Прикупио, читао, понешто знао и обрадио

Воја Марјановић,

mail: voja-sila@moj-beo-grad.com

Пиштољ мала

Савамалу су упознали и Београђани и туристи, за Јатаган-малу шира јавност је сазнала захваљујући серији “Сенке над Балканом”, али је мало оних који знају да је у престоници некад постојала и Пиштољ-мала!
Дорћол данас представља срце и душу Београда и једно од најелитнијих насеља престонице. Међутим, када се завири у његову прошлост, почетком прошлог века, сазнајемо да су ћошкове Дорћола насељавали неки „другачији“ људи. Ово нехигијенско насеље које се налазило у Дунавском крају, како је између два светска рата називан тај део Дорћола, а простирало се од улица Високог Стевана и Гундулићевог венаца ка Дунаву. Оно је према легенди добила име Пиштољ-мала пошто су је сиромашни становници насељавали “на пиштољ”, односно бесплатно, мада нема никаквих података да је икада било пуцњаве у овом крају зарад насељавања. Пиштољ малу су чиниле три велике и међусобно неповезане групације кућа, а насељавање у њој почело је 1923. године. Једна група кућа се налазила између улица Капетан Мишине, Книћанинове и Панчићеве, углавном на простору данашњег Панчићевог парка. Други део између Добрачине и Светозара Милетића, а трећа је била на тадашњој градској депонији, у продужетку Позоришне, данас Улица Жоржа Клемансоа и Светозара Милетића, ка Дунаву. Између ових групација кућа налазили су се мањи или већи производни погони и радионице, попут Електричне централе, Трамвајског депоа, па и фабрика авионских мотора или фабрике бомбона – истиче др Вуксановић Мацура.
Пиштољ-мала је почетком тридесетих година прошлог века имала око 340 становника, но тај број се мењао током година, растао и опадао, пошто је градска власт од краја двадесетих година често рушила поједине делове, али би се после неког времена сиротиња ту враћала или досељавала нова.
– У Пиштољ-мали је живела најтежа престоничка сиротиња, било они који су се доселили из других крајева земље због рата, било они који су ту дошли из других делова града јер нису могли да плаћају од својих бедних прихода, прескупе кирије за изнајмљивање стана. Ту су са својим породицама живели надничари, носачи, продавци новина и свирачи. Међу становницима је била, рецимо, и петочлана породица једног обућара. Он и жена, рођени почетком 20. века, доселили су се у Београд из Крушевца, убрзо по завршетку Првог рата. У Пиштољ-мали нису имали своју кућу, ни стан, већ су од сиротиње сличне њима изнајмљивали једну влажну и мрачну собу од 12 квадрата у којој су имали два кревета, столице и један сто, а гајили су и козу, због млека и за њих и за децу – наставља др Мацура.
Сви делови Пиштољ-мале су одавали утисак сиромаштва.
– Издвојила бих да је Пиштољ мала имала две крупне специфичности. Једно је да су, за разлику од становника других сиротињских насеља попут Јатаган-мале, Маринкове баре или Прокопа – становници Пиштољ мале свега једаред наступили као заједница покушавајући да се изборе за своја права, односно да спрече рушење својих домова. Отпор Пиштољмалаца према сталним претњама рушењем, био је краткотрајан, спорадичан, неорганизован и као такав неуспешан. Друга специфичност су били богати Београђани, а неки су припадали и градској елити, који су своје богатство повећавали изнајмљујући сиротињи делове својих великих парцела које су имали у Дунавском крају, а Пиштољ-малци су на тим изнајмљеним “плацевима” подизали своје уџерице. Била је то необична спрега две економске и социјалне крајности становника престонице – додаје она.

Улица Високог Стевана

Деспот Стефан Лазаревић је једини владар Србије, који у једном граду има две улице: Деспота Стефана и Високог Стевана.

Високог Стевана улица, недалеко од раскрснице са Цара Уроша улицом. Мала кућа је срушена пре скоро пола века.

Зграда Јеврејског женског друштва, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију – Дефектолошки факултет, Угао Високог Стевана број 2 и Тадеуша Кошћушка

Зграда Јеврејског женског друштва, данас Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију – Дефектолошки факултет, је једно од репрезентативних дела београдског модернизма. Рад су архитеката Исака Азриела и Мише Манојловића . Снимак је из 1938. године.

