Источни Врачар: Улице: Београдска и Његошева
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић,
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Улица Београдска
Ова улица протеже се од Славије до Булевара краља Александра. Некада је ишла до Улице Илије Гарашанина. Представља једну од важнијих жила куцавица београдског саобраћаја. Наставља се у улицу професора Михаила Ђурића до Илије Гарашанина, па у Улицу Старине Новака до Цвијићеве, па у Улицу Здравка Челара и избија у Деспота Стефана.
Раскрсница Улица Београдске и Крунске, давне 1966. године. Кафана са баштом је кафана „Барајево“ која је одавно срушена.
Пре моје генерације, а и за моје време, било је у моди „кешање“ на трамвај, било на вратима или позади. У градском превозу су били кондуктери, па се тешко могло шверцовати, па ко нема новца имао је овакву могућност превоза. На тротоарима су стајале стаклене флаше за млеко, које су студенти разносили по кућама.
Ја сам почео да радим за једног студента у првом разреду гимназије. Млеко се једино могло набављати на овакав начин или преко жена из околних села које су довозиле млеко у кантама и пресипали у стаклене флаше, јер пластична амбалажа није постојала.
Када сам био у вишим разредима основне школе, у Улици Скерлићевој, где је сада Народна библиотека Србије, било је игралиште ДИФ-а, претеча Факултета за физичко васпитање, све док није пресељено у Спортски центар у Кошутњаку. Ту су недељом долазили представници америчке, енглеске, канадске, аустралијске… амбасаде и играли су бејзбол. За освежење пили су кока колу у лименкама и пили јогурт или млеко у тетра паку. Ми деца смо се „убијали“ ко ће први узети празну леменку која нам је служила за држање оловака, а празну тетра пак амбалажу смо показивали по комшилуку да ће доћи време када ћемо пити из пластике. Ето то је био центар града у моје време.
На доњој фотографији је раскрница Булевара краља Александра и Београдске. У њој су се налазио хотел “Женева” и апотека. Снимак је из двадесетих година прошлог века и страдала је априла месеца 1941. године. Сада се налази на том углу вишеспратница.
На доњој слици је кућа у Београдској улици, где је био подрум вина, где сте могли да купите вино и у стакленим балонима, јер пластика није постојала. Испред радње била је трамвајска станица.
Улица Његошева
Ова улица је, такође, једна од најстаријих улица у Београду и повезује две пијаце Цветни трг који није више пијаца, али је била, и Каленићеву пијацу. Подигнута је дуж имања аустријске грофовске породице Грант, која је и поседовала земљиште кроз које је просечена улица све до Каленића пијаце. До 80. година 19. века овде је било пусто поље под кукурузима и пшеницом.
Први назив био је Пријепољска до 1896. године а читав крај био је познат као Грантовац. Године 1896. названа је по Петру II Петровићу Његошу. До данас су сачувани Врачарски дом подигнут 1900. и зграда Треће београдске гимназије из 1905. године. Дуго је била некалдрмисана и блатњава, па када падне киша, фијакеристи нису хтели да возе у и кроз ову улицу. Била је позната по кафанама „Грантовац“ велики и мали, „Сложна браћа“ у коју сам и ја ишао, „Врачарска касина“, „Лепа Катарина“, „Авала“, „Слобода“ и „Ловац“ која је и данас кафана од угледа. Имала је фењер на улазу који је био једини у крају па је осветљавао пут госту да се у њој поткрепи пићем и храном.
Друштво за улепшавање Врачара, Улица Његошева број 1
Ову зграду сам описао у линку Краља Милана од Лондона до Славије, па изволите прочитајте.
Кућа браће Николић, Улица Његошева број 11.
Грађена је између 1912. и 1914. године по пројекту архитекте Бранка Таназевића, за власнике браћу Јована и Максима Николића. Двоспратна стамбена зграда зидана у српско-византијском стилу.
Зграда Треће београдске гимназије, Улица Његошева број 15
Подигнута је 1906. Године према пројекту архитеката Душана Живановића и Драгутина Ђорђевића. Предузимачке радове водио је Васа Тешић. Архитектонску пластику, односно декоративне, радове извео је тада познати ликорезац Фрања Валдман. У свечаној сали зидове је обрађивао Драгутин Инкиостри Медењак, а плафон је сликама украсио сликар Пашко Вучетић.
На предњем делу зграде налазе се и три бисте, и то: Доситеја Обрадовића, Вука Караџића и Јосифа Панчића.
Убрзо по изградњи, зграда је због своје лепоте доспела на разгледнице. Она је репрезентативно дело српске архитектуре с почетка ХХ века.
Гимназија је преживела 115. година битисања, а кажу, да је ограда још увек оригиналана. То је доказ квалитета материјала.
