Прикупио, читао, понешто знао и обрадио

Воја Марјановић,

mail: voja-sila@moj-beo-grad.com

Улица Крунска

Улица Крунска око 1895. године

Прво име улице, која се данас простирe од Пионирског парка до Максима Горког било је Надеждина. Улица је тако названа 1872. године кад су београдске улице почеле да добијају обележја. Крунска је почињала од Добрињске улице, данашњи Андрићев венац и завршавала се код данашње Београдске улице и тако се и звала у периоду од 1872. до 1896. године. Потом се звала Надеждина од 1872 до 1896. али од Кнеза Милоша до Београдске улице.
Од 1896. до 1900. звала се Господар Јевремова. После првобитног назива, део улице преузима назив Господара Јеврема, најмлађег брата Милоша Обреновића и деде будућег краља Милана.
Име је добила по круни, реквизиту који краљеви носе уместо качкета. Пошто је Србија у већем делу своје историје била монархија, уопште не чуди податак да постоји улица са оваквим именом.
Од 1900. до 1903. звала се Краљице Драге. Иако је пракса да се улица са именом неке знамените особе по њој назове неколико година од смрти те особе, улица је престала да носи назив по Краљици Драги Машин исте године када је она убијена у Мајском преврату, 1903. године.
Поново се зове Господар Јевремова од 1903. до 1904. године, кратко јој се враћа стари назив, а затим и стара табла Крунска чији је назив држала 12 година, од 1904. до 1916. године. Улица Посланичка звала се од 1916. до 1919. Од 1919. па до 1933. звала се опет Крунска. Део ове улице звао се и Кнегиње Персиде од 1933, до 1946. Књегиња Персида је била једна од најутицајнијих жена на политичкој сцени Кнежевине, а касније и Краљевине Србије. За њу се везује настанак првог српског позоришта. Иначе она је баба краљу Александру Ујединитељу, жена кнеза Александра Првог Карађорђевића. Након Персиде, српска власт одлучује да ода почаст Русима, па улица добија назив Московска од 1946. до 1951. Јачањем нашег пута у комунизам, 1951. године улица је опет променила назив, овај пут у Пролетерских бригада. „Пролетерске бригаде су биле партизанске оперативне јединице, које су одмах након уласка у Београд скинуле круну са имена улице, са главе српског краља, избрисали је са националног грба и заставе, избацили је из имена државе и послали у пензију. Међутим, онда су се мангупи из њихових редова вратили, а са њима и круна у име улице, на грб и заставу. За краљеву главу и државу још немамо информације.“
Многи становници Крунске и даље улицу називају овим називом. Коначно од 1997. године зове се поново Крунска улица.

На фотографији Јеремије Станојевића из 1930 Крунска, гледана из Београдске ка Краља Милутина, на углу је кафана "Барајево". Крунска је директно улазила у дворски комплекс јер се на крају Крунске налазила дворска капија.

Крунска улица је у новијој историји позната по томе што се у њој налазило породилиште које је, током савезничком бомбардовању Београда на Ускрс 1944. године, погођено и тада је смртно страдало и неколико тек рођених беба.
У овој улици налази се више амбасада: Мађарске, Турске, Шпаније, Босне и Херцеговине, Бразила, Белгије, Центар за избеглице, Музичка школа „Стеван Мокрањац“ и Студентска поликлиника. Занимљиво је да је у згради у којој се сада налази Турска амбасада једно време живео наш велики песник Јован Јовановић Змај. Такође у овој улици се налазе и католички сакрални објекти Самостан Светог Крижа, Самостан Сестара милосрдница и Црква Светог Краља.
Крунска пресеца улице Ресавску, Светозара Марковића, Краља Милутина, Београдску, Проте Матеје, Кнегиње Зорке, Молерову, Коче капетана и Баба Вишњину.
Амбасада Републике Турске, Улица Крунска број 1

Зједничка задужбина Луке Ћеловића Требињца и Миливоја Арсенија Јовановић, Улица Крунска број 4, сада Андрићев венац број 12
У броју 2 часописа Задужбинар који издаје Универзитет у Београду нађох о нашим дивним људима, задужбинарима који подарише мног овом граду, народу и будућим покољењима.
Ово ме наведе да потражим и овај часопис и вама пренесем велико број Задужбина које ћете наћи у мојим линковима.
Једна од тих задужбинара је и Даница Јовановић која је, тестаментом своју имовину – коју су чинили новац, хартије од вредности и ова кућа, оставила Универзитету у Београду, да се образује Задужбина под именом њеног брата Миливоја А. Јовановића, како би сачувала успомену на њега. Миливоје (Арсенија) Јовановић, виши чиновник у Министарству саобраћаја. Сахрањен je у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Скроман и радан, још за живота се истакао као добротвор просветe и културe. По Даничиној изричитој жељи и тестаменту: „Главница се не сме трошити а од прихода издаваће се награда за прописане темате о Светом Сави из области правних и финансијско-економске групе или ће се давати помоћ сиромашним студентима да би могли свршити факултет на нашем Универзитету или помоћ ради продужења студија на страни, руководиће се при избору не само вредноћом и спремом који студенти имају, већ и нарочито помагати оне који по своме раду и животу обећавају бити добри људи, јака чврста карактера”.
Универзитетски сенат је примио заоставштину покојне Данице А. Јовановић из Београда, која је своје имање оставила Београдском универзитету, с тим да се од новца добијеног продајом овог имања по исплати легата које је навела у тестаменту, образује Задужбина под именом њеног брата Миливоја А. Јовановића, вишег чиновника Министарства саобраћаја. Део новца који је остао од Задужбине Луке Ћеловића Требињца, уложен је у Задужбину Миливоја Јовановића, и на имању, које се налази на углу садашње улице Кнеза Милоша и Андрићевог венца.
Универзитет је саградио пред рат, по пројекту архитекте Глигорија Самојлова, зграду на којој је написано да је заједничка Задужбина Луке Ћеловића Требињца и Миливоја А. Јовановића. Приход Задужбине остварује се издавањем стамбеног и пословног простора.
После Другог светског рата, оставштина Луке Ћеловића је национализована, и већ 60 година студенти и професори немају корист од ње. Њен мали део је уложен у заједничку задужбину под називом „Задужбина Миливоја Јовановића и Луке Ћеловића“. Имовину чини шест локала и 28 станова, укупне површине 2.115 метара квадратних, чијим се издавањем остварује циљ Задужбине, а то је награђивање студентских радова из области правних и економских наука, помагање студентима на студијама у земљи и иностранству, додељивање стипендија, набавка уџбеника, литературе и других средстава потребних за студирање и усавршавање, као и други облици помоћи које утврди Одбор Задужбине. Имовина Задужбине је после Другог светског рата национализована, али је 1995. године, обновљен рад Задужбине. Значајна средства Задужбине уложена су у инвестиционо одржавање зграде: извршена је ревитализација комплетних уличних фасада, замењена су зидна платна од стаклених призми и окречено је степениште, уређено двориште и делимично саниране дворишне фасаде, замењени олуци, санирана електро инсталација и изведено уземљење зграде и реконструкција подрумског простора.
Музичка шлола „Мокрањац“ и Дом ученика средњих школа “Јелица Миловановић”, Улица Крунска број 8
Фонд за социјално осигурање војних осигураника, Улица Крунска број 13

