Источни Врачар, Улице од Милоша Великог до Књегиње Зорке
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић,
mail voja-sila@moj-beo-grad.com
Oвај део града обухвата Улице које се налазе на подручју од Улица Милоша Великог до Књегиње Зорке.
Улица Милоша Великог
Једна је од најважнијих саобраћајница у Београду која га дели на два дела. Део ове улице је природна граница Врачара и Савског венца.
Име је добила по српском кнезу и вођи Другог српског устанка Милошу. Родоначелник династије Обреновић је био је војвода у Првом српском устанку, а предводио је други. За време његове владавине Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Турског царства, а Милош је добио наследно кнежевско достојанство. Србијом је владао у два маха.
Био је и храбар и мудар. Тражећи најбоља решења био је склон компромисима и договорима. Владао је аутократски, а положај је често користио и за лично богаћење.
О његовој владавини постоје многа опречна мишљења, али се готово сви слажу у томе да је оставио чврсте и здраве темеље будућој држави.
У овој улици се налази Таквуд Синеплекс, хотел Екцелзиор, Музичка школа Станковић и Дом удружења југословенских инжењера и архитеката.
О овој улици и књазу Милошу читајте у посебном линку.
Улица Лазаревићева
Спаја Улицу Милоша Великог и Ресавску.
По коме је дато име овој улици ретко ко уме да да ваљан одговор. Онај ко је кумовао имену је ставио само презиме Лазаревић, па сад можемо да лупамо главу који то Лазаревић може да буде.
Деспот Стефан Лазаревић сигурно није, јер већ има улицу. То је случај и са попом Луком Лазаревићем, командантом устаника у Мачви. Исто важи и за Лазу Лазаревића лекара и књижевника, који поред улице има и клинику. Мало је вероватно да би бивши центарфор Црвене звезде Војин Лазаревић могао да добије улицу.
Ипак највероватније решење ове београдске уличне загонетке је да је улица добила име по Кости Лазаревићу човеку који је овде имао своје имање. Познат је и поред тога што је у непосредној близини отворио кафану Три листа дувана.
Уосталом, изаберите сами. Шта вам се највише допада. Мени је најближа ова последња верзија.
Улица Масарикова
Повезује Улице Ресавску и Кнеза Милоша. Име је добила по Томашу Гаригу Масарику. Био је филозоф и политичар. Такође је био и први председник Чехословачке Републике.
Улица Мишарска
Спаја Улице Ресавску и Светозара Марковића
Име је добила по пољу Мишару, недалеко од Шапца. Код нас је то поље значајно зато што су устаници са Карађорђем на челу 1806. на њему извојевали значајну победу против Турака. Извештај о боју су прво пренела два врана гаврана, која су тада била у служби новинске агенције извесног Кулин Капетана, који је и сам погинуо на Мишару. О овом боју постоји и народна песма Бој на Мишару.
У овој улици налазило се, у време мог детињства Јавно купатило. Једном, а празницима и два пута одлазили смо на купање у купатило, које је трајало 15 минута. За то време морао си да се скинеш, окупаш, обришеш и обучеш. Фен није постојао, а пешкири нису били фротирски, већ танки као кухињска крпа. Полумокри смо, обучени као Ескими ишли до Чубуре. По мени има скоро 2 километра. Обично смо ишли са неком од комшијских породица јер нам је купање била једна врста празника где смо се припремали данима. Напред иду мајке, за њима ми деца, а на крају очеви. Из ушију нам је излазила пара. Осталих субота купали смо се у кући у лименом кориту. Преко недеље су се само прале ноге и тело „донекле“ и „однекле“. Било је то прање, налик фајтању.
Хотел „Маркиз“, Улица Мишарска број 6
Угао улица Мишарске и Светозара Марковића, посластичарница моје прве младости. Ту је колаче са госпођом Милицом Бабић, јео и нобеловац Иво Андрић, јер се шетао овом улицом. Хиљаде школараца су се „сладили“ у овој посластичарници. Нисмо јели жито са шлагом због нобеловца већ због нас.
Улица Десанке Максимовић
Ова улица наставља се на Улицу Краља Милутина и иде до Булевара краља Александра.
Добила је име по чувеној српској песникињи Десанки Максимовић. Детињство је провела у Бранковини код Ваљева, завичају српске породице Ненадовића. Студирала је на Филозофском факултету у Београду, а једно време је била и стипендиста француске владе на усавршавању у Паризу. Радила је као учитељица и професор књижевности. Дружила се са низом значајних интелектуалаца у своје време: Милошем Црњанским, Ивом Андрићем, Исидором Секулић, Бранком Ћопићем. Њена ученица Мира Алечковић је такође постала велика српска песникиња.
Улица је дуго носила име по друштвено политичком раднику, синдикалцу из доба социјализма Ђури Салају.
У овој улици се налази позориште Дадов и вртић Каспер.
Улица Проте Матеје
Полази од Макензијеве, па пресецајући Његошеву и Крунску улази у Булевар краља Александра.
Име је добила по проти Матеји Ненадовићу. Он је син Алексе Ненадовића, који такође има суседну улицу. Био је чувени војвода из Првог српског устанка. Први је председник Правитељствујушћег совјета (владе). После устанка је пребегао у Аустрију, где је покушавао да заинтересује велике силе за судбину Срба. Враћао се у Србију, а због неслагања са властима је и пензионисан, па поново одлази из отаџбине. Након последњег повратка је умро у Ваљеву. Сахрањен је у Бранковини. Написао је мемоаре, коју су веома интересантни за изучавање овог дела српске историје.