Кућа пуковника Елезовића, Улица Његошева улица број 20
Кућа је саграђена 1927. године према пројекту архитекте Александра Дерока, као стамбени објекат за рентирање. Обликована је у репрезентативном националном стилу, са видљивим утицајем модерног српско-византијског стила, која у себи садржи елементе српских средњовековних манастира и касне сецесије.
У књизи „Београд кроз кључаонице 100 кућа“, господин Ненад Новак Стефановић, за архитекту Александра Дерока, каже да је читавог живота чинио мангуплуке београдске. Био је оличење правог духа Теразија јер је ту и рођен. Био је и пустолов, авантуриста, светски путник. За време својих 94 година живота био је, поред осталог, првак у препливавању Саве. Поред тога био је пилот тако што је изводио вратоломије изнад немачких ровова. Студије архитектуре и уметности студирао је у Риму, Прагу и Брну.
У Паризу, дружио се са Савом Шумановићем, Растком Петровићем, Пикасом и Ле Корбизјеом. Под утицајем Ле Корбизјеа побеђује на конкурсу за израду Храма Светог Саве.
Ова вила је највише у његовом стилу. Пуковник Елезовић је хтео вилу за издавање. Колико је ентеријер скучен, толико је фасада раскошна.
Компонована је од елемената различитог порекла. У залученом порталу, прозорима првог спрата, бифорама и трифорама другог спрата видљив је утицај српско-византијског стила, али је облик отвора у приземљу и поткровљу, као и облик снажних пиластера који пробијају завршни венац претварајући се у мале куле, близак касној сецесији.
Плитки рељефи на фасади представљају ауторову интерпретацију средњовековних мотива.
Изнад лукова лође, целом ширином еркера, постављен је рељеф пузавице дело познатог вајара Живојина Лукића. Живојин је студирао у Москви где је мало српских уметника стицало знања у руским академијама. По стилу споја старине и модернизма, кућа подсећа на хотел Авала рад Виктора Лукомског.
О овом хотелу читајте у линку Авала, а о Живојину Лукићу у линку Бежанијска коса.
Кућа је објекат значајних архитектонских и културно-историјских вредности. Настао у време када београдском архитектуром доминирају академизам и модернизам у обликовању стамбених и јавних грађевина, карактеристичним прочељем које одликује свежина израза и богати светло-тамни контрасти, сврстава се у успелија и зрелија остварења српске стамбене архитектуре са националним стилским обележјима.
Кућа личи на нестале замкове Немањића.
Природњачки музеј, Улица Његошева број 51
У њој се налази Природњачки музеј од 1938. године, подигнута је између 1904 и 1907. године. Зграда је саграђена према пројекту архитекте Данила Владисављевића, као кућа породице Фоглер. Након изградње у њој је била смештена Приватна гимназија или Зделарова гимназија до 1911.године, а до 1938. била је смештена Прва женска гимназија.
Пре оснивања Музеја, још средином 19. века у тадашњој Кнежевини Србији постојао је велики број природњачких збирки, које су чуване у Природњачком кабинету Лицеја. Музеј је првобитно био смештен у Задужбинској кући Стевче Михајловића на Врачару.
Јосиф Панчић сматра се утемељивачем Природњачког музеја, који је са групом својих сарадника и ученика систематски прикупљао и проучавао примерке из природе. Био је први председник Српске краљевске академије и професор Велике школе. Детаљно је истражио флору тадашње Србије, а открио је и описао око 50 и данас валидних, за науку нових врста (Picea omorica, Ramonda sebica, Eryngium serbicum, Centaurea derventana и друге).
Прва изложба музеја отворена је 1904. године у Београду у присуству Краља Петра I и званичника, а прво гостовање природњачких експоната у иностранству било је исте године на Светској изложби у Паризу
Природњачке збирке се од 1939. до данас чувају у привременом простору у некадашњој згради Прве женске гимназије у Његошевој 51. Фонд збирки документује природу не само Србије већ и суседних балканских подручја и приказује њихов развој, од древних времена до данас. У музеју се чувају примерци врста биљака и животиња које се више не могу наћи на теренима Србије јер су услед утицаја човека ишчезле или мигрирале у друге пределе. У збиркама налази и неколико стотина холотипова и уникатних примерака минерала, стена, ботаничких и зоолошких предмета.
Министраска зграда, Улица Његошева број 59
Зграду је пројектовао Момчило Белобрк. У књизи „Београд кроз кључаонице 100 кућа“, господин Ненад Новак Стефановић, за архитекту Момчила Белобрка каже да је обрнути Александар Дероко. Ова зграда од 1932. године када је саграђена, све што је старија, све млађе изгледа. Фасада је крајње проста са само неколико укрштања линија, али јединствена.