Кућа породице Генчић, Улица Крунска број 17
Зграда у Крунској број 17 је саграђена на плацу од 340 квадрата од мираза Јованке Пачић која се удала за Миливоја Генчића, професора хирургије који је у сродству са завереником Ђорђем Генчићем. Архитекта је Богдан Несторовић и пројектовао је у француском стилу који се препознаје у плитком балконима са кованом оградом, а у високој мансарди је преправком дограђен спрат. Издвајају се два дугачка пиластра, светларник у виду окулуса изнад улаза, стубови који су обрубљени и носе украсне ћупове. Богдан Несторовић је градио Храм Светог Саве, палату Радио Београда…. Између архитекте и власнице била је неостварена љубав из времена школовања у Паризу. Јованка је прешла пешке Албанију са својих 15 година. После тога се школовала у Паризу. Занатске радове је извео Ото Голднер и најзначајније су дебеле, посребрене кваке на свим вратима.
За време рата у њихову кућу се усељава Рајскоманда, а породица Генчић је пресељена у летњиковац на Дедињу у улици Михајла Аврамовића. Из ове породице потиче и Јелена Генчић наша прослављена тенисерка и тениски тренер која је створила Новака Ђоковића.

 

У овој кући је живео Ратко Дражевић.
Да видимо како се уселио. Једна од његових љубави се одушевљавала фасадом ове зграде док је ишла на мису у оближњу католичку цркву Криста краља. Љубавница је изнад љубавног кревета држала Христово распеће а и није знала за љубавну причу власнице и архитекте, али је осећала да жели да живи у тој кући. Видите шта чини љубав, он који је без суда ликвидирао ко зна колико свештеника СПЦ и свих које је сматрао за непријатеље народа, води љубав испод Христовог распећа. Како није у згради било празног стана, Ратко Дражевић је наредио доградњу, па се љубав моћног Ратка уселила тамо где је и желела. Како и сваком моћнику дође крај и „измоди“ она се иселила из Београда а поткровље је оставила часним сестрама.
Морам да испричам причу о овом човеку изузетно богате каријере. Био је учесник Народноослободилачке борбе, оперативац УДБ-е, филмски радник, директор Авала филма. Пре Другог светског рата студирао је на Ветеринарском факултету у Београду, а студије је прекинуо одласком у партизане. Он је једна од најинтересантнијих и најконтроверзнијих личности шездесетих и седамдестих година прошлог века, коју прати доста контраверзи. Човек УДБЕ, плејбој и пре свега директор Авала филма, кад је та кућа у великој мери захваљујући њему процветала и кад су у Београд стизала најпознатија филмска имена, како глумачка, тако и редитељска. Био је један од првих и највећих српских комунистичких плејбоја. Човек несвакидашње биографије себе је описивао као особу која је убила 2.000 људи и спавала са истим толиким бројем жена. У својој политичко-љубавној каријери био је партизан, оперативац УДБ-е, оснивач Генексовог представништва у Њујорку, ловац на Павелића и Артуковића, филмски радник, директор Авала филма а најпознатији је био као човек који је највише лепотица тог доба одвео у кревет. Готово да није постојала домаћа лепотица коју овај плејбој, удбаш није имао у наручју, а једна од најпознатијих од њих је сигурно Оливера Катарина. Причало се да за његове авантуре није био неопходан кревет, већ да је раздевичио многе девојке на столу у његовој канцеларији. Оставио је мајор Дражевић у свом животном тестаменту и друге, веома занимљиве записе како се, бавио шпијунажом, па како се бавио шверцом накита, енглеских штофова, цигарета… Све, наравно, у корист државе, народа и бољег сутра.
У првих пар месеци, после ослобођења, са првим сумраком, са Мораве чули би се рафали митраљеза. О овоме је у писаном облику сведочио и сам Ратко Дражевић. Одмах након Другог светског рата УДБА ствара одреде за ликвидацију. Ратко је био организатор група за ликвидацију. Родом је из Рашке и био је тај који је прикупио неколико способних људи који убијају четнике. Не по рацијама и шумама, већ код куће, јатака… Мрзео сам то, али Крцун Пенезић ми је просто наредио: „Мораш да пређеш. Јеби се, научићеш временом како се то ради!‘“, записао је Дражевић сећање на почетак своје удбашке каријере. „Задатак ми је био да по цео дан и ноћ стрељам људе…“ Одмах након завршетка рата, Тито је основао Мисију за хватање ратних злочинаца и издајника. Задатак њених чланова био је да пронађу што више од 2.000 ратних бегунаца са списка да их приведу у Београд или ликвидирају на терену. Дражевић је трагао по свету за усташким главешинама Антом Павелићем и Андријом Артуковићем. Потом, средином шездесетих, СФРЈ почиње да се отвара према западу и почиње да ради извоз. У иностранство шаљу, школоване, превејане агенте УДБЕ, који знају да раде разне послове. Ратко је био један од таквих. Потом се сретао с дипломатским и трговачким аташеима, а када се вратио у земљу, онда је те странце изводио по Мажестику, Лотосу… локалима који су били озвучени, и тако је ушао у јавност. Он је први удбаш који је постао медијска звезда.
Када је по задатку био у Риму да спречи пацовски канал бега усташа више му је лежало да јури женске него усташе и четнике. Природно проницљив видео је, да је још Мусолини направио „Ћинећету“, филмски студио на ободу Рима и предложи Титу који је такође био „слаб“ на жене да и ми на падинама Кошутњака направимо филмски студио. Пошто је постао први човек Авала филма 1962. године, пошло му је за руком да доведе на снимање у Београд најпознатије звезде: Орсона Велса, Ентони Квина, Клинт Иствуда, Берт Ланкастера, Френсиса Форд Кополу, Џејмс Мејсона и друге. Био је један од највећих продуцената југославенске кинематографије икад и творац београдског Холивуда у Кошутњаку. Дотадашњи сиви социјализам добија веселије боје. Ратко Дражевић је, у ствари, доведен на чело Авала филма у тренутку када је државна власт схватила да, осим што може да буде централни филмски студио, може да буде и предузеће преко кога ће држава доћи до девиза радећи са странцима. Тадашња државна власт је схватила да је филмска индустрија врло уносан економски посао. Ратко Дражевић као човек који је говорио разне језике, добро се сналазио у свету, и фантастично умео да комуницира, доведен је да успостави такву везу са западом. По директиви Јосипа Броза Тита, његов задатак био је да отвори канале према Западу, да доведе холивудске, италијанске и остале западне копродукције и да донесе америчке доларе.
И онда тај човек, такав какав јесте, запосли људе попут Борислава Михајловића Михиза, Слободана Селенића, да шансу Живојину Жики Павловићу, Душану Макавејеву, Бориславу Пекићу. Власт каже: „Хоћемо да освојимо Кан” и онда сниме филм „Скупљачи перја“. Како је интересантан његов долазак на чело Авале, тако је интересантан и његов одлазак односно гушење те велике куће у корист неких западнијих центара.
