачуна о тада већ болесном супругу. Када се догодио земљотрес у Црној Гори, добила је астматични напад који је био кобан по њу. Умрла је у Будви 1979. године, а сахрањена на Новом гробљу у Београду. Једном приликом, присећајући се својих филмских почетака и чињенице да је побегла од куће и обманула своју мајку, ова незаборавна словенска филмска хероина је рекла: Светлили су ме рефлекторима. Камере су почеле да зује. Свуда око мене били су каблови. Неки потпуни странци пиљили су у мене, дошаптавајући се међу собом. Говорили су ми да вриштим, да се смејем, машем и плачем. Мислим да сам најприродније изгледала у сценама у којима сам плакала. Било је довољно само да се присетим колико сам далеко од куће и како сам обманула мајку.
Филмска каријера Ите Рине почела је у Берлину. У том периоду Ита је узимала часове глуме, плеса, певања, јахања, и с времена на време, добијала мање филмске улоге. Први пут се на филмском платну појавила у филму „Шта деца крију од родитеља“, што је помало и судбоносан наслов с обзиром на то да је Ита Рина побегла од куће како би се винула у свет филма.
Ита Рина је посебно била популарна у Чешкој и Немачкој, те је најчешће тамошња штампа о њој писала хвалоспеве. Тако је у чешком часопису „Чешко слово“ забележено: „Раскошна Ита Рина својом југословенском лепотом и великим глумачким талентом, убрајаће се ускоро у најбоље филмске звезде.“ Њен живот се вртоглавом брзином мењао, стизале су јој похвале и понуде са свих страна. Као већ етаблирана европска глумица, хероина немог филма, Рина је добила и понуду за сарадњу од стране највеће светске филмске индустрије (компанија Парамаунт и Унверзал). Наиме, понуђена јој је главна улога у америчком филму који је носио наслов „Беатрис, моја радости!“ али она је Холивуду рекла „не“, пре свега зато што јој је, тада вереник, Миодраг Ђорђевић поставио ултиматум: „Или Холивуд или ја!“. Вдите шта може прави Србин кад хоће.
На преласку из ере немог у еру звучног филма, Рина је одиграла, можда и своју најуспелију улогу у чешком филму из 1930. године. Пред избијање Другог светског рата, добила је улогу у филму немачке продукције који се снимао у берлинском студију. Како је у Немачкој тих година било веома опасно боравити, а посебно је било опасно за стране глумце, Ита Рина је на наговор тадашњег југословенског амбасадора у Берлину, чувеног српског писца Иве Андрића, спаковала кофере и вратила се у Србију. То је био преломни тренутак када се опростила од своје филмске каријере. Прославила се улогом у филму Еротикон Густава Махатија „који је зналачки искористио њену фотогеничност и способност изражавања страсти сензуалне младе жене“.
У Београд се преселила и удала се за инжињера Мирослава Ђорђевића када је прешла у православље, променила начин живота и узела име Тамара Ђорђевић. Након удаје наступала је ређе, „а са филма се повукла 1939. године, на врхунцу популарности“. После Другог светског рата на филму се појавила само још једном: у мањој споредној улози у филму »Рат« (заједно са Батом Живојиновићем) у режији Вељка Булајића, који је номинован за Златног лава на филмском фестивалу у Венецији 1960. године.
Ита Рина је укупно играла у 18 филмова, углавном чехословачке и немачке производње, с тим да су неки снимани и у Југославији (Фантом Дурмитора и На плавом Јадрану).
На врхунцу славе, Ита Рина на једном пријему у југословенској амбасади у Берлину упознаје младог студента техничких наука, Миодрага Ђорђевића, сина угледног Милана Ђорђевића, директора Министарства пошта, телеграфа и телефона. И сâм Миодраг Ђорђевић је имао лепоту филмског глумца, те тако неке његове фотографије из младости управо упућују на ту помисао. Како је то била љубав на први поглед и како је та љубавна искра запалила оба срца, пар је убрзо одлучио да се венча. Ита Рина доноси одлуку да у православној цркви у Берлину пређе у православну веру и да промени своје име у Тамара. Венчава се са Миодрагом Ђорђевићем у Вазнесењској цркви у Београду и постаје Тамара Ђорђевић. Због љубави према супругу, она је одлучила да свој живот праве филмске диве измени из корена. И није се покајала!