 

Улица Скендер Бегова

Можда се неко, у светлу новије историје, запитао откуд национални херој Албаније у срцу Београда, па. ево неких података.
Његово име је Ђурађ Кастриотић, од оца Јована и мајке Војиславе. Рођен је на северу данашње Албаније 1404. године. Његова породица је материјално помагала Хиландар и често одлазила на Свету Гору. Са 18 година одведен је у јањичаре и пуних 20 година ратовао је на страни Турака, да би касније са својом војском пребегао и настанио се у свом родном крају. Одбацио је ислам и поново преузео православље. До краја живота се борио против Турака и био заштитник хришћанства на тим просторима. А како је историја Ђурађа Кастриотића претворила у Ђерђ Кастриота… нећемо коментарисати. Барем не овом приликом.
Сакаџије – Снабдевачи водом у старом Београду

Снабдевање водом било је увек проблем у старом Београду. Све до увођења сталног водовода, који је отпочео рад 29. јуна 1892. године са капацитетом од 2800 мЗ на дан, наши стари снабдевали су се водом из бунара и чесама и то: у предграђима из бунара којих је у то време било у баштама и двориштима, а у “шанцу”, пошто није било бунара, трговци и занатлије имали су нарочите момке који су доносили воду са чесама којих је било на више места по вароши.
Чесме су биле неугледне, укопане у земљу тако дз се морало силазити по два три степеника док се дође до славине.
Од познатијих чесама поменућемо: Делијску, Чукур, Тоскину, Теразијску и Сака-чесму која се налазила испод данашње Јованове пијаце, на углу Господар-Јованове и Краља Петра. Сака-чесма је поред обичних лула имала и једну високу из које су сакаџије – водоноше узимали воду. По њима је, свакако, и добила име.
Слику и акварел техници Сака-чесме оставио нам је бечки сликар Габел кад је боравио у Београду. Све чесме нису могле подмирити потребе житеља. Увек су биле препуне света… “Сатима се чека на чесми – прича један стари Дорћолац – у очекивању да вода дође. Као да нас сунце озари кад се најави: “Добро је! Почела да је тече!”. Онда се пита: “Како иде?” и обично у почетку одговара: “Танко као конац”…
Навала при точењу на чесмама била је велика да су свакодневно, услед чекања на ред, биле свађе, туче, лупање судова, тестија и бакрача. Сав тај калабалук утишавали су и растурали квартовни жандарми. Ако су ови недостајали и патролџије су долазиле на смену и предузимали кораке да се успостави ред.

 

Сиромашнији сталеж трошио је савску и дунавску воду. Њу су доносиле сакџије на двоколицама. Сака је била једно углављено буре од 3 до 4 акова и плаћало се грош од саке.
По подацима Глише Елезовића научника, сака је арапска реч и означава “буре или кола са буретом, мешину или коња са мешином у којима се вода носи”. Вода коју су доносили сакаџије на својим мршавим коњићима пила се и трошила за прање. Свака кућа је имала још и по једно буре у које се сакупљала кишница. Сакаџије су одиграле важну улогу у снабдевању водом. То су били махом сиромашни људи из јужних крајева који су дошли у Београд на печалбу. Они нису трошили више од марјаша дневно, а сваку крајцару коју зараде слали су родбини у вилајет, у некадашњу Турску.

Занимљиво је поменути дискусију која се водила о сакаџијама на седници Општинског одбора маја 1883. године, у време кад је председник Београдске општине био Живко Карабиберовић, трговац. По наредби Општинског санитета установљена је пумпа за воду, чије издржавање стаје Општину годишње 4.000 до 5.000 динара. Да би Општина имала прихода, предложено је да за 4 саке дневно сакаџије плаћају један грош таксе, па макар и 10 сака заитили воде. Међутим, они су упутили једну представку, потписану од њих педесеторице, иако их је тада у Београду било преко стотину, у којој се жале да на пумпи не могу на дан више од по 4 до 5 сака да заите, јер им је тешко доћи до пумпе, а када би се, веле, одобрило да захватају воду и са Дунава, онда би могли и по 20 пута на дан доћи и напуниви саке. У дискусији учествовало је више одборника: Емилијан Јосимовић, Носта Главинић, Свегозар Зорић, Никола Хаџи Поповић, Живко Бутарчић.
Они су захтевали: да сакаџије неминовно плаћају таксу па било да доносе воду са пумпе или са Дунава и Саве, јер они у зимске дане траже 4 до 5 гроша од саке, затим су тражили да се састави списак сакаџија и води о њима евиденција, затим, да им се свака сака нумерише и да им се обележе саке које носе воду за зидање и оне које носе за пиће и за кување.
Аутор:Живорад Јовановић, “Из старог Београда”