Ујак је познате мулти медијалне уметнице и сликарке Биљан Вилимон, која сведочи да је Ратко, после погибије његовог великог пријатеља Слободана Пенезића Крцуна, отишао из Југославије у Италију где је био генерални директор филмске куће “Проди”. Због тог поступка Ратко је обележен као непријатељ режима.
Оливера Катарина је са Ратком Дражевићем путовала по свету и из његовог наручја убирала звезде блиставих професионалних успеха. О својој љубави са Ратком Дражевићем говори: – Уз мене је тада био Ратко Дражевић, српски “Џемс Бонд”, озбиљан српски обавештајац, жестоки патриота, који, је, истовремено, био први човек српске филмске индустрије. Живели смо седам година у ванбрачној заједници. Била је то велика, драматична љубав. Ратко Дражевић је, већ био разведен од своје “сироте Живке”, како ју је увек звао. На милион један начин показивао је велику љубав према мени. Живели смо заједно у Риму, Паризу, Београду. Снажна личност, еруптивна, духовита, јака. Он је био груб човек, маркантан, са јаким обрвама, крупан, висок, а био је нежан као свила према мени.“
Комуниста са свим црвеним и белим крвним зрнцима, партизан, обавештајац, филмски и културни радник који је обележио епоху, пуковник УДБЕ Ратко Дражевић је биографија претешка за једног човека.
Миломир Марић, прикупљајући грађу за своју култну књигу „Деца комунизма”, друговао је с јунацима – децом комунизма – и био фасциниран Ратком Дражевићем. У ексклузивној исповести за „Експрес”, Миломир Марић први пут прича о Дражевићу. Преносим вам овај чланак.
– Најколоритнији тип из миљеа Удбе, која је владала Титовом Југославијом, био је без премца Ратко Дражевић. Био сам фасциниран њиме. Представио ми се речима: „Ја сам човек који је убио две хиљаде људи и спавао са две хиљаде жена.”
Он је радио све „Генексове” послове, што је крајње сложена прича. Прецизније речено, све његове животне приче биле су крајње сложене и изазовне. Почнимо од прве, која говори о његовом првом поразу, који му је радикално променио живот. Удба га је са екипом одабраних људи послала у САД да краде најновију технологију. Био је то први покушај Брозове државе да се бави индустријском шпијунажом. Требало је да краду важне технолошке податке о новим моторима и најсавременијим проналасцима почетком шездесетих година прошлог века. Међутим, одмах по доласку у САД, ЦИА му је заврбовала целу екипу, а он је једва спасао главу и некако побегао у Београд. Једно време му је чак био забрањен боравак у Европи. Посао је пропао, али његова америчка екипа је после опет радила за Удбу. Често су и они били на црним листама док не би дали неке паре. Рецимо, у Лугану је био моћни директор „Ине” Војко Сантрич. С њим је радио и његов син, који и данас ради у Лугану. Лугано је био центар обавештајних послова на тромеђи Италије, Француске и Швајцарске. У то време су послови рађени у Лугану, Лихтенштајну и Луксембургу. То су били црни послови.
Дражевић је био важан Служби јер га одмах после америчке авантуре постављају за директора „Авала филма”. „Хтео сам да пишем роман ‘Удба дрма Холивуд’. О њему сам писао у „Дуги“, у наставцима.” То је у легенду ушло свуда. Дражевић је био крајње необичан човек, њега јасно дефинише аутентична прича, која је прерасла у праву легенду, а везана је за неке работе Удбе у пограничном граду Суботица, непосредно после рата. Шеф Удбе у Суботици био је Влада Вишњић, који је после постао директор „Генекса”. Он је заједно с Ратком Дражевићем, који је већ био мајстор за такве операције, отимао возове који су пролазили кроз Београд, а крајње одредиште им је био Солун или Атина. Возови су били пуни енглеских штофова, хране, машина пољопривредних и за потребе индустријске производње. Они отму воз, пребаце га на неки супротни колосек, изваде робу, као друмски разбојници убаце камење у амбалажу и воз врате на прави колосек. Тек тамо у Атини или Солуну ови открију да је то неко у путу покрао. Од тих ствари је настао „Генекс”, најмоћнија фирма у Титовој Југославији. „Генекс ” је имао годишњи обрт капитала од око 7.000.000.000 долара, што ниједна фирма на Балкану у то време није имала. Партизанска револуционарна каријера Ратка Дражевића почиње достојно његове контроверзе: оптужен је да је крао још у партизанима. Да је понео неке паре и неко злато из Чачка у Ужице, у Ужичку републику. Дао је Титу паре и злато. Тада су хтели да га стрељају. Међутим, после се испоставило да није он крив за те паре, пресудили су другови. Али те паре су њему касније вадили кад год се нашао у политичким проблемима, говорили су да је крао још у партизанима.
Његови противници то су користили немилице. Кад је смењен с места директора „Авала филма”, загребачке дневне новине „Вјесник” писале су: „То је неки беспризоран човек који је намештао женске Пери Стамболићу и Дражи Марковићу, чувене глумице, и могао је да ради шта хоће.” Те најчувеније глумице су играле на столу Пери Стамболићу и Дражи Марковићу, а једанпут је, пред Титом, Дража легао испод ногу Оливере Катарине и рекао: „Оливера, ти си Србија.” Он се понашао као да је Митке, а она Коштана. Ратку су одмах вадили да је крао још у партизанима, а заправо је то била идеја да се отму ти уносни послови „Авала филму”, што се и догодило после Раткове смене. Послови су прешли у „Јадран филм”. Уништен је „Авала филм”, а „Јадран филм” је постао светски. На крају је Бранко Лустиг добио три Оскара за Ридлија Скота и Стивена Спилберга. То је из те копродукције. Значи, они су овоме хтели да отму посао после 1974. године.
После пада Ужичке републике, кад је Броз у паници побегао из Ужица, кад су партизани отишли за Босну, Ратко је остао у околини Ужица с пет-шест партизана. У тим герилским временима, док су се крили по земуницама, један четник Ратку је спасао живот. Тај четник звао се Пантић. И после рата тог четника су заробили партизани. Али Ратко није могао да му спасе живот. То је њега болело до краја живота, што је тај четник стрељан. И он је ту причу причао Анџеј Вајди прослављеном чешком режисеру. Вајда је хтео да сними филм о томе, али Ратко је побеснео: „Не можеш, ја да дајем паре да своју бруку гледам на филму.”
На почетку је хтео да сними филм „Марко Поло”, где је Ален Делон требало да игра Марка Пола. И почело је снимање. Милош Милошевић, Стевица Марковић и сви остали наши момци су били статисти у том филму, а Делон је био главни.
Правим дигресију. Једног дана на Чубуру у Дубљанску доведоше и Ален Делона. За нас мусаве дечаке био је догађај као да је „ванземаљац“, божанско биће стигло на Чубуру. Момци који су га довели били су наши „анђели“ и скоро сви су затим отишли у Француску и градили неко трагичне а неко успешне каријере. Да се вратим снимању филма.
Ту су била на Сајму напраљена шаховска поља где Марко Поло игра шах са Џингис-каном, Кублај-каном. Направљен је огроман простор, учествовали су прави слонови, прави коњи. Они играју као тај шах… и избије скандал. Француски копродуцент за тај филм био је Раул Леви. То је човек који је лансирао француски нови талас, који је лансирао Брижит Бардо.