За разлику од многих чувених глумица и лепотица које су свој живот скончале трагично, саме и напуштене од свих, Тамара Ђорђевић је имала богат и садржајан живот, поред свог мужа са којим је живела у складном браку. Њихова дом је заправо била једна кућа са мансардом, која се налазила на овој адреси. Иако се угледна породица Миодрага Ђорђевића у почетку није слагала са овим браком, ипак га је, временом, упознавши благу и скромну Тамару која никада није изигравала диву, здушно прихватила. Тамара и њен супруг Миодраг су били посвећени својој породици, и пријатељима. Најчешће би се окупљали у кафани „Топлица“ у којој су увек имали резервисан сто. Период окупације, Тамара Ђорђевић је провела повучено, прво у Београду а потом и у Врњачкој бањи где се цела породица преселила након бомбардовања Београда. У Врњачкој бањи је боравила код сестре, такође удате за Србина. Забележено је да је некада славна глумица, носила џакове и продавала свој скупоцени накит како би прехранила своју породицу. Чак је успела и да спаси свог супруга који је због једне своје непримерене политичке изјаве завршио у бањичком логору. Након рата, Тамара Ђорђевић је покушала да се врати кинематографији, али је то успела само у домену администрације. Пуна ентузијазма, желела је да новој држави понуди своје богато филмско искуство, но за тако нешто нико није имао слуха. Једно време је радила као саветник, прво у Авала филму, а потом и у Ловћен филму.
Приредила за „Трелеграф“, Катарина Вуковић.
Када сам већ описао ову лепотицу и звезду еротских филмова, ред је да нешто кажем и како је Први еротски филм „Грешница без греха“ премијерно приказан у Београду.
Београд је био, а и даље је, родни град многих великих имена, догађаја и збивања, па је тако и први еротски филм на овим просторима снимљен и премијерно приказан баш у Београду.
У наставку прочитајте још једну београдску филмску причу.
Од 1911. до 1943. у нашој земљи снимљено је укупно 22 дугометражна, средњеметражна и краткометражна филма, а сачувано само пет дугометражних и два краткометражна. Један од ових дугометражних јесте и први еротски филм са наших простора. У питању је филм Косте Новаковића – „Грешница без греха“. Филм је премијерно је приказан у београдском биоскопу Касина, 12. априла 1930. године.
Описујем лик и дело Косте Новаковића, а видећете и због чега.
Коста Новаковић, један од најзначајнијих пионира филма у нашој земљи у периоду између Првог и Другог светског рата. Након рата и боравка у Солуну, краће време је радио као апотекар, након чега је у Београду отворио сопствену дрогерију под именом „Звезда“. Занимљиво је да се у дрогеријама продавао фотографски материјал, а како се Коста иначе још од младости аматерски бавио фотографијом, врло брзо је набавио и филмски материјал, а онда је уследило и активно бављење филмом.
Прво је основао предузеће Новаковић филм, а затим сопствени студио за производњу филмова и филмску лабораторију. Закупио је најстарији стални биоскоп у Србији, биоскоп Теразије у Београду и преименовао га у биоскоп Новаковић. Нешто касније постао је власник и биоскопа Корзо и Одеон, такође у Београду. Велики део Костиних документарних материјала, којима се такође бавио, је сачуван и налази се Филмском архиву Југословенске кинотеке у Београду. Кажу, да је живот и рад Косте, који се у култном филму „Маратонци трче почасни круг“ зове Ђенка инспирисао режисера.
Први играни филм Косте Новаковића била је средњеметражна бурлеска „Краљ чарлстона“, која је нажалост наишла на оштру критику публике и углавном лоше оцене. Ово није обесхрабрило Новаковића, па је убрзо кренуо са новим пројектом.
За снимање горе поменутог филма „Грешница без греха“, продао је своју дрогерију и потпуно се посветио снимању филма. У питању је целовечерњи неми филм чији је аутор сценарија и редитељ био сам Новаковић.
Филм је о девојци Љубици и њеном веренику Николи који живе у идиличном амбијенту српског села. Никола одлази на студије у Београд, а убрзо за њим, на школовање по наговору сеоског учитеља, у престоницу одлази и Љубица. У новом граду Љубица упознаје Лајоша који изиграва симпатичног и галантног каваљера. Он једне вечери долази аутомобилом по њу, изводи је у градски живот, доводи у вилу у коју је, уствари, провалио и ту насрће на њу. Љубица ипак успева да телефоном позове полицију која стиже на време да је спасе од насилника. Полиција хапси Лајоша, за кога се испоставља да је окорели криминалац за којим се трага. Али, уз Лајоша, полиција приводи и Љубицу под сумњом да је његова саучесница. Она проводи ноћ у затвору, окружена похапшеним дамама са тротоара. Љубицу пуштају из затвора, пошто је утврђено да је недужна и да нема везе са криминалцима. Она, под теретом гриже савести, одлази до обале реке и покушава да се убије, скачући у воду. Али, ту се нашао њен вереник Никола који је трагао за њом и који је у последњем тренутку спасава, тако да љубав на крају ипак побеђује. Љубица и Никола се враћају у село након чега се венчавају.