Улица Будимска
Улица је добила име по Будиму, западном делу Будимпеште, главног града Републике Мађарске.
Пекарска радња „Код три лава“, Улица Будимска број 30
Стари Дорћолци се, са сетом у гласу, сећају “најукуснијег бурека у граду” који се могао купити само “Код три лава”. Једна од најстаријих пекарских радњи у престоници затворена је 2015. године, на њој од тада стоји напис “локал у реновирању, а зид се урушава и њена судбина је и даље неизвесна. Пекара основана давне 1912. године данас је у прилично лошем стању. Због урушавања зида постављене су греде, које је “опколило” растиње. Уместо натписа “Код три лава” на њој су ижврљани графити, са унутрашње стране стакло је обложено папирним кесама, а са спољашње – решењима. Ипак, најзанимљивије је да је уредно написано и “локал у реновирању” и та порука ту стоји већ годинама.
– Још осећам мирис врућег хлеба када прођем поред. Ово је култна пекара, спремали су најбољи бурек у граду, а сада је и табла са називом нестала – каже један Дорћолац.
Решења и остали папири значили су незваничан крај једног малог пекарског царства. Пекара Илије Матића прешла је у руке општине Стари град, потом 1. децембра 2016. у надлежност Секретаријата за имовинске и правне послове Београда.
Како је “Блиц” већ писао пре пар година, ЈП “Пословни простор општине Стари град” је сходно захтеву грађевинског инспектора “поставило заштитну ограду, али није извршило наложену санацију објекта због недостатка финансијских средстава”.

Пекара за коју се надалеко чуло због доброг пецива, позната је и као место где су снимане сцене из домаћег филма “Повратак отписаних”. Једни је зову и “Нацетова”, али једно је сигурно – добар укус потиче од темељне припреме за пекарски занат. Пекара за коју се надалеко чуло због доброг пецива, позната је и као место где су снимане сцене из домаћег филма “Повратак отписаних”. Једни је зову и “Нацетова”, али једно је сигурно – добар укус потиче од темељне припреме за пекарски занат.
Улица Гундулићев венац
Улица носи назив по Ивану Гундулићу. Био је дубрвачки песник. Дорћолски крај од Добрачине до Деспота Стефана и од Душанове до Дунавске и музеја „25 мај“, од Венизилесове и Војводе Добрњца назива се Гундулићев венац.
Улица је настала 1905. године и од тада није мењала назив. Названа је по Ивану Гундулићу, песнику и драмском писцу.
Рођен је у Дубровнику крајем 16.века. У младости је написао бројне мелодраме, пасторале, лирске песме. На жалост, оне су углавном изгубљене.
Био je један од најзначајнијих српских песника из Дубровачке републике. Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп, као и по пасторалном делу Дубравка.
Улица Ђуре Даничића
Ђуро Даничић био је филолог, секретар Друштва српске словесности и ЈАЗУ
Женско радничко склониште, данас Балетска школа „Лујо Давичо“, Улица кнез Милетина број 8

 

Женско радничко сколониште- данас Балетска школа „Лујо Давичо“
Термоелектрана „Снага и светлост“, Дунавски кеј 6, Марина Дорћол

Улица Јелисавете Начић, бивша Улица Павла Папа
Улица са њеним именом, непосредно код Бајлонијеве пијаце је бивша улица народног хероја Павла Папа, недалеко од зграде са раднички становима које је пројектовала.
О Јелисавети Начић и њеном емотивном животу описао сам у одељку Краља Петра… и у одељку Калемегдан. Овде ћу описати њену биографију и стручне радове. Била је главни архитекта града Београда. Јелисавета Начић, била је прва српска жена архитекта. Рођена је у Београду као тринаесто дете имућног трговца на велико Михаила С. Начића. Мајка јој је била ћерка Јована Савића, управника Управе фондова, а по женској линији је водила порекло од породице Ичко. Породица Начић имала је имање на падини испод данашњег хотела Москва. Породица је поседовала и куће у Хиландарској улици. Богата породица имала је кочије које су се изнајмљивале за свечане краљевске догађаје.
Одлука да се упише на тек отоврени Технички факултет, као прва студенткиња архитектуре у првој уписаној генерацији студената, није наишла на разумевање и одобравање код Јелисаветине породице. Наиме, у Србији је постојао Технички факултет, али одсек за архитектуру основан је тек крајем 19.века, па су тако у Србију долазили архитекте из иностранства и пристизали су српски студенти школовани на универзитетима у западној Европи, доносећи нове и другачије архитектонске стилове. Јелисавета Начић је веома успешно и брзо завршила студије и за 4 године дипломирала, поставши тако прва жена архитекта у Србији. По завршетку студија суочила се са истим проблемом родне дискриминације као, неколико деценија пре ње, прва српска лекарка, докторка Драга Љочић. Јелисавета се запослила у Министарству грађевина, на месту цртача. Виши положаји и напредовање у служби нису јој у почетку били доступни. Чак и ова позиција била је успех за једну високообразовану жену у Србији тога времена, пошто су по закону државну службу могли добити само мушкарци, односно, само особе које су служиле војску. Јелисавета је међутим успела да пробије ту, до тада непремостиву баријеру. Положивши државни испит, прешла је са службом у инжењерско-архитектонском одсеку Београдске општине. Свој друштвени и професионални ангажман Јелисавета је остваривала и кроз активност у Удружењу српских инжењера и архитеката, чија је била чланица.