Нешто раније, у Кану је био другим послом. Покушавао је да неком утрапи спектакл “Марко Поло”. Пре интеграције, студио “Кошутњак” је започео копродукцију „Марко Поло” са париским продуцентом Раулом Левијем и Аленом Делоном у главној улози. Али он је почео да губи, да пропада, а Ратко је био њиме одушевљен. Гледао је у њега као у бога, највише му се свиђало то што је Раул Леви на почетку каријере лансирао и шамарао Брижит Бардо. То се Ратку страшно свидело, какав је Раул Леви даса, нема код њега да га заводе ове као Брижит Бардо и сличне. Изгледа да је пресудно било што је Ратку неко дошапнуо како ју је овај током снимања шиканирао и шамарао. “Ко има срца за тако нешто или је будала или велики махер!” Испоставило се, нажалост, да је Леви био лудак и мегаломан.
Леви је банкротирао и “Авала” је од њега потраживала 300.000 долара. Да би спасао лову, Ратко Дражевић је одлучио да се снимљени материјал баци и сними се нови “Марко Поло”, којим би се подмирили дугови и нешто зарадило. Уздао се да је то Левију последња шанса. Изабрани су нови глумци – Ентони Квин, Орсон Велс, Омар Шариф, Хорст Бухолоц. Иако је Ратков париски адвокат био доцнији француски министар правосуђа, а сада председник арбитражне комисије ЕЗ за Југославију, Робер Бадинтер, иако је и сам доста водио рачуна о трошковима, трошкови “Марка Пола” су удвостручени, тако да је коштао четири милиона долара.
Бадинтер је тек касније успео да јави како је Раул Леви украо копију “Марка Пола” из партијске лабораторије и да је покушао да је спали на мосту на Сени. После је од неког позајмио новац, купио авионску карту до Америке и филм почео да приказује америчким дистрибутерима, иако су сва права за Америку припадала „Авала филму”. После неколико година филм је једва продат „Метро Голдвин Мајеру” за пола милиона долара, а Раул Леви је извршио самоубиство. Кажу да је у Сену скочио с тим тракама, и нема ниједног минута тог филма „Марко Поло” са Ален Делоном. Само постоје снимци Филмских новости, са снимања филма, али самог филма нема. И тек касније, крајем шездесетих година, снимана је нова верзија са Омаром Шарифом, Ентони Квином, али то је друга верзија. Пошто се Раул Леви убио, нестала је трака, филм је банкротирао.
Упркос том поразу, Удба није одустајала. Титова Југославија преко филма и великих глумаца почела је да прави озбиљне кораке. Ту су биле сцене, долазе разни људи, чувени глумци, редитељи, од Клинта Иствуда до Ричарда Видмарка. Орсон Велс пропадне, а Ратко га позове да снима. Тек је после играо у „Неретви” четника.
Ратко тако чује да постоји неки Роман Полански. Он нареди да га доведу. Дође, сачекају га Мило Ђукановић и Баја Шарановић, згодни Црногорци. Кад га је Ратко видео, како је мали и жгољав, избацио га је из канцеларије и рекао: „Овако мали човек не може да режира филм!” И истера Романа. И то је Полански причао после, кад је дошао с „Тесом” у Београд на Фест. Каже : „Ја нисам могао да верујем да је он мене избацио из канцеларије.” У том филму играла је феноменална Настасја Кински.
Ратко се борио за филмове. Рецимо, филм „Дуги бродови”, где је играла Беба Лончар, и данас доноси паре „Авала филму”. Многи од тих филмова су успели. Неки су и пропали. Али он је ушао у ту велику игру као велики продуцент. За њега су мислили да је холивудски продуцент. Све је радио на свој начин. Тако су га дочекивали у Кану кад је представљен филм „Скупљачи перја”. Ратко Дражевић је поручио да се у националном интересу из Београда пошаље камион с приколицом, пун јагњића, прасића, сира, кајмака, вина и ракије. Организован је гала пријем за који се по Кану причало да је коштао најмање 250.000 долара. Направљен је највећи спектакл. „Скупљачи перја“ добили су Гран при. Ноћ уочи поделе награда, Дражевић је провео на вечери са Карлом Понтијем и Микеланђелом Антонионијем, па Саша Петровић сумња да је он том приликом продао од жирија већ додељену Златну палму. “Скупљачи ” су добили специјални, утешни Гран при жирија, а Антонионијев “Блоw уп” Златну палму.
„Блоw Уп“ је велики филм, који је померио границе, али Срби су направили спектакл после приказивања „Скупљача перја“. Све су поломили. Оливера је играла по стаклу до колена, израњавана. Људи су за тим били полудели, а рецимо, у хотелу „Карлтон“ Ратко је у апартману боравио са Оливером и ујутру је седео, новинама је увио црни и бели лук и сланину. Перорезом је секао лук и сланину и доручковао. Ма, какав рум сервис јер шведски сто није у то време постојао!
Био је то Он. Ишао је једном приликом са својим уметничким саветником Слободаном Селенићем код Роже Вадима. Вадим му се допадао, био је муж Брижит Бардо, па Катрин Денев, па Џејн Фонде. И сад Ратка и Селенића дочекају Џејн Фонда и Вадим. Ратко је научио све језике, и француски и енглески, али се правио да нема појма, да је нека сељачина. И каже Селенићу да преводи. И овај преводи. И кад је Џејн Фонда послужила неку џигерицу, Ратко побесни: „Ова луда, донела ми живу џигерицу, не зна ни џигерицу да испржи, нема ништа од филма.“ И он напусти то. Он се тако понашао.