Улица Проте Матеје број 30
Улица Алексе Ненадовића
Ова улица из Макензијеве улице пресецајући Његошеву улази у Крунску.
Име је добила по Алекси Ненадовићу. Алекса је био кнез Тамнавско-посавске кнежевине. Турци су га на превару ухватили и са другом Илијом Бирчанином убили у Ваљеву у чувеној турској акцији која је у историји добила име Сеча кнезова, а која је била повод Првом српском устанку. Његов син је прота Матеја Ненадовић, који такође има улицу поред његове улице.
Улица Браће Недића
Повезује Крунску улицу и Булевар краља Александра.
Име је добила по Браћи Недић, српским хајдуцима који су погинули у боју на Чокешини. Били су прави див-јунаци, али веома слаби стратези. Наиме, изгледа да су у бојевима примењивали стратегију да излазе на црту, а онда Турке уз разне псовке позивају на фер тучу. То се у оно време ценило као храброст, али је у периодима устанака наносило доста штете устаницима. Браћа су херојски изгинули у сукобу са Турцима на Чокешини, коју су неки наши писци назвали српским Термопилима. Помињу се у народној неновокомпонованој песми Бој на Чокешини.
Улица Смиљанићева
Повезује Крунску улицу и Макензијеву улицу пресецајући Његошеву улицу.
Име је добила по војводи из српских устанака Николи Смиљанићу. Био је за оно време веома школован. Рукоположен је за протојереја, а једно време је радио и као учитељ. Био је противник кнеза Милоша, па је овај послао извесног Марка Штитарца, који се наубијао за његов рачун, да га отрује. Његови сестрићи браћа Радовановић су га осветили тако што су извршили атентат на кнеза Михаила.
Улица Кумановска
Ова улица спаја Крунску улицу и Булевар краља Александра.
Име је добила по Куманову, градићу на северу Македоније. За нас је град значајан јер се ту у Првом балканском рату 1912. године одиграла Кумановска битка. Данас у њему живи и значајна српска мањина. Такође, овде је потписан и војно – технички споразум између наше војске и свих осталих светских војски после рата 1999. године у коме смо се покачили са остатком света. Не са целим светом, него смо одабрали само двадесетак најјачих и то оних који припадају НАТО пакту. Мислили су да ће нас лако сломити, али смо им нанели велике губитке, поготову када смо им уништили невидљиви млазни авион, Овај споразум је познат под називом Кумановски споразум. Али, наша улица није добила име по споразуму, јер се она од раније тако звала.
Улица Кичевска
У књизи Симе Ц Ћирковића: „Надимци старих Београђана 1830-1940“, приказан је лик ађутанта кнеза Павла. То је Никола Поморишац, син др. Душана, угледног педијатра, пореклом из Поморишја у Банату. Одрастао је у Кичевској улици и играо фудбал на Старом тркалишту покрај Техничког факултета. Уместо да заигра за први тим „Југославије“ оде у Војну академију. У ноћи преврата, 27. марта 1941. године, као ађутанта пратио је кнеза Павла који је путовао на Брдо код Крања. Завереници су вратили воз из Загреба у Београд и Пеца га је испратио у „прогонство, лутање, далеко од отаџбине. Надима Пеца му је од детињства.
Улица књегиње Зорке
Ова улица пролази кроз већи део Врачара. Повезује Булевар краља Александра са Булеваром ослобођења пресецајући при том Улице Крунску, Његошеву, Мекензијеву и Светог Саве.
Ова улица звала се од 1935. до 1947. Улица Винарска. Од 1997. године Ивана Милутиновића по партизанском хероју који је погинуо октобра 1944. на Дунаву испод Панчевачког моста. Од 1997. поново се зове Књегиње Зорке.
Име је добила по кнегињи Љубици Зорки Карађорђевић. Била је најстарија ћерка црногорског књаза, и потоњег краља Николе Петровића и жена краља Петра Карађорђевића. Живот је посветила томе да јој супруг постане краљ, што се и обистинило, мада то није доживела. Кажу да је умрла са речима на уснама: „Биће краљ“. Сахрањена је на Цетињу, а касније су њени посмртни остаци пребачени на Опленац. Била је мајка југословенског краља Александра Карађорђевића и брата му принца Ђорђа Карађорђевића. Кум кнез Михаило Обреновић јој на крштењу даде име Љубица по својој мајци. Када су се покарабасили односи између Србије и Црне Горе, прозваше је Зорка.
Ова улица се једно време звала Винарска, ваљда по вину, а касније је дуго носила назив Ивана Милутиновића, по народном хероју из Другог светског рата.
У њој се налази дежурна стоматолошка ординација, Амбасада Ватикана, Природњачки музеј, и пошта.
Улица Патријарха Гаврила
Спаја Кичевску улицу и Булевар краља Александра.
Име је добила по патријарху српском Гаврилу Петом који је имао световно име Ђорђе Дожић. Школовао се у Морачи и Београду. За време Првог светског рата био је интерниран у Мађарску где је оболео. 1923. године је био у делегацији СПЦ која је ишла у Цариград ради реформе календара. У нашој делегацији је био и велики научник Милутин Миланковић који је направио реформу календара. Требало је и ми да прихватимо његов календар, али на Васељенском сабору променисмо мишљење, па тако и даље славимо две нове године. Не каже се џабе: „јеб..Србина који не мења мишљење“.
На патријаршиском трону заменио је патријарха Варнаву. Немци су га ухапсили и био је заточен све до 1944. када је пребачен у злогласни Дахау. У земљу се вратио тек 1946. Умро је 1950. и сахрањен у Саборној цркви у Београду.
Улица је дуго носила име Душана Богдановића по југословенском политичару и публицисти.