Иако је била социјалдемократкиња и пријатељица Димитрија Туцовића, политичке ставове није јавно износила. Плодна и успешна каријера Јелисавете Начић прекинута је за време Великог рата када је интернирана у логор у Мађарској. Умрла је у Дубровнику сиромашна и заборављена, а била је део прве генерације студената архитектонског одсека и прва жена дипломирани архитекта у земљи, једна од првих жена запослена у јавном сектору.
Пројектовала је прву модерну школску зграду, а то је основна школа Краљ Петар Први, једно прелепо једноспратно здање, са три фасаде и богатим чеоним улазом. Када је завршена, школа је представљала један од најмодернијих школских објеката у Србији. Опремљеност учионица и помоћних просторија, као и хигијенски и наставни услови, били су на знатно вишем нивоу у односу на дотадашње школске објекте. О изузетности и успеху овог пројекта говори чињеница да је био изложен на IV југословенској изложби у Београду 1912. годне. Данас је ова зграда проглашена за културно добро и под заштитом је Унеска.
Пројектовала је чувено Мало степениште на Калемегдану, изграђено у првој деценији 20. века од уникатне врсте београдског гранита – керсантит – јединственог камена зеленкасте боје којег и даље има у напуштеном Тешићевом мајдану.

Била је ангажована у радовима на уређењу Калемегдана према пројекту чувеног архитекте Димитрија Т. Лека. Мале степенице, су у необарокном стилу, које од Савске алеје воде до Париске улице. Поред степеништа њен рад је била и ограда савског шеталишта, изграђена са стилизованим вазама на каменим постаментима у духу сецесије.
Кад је Београдска општина одлучила да распише конкурс за уређење Теразија, Јелисавета се одмах нашла на списку архитеката који би требало да осмисле читав нови концепт. По њеном пројекту, који је био разрада првонаграђеног конкурсног решења Веселина Лучића, читав простор Теразија је требало да буде подељен на два дела, а у центру тог простора требало је да се налази фонтана са Мештровићевим Победником. Радове на уређењу Теразија прекинуо је рат, а Мештровићева скулптура Победника није постављена због згражавања јавности.
Многи Београђани су своју имовину остављали граду. Један од њих је велики добротвор, познати београдски инжењер Веселин Лучић, који је рођен у Београду. Патентирао је систем олучњака, који је заштитио у Трговинском суду. Тај патент је прихватила већина европских земаља. Један од његових највећих успеха била је прва награда на конкурсу за идејно решење Теразијског платоа, чијом је изградњом центар престонице добио европски изглед. Захваљујући свом успешном раду, стекао је велику имовину. Тестаментом само дан пред бомбардовање, део имовине у Београду оставио је Универзитету, са циљем да се оснује Задужбина Веселина Лучића, „слична Нобеловој“, а део свог имања у Опатовцу оставио је Матици српској. Умро је после рата у Београду. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу. Зграде Задужбине Веселина Лучића су национализоване 1961. године и укњижене као друштвена својина. Решењем Министарства културе, Задужбина је обновила рад. Циљ Задужбине је награђивање научних радника на Универзитету у Београду и књижевних остварења појединаца са Универзитета у Београду. Приход се остварује издавањем стамбеног и пословног простора Задужбине. Задужбинску имовину чине зграда у Ђорђа Јовановића бр. 5, изграђена 1931. године, бруто површине 737м², која се састоји од једног локала и 13 станова, и зграде на углу Гундулићевог венца бр. 39 и Венизелосове бр. 30, изграђене 1932. године, бруто површине 1.827,59м², подељене физичком деобом са општином Стари град, при чему су Задужбини припала два локала нето површине 103м², и девет станова, нето површине 337м². Зграде Задужбине се обнављају средствима Задужбине, и до сада су обновљене уличне и дворишне фасаде зграде у Ђорђа Јовановића бр. 5, а у све три зграде окречена су степеништа, уређени улази и изведено уземљење електричних инсталација. Од 2004. године, расписују се конкурси за наставнике и сараднике Универзитета у Београду за доделу награде за најбоље научно, односно стручно остварење, и награде за најбоље књижевно остварење. Награђена дела треба да буду оригинална научна, односно књижевна, једног аутора, издата први пут у претходној години. Закључно са 2012. годином, награђено је 17 наставника и сарадника Универзитета у Београду, а награду чине Диплома Задужбине Веселина Лучића и новчани износ, који се увећавао – од 50.000 динара прве, до 250.000 динара 2012. године.