Али је у том часу ангажовао најпаметније људе у Београду, Борислава Михајловића Михиза, Слободана Селенића, Антонија Исаковића, Свету Лукића… Сви најпаметнији људи су били његови саветници. У кафанама им је причао најстрашније приче о партизанима, о злочинима. Од њих је тражио да од тога што им он прича снимају филмове. Мића Поповић, Жика Павловић, Душан Макавејев… снимали су те филмове. Да, чак и она прича да су партизани стрељали мајку Мире Марковић, а не Немци. Тако је настао филм „Девојка“ Пурише Ђорђевића, мада Пуриша тврди да је имао други мотив. Многи су пак тврдили да није то, него да је у питању било стрељање Крцунове веренице. Ту је чувена прича да је Крцун стрељао своју вереницу, у коју је био лудачки заљубљен. То је истина. Е сад, Пуриша каже да је више на то мислио него на случај Вере Милетић. Али су они снимали шта је он причао.
Ратко чује, појавио се Џејмс Дин у филму „Бунтовник без разлога“. Одмах зовне да у Београд дође Николас Реј, режисер тог филма, да режира за њега. Задужи Михиза да он с Николасом Рејем у „Еспланади“ у Загребу пише сценарио за филм. Е сад, ни Михиз ни Ратко не знају шта је с Рејем. Он је њима био чудан, али ако је направио „Бунтовника без разлога“, и сад ће с њима направити нешто да сруше Холивуд. Међутим, Николас Реј је већ био психички сломљен, дрогирао се. Он дође, не зна где је, Михиз мисли да је пио, да му није добро. Можеш мислити, Михиз лечи од дроге Николаса Реја. Има и онај филм „Динко“, направљен је о томе. А Михиз није знао шта је дрога, нити је Ратко знао шта је дрога, нису знали какве су последице дроге. Мада је мени Ратко причао да је, када је требало наћи неке паре, кеш, узимао неколико килограма хероина и лично, с лажним пасошем, односио у САД и продавао мафији?! Каже : „Ја нисам имао поверење ни у кога да носи робу, него сам морао сам да је однесем. Требале су им те паре за први конгрес несврстаних.“ И Ратко је однео ту дрогу и продао је мафији у Њујорку.
Истина, Удба је касније радила дрогу и што-шта друго. Вилијам Колби, шеф ЦИА, човек који је после 1945. од Италије направио „долче виту“ и који је двадесет година био број два америчке амбасаде, водио је ту дефашизацију Италије, али и бизнис. После је био и амбасадор у Вијетнаму, шеф ЦИА… Прича се да су Американци 1948. дали Титу да ради „лаки страјк“, шверц цигарета и дрогу да се издржава. Тако да су филмови које је Ратко радио били део тог аранжмана. Они су хероин узимали негде у Турској па су га продавали.
Почетком седамдесетих у Загребу, преко медија, почели су да фабрикују афере за Ратка, и он је морао да буде смењен. Ратко је жртва Маспока. Основна идеја Маспока је борба против српских реекспортера. Да Србија финансијски искоришћава Хрватску преко „Генекса“. Имали су и они своје „Астре“, али гро продаје оружја и много чега другог ишао је преко „Генекса“. Ратко је, рецимо, продавао оружје у Алжирском рату. Он је продавао оружје Бразилу, па Сукарну, то су бродови ишли…
Влада Вишњић је био директор „Генекса“. Он је смењен, као и Ратко у „Авала филму“, тако су заправо остварени захтеви Маспока. Било је то 1971. Циљ је био да послови пређу на „Јадран филм“, да „Генекс“ буде мања фирма, да се распарча на ситније фирме, републичке… Све те афере су излазиле у „Вјеснику у среду“ у време Маспока. И против Ратка и против Владе Вишњића. Али нису смели да објаве главну причу о Ратку да се Тито не наљути.
То је прича о љубавним јадима Жарка Броза, Титовог сина. Заљуби се у лепотицу из Суботице, Терезу Кулунџић, полудео је за њом. А Тито је хтео да га ожени неком Рускињом, да направи неки посао с Русима. Међутим, Жарко полуди за Терезом и Тито пита Крцуна и Ранковића шта да ради. Они кажу, наћи ћемо ми овде највећег „јебача Удбе“ да заведе, да растури то. И пошаљу они Ратка Дражевића на тај задатак као егзекутора Удбе. Није он само убијао него и заводио. И он заведе Терезу. И понуди јој да јој отворе козметички салон у Лондону или да јој финансирају филмску каријеру, само да напусти земљу.
Али он се заљубио. Али Тереза, која је већ родила са Жарком сина Едварда, који данас живи у Загребу, на крају оде у Лондон да отвори козметички салон. И Ратко се врати једној Жани, Живки, партизанки, коју је финансирао да буде најпаметнија жена у Београду. Они су тада становали на Неимару, имали су вилу, где она живи и данас. Он је натера да заврши Филолошки факултет, књижевност, да буде књижевник. Постала је уредник „Просвете“ за поезију. Она је возила први кабриолет у Београду. Он је њој давао да ради шта хоће да би се он слободно дружио с другим женама. Били су у браку и никада се нису развели.
Али Ратко се заљубио у Терезу и хтео је да се жени. И Тереза је већ била продала козметички салон у Лондону и враћала се овде, требало је да буде венчање чим се он разведе од Жане. Међутим, он негде у „Клубу књижевника“ упозна Оливеру Вучо. И она пркосно каже: „Једино мене ниси, све си глумице…“ Ратку се она допадне, на мукама је сад, не зна како да каже Терези да нема ништа од венчања.