Филм се допао гледаоцима и покупио доста похвала у филмској штампи. Неки од бројних коментара су следећи: снимци јасни, чисти и добри као у страним филмовима, да се најзад појавио један успео домаћи филм са нашим глумцима, да треба одати признање упорном господину Новаковићу, да је ово доказ да се и у Србији могу снимати наши филмови…
У овом филму се појављује и велика српска глумица, Жанка Стокић, у улози Николине станодавке. Ово је Жанкино прво и једино појављивање на филму! „Грешница без греха“ је приказан и на Данима немог филма у Порденонеу 2003. године, где је Жанка добила аплауз на отвореној сцени, што је права реткост на фестивалима старих немих филмова.
Улица Охридска
Повезује Булевар ослобођења са Улицом Светог Саве.
Име је добила по Охриду, граду или језеру у Македонији. Језеро је интересантно зато што је богато посебном врстом рибе. Раније је било познато и по још две рибе, Лихниди и Биљани које су платно белеле на Охридските извори. О једној од поменуте две мис Македоније је певао и наш чувени шлагер певач Мики Јевремовић, а по другој име поносно носи једна марка прашка за прање веша.
Име је добила по истакнутом српском писцу и једном од оснивача Демократске странке, Бориславу Пекићу. Рођен је у Подгорици, а у току младости се због природе посла свога оца често селио. Једно време је био у емиграцији у Лондону. Значајнија дела која је написао су Златно руно и Године које су појели скакавци. Добитник је НИН – ове награде за књижевност.
Старо име ове улице је Малајничка
Улица Мачванска
Протеже се од Мекензијеве до Тамнавске, пресецајући при томе Граничарску улицу.
Име је добила по богатој српској равници Мачви, која се налази на западу наше земље.
И као што је Мачва богата и једна од житница Србије, тако је и улица са њеним именом богата природним ресурсима. Наиме, у Мачванској се налази врачарска нафтна платформа, пардон, бензинска пумпа.
Улица Соколска
Протеже се од Тамнавске до Макензијеве улице.
Добила је име по друштву Соко, фискултурном удружењу које је постојало у првој половини XX века. У то давно време није било фитнес центара, теретана, кинеског сапуна за мршављење и осталих институција и препарата, па су се грађани учлањивали у друштва попут Сокола. Али Соко није окупљао само људе жељне рекреације. Ту су се скупљали и сви они који су нешто промишљали и видели у постојању оваквог удружења државни интерес. Соколска друштва су бринула како о здравом телу, тако и о здравом духу. Неговањем витешких идеала су и створени услови да се касније изроде олимпијски комитети и остале сличне институције.
Овде смо вам навели само неке податке који се односе на соколе Србије и касније Југославије. Ипак прво соколско друштво није настало код нас, него у Чешкој, у Прагу 1862. године. Оснивач је био доктор филозофије Мирослав Тирш, а код Срба познат по томе што се у његовој улици на Савском венцу налази Дечја клиника.
Касније смо и ми у Србији прихватили његове принципе и основали соколска друштва.
Улица Тамнавска
Повезује Мачванску и Мутапову улицу.
Име је добила по реци Тамнави која се улива у Колубару. То је речица која преко лета уме и да пресуши, али у доба великих киша може да направи силан „пичвајз“.
Улица Ивана Ђаје
Повезује Његошеву и Макензијеву улицу.
Име је добила по Ивану Ђаји који је био српски биолог и физиолог, професор и ректор Универзитета у Београду. Био је члан САНУ, а такође и дописни члан Француске академије наука у Паризу где је дошао на упражњено место након смрти Александра Флеминга, шкотског микробиолога и добитника Нобелове награде за медицину 1945.
Улица је дуго носила име по Влади Зечевићу православном свештенику, учеснику НОБ-а и друштвено политичком раднику ФНРЈ.
Улица Боре Станковића
Протеже се од Скерлићеве до Катанићеве улице.
Име је добила по Борисаву Бори Станковићу, великом српском писцу. Рођен је у Врању, а правни факултет завршио у Београду. Најпознатија драма му је „Коштана“ и роман „Нечиста крв“. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.