Преузето из часописа „Задужбинар“, лист број 2 из 2012. године – Задужбина Веселина Лучића.
Враћам се поново на дело и рад Јелисавете Начић. Прву зграду колективног становања за раднике на Балкану пројектовала је Јелисавета. Блок радничких станова за раднике комуналних служби Београдске општине налази се између улица Венизелусове, Комнен Берјактара, Генерала Махине и Херцег Стјепана. Састоји се из два низа објеката насталих у различито време. Први блок је изведен је пред Први балкански рат, а други низ објеката које је пројектовао општински техничар Балаш завршен је много касније, између два рата. Овај комплекс постоји и данас и проглашен је културним добром.
1
Комплекс радничких станова у Београду
Трг у Савамали испред зграде Београдске задруге пројектовала је али он није реализован.
Трећу награду на конкурсу за идејно решење цркве Светог Ђорђа у Тополи добила је 1903. године.
Јелисавета Начић се бавила и пројектовањем сакралних објеката. Тако је по њеним нацртима саграђена црква посвећена св. Архангелу Михаилу у Штимљу на Косову. У јужном делу цркве налази се спомен-плоча, која представља посвету архитекткиње српским војсковођама који су се борили на овим просторима:
„ Спомен-плоча осветницима Косова, војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу, Глигору Соколовићу, слава погинулима за Косово, архитекта г-ђица Јелисавета Начић. ”
Јелисавета Начић је за потребе Београдске општине пројектовала и више приватних кућа у Београду, па се тако и данас могу пронаћи грађевине које су саграђене по њеним идејама и нацртима. Једна од њих је и кућа која се налази на углу улица Шафарикове и Ђуре Даничића. То је кућа Божидара Крстића из 1904., године. Још увек се можу видети кућа књижара Марка Марковића на углу Капетан-Мишине и Јованове 45а из 1904. године која је проглашена културним добром и кућа Зорке Арсенијевић из 1907. у Ломиној број 46. Срушена је колективна стамбена зграда позната као кућа Арсе Дреновца из 1907. која се налазила на

Комплекс радничких станова у Београду

Трг у Савамали испред зграде Београдске задруге пројектовала је али он није реализован.
Трећу награду на конкурсу за идејно решење цркве Светог Ђорђа у Тополи добила је 1903. године.
Јелисавета Начић се бавила и пројектовањем сакралних објеката. Тако је по њеним нацртима саграђена црква посвећена св. Архангелу Михаилу у Штимљу на Косову. У јужном делу цркве налази се спомен-плоча, која представља посвету архитекткиње српским војсковођама који су се борили на овим просторима:
„ Спомен-плоча осветницима Косова, војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу, Глигору Соколовићу, слава погинулима за Косово, архитекта г-ђица Јелисавета Начић. ”
Јелисавета Начић је за потребе Београдске општине пројектовала и више приватних кућа у Београду, па се тако и данас могу пронаћи грађевине које су саграђене по њеним идејама и нацртима. Једна од њих је и кућа која се налази на углу улица Шафарикове и Ђуре Даничића. То је кућа Божидара Крстића из 1904., године. Још увек се можу видети кућа књижара Марка Марковића на углу Капетан-Мишине и Јованове 45а из 1904. године која је проглашена културним добром и кућа Зорке Арсенијевић из 1907. у Ломиној број 46. Срушена је колективна стамбена зграда позната као кућа Арсе Дреновца из 1907. која се налазила на углу Косовске и Кондине улице и кућа М. Протића у дворишту Бирчанинове број 13.