Оливера је играла у филму „Сан“, код Пурише Ђорђевића, партизанку неку. Играла је и Коштану у позоришту. Била је тада удата за писца Вука Вуча. Тереза побесни и оде, уда се за неког богаташа у Трсту. Умрла је пре неколико година. Тај Италијан је имао плантаже кафе негде у Африци. И ови из Удбе, водили су рачуна о њој до смрти. Помагали су је финансијски.
Ратко је после почео да живи са Оливером. Имали су стан од двеста квадрата у Мајке Јевросиме. То се причало да имају базен у стану, да имају ово-оно. Међутим, он је смењен. Оливера упозна Миладина Шакића. Ратко није хтео да се ожени, није хтео децу. Могао је да има децу, али није хтео. И Ратко оде да буде представник „Инекса“ у Риму…. Беба, Марија Бакса, Миља Вујановић, све иду тамо код њега. Он постави свога зета који је ожењен његовом рођеном сестром. Звао се Пановић. Био је управник каменолома. Можеш мислити, Ратко га доведе за директора „Авала филма“, а он био управник каменолома. То је отац Биљане Вилимон. Ратко је помагао људима. Љубиши Козомори и Гордану Михићу. Чује да они имају лепе жене, једна је Вера Чукић, друга Душица Жегарац, али су сиромашни. То се њему допадало он је њих сматрао својим наследницима. И каже им: напишите нешто. И они напишу синопсис за сценарио. По страницу, пола стране, Ратко их исплати као да је филм снимљен. Да купе станове. Јер су му били симпатични. Ти филмови нису ни снимљени. Неки су снимљени. После је дошао Драгиша Гиле Ђурић за директора „Авала филма“. Он је у том часу био председник општине Чукарица, имао је добре везе. Ратко је морао да буде жртвован због напада из Загреба. И онда су ови политичари хтели да се то настави. Зато су Гилета узели да то води. Гиле је био способан и познавао је све до Слобе и до Стамболића, знао је да ради тај посао.
Комунисти су, на примеру Ратка Дражевића, умели да врбују одабране. Ратко је студирао ветерину у Београду и желео је да буде лекар. То је та генерација, ти београдски студенти, неки су завршили факултет пре рата. Танасије Младеновић је завршио факултет, Темпо је завршио Правни факултет, Јово Капичић, Пеко је отишао у Шпанију, али је исто био при крају студија. Пеков отац је био посланик одборничке скупштине за присаједињење Црне Горе Србији. Били су студенти, најпаметнији. Богдан Пешић завршио је право. Или, рецимо, Марко Никезић. Његов отац је био представник „Стандард ојла“ у Југославији, највеће компаније за нафту. А њихова централа је била у Српској академији наука. Она књижара у приземљу је била пословница „Стандард ојла“, где је шеф био отац Марка Никезића. Сви ти момци били су махом из финих кућа. Било је и сељачића, али паметних, бистрих и увек из неких богаташких кућа. Иван Рибар је био председник парламента. Зато је тај покрет успео јер нису то били примитивни људи.
Да ли су се он и Добрица Ћосић познавали из тог времена? Не, овај је био на Јастрепцу, а Ратко на Копаонику. Добрица је исто био саветник у „Авала филму“. Не могу да причам за Добрицу, како је Ратко организовао да Добрица изгуби невиност у једној гарсоњери у Нушићевој. После је и он у Београду важио за великог љубавника.
Али Ратко је друга класа, он је био са свим тим глумицама. Причао ми је једну сцену: Љубица Оташевић, лепотица која је играла једну епизоду у „Љубав и мода“, одлази тамо и заводи грофа Ерика Портаноу из Рима и сређује нафоносна поља у Хјустону. Али у њу се заљубљује Кери Грант и Ратко путује у Америку, у Холивуд. И она напушта Керија Гранта и љуби се с Ратком, а Ратко каже: „Будало једна, дочепала си се оваквог човека, пусти мене, заборави мене, иди тамо у Холивуд с Керијем Грантом.“
Ратко је пуковник Удбе. О њему су писали многи људи. Писао је Жика Павловић „Портрет Ратка Дражевића“. Филм „Убиство с предумишљајем“ Селенића је о Ратку. Он је онај Кузман, кога игра Сергеј Трифуновић у том филму. То је Ратко. Оно с богаташким ћеркама, кад они освајају Дедиње, то су Раткове епизоде. Сви су они били заљубљени у Ратка. Ратко је њима дао огромне станове. Он је створио наш филм и црни талас. Он је буквално диктирао. Створио је ту нашу стварносну прозу која је владала у свету шездесетих и седамдесетих година прошлог века.
Он није ништа лагао. Он је причао истините приче о четницима, о партизанима. Причао је једну сцену кад су заробили Немце који су се повлачили из Грчке. Њему су дали тамо на Јастрепцу да их стреља. Неколико хиљада Немаца. Та сцена, где они целу ноћ убијају Немце, хиљаду и по су убили, бацали, ови вриште, они их бацају у јаме. Он ништа није крио. То има у оном филму „Делије“ Миће Поповића, где игра Данило Бата Стојковић. То су партизански џелати који стрељају, они више не могу да живе нормално и да имају ту партизанску падавицу, халуцинацију, то су страшне сцене. Хуго Клајн, чувени редитељ и психијатар, написао је књигу „Партизанска падавица“. Он има филм о томе. Мића Поповић је био омиљени Ратков сабеседник. Био је сликар, писац, редитељ… „Делије “ су одличан филм, па „Хасанагиница“. Страшне филмове је снимао о четницима Ђорђе Кадијевић као што је например филм „Човек из храстове шуме“…