Кажу за њега да је фасаду тако просто пројектовао укрштањм неколико линија и површина. Ту његову формулу фасаде вечне младости покушавају многи да опонашају али без успеха. Инвеститори су Божидар и Љуба Миладиновић. Узан је ходник премазан масном фарбом уместо штуко плочама. Нема ни лифта. Оно што је важно- ходници су испуњени светлом од целозидног млеч стакла.
Миладиновићи су одмах по завршетку градње препродали зграду Нићифору и Ђорђу Јовановићу.
Сада у причу уводимо и породицу Божановић која је живела у овој кући.
Из многобројног породичног стабла за пикант причу издвајамо генерала Милоша Божановића. Био је министар војни и био је поред старог генерала Радомира Путника и обојица су овековечени у филму: „Победоносни улазак српске војске на челу са престонаследником Александром“.
На свечаности је била у свилу обучена жена му Стевана Стаја Божановић. Бранислав Нушић им је породични пријатељ и познаје све породичне тајне. Једна од њих је и да се Стаја страствено карта и прави озбиљне дугове на покеру. Иако је мајка 6. деце, волела је покер и да би вратила дуг узела је кредит у банци. Карте је нису хтеле, али деца јесу.
Њен девер као жирант морао је да исплати кредит, врати дугове тако што је продао магацине у Сава мали. Нушић је знао детаље министарских афера, ургенције и протежирања преко високих чиновника, па је послужила Нушићу као узор за лик Госпође Живке министарке. Био им је пријатељ куће.
Муж јој Милош, био је официр завереник, члан Црне руке. Припадао је старијој групи завереника и постао је ађутант краљу Петру. Није нимало поштовао ауторитет Краља.
За њу постоји прича да је официр Божановић дошао да проси њену сестру. Испланирала је тако да јој родитељи и сестра не буду у кући. Стаја је свог официра, будућег мужа послужила „кафом, слатким од белих трешања и ведрим разговором. Када је следећи пут официр Божановић дошао у просидбу, затражио је њену руку“. О томе је писао господин Ненад Новак Стефановић у књизи: „Београд кроз кључаонице 100 кућа“.
На доњим фотографијама је ново саграђена зграда и стара партнерна кућа у којој су живели Божановићи. То су куће у броју 55, 57, 59, 61 и на углу са Молеровом улицом број 63.
Угао Улица Његошева број 61 и Молерове
Угао Улица Његошеве и Молерове где се налази ресторан „Мода“. Кућа прекопута на другом углу, је срушена и саграђена је нова зграда. Снимак је сачинио око 1930. године господин Јеремија Станојевић.
У овој кући живео је и радио Љубомир Љуба Давидовић. Био је српски и југословенски политичар, државник. 1912. је постао вођа Самосталне радикалне странке, оснивач и вођа Демократске странке до смрти 1940.
После Првог светског рата и стварања Краљевине СХС, састављао је испред своје странке Владу три пута.
Школовао се у Београду. Завршио је природни одсек на Филозофском факултету Велике школе и био је професор гимназије у унутрашњости Србије. Био је чак и професор престолонаследнику Александру Карађорђевићу, са којим је у време његове владавине, иако оштро супротстављен, нарочито његовој личној диктатури из 1929, до његове погибије, остао у добрим личним односима.
Био је у Народној радикалној странци и 1901. године је био у крилу које се издвојило. Постаје вођа Самосталне радикалне странке која се обједињује у Демократску странку.
Током повлачења српске војске био је задужен за смештај и образовање избегличке деце на грчком острву Крфу. Захваљујући њему су на Крфу излазиле и српске новине. После уједињења Краљевине СХС, Самостална радикална странка се ујединила са странкама Хрватско-српске коалиције, Српском напредном странком, Либералном странком и групама из Словеније, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе у Демократску странку.
За разлику од радикала који су били хомогена странка који су своје упориште имали у крајевима насељеним Србима, Демократска странка није била хомогена странка. У њој су се и даље разликовали бивши српски самостални радикали окупљени око Давидовића и блок демократа из пречанских крајева окупљени око Светозара Прибићевића. За разлику од Давидовића, који је био вољан на споразум са хрватским политичарима, Прибићевић је био чврсто централистички настројен. Упркос свим својим разликама, демократе и радикали ће успети да изгласају Видовдански устав. У свом другом мандату Давидовић је покушао да се споразуме са Стјепаном Радићем и Хрватском сељачком странком, најјачком хрватском странком, око децентрализације државе и хрватске самоуправе. Због тога се из Демократске странке одвојио део окупљен око Светозара Прибићевића који је основао у, која је окупљала углавном пречанске Србе. На месту председника Демократске странке га је наследио Милан Грол.
Угао улица Његошева број 63 и Молерова
Градска општина Врачар, Улица Његошева број 77