Изглед куће на углу улица Сребреничке и Косанчићевог венца из 1907. године, срушена 6. Априла 1941. у бомбардовању

Најзначајније Јелисаветино дело из домена сакралне архитектуре несумњиво је црква Александра Невског на Дорћолу. Радови су започети 1912. али су због рата убрзо и прекинути. После рата, пошто је Начићева напустила професионалну каријеру, градња је настављена, али према пројекту који је у многоме измењен. Са око 20 % од оригиналне Јелисаветине идеје црква је сазидана 1928. Црква је саграђена у неовизантијском стилу.
Да подсетим да је простор од Цркве Александра Невског и Прве београдске гимназије до Дунав станице био празан и да су плацеви продавани 1 грош 1 квадратни метар.

Спртски центар „Милан Гале Мушкатировић“ звао се по Титовим рођендану Дану младости, „25 Мај“. Поред игралишта био је и базен и ресторан „Дунавски цвет“, који пројектовао архитекта Иван Андрић. У време када је снимљена ова фотографија, 1975. године било је хит место.

Дорћол, Дубровачка улица, седамдесетих година прошлог века.
Пројектовала је и прву кружну пећ и друга постројења за израду опеке коју је општина изградила у „Прокопу” код земљаног мајдана. Овај објекат срушен је за време Првог светског рата.
Железничка станица „Дунав“

Зима 1960. године Преносим чланак листа Политика, Магазин од 31.05.2018: „Дунав станица сведок прохујалог времена“

локомотиве јер су сви хтели да уђу у воз који је тих година био једини поуздан за путовање. На железничкој станици „Београд Дунав”, познатијој као Дунав станица, надомак Панчевачког моста, све је врвело од путника. Парњаче су у Београд довозиле становнике Зрењанина, Вршца, Орловата, Алибунара, Панчева и других банатских места, да би их у поподневним и вечерњим сатима враћале у своја места.
Од гужви на Дунав станици остала су само сећања и понека фотографија, сачувана у Железничком музеју. Станична зграда је тада одржавана, баш као и чекаоница, билетарница, перони, ресторан, јер се о удобности путника и те како бринуло. Онда су возови почели све више да касне и да изостају, па је јењавало и поверење путника у њих. Остали су им одани једино они којима је динар за превоз био велики као кућа. Љутили су се и они на железницу, али шта су могли него да чекају, па кад стигне… А возови су се проредили, многе пруге су укинуте, а станичне зграде опустеле.
Пролазиле су године, почела је да посрће и зграда Дунав станице. Данас та зграда изгледа као да је у њој време стало. Жуди за обновом, баш као и чекаоница и све што уз њу иде. У чекаоници је стара каљева пећ на којој су једна вратанца разваљена, а неколико дрвених клупа са ознаком „Железнице Србије” једини су инвентар у служби путника. Да не грешимо душу, ту су и два „Инсина” сата, један у чекаоници, а други на зиду зграде који, за дивно чудо, и даље раде, показујући тачно време.
– Не касне сатови, а ни возови – с осмехом каже Милутин Војводић из Вршца. – Често користим воз да бих се превезао до Београда. Стигнем за сат и 45 минута. Станица? Памтим кад је била лепша, кад је на њој било гужве, иако су вагоне вукле парњаче. И њу су сустигле године. Шалим се, мада верујем да је не сређују зато што овуда ускоро вероватно неће пролазити возови. Када ће то бити не знам, јер се већ дуго о томе прича.
Перони на овој станици најчешће су пусти. Тек кад из Зрењанина и Вршца стигне један од седам возова, станица оживи. На једној клупи две средовечне жене покушавају да пецивом утоле глад. Не дозвољавају да их фотографишемо. Излазимо на пероне. Станична зграда је оронула и са унутрашње стране, али траје. Перони су, чули смо од појединих путника, постали место где се фотографишу младенци. Није то често, али има и таквих који одаберу баш овај амбијент да забележе тај свечани тренутак. Свиђају им се клупе, покривени перон и свеукупни амбијент. Недостају једино старе, моћне парњаче и њихов продоран писак, некада симбол превоза железницом.
– Још као дечак сам са родитељима путовао од Орловата до Београда, јер је отац носио на пијацу оно што смо производили у селу, тако да Дунав станицу памтим из тог времена. Била је лепо уређена, народ се тискао у чекаоници, посебно зими, жамор није престајао, јер су људи међусобно разговарали. Друго време, други начин живота – присећа се Петар Јованов, сада 70-годишњи пензионер. – Мени је тада парњача изгледала као чудо. Тутњала је банатском равницом, чак и по великом снегу. На свим успутним станицама гужва, у вагонима такође. Много се тада путовало возом. Аутобуси су дошли тек касније. Не знам како да објасним, али према возу смо имали неки узвишен однос.
Призоре преплитања старог и новог на овој станици једино „кваре” нови возови, познатији као „Руси” на чијим локомотивама блеште дисплеји, док на појединим деловима фасаде станичне зграде малтер само што није отпао. Све је прохујало на Дунав станици, макар што се она не предаје и што је и даље од користи путницима и транспорту.
Пошто смо се, новим возом, упутили ка Вршцу, листамо железнички летопис у којем је назначено како је 1858. године ова варошица, пругом преко Темишвара, повезана са Бечом, Будимпештом и другим европским градовима. Потом су 1891. постављени колосеци до Великог Бечкерека (Зрењанина), затим до Ковина 1894. и до Панчева 1898. године. Пруга је ишла преко тадашњег Петровог Села – данас су то Владимировци. Нова, модерна зграда вршачке железничке станице грађена је од 1900. до 1902. године. Оно на шта су железничари посебно поносни јесте сазнање да је најстарија пруга у Банату имала релацију Оравица (Румунија) – Јасеново – Бела Црква – Базијаш (Румунија). Јасеново је село на путу између Беле Цркве и Вршца, а пругу је добило 1854. године.
Прва пруга у Банату, која је повезивала Јасеново са местима у Румунији, била је са коњском вучом, како би се превозила руда из молдавских рудника, а већ 1856. године туда је прошла и прва локомотива. Главна станица била је у Јасенову. Имала је водоторањ за пуњење парних локомотива, радионицу, ложионицу, окретницу и угљарницу. Занимљиво је, како пише у летопису, да је у саставу зграде железничке станице постојала посебна чекаоница за мајке са децом, затим чекаонице првог и другог разреда, бифе, ресторан.