Ратко је био један од Крцунових миљеника. То су људи који су створили „Генекс“, „Инекс“, „Прогрес“. То су Крцунови другови са студија који су после, педесетих година, отишли по свету и постали су генексовци, инексовци и створили су ту привреду. То су били јако способни људи. Значи, Ратко је био миљеник Крцуна. Крцун је уживао у томе. Он је Крцуна и упознавао, чувена је она сцена с Михизом кад га Ратко упознаје и Михиз га пита да ли су му руке до лаката крваве, а овај каже: не, крвав сам до гуше, до гуше сам у српској крви. И наравно, један парадокс, да су Срби чудан народ.
Они су најдостојније испратили своја два највећа џелата, Ранковића и Крцуна. Пола Србије побили, а Срби су их обожавали. За Крцунову сахрану сам био мали, али сам ишао на Ранковићеву сахрану. То је био спектакл. И Слободан Милошевић је код Душка Ступара одлазио у градски ДБ и гледао сцену с Ранковићеве сахране. Све оно што је народ викао на Ранковићевој сахрани, то је био програм Слободана Милошевића. Слоба је долазио и хватао белешке. И тако је Слоба постао то што је био. Практично, ми смо имали парадокс да је Слободан Милошевић био реванш за брионске поене. Само да Ранковић победи. И ми, уместо да хватамо белешке из ЕУ, ми завршимо Брионски пленум.
Он је умро усред санкција које су биле наметнуте Србији. Чак је давао савете, пошто је рушио санкције 1945-48, како се отимају возови. Ратко каже: „Ето, победило моје доба.“ Он је на крају живота покушао да спасе Србију. Његов лични адвокат, адвокат „Авала филма“ био је Роберт Бадинтер, Митеранов човек који је практично са Бадинтеровом комисијом растурио Југославију. И Ратко је окренуо Бадинтера и рекао: „Ти си мртав човек ако урадиш нешто против Србије.“ И онда је позвао Владана Кутлешића, чији је отац био директор лабораторије „Авала филма“, а он је био Слобин саветник за економију. Владан Кутлешић је пренео Ратку поруку Слободана Милошевића да не треба да се ангажује јер се Слободан Милошевић договорио с Митераном, Митеран му је рекао: то је мој главни човек Бадинтер, ништа Србима неће лоше да се деси, само ви прекините с Немачком, Геншером и Колом… И тако су практично Митеран и Бадинтер превели Милошевића жедног преко воде. И то је тај пораз Србије. Чак и Геншер и Кол су хтели да одиграју једну позитивну улогу јер је српска привреда боље радила с Немачком него хрватска или словеначка. „Сименс “ је овде радио још од краља Милана. Ратко је видео у Паризу Бадинтера. После свега. Рекао му је: „Ти си крив за трагедију, ти си нама уништио земљу.“ Бадинтер му је одговорио: „Митеран ме је убедио да има договор с Милошевићем.“ Ето, то је Раткова последња дипломатска мисија.
Александар Саша Петровић играо је карте с Михизом и Ратком. Михиз је био највећи коцкар. И Саша Петровић, да би добио филм, морао је с њима да игра карте. Али је губио. И после филма „Три“, он је имао неколико филмова, али на картама је губио огромне паре. Уђе у дуг код Ратка и Михиза. Они су га добили на картама, а он нема да им да паре. Онда Ратко каже: „Морамо да му дамо нешто да снима па да нам врати паре.“ Тако је добио „Скупљаче перја“. И не само да је вратио него је чудо направио! Све је ово, и Кустурица и Шијан, изашло из „Скупљача перја“. Кажу да, како се сними неки филм овде, код нас, рецимо она сцена с песмом „За Београд“ у „Ко то тамо пева“, зове Саша Петровић: „Опет су ме покрали.“ Или, рецимо, појави се Кустурица: „Ма ови лопови, само краду моје сцене.“ А они стварно… Он је имао још један филм, који није толико успешан био „Биће скоро пропаст света“. Али то је требало да буде врхунац. Из тог филма су произашле многе ствари, и Миклош Јанчо, и Шијан, и Кустурица, значи цео европски филм, ауторски. И ту су биле незабележене сцене. А Саша није то све могао да контролише.
Да је Американац, Ратко Дражевић би се можда звао Хауард Хјуз. Овде је био партизан, државни шверцер, обавештајац и моћни филмски продуцент. Увек му је успевало да живи неупоредиво луксузније од своје околине. Сам се кајао што је као директор “Авала филма” током шездесетих година направио неколико кардиналних грешака. Не може да прежали ни што на време није прекинуо снимање суперспектакла “Марко Поло” и почистио Ентонија Квина, Орсона Велса, Омара Шарифа као што је нешто касније једноставно дао ногу славном редитељу Николасу Реју.
Кад се коначно изучио на грешкама, Дражевић је напустио филмску индустрију, а Савезна скупштина је била у ситуацији да неизоставно расправља о огромним губицима “Авала филма”. Међутим , време је показало да све и није тако црно као што је тада изгледало и да је, како то код нас обично бива, посреди била смишљена политичка игра која је плански срушила “Авала филм” и подигла загребачки “Јадран филм”.