Вилине воде
Ово насеље подигнуто је на градском сметлишту, на левој обали Дунава, на делу од старе централе до Панчевачког моста. Било је насеље беде и сиротиње, изграђено на мочверном земљишту.
Геолози су тек у 19. веку открили да Макиш и сви други извори добијају воду са Фрушке горе, а да подземни канали тих вода теку испод Дунава и Саве. Народ казује да када на Фрушкој гори нема снега, ни Макиш нема онолико воде као када има снега у изобиљу. Вилине воде су део града око бивше Дунав станице, на крају Булбодерског потока, који силази са врха Туцовићеве улице па тече дуж улице. Вода која се сливала била је чиста и бистра и ноћу се беласала на месечини, и знала је да нестане онако аветињска и чаробна, односећи често и неког непливача. Народ је мислио да их узимају виле.
Све ово је трајало док није било насеља, али када се изградише кућерци и вода се замути и настадоше баруштине и нестало је веровања у виле, али успомена на њих остаде. Некада је улица била покривена брвнима а данас је асфалтирана. Вилине воде су некада биле летње излетиште београдских Турака, а доцније Јевреја. Јевреји настањени на некадашњој Јалији, испод Душанове улице, приређивали су своје карневале у шпанском стилу. У свакој јеврејској кући су биле постављене софре за госте намернике а музика и песма се орила на шпанском, турском и српском језику. Јевреји Мојсијеве вере су престали после 1918. године са извођењем ових белих недеља, али стари Београђани никада не могу заборавити бурне ноћи на Јалији, та весеља препуне животне радости. Преко лета се ишло на Вилине воде на „теферич“ и проводили у песми, игри и разоноди цео дан. Приче о вилама су исчезле, као и воде и ливаде око њих, као и људи који су играли коло са марамчетом у руци….
Овде спомињем и још једног изузетног градитеља.
Јован Смедеревац допринео је развоју индустрије у Београду и учешћем у изградњи пруге која је повезивала Београдску кланицу са главном железничком станицом. Ова пруга изграђена је 1899. године и повезивала је станицу Сточни трг, са станицом Београд–Кланица, а одатле даље са главном београдском железничком станицом. Ова пруга је на захтев Кланичког друштва грађена упоредо са изградњом Београдске кланице, чије зграде су подигли архитекти Милош Савчић и Данило Владисављевић. Станица Београд–Кланица имала је велики економски значај за Србију. Градња Кланице на Дунаву започета је 1895. године према Закону о помагању кланичких предузећа из 1885. године, који је прописивао и изградњу одговарајућих железничких веза са овим погоном.
Једноколосечна пруга која је пуштена у рад 1899. године ишла је од Железничке станице, уз саму обалу реке Саве, пружала се кроз пристаниште по савском кеју испред зграда са дућанима, па настављала око Доњег града, преко Јалије до Кланице. На тој прузи, која је временом добијала нове колосеке, била је отворена и железничка станица Кланица, касније, од 1936. године, Дунав станица. Кланичка пруга је била слепи колосек до изградње Панчевачког моста, када је допирала све до Баната. У међуратном периоду пруга је прерасла у индустријску пругу за опслуживање дунавске индустријске зоне.

Стара зграда Београдског памучног комбината на Вилиним водама

У часопису Задужбинар, број 2 објављен је чланак о Задужбини Милана Стевановића Смедеревца. Угледни трговац и банкар Милан Стевановић–Смедеревац, рођен у Смедереву. Потиче из угледне трговачке породице. Само његова непокретна имовина у Београду вредела је више од шест милиона динара, а имао је и неколико кућа, имања, магацина и дућана по Смедереву и околини. У Београду је у улици Престолонаследников трг, данас Теразије број 39, подигао једну од најлепших зграда оног времена, такозвану Смедеревску банку, коју је, тестаментом на име легата, оставио Удружењу београдске трговачке омладине, с тим што ће се од половине главнице и прихода основати фонд са називом Фонд Милана Стевановића–Смедеревца и супруге Даринке. Из његовог дохотка школовало би се од два до пет ђака, зависно од прихода Фонда. Велики добротвор је део своје имовине оставио и Колу српских сестара, Дому слепих „Краљ Александар I“, Привреднику, Смедеревској трговачкој омладини и Смедеревском трговачком удружењу. Умро је непосредно после рата. Исте године је основан Фонд, али је његова имовина убрзо национализована. Рад Фонда је 1996. обновљен, ради подстицања развоја менаџмента и других научних дисциплина чији је предмет унапређење трговине, које се изучавају на Универзитету у Београду. Имовину Фондације чини четвороспратна стамбено-пословна зграда у Београду, Теразије бр. 39, са девет станова и два пословна простора, укупне површине 1.315м². Пре преноса на Универзитетски фонд, општина Стари град је део станова дала у откуп и надзидано је поткровље. Средства од издавања у закуп два пословна простора и станова користе се за подстицање развоја менаџмента и других научних дисциплина чији је предмет унапређење трговине. Број корисника Фондације и начин коришћења средстава утврђују се годишњим планом који доноси Одбор Фондације, на основу расположивих средстава од закупнине остварене у току претходне године издавањем стамбеног и пословног простора.
Мост Краља Петра Карађорђевића, Мост Црвене армије, Панчевачки мост

Први прави мост преко Дунава, Панчевачки, или мост Краља Петра Карађорђевића отворен је 1935. године.
Преносим чланак из Политике од 17.08.2021. године. У саобраћај га је пустио свечано кнез Павле уз присуство бројних званица међу којима је био и градоначелник Влада Илић.Градња речне саобраћајнице са луковима и лучним обалним стубовима назване Мост краља Петра Другог привукла је пажњу стране јавности јер је он у то време био међу највећим у Европи. Дужине је био 1.526 метара, од чега се над водим протегло 1.134 метра. Коришћен је пет година и априла 1941. постао је једна од привих инфраструктурних жртава рата.
Био је у употреби до Другог светског рата. Јединице југословенске војске минирањем су срушиле све саобраћајнице над београдским токовима Дунава и Саве да би успориле продирање непријатеља. Окупатор који је убтзо ушао у град почео је са обновом уз помоћ стручњака и пољских заробљеника. Када је ратна олуја прошла, обнову је вршила Црвена армија и на новом мосту према банатској страни Београда, 29. новембра 1946. године, траку је пресекао Јосип Броз Тито и дао му име мост Црвене Армије. Негде, половином шездесетих година прошлог века је детаљно реконструисан.

Никада није заживео назив Мост Црвене армије, већ је одомаћен назив Панчевачки мост или „Панчевац“.
На доњим фотографијам је снимљена градња друге траке моста.

На доњој фотографији је поглед са Карабурме на мост.