Оливера Катарина, Ратко Дражевић и Николас Реј

Дражевићу није много импоновало што је Орсон Велс знао да у друштву најмоћнијих америчких продуцената каже да је од свих, ипак Ратко највећи: “Никад нисам могао да га разумем. Био је добар човек и велики уметник, али покварењак каквом нема равна. Нисам ја блесав. Шта год бих га питао и који год бих му филм показао, без много размишљања говорио је како је све то апсолутно генијално”.
Роман Полански, после великог успеха свог првог филма “Нож у води”, дошао је да код нас режира, али се његов агент разишао са Ратком Дражевићем. Тражио је да се у буџет будућег филма обавезно унесе квота од 25.000 долара за довођење увек свежих малолетница, јер је уметник на снимању јако нервозан. Продуцент се великодушно понудио да младог генијално излечи од непотребних комплекса и траума.
Боље среће није био ни Френсис Форд Копола, који је у Дубровнику са дневницама статисте проводио дане затворен у хотелској соби, где је бесомучно на машини куцао нове предлоге за поједине сцене из филма Радоша Новаковића “Операција Тицијан”. Без читања, сви су завршавали у корпи за отпатке!
Изгледало је, средином шездесетих, да се Холивуд преселио у Београд. У Италији је привремено дошло до кризе и “Ћинећита” је била пред затварањем. За осам година “Авала” је снимила 120 иностраних филмова. Београд је био обећани град. Његовим улицама свакодневно је шпартало на стотине озбиљних уметника, белосветских, хохштаплера, бивших и будућих звезда. “Створена је цела једна мафија: дакле права стваралачка атмосфера”, причао је Ратко Дражевић.

Ратко , Бранка Петрић, Беким Фахмију и Бата Живојиновић

Још од кад је 1947. године, у склопу прве петолетке, на Кошутњаку почела изградња филмског града на површини од 65 хектара, деценијама је подгревана нада да је будућност Југославије управо у изградњи моћне фабрике снова. Штампа је писала: „Та времена кад је ‘Метро Голдвин Мајеров’ лав држао под својим шапама наша филмска платна, заједно са многим другим стварима, данас припадају прошлости. Од покорних купаца, ми смо већ постали самостални продуценти. Крајем Петолетке из нашег филмског града излазиће на десетине уметничких и документарних филмова годишње и не само на нашим, већ и на многим иностраним биоскопским платнима блистаће уместо оматорелог лава, млади, поносни натпис Југославија филм”. Развој филмске индустрије и укључивање у светски џет-сет упорно је форсиран са највишег места у жељи да земља имиџ сурове балканске диктатуре пролетаријата што пре замени неслућеним међународним престижом, који је увелико надилазио њене објективне могућности и одистински значај. Говорило се о Холивуду у Београду, о Загребу као најактивнијем филмском центру у Европи, о Будви као медитеранском Холивуду, о новој филмској меки. Разуме се, остало се само на распродаји наших природних лепота и јефтине радне снаге, а епилог је био прилично невесео, уз доста губитака, ломова, оставки, судских процеса, оптужби и сумњи. Холивуд је, ипак, и даље тамо где јесте, а нама исувише далеко.

На фотографији је угао улица Крунске и Десанке Максимовић и Светозара Марковића

Кад је његов уметнички саветник Борислав Михајловић Михиз представио једној богатој француској наследници Ратка Дражевића као човека који је убио две хиљаде људи и спавао са две хиљаде жена, она је цикнула од среће и сместа му скочила у крило. Ратко је био крајње непосредан у опхођењу са најчувенијим домаћим и иностраним глумцима. Отварао им је врата своје канцеларије или аутомобила говорећи: „Изволите, али да знате да одавде ниједна није изашла а да није била јебена!” Сочан је био и у чисто естетској оцени појединих филмова: „Не вреди ни по пичке хладне воде”. Искрено је веровао да све жене припадају њему и често је био љубоморан, чак и кад је на филмском платну била каква љубавна сцена. Или још једна прича о Ратку „Била је једна лепотица којој се Ратко удварао. Да је придобије, поведе је у Венецију на коцку. Три дана су били у казину… Изгубили су грдне паре, сели у кола и вратили се назад. Успут су једном спавали. Када су долазили пред Београд, дотична дама каже: ‚Ратко, због оволиког секса нисмо ни морали да идемо даље од Трошарине!‘“, причао је о Дражевићу Гиле Ђурић, који га је наследио у „Авала филму“.
Ово је написао Момчило Петровић.
Серијал о Ратку Дражевићу завршавамо његовим размишљањем једног ратног дана: “У рату нисам био нарочито храбар, већ неопрезан и непромишљен, потпуно несвестан да ми је глава у торби и да рат није само добра забава. Једанпут сам сакривен седео у шуми и са неких стотинак метара посматрао моју Рашку под окупационом управом и размишљао шта бих радио и да ли бих се снашао кад би ме поставили за председника општине уколико случајно ми, партизани, победимо. То ми је изгледало превелико, али био сам потпуно свестан да ми после рата неће дозволити да наставим студије. Па, нисмо се за то ни борили?!”

На фотографији је угао улица Светозара Марковића и Крунске

Католичка црква Светог Краља, Улица Крунска број 23
Почеци католичке жупе датирају из друге половине 19. века. Године 1888. изграђена је капела светог Ладислава у дворишту данашње цркве, а она данас представља један део цркве Криста Краља. Склапање Српског конкордата било је 1914. године, и тада се уредио правни однос католика у Краљевини Србији. Реализацију конкордата онемогућио је Први светски рат.

После завршетка рата и стварањем Краљевине Југославије, имовина је прешла у руке државних власти, капела је уступљена католицима, након чега је формиран одбор за градњу нове цркве у Београду, под руководством Вјекослава Вагнера.
Црква је званично основана 1924. године, када је папа Пије XI именовао нуција Пелегринетија. Зграде су купљене за надбијскупску резиденцију и жупу захваљујући новчаној помоћи Свете столице и југословенске владе, као и разумевању аустријске владе.
Током година црква је увећена до данашњих размера, у капели Светог Ладислава дозидан је звоник, споредни улази, набављена су звона, црквене клупе и оргуље. Када је преуређен, овај објекат представљао је једину католичку цркву у Београду и посвећен је Кристу Краљу и од тада носи то име. Прве оргуље и прве у Србији, набављене су и засвирале су у цркви и користе се и